sledeća tema »

[Angelina]

**

MILOŠ MOSKOVLJEVIĆ
(Varna, 04.11.1884 — Beograd, 30.06.1968)


Miloš Moskovljević, istaknuti srpski lingvista i filolog, rođen je 22. oktobra (4. novembra) 1884. godine, u pocerskom selu Varni, nedaleko od Šapca, u patrijarhalnoj zadružnoj zemljoradničkoj porodici. Njegovi roditelji bili su Stevan i Stamena-Draga, sa devojačkim prezimenom Marić.

Osnovnu školu je učio i završio u rodnom selu, od 1892. do 1896. godine, da bi potom školovanje nastavio u Šabačkoj gimnaziji.

Od malena iskazuje sklonost ka knjizi i nauci. Po završetku Gimnazije u Šapcu, gde je bio odličan đak, želeo je da studira medicinu, ali pošto to tada u Beogradu nije bilo moguće, opredelio se za slavistiku na ondašnjoj beogradskoj Velikoj školi. Studije srpskog jezika, književnosti i ruskog jezika učio je kod profesora Aleksandra Belića, akademika. Pošto je bio odličan student, studije je okončao 1908. godine, a već početkom oktobra iste godine, postavljen je za suplenta Gimnazije u Nišu. Bila je to njegova prva služba.

Pošto oko sebe nije imao dovoljno stručnih i perspektivnih saradnika, prof. Belić je tražio od Ministarstva prosvete da Miloša vrati u Beograd. Tako je on, u septembru 1909. godine, postavljen za suplenta Treće muške gimnazije u Beogradu. Istovremeno, on radi i kao Belićev asistent, ali bez ikakvih prinadležnosti za ovo angažovanje. Zato se opredelio da položi profesorski ispit, što je i učiino krajem marta 1911. godine; deo profesorskog ispita odnosio se na akcente u pocerskom govoru. Zahvaljujući tome je, iste godine, postavljen, ili, tačnije — unapređen u profesora Gimnazije u kojoj je i do tada predavao.

Ubrzo mu je Radovan Košutić, slavista, profesor Beogradskog univerziteta i dopisni član Akademije nauka SSSR-a, pomogao da dobije jednogodišnju stipendiju za usavršavanje ruskog jezika u Moskvi i Petrogradu.

Po povratku iz Rusije, u jesen 1912. godine, Miloš je postao tumač u ruskoj bolnici, a po završetku balkanskih ratova, on se vratio svojim đacima u Treću beogradsku mušku gimnaziju.

Polovinom 1914, Srpska akademija nauka ga je poslala u Makedoniju, u Dojran, da prouči tamošnji govor. Tu ga je zatekla mobilizacija Srpske vojske u Prvom svetskom ratu, pa je požurio u Koceljevu, gde je bilo zborno mesto Drinske divizije. Komandant VI puka, pukovnik Tufegžić, primio ga je kao dobrovoljca. Jer, Miloš je, još od rane mladosti, bio jako kratkovid i zbog toga ni vojsku nije služio. Kao velikog patriotu, sada ga to nije sprečilo da se, kao dobrovoljac, priključi Srpskoj vojsci.

Pukovnik Tufegdžić je Milošu odredio dužnost cenzora. Po završetku Kolubarske bitke, upućen je u Dunavsku divizijsku bolnicu u Mladenovcu, gde se rauboleo od tifusa, pa je upućen na oporavak u Ohrid. Nakon toga, dodeljen je tzv. Kombinovanom odredu pukovnika Tufegžića, koji je bio u sastavu Odbrane Beograda. Potom je odstupao sa Srpskom vojskom, preko Kosova i Metohije, Crne Gore i Albanije, sve do Grčke. Na ostrvu Krfu, bio je dodeljen Štabu reorganizovane Drinske divizije, gde je ponovo radio kao cenzor. Nešto kasnije je prebačen na Halkidiki i Mikru, gde radi kao tumač pri savezničkim vojnim komandama i u engleskoj bolnici.

U junu 1917. godine, Srpska vlada u izbeglištvu ga je odredila za put u Rusiju, u Petrograd. Radeći na nacionalnoj propagandi pri Srpskom poslanstvu u Petrogradu, u Rusiji ga je zatekla i Oktobarska revolucija, koja ga je bacila čak u Sibir. Ovde se, u svojstvu inspektora, stara o 1.500 izbeglica iz Krajinskog okruga i učestvuje u stvaranju privremenog Jugoslovenskog narodnog odbora. Ovaj Odbor ga je poslao u već oslobođenu zemlju, sa zadatkom da obavesti jugoslovensku Vladu o stanju izbeglica i zarobljenika u Sibiru.

Stigao je u Beograd 19. aprila 1919. godine, posle dugog putovanja preko Hjabina, Vladivostoka, Šangaja, Japana, Vankuvera, Montreala, Njujorka i Vašingtona.

Već posle nekoliko meseci, dobio je periodičnu povišicu plate u Trećoj beogradskoj gimnaziji, ali ga je, istovremeno, Ministarstvo prosvete, bez konsultacija i dogovora, postavilo za direktora Gimnazije u Loznici. Rešen da sprema doktorat i da se ženi, Miloš je ponuđeno direktorsko mesto odbio, čak i po cenu gubitka posla.

Godine 1920. oženio se Marom, ćerkom Sime Trojanovića, Šapčanina po rođenju, pionira proučavanja naših starina i jednog od prvih školovanih etnologa u zemlji. U ovome braku rođena je ćerka Olga.

Nekako u isto vreme, započelo je Miloševo političko angažovanje. Mada do tada nije pripadao ni jednoj stranci, gajio je simpatije prema socijalistima. No, krajem 1919. godine, on pristupa tek osnovanom Savetu zemljoradnika, kome se predao i srcem i dušom.

Već na prvom stranačkom Kongresu, Miloš je izabran u Glavni odbor stranke. Za narodnog poslanika biran je 1920, 1923. i 1925. godine.

Shvatajući Savez zemljoradnika kao svojevrsnu "školu za seljake", politički se jako angažovao i neumorno je krstario zemljom. U rodnom Podrinju, gotovo da nije bilo sela u koje nije dolazio i počitički agitovao. Neretko, iz zavičaja se vraćao razočaran, pre svega lošom organizacijom sastanaka i skupova, a zatim i stavljanjem ličnih interesa iznad partijskih.

U Narodnoj skupštini, vatreno i energično je branio interese seljaka, žestoko se zalažući za agrarnu reformu. Njegov dinamičan govor, 22. jula 1922. godine, prouzrokovao je u Skupštini fizičko razračunavanje među poslanicima, u kome je i sam učestvovao.

Iskreno je verovao da se seljački pokret može omasoviti i postati važna stranka levice. No, pojedinačni i lični interesi nisu dozvolili ovakav sled događaja. Posle Šestojanuarske diktature, Savez zemljoradnika je potpuno marginalizovan.

Kao čovek starog kova i konzervativnih nazora, Miloš nikad nije uspeo da se izbori za neku značajniju funkciju u stranci.

Prvenstveno je biran tamo gde je trebalo raditi, a ne tamo gde se odlučivalo.

Kad je ušao u politiku i postao narodni poslanik, napustio je nastavnički poziv. Ukazom ministra prosvete, penzionisan je početkom 1921. godine, posle samo 13 godina staža u prosveti. Gubitkom poslaničkog mandata, 1927. godine, jedini siguran porodični izvor prihoda bila je njegova penzija, što je bilo nedovoljno za uobičajeni život. Kralj, kao izrazitom opozicionaru, nije hteo da potpiša ukaz o reaktiviranju u prosvetnoj službi.

U finansijskim teškoćama, pošto pomoći nije bilo ni sa jedne strane, on se ponovo vraća prof. Beliću, sa kojim utvrđuje detalje svog doktorata. Sa tezom Akcenatski sistem pocerskog govora, doktorirao je početkom oktobra 1928. godine. Zanimljivo je da je on prvi doktor filologije na beogradskom univerzitetu.

Tokom 1928. i 1929. godine, uglavnom zahvaljujući prof. Beliću, Miloš honorarno radi u Srpskoj akademiji nauka, kao tehnički urednik, urednik i spoljni saradnik.

Interesantan je njegov odnos sa prof. Belićem. Mada su godinama sarađivali, nisu se trpeli. Miloš je smatrao da prof. Belić ne ceni dovoljno njegove stručne kvalitete.

Posle prodaje svog dela imanja u rodnom selu Varni, 1931. godine, uz dodatak sopstvene ušteđevine, uspeo je da kupi kuću u Nebojšinoj ulici u Beogradu.

Od 1930. do 1933. godine, bio je blagajnik u Srpskoj književnoj zadruzi, odakle je, na poziv prof. Belića, prešao u Leksikografski odsek Srpske akademije nauka. Ovde radi kao tehnički sekretar i urednik, na izradi rečnika. U SAN je ostao do 1939. godine, kada je, Ukazom ministra prosvete, postavljen za redovnog profesora Više pedagoške škole u Beogradu. Uporedo, on radi u Trgovačkoj školi Komercijom, Školi trgovačke omladine, Nudiljskoj školi, Glumačkoj školi, Muzičkoj akademiji i Srednjoj muzičkoj školi; drži predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu i na radiju.

Ukazom Ministarskog saveta s početka 1843. godine, kao "nepodoban", ponovo je penzionisan.

Pošto je, po oslobođenju zemlje, ponovo ušao u politiku, stručnom i naučnom radu će se vratiti tek kad politici definitivno kaže zbogom.

Dva dana po oslobođenju Beograda, u oktobru 1944. godine, Miloš se stavio na raspolaganje prosvetnim vlastima. U politički život se uključuje već početkom 1945. godine, na nagovor Milentija Popovića i Mome Markovića. Kao pristalica nove vlasti, govorio je protiv Kralja Petra na mitingu organizovanom na Slaviji.

Novim vlastima se definitivno priključio posle ujedinjenja Saveza zemljoradnika i Radićeve Narodne seljačke stranke. Predsednik Vlade dr Blagoje Nešković uzeo ga je za ministra šumarstva.

Kao dugogodišnji opozicionar, nenaviknut da savija kičmu, nedovoljno prilagodljiv i kooperativan, i dalje, uporno i tvrdokorno brani Program Saveza zemljoradnika i interese seljaka. Svakako je to ljutilo nove komunističke vlasti, koje ga nisu uzele u Vladu, nego su ga, u decembru 1946. godine, Ukazom poslale van Beograda i zemlje, za opunomoćenog ambasadora u norvešku prestonicu Oslo.

U diplomatskoj službi, Miloš je radio predano i savesno, ali je ipak, posle tri godine, premešten iz Osla za poslanika u Kairo. Međutim, pošto je ovde suspendovao "lenjog i nesposobnog savetnika", tipičnog predstavnika stare garde, koji je, uz to, bio i blizak rođak Svetozara Vukmanovića Tempa, istaknutog i uticajnog komunističkog funkcionera, iz Kaira je Miloš povučen već posle tri meseca.

Bio je to kraj njegove diplomatske karijere. U politici je ostao do kraja svog poslaničkog mandata, do septembra 1953. godine. On sam o tome kaže:

"I tako ja odlazim u političku penziju! Sasvim me je ogadila politika i jedva sam čekao da skupština završi rad. S njom i ja završujem svoju 35-godišnju političku delatnost... zato što mi se zgadilo na ljude i na način vođenja politike kod nas."

Rezimirajući pređeni put, u svojim dnevničkim zapisima, on dalje kaže:

"Nažalost Savez zemljoradnika nikad nije imao valjano vođstvo... tako da je moj rad bio uzaludan, nikom nije koristio, a mene je omeo u mome naučnom radu... Po svršetku rata ja sam iskreno pristupio komunistima... računajući da će se oni koristiti sovjetskim iskustvom... Ali sam se u tome prevario, i došlo je dotle da su me oni zbog najdobronamernijeg mišljenja i najumerenije kritike proglasili reakcionarom i tuđim agentom... zato ja dižem ruke od politike."

Miloš je bio svestrano obrazovan čovek. Na visokim školama stečeno stručno znanje je dalje usavršavao, a samoinicijativno je, posebno u inostranstvu, sticao nova znanja i umeća, koja će mu znatno koristiti u dugogodišnjem radu.

Govorio je ruski, nemački, francuski i engleski, a služio se italijanskim, norveškim, slovenačkim, bugarskim, češkim, poljskim i ukrajinskim jezikom. Šta znači odrednica služi se, u njegovom slučaju nije najjasnije, posebno kad se zna da je sa norveškog preveo Ibzenovog Per Ginta.

Objavio je ukupno 123 stručna i naučna rada, među kojima su brojne studije, 15 knjiga, rečnici i članci. Najveći deo njegovih dela odnosi se na srpsko-hrvatski jezik, njegovu gramatiku i pravopisnu formu, sintaksu, semantiku, etimologiju reči, leksikografiju, akcentologiju i dijalektologiju.

On sam je smatrao da je najviše dao kao prevodilac, prvenstveno sa ruskog jezika. U periodu od 1906. do 1958. godine, preveo je petnaestak knjiga sa ruskog jezika: Ljermontova, Tolstoja, Turgenjeva, Šolohova, Krilova, Dostojevskog, Remizova, Ostrovskog... Ukupno to, iznosi 846 autorskih tabaka prevoda.

Ipak, kruna i sinteza njegovog naučnog rada je Rečnik srpsko-hrvatskog jezika, s jezičkim savetnikom, koji je štampan 1966. godine, u izdanju Tehničke knjige i Nolita iz Beograda. Rečnik je imao 1.023 strane i sadržao je oko 50.000 odrednica. Miloš je na njemu, naravno s prekidima, radio dvadesetak godina. Bio je to prvi srpski rečnik posle Vukovog iz 1818. godine.

Milošev Rečnik prouzrokovao je orkestrirane napade, pre svega srpskog političkog establišmenta i Društva književnika Hrvatske.

Prvo su se oglasili Mirko Tepavac, tadašnji direktor Politike, i književnik Aleksandar Vučo.

Usledile su partijske kazne odgovornim za štampanje Rečnika. Na sednici Gradskog komiteta SK Beograda, održanoj 23. marta 1966. godine, odlučeno je da se "zbog nebudnosti, nesavesnosti i drugih grešaka", Prvoslav Trajković, direktor, i Živojin Jeremić, glavni urednik Tehničke knjige, kazne isključenjem iz SKJ; Sava Lazarević, generalni direktor Nolita, inače Šapčaninin po rođenju, da se kazni ukorom, a Vasko Popa, urednik u Nolitu — poslednjom opomenom.

Ispred Društva književnika Hrvatske, najglasniji je bio prof. dr Ljudevit Jonke, a nešto kasnije (1972), istim povodom se oglasio i Miroslav Krleža. Profesor Jonke smatra da o pitanjima književnog jezika treba odlučivati "jedino u skladu sa voljom naroda i na temelju sporazumom utvrđenog pariteta", o čemu će u Hrvatskoj brinuti nadležne republičke institucije, dok Krleža, pored ostalog, kaže: "Trovača a la Moskovljević ima i na jednoj i na drugoj strani. Te stvari treba raščišćavati znanstvenim raspravama, a kada prerastu u ekscese — onda se politički obračunavati s time."

Po mišljenju onih koji su se oglasili, u Rečniku su sporne definicije četnika i četništva, partizana i ustaša, ali je sporno i izostavljenje reči Hrvat i svih ostalih gramatičkih oblika koji potiču iz ovog korena.

Poslednju zamerku Miloš objašnjava isključivo leksikografskim razlozima; povodom ostalih, išao je u Nolit i direktoru Savi Lazareviću predlagao da se nekoliko spornih definicija izmeni, kako ceo Rečnik i višegodišnji trud ne bi stradali, ali Lazarević to nije mogao prihvatiti.

Konačno, na osnovu odluke Okružnog suda u Beogradu, ceo tiraž Rečnika, 5.000 primeraka, prvo je zabranjen, a potom uništen spaljivanjem. Spašeno je samo ono što je prodato pre izricanja presude Okružnog suda u Beogradu.

U odbranu Rečnika stali su samo prof. Zoran Gluščević, u Predgovoru knjige Rečnik na lomači Olge Moskovljević, Miloševe ćerke, 1998. godine, koji, pored ostalog, kaže: "Glavna teza kojom se politički diskvalifikuje dr Moskovljević izgrađena je na neznanju, i na... jednom koliko subjektivnom toliko još više kolektivnom planu da se pribave najpresudnije tačke političkog rejtinga u borbi za dodvoravanje Titu i sticanje njegove milosti."

U odbranu Miloševog Rečnika stao je i prof. dr Dragoljub Jovanović, u svojim poznatim medaljonima.

Mada je sve što ga je snašlo stojički podneo, pošto je već bio u poodmaklim godinama, izmučen i ojađen, Miloš je, u svojoj 84. godini, umro u Beogradu, 30. juna 1968. godine.

Satisfakcija je usledila posmrtno. Naime, 1989. godine, novoosnovana izdavačka kuća Apolon iz Beograda, pod uredništvom Ivana Šijakovića, ponovo je objavila Milošev Rečnik.

Branko Šašić

Branko Šašić | Znameniti Šapčani i Podrinci II | Izdavač: Čivija print Šabac | Štampa: "Čivija print" — Šabac | Šabac, 2012.

[Angelina]

*

SUDBINA JEDNOG REČNIKA


Matica srpska iz Novog Sada prošlog oktobra objavila je kapitalni jednotomni Rečnik srpskog jezika u kojem je, prvi put posle Vukovog Rečnika iz 1818, na jednom mestu dat naučni popis 80 000 reči standardnog srpskog jezika.

Otprilike u isto vreme objavljen je i 17. tom Rečnika srpskohrvatskog narodnog i književnog jezika Srpske akademija nauka i umetnosti, koja ima u planu da u nizu tomova obradi oko pola miliona rečničkih odrednica.

Nije novost da se rečnici kod nas pojavljuju veoma retko i da zahtevaju dugotrajan istraživački rad. Tim pre, predmet su stručnih debata, ali su i pod budnim okom javnosti. I, dok sa jedne strane, stižu pohvale zbog pojave značajnih projekata, sa druge se mogu čuti zamerke i neslaganja. Tako je u našoj rubrici "Među nama" ovih dana objavljeno pismo čitaoca koji ne zalazi u stručnu debatu već samo ukazuje na previsoku cenu Matičinog rečnika (od 6 000 dinara), i na neznatan broj primeraka u kojem je Rečnik objavljen (svega 500), ističući potrebu da rečnik našeg jezika treba da bude pristupačan svakom "iole pismenom Srbinu".

Da rasprave koje, inače, uvek prate pojavu rečnika srpskog jezika, mogu imati i vrlo neprijatne posledice pokazuje i slučaj kapitalnog izdanja Rečnika savremenog srpskohrvatskog jezika uglednog lingviste Miloša Moskovljevića (1884—1968).

Ovaj rečnik, sa preko 50 000 reči, objavljen 1966. godine, doživeo je tužnu sudbinu i pre nego što je ocenjena njegova stručna vrednost.

Iste godine kad je štampan — anatemisan je i zabranjen. O okolnostima tadašnjih događaja, u razgovoru za naš list ćerka Miloša Moskovljevića, prevodilac Olga Moskovljević (86), priča:

— Otac je filologiju diplomirao u Rusiji, a doktorirao na Beogradskom univerzitetu. Celog života bavio se politikom i naučnim radom i bio je zaljubljen u srpski jezik i Vuka Karadžića. Na izradi Rečnika radio je 20 godina potpuno sam, a znamo da se svi rečnici izrađuju timski i da je to veoma pipav posao.

Prema njenom uverenju Rečnik se našao na lomači zbog "tri četiri reči koje su smetale Centralnom komitetu Srbije".

— Između dva svetska rata otac je bio poslanik Zemljoradničke stranke. Pošto se bunio protiv kraljevih odluka, ubrzo je penzionisan. Zbog bundžijskog stava smatrali su ga za levičara iako nikada nije bio komunista. Po završetku Drugog svetskog rata, vlasti su ga pozvale da im priđe, i postavile ga za ministra šuma. Za ambasadora u Norvešku odlazi 1947. U to vreme stižu mu pisma od seljaka, da se zauzme da ih puste iz zatvora, jer nisu mogli da isporuče dovoljno žita. Pomagavši njima, otac se zamerio komunistima, kaže naša sagovornica.

Olga Moskovljević objašnjava i to da u Rečnik nisu uneta imena svih naroda, pa tako ni Hrvata. Tačnije, kako navodi, nisu uneta imena onih naroda koja imaju nepravilnu množinu što je, opet, nekima zasmetalo.

— Množina od 'Srbin' nije 'Srbini' već 'Srbi', i kao nepravilna množina ovaj primer ušao je u Rečnik. Nisu uneta imena naroda koji imaju pravilnu množinu: Hrvat-Hrvati, Francuz-Francuzi... Otac je, inače, pre Drugog svetskog rata sarađivao sa hrvatskom Seljačkom strankom, što znači nije bio protiv Hrvata.

Nekoliko dana nakon promocije Rečnika 1966, u "Politici" je objavljen članak Mirka Tepavca, tadašnjeg urednika "Politike", sa zamerkama na objašnjenja pojedinih reči, a ubrzo zatim Okružni sud u Beogradu doneo je odluku da se primerci dela zaplene i unište.

U Tepavčevom članku, između ostalog, piše:

"Nije namera napisa da ocenjuje naučne vrednosti ovoga rečnika. Ono što je privuklo našu pažnju i ne odnosi se na jezik u užem smislu reči. Čitalac, koji je makar i površno, prelistao rečnik našao je, blago rečeno, čudna značenja za inače dobro poznate reči i pojmove", piše Tepavac i svoj stav ilustruje primerima.

Navodi reč "četnik" koja je u objašnjena kao "dobrovoljac u sastavu neredovnih oružanih četa koje su se borile a) pre Balkanskih ratova za oslobođenje od Turaka, sinonim komita, b) za vreme Drugog svetskog rata protiv partizana". Potom reč "četništvo" — "komitski pokret za oslobođenje od Turaka", odnosno reč "partizan" — "1) učesnik partizanske borbe, 2) čovek koji se pristrasno rukovodi interesima svoje političke partije".

Tepavac se dalje u članku pita "zar je mogućno da samo dr Moskovljević ne zna za drugačija značenja reči 'četnik' i 'četništvo', i zaključuje da je politička doslednost autora očigledna.

Posle ponovljenog izdanja Rečnika, Mirko Tepavac se ponovo oglasio 1990. godine, ovaj put u "Borbi", gde je porekao da je samo zbog njegovog teksta u "Politici" Rečnik zabranjen i uništen. U tom dopisu je podsetio da Miloš Moskovljević nije bio samo leksikograf već i poslanik sa 10-godišnjim stažom (ministar i ambasador), dakle, nije bio u sukobu sa komunističkim režimom i nije mogao biti "bespomoćan pred političarem Mirkom Tepavcem i njegovim člankom u 'Politici'".

Kontaktirali smo Mirka Tepavca koji je ostao pri istom stavu, rekavši da je ovo za njega i onda bila "završena stvar". Ne samo, kako nam je rekao, da su se Rečniku mogle prigovoriti leksičke nedoslednosti (o čemu je u "Politici" tada pisao i Aleksandar Vučo), već i jasno izražen politički stav autora. Tepavac tvrdi da ni u kakvoj hajci nije učestvovao, i da je za zabranu Rečnika saznao iz novina...

Ovo su, ukratko, činjenice koje su ispisale sudbinu jednog rečnika.

Njegovo ponovljeno izdanje štampala je izdavačka kuća "Apolon" tek 1990, a treće izdanje 2001. objavljuje "Gutenbergova galaksija". Danas, kako smo još čuli od Olge Moskovljević, zanimljivi su i neistraženi dnevnici koje je vodio Miloš Moskovljević, gde je opisao svoje razočaranje situacijom u zemlji. Oni su poklonjeni Akademiji nauka a dozvolu da ih istražuje dobio je naučnik Momčilo Isić.

Mirjana Sretenović | 22.01.2008 | Politika