Lazo M. Kostić — Krađa srpskog jezika
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Vuk i jezik « SRPSKI JEZIK I SRPSKI JEZICI « Knjiga o jeziku « Lazo M. Kostić — Krađa srpskog jezika
Stranice: 1 2 3 [4]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Lazo M. Kostić — Krađa srpskog jezika  (Pročitano 30412 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #45 poslato: Decembar 29, 2010, 12:22:16 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


III.

Nesumnjivo je u toku vremena i via fakti nastalo sve veće približavanje dva jezika, jer su do skora, do druge Jugoslavije, Hrvati ipak preuzimali sve više srpskih izraza i srpskog načina pisanja (srpske sintakse i stilistike), ali je bilo i opiranja tome, pa čak vraćanja na stare načine pisanja. To pitanje ne možemo ovde raspravljati, već samo sasvim kratko ukazati na dalji razvoj.

U Prvoj Jugoslaviji je bio donet Pravopis srpsko-hrvatskog jezika, koji nije obavezivao, ali koga su se svi srpski pisci de fakto pridržavali. Hrvatski samo po izuzetku. Nastao je rat i obrazovanje "NDH", koja je htela pokazati da Hrvati nisu imali i nemaju ništa zajedničkog sa Srbima. Počeli su da izmišljaju jezik i da te nakazuju, stvarajući nove izraze i nove, neviđene oblike. Pisali su iekavski (ne jekavski ili ijekavski), itd. Sa propašću te nakaze od "države" u zemlji su otpali i sve njene tvorevine. Ali su one prenete u inostranstvo, gde je banda ustaša, prebegla iz zemlje po načelu "spremnom za dom", produžila da tako piše. U zemlji, pak, javlja se težnja unifikacije, čak i prinudne (mada se to sakriva). Stvoren je, "sporazumom" srpskih, hrvatskih i "crnogorskih" stručnjaka nov Pravopis, koji nije baš istovetan sa prvim, ali i on odražava sve nedostatke kompromisa. Srbi su morali preuzeti ne samo neke nesrpske izraze (koji nisu ni hrvatski), nego i način pisanja potpuno stran srpskom duhu. Mnoge su stvari ostale neregulisane, tj. ostavljena su alternativna rešenja, od kojih jedna prisvajaju Srbi a druga Hrvati. Opet jedinstva nema.

Hrvati se čak i ne drže usvojenih rešenja u "Pravopisu", dok su ih Srbi, kao i sve drugo "ujednačujuće" primili bez pogovora i u celini. U poltronstvu i izdaji otišlo se toliko daleko da je jedan Vojvođanin inače odličan, prvorazredan pisac (književni kritičar), neki Borislav Mihajlović, koji se javljao mahom pod pseudonom "Mihiz" izjavio jednom (ja sam to čitao u Politici) da bi on pristao i na ikavštinu i na latinicu samo da dođe do jedinstva pravopisa. Rekoše mi da je to sin jednog sveštenika srpskog iz Srema. Sram ga bilo!

U emigraciji taj Pravopis je slabo primenjivan. Upravo u potpunosti ga primenjuju samo "Zboraši", koji su zaista nepomirljivi neprijatelji jugoslovenskog komunizma, ali prijatelji i zatočnici jugoslovenskog jedinstva.

Drugi ga se Srbi drže slabo, Hrvati nikako. Čak se kod njih čuju glasovi načelnog i smišljenog opiranja tom pravopisu.

Ne samo da se ustaše opiru jednakom pravopisu i jeziku, nego i ostali Hrvati emigranti. Nema nedelje a da njihov zastupnik vođe dr. Juraj Krnjević ne žigoše uvlačenje srpskih reči u Hrvatsku. Čak i "koncilijantni" vođa dr. Maček to osuđuje.

Potpredsednik HSS dr. Juraj Krnjević pisao je u kanadskom "Hrvatskom Glasu" od 4 maja 1959 izos. i ovo:

"...Komunisti su u pitanju jezika nastavili ondje, gdje je stala kraljevska diktatura. Još u pojačanoj mjeri oni vode borbu za jedinstvo jezika. Na rasprave o jedinstvenom jeziku morali su pozivati i hrvatske jezikoslovce. I ako se na njih vršio pritisak, ipak stvar nije išla. Iako su neke promjene provedene u pravopisu i gramatici, ipak su u stvari ostala dva jezika, hrvatski i srpski, i dva govora, zagrebački i beogradski..."

U Hrvatskoj reviji (Buenos Aires, Argentina), za decembar 1960, dr. Vlatko Maček napisao je članak pod naslovom "Hrvatski književni jezik i pravopis", u kome izost. stoji:

"Godine 1892 donesoše ban Kuen Hedervari i njegov odjelni predstojnik Izidor Kršnjavi (za volju hrvatskih Srba) naredbu, da se u sve pučke i srednje škole Hrvatske i Slavonije ima uvesti fonetski pravopis.

"Fonetiku je uveo srbski književnik Vuk Karadžić, postavivši načelo: 'Piši, kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano' ".

"No svi kulturni narodi svieta stvorili su si svaki svoj jedinstveni književni jezik i pravopis, utemeljen na etimologiji. Jedino Srbi, držeći se Vukovog pravila, ne pišu danas više, osobito u novinstvu, ni onako, kako se govori u Novom Sadu, nego onako, kako se govori u Beogradu. Svoj književni jezik stvorili smo si i mi Hrvati i upotrebljavali ga... sve dok se nisu Kuen i Kršnjavi umiešali svojom naredbom."

..."No škola je konačno ipak učinila svoje, te školana generacija, koja je tek deset ili petnaest godina mlađa od mene, ne zna više pisati hrvatskim pravopisom. Pa tako i ljudi, koji inače zaziru od svega što je srbsko kao vrag od tamjana, pišu danas izključivo srbskim pravopisom. Pišu, primjerice, u prvom padežu singulara vrabac, ali u svim ostalim padežima pišu vrapca, vrapcu, vrapci i t. d.".

"Od kada smo pali pod beogradsku kapu, naši školani i poluškolani ljudi nisu se zadovoljili samo time, što su pisali fonetikom, nego su sve više i više počeli i u pismu i u govoru upotrebljavati oblike srbskoga jezika. Ne će više raditi, nego hoće (ili ne će) da rade. Mjesto: htio bih jesti, pišu – hoću da jedem. Mjesto jesti ću – ću da jedem. Mjesto otići ću – ću da odem i t. d."

..."Osim toga, upotrebljavaju se sve više i više i srbske rieči, kojima se služe beogradske novine, a koje su do sada bile nepoziate u hrvatskom književnom jeziku. Tako se, primjerice, mjesto obitelj piše – porodica; mjesto podpora – podrška; mjesto sliedeći tjedan – idući tjedan; mjesto tjedan – sedmica; mjesto osobno – lično; mjesto objed – ručak; mjesto pokoriti se – povinuti se; mjesto idem iz Zagreba u Karlovac, Paris ili Ameriku, pišu – idem za Karlovac, za Pariz, za Ameriku... Mjesto kolodvor, pišu stanica; a mjesto vlak pišu voz. Znam, da su i rieči kolodvor i vlak točni prievodi sa njemačkoga... No obje te rieči se već tako dugo upotrebljavaju u hrvatskom književnom jeziku, da su stekle 'građansko pravo'..."

Pri poslednjoj korekturi ovog dela čitam u minhenskoj "Iskri" od 15 avgusta 1963, da je u glavnom gradu Argentine izašla knjiga nekog hrvatskog emigranta, nekog Pere Tutovca, pod naslovom "Hrvatski jezik nad ponorom", u kome se ovaj žali da se u njihov "milozvučni" hrvatski jezik uvuklo preko 50.000 srbijanskih barbarizama! O toj knjizi pišu već sa oduševljenjem mnogi hrvatski naučnici (u hrvatskom smislu reči) tako i neki Stjepan Buć, za koga je kazao prof. Jozef Matl iz Graca da je manijak i idijot. On govori kako je Tutavac upozorio na "srbske upljuvke" u njihovom dičnom jeziku pa dodaje da te "upljuvke" "treba kao degradaciju našega visoko kulturnoga, pravoga hrvatskoga jezika jednostavno izbaciti, ne dati im da se udomaće, jer bi to ziačilo – pad natrag u divljaštvo, svojevoljno se spuštati na gazinu raškoga nazadnjaštva..."

Ne mogu dalje da govorim u ovoj knjizi jer svaka strana košta pet dolara, ali sama njena pojava i ovo malo citata učiniće da i oni koji bi bili skeptični izdavanju ove moje knjige uvide njenu potrebu!


IV.

Perspektive za jedan potpuno zajednički jezik Srba i Hrvata, koji bi obe strane dobrovoljno primile, nisu suviše povoljne. Mi u suštini nismo u tom pitanju bliži nego smo bili u vreme Ilirskog Preporoda. Pored struja zbliženja, koje se uvek iznova javljaju, stalno su u pokretu i struje otpora, posebnosti, razdvajanja. I nikakvog izgleda nema da će ove druge sasvim ustuknuti. Možda će ih čak prinudno forsiranje ujednačenja da učini jačim, efikasnijim, primanljivijim. Da ono naposletku mesto mosta načini još širi jaz. Dobro su rekli Latini: Caesar non supra grammaticos...
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #46 poslato: Decembar 29, 2010, 12:22:46 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


IV. Preimenovanja ukradenog jezika

I.

Ispočetka su se Hrvati ustručavali da novi jezik nazovu samo hrvatskim. Zvali su ga najpre ilirskim, kao što je na više mesta navedeno, posle hrvatsko-slavonskim (jer se zaista u Slavoniji njim govorilo). Tako je Ivan Mažuranić, docniji ban, molio kralja jednom pretstavkom "da se jezik narodni hrvatsko - slavonski... uvede u sve javne poslove". To je bilo još novembra 1860, a 5 decembra (prosinca) čita se u Saboru kraljeva odluka koja izos. glasi: "Naređujem hrvatsko-slavonski jezik". (Uzeto iz Ruvarca, 31, str. 95).

A i ranije je sam Ljudevit Gaj, u godini 1830, dakle pre "Preporoda" izdao bio u Budimu "Kratku osnovu horvatsko-slovenskog pravopisanja", gde je prvi put predložio neke dijakritičke znake po uzoru Čeha i Poljaka.

Već smo citirali prof. Ferdu Šišića da su obrazovani ljudi zvali jezik "Slovenskim (slovinskim, slavonskim, slavinskim, slovenskim)" (55, 116).

Posle su činjeni pokušaji sa drugim nazivima, ali uvek izbegavajući srpsku oznaku. Evo šta o tome piše prota Ruvarac (isto delo, 96):

"Kad su hrvatski političari i književnici uvideli da Srbi neće da prime ni naziv "ilirski", ni "naški", ni "slavonski" za svoj jezik, a oni opet nisu hteli svoj novi jezik da nazovu pravim imenom "srpski jezik", a videći da svojim ne mogu postići ono što su želeli, nazvaše svoj jezik "jugoslovenskim", misleći da će na taj naziv Srbi pristati"... "Kad uvidiše da Srbi neće ni taj naziv za svoj da usvoje, a oni onda udariše u tvrdnju da je hrvatski i srpski narod po jeziku jedan narod, te da je svejedno reklo se srpski ili hrvatski, i ispočetka počeše pisati i govoriti 'hrvatsko-srpski' ili 'hrvatski ili srpski jezik' a od dužeg vremena ostaviše se i toga naziva, te sad govore i pišu da u Trojednici živi sam Hrvat i da po tome u njoj nema drugog doli hrvatskog jezika..."

Navešćemo nekoliko konkretnih podataka iz Dalmacije, gde je pri kraju prošlog veka, kad su autonomaši bili savladani i svedeni na najamnu meru, probuđen do ekstremizma hrvatski šovenski duh. On se očituje i u naimenovanju jezika.

Jezik zovu kakokad. Nekad hrvatski ili srpski, nekad hrvatsko-srpski, nekad prosto hrvatski. Prema svojoj snazi u Saboru (Dalmatinskom) kao i prema "vanjskoj" konstelaciji.

O tome imamo mnogo podataka, ali ćemo samo najeklatantnije navesti. U zbirnom, jako dokumentovanom delu austrijskih profesora Hugelmana i ostalih (42, 654) o Nacionalitetnom pravu stare Austrije piše ovo:

"U Dalmatinskom saboru je 11 maja 1897 bio podnet projekat rezolucije potpisat od 26 slovenskih poslanika. U njemu se traži uvođenje hrvatskog ili srpskog zvaničnog jezika kod svih upravnih i sudskih vlasti Dalmacije. Na to se nadovezala žestoka debata, jer je radikalno - hrvatska stranka tražila da se izbaci oznaka 'srpski', jer u Dalmaciji ima samo jedan jezik i to hrvatski."

Na str. 656 istog naučnog dela stoji:

"U sesiji 1902 podneto je u Dalmatinskom saboru šest interpelacija o jeziku: najinteresantnija je ona poslanika Kneževića radi oznake hrvatskog jezika kao 'narodnog jezika', pri čemu se Srbi u toj zemlji osećaju zapostavljeni".

Ovi podaci su takvi da se ne može preko njih preći bez komentara. Kao što se vidi, u Dalmaciji je još pri kraju 19 veka bilo potrebno zakonom uvoditi u nadleštva naš jezik. Ali Hrvati ne daju da se on označuje srpskim čak ni na drugom mestu. A Srba je bilo pravoslavnih oko 18 procenata, sa katolicima i punih 25%. Tada su Srbi držali i dubrovačku opštinu. Bokelji nisu smeli svoj jezik da srpskim nazivaju!

Kao i u Hrvatskoj: Najpre Hrvati uzmu srpski jezik i proglase ga hrvatskim, da posle svaku oznaku srpsku sa njega skinu (kad su okolnosti pogodne za to).

To je indigniralo i katoličkog prelata, kanonika Ivana Stojanovića u Dubrovniku, koji je pisao u svojoj "Dubrovačkoj književnosti" (40, str. 334), povodom udžbenika u dalmatinskim školama:

"Vlada odluči da se ima pisati: ne dalmatinski, ne dubrovački, ne srpski – nego hrvatski! Da se hrvatski moraju štampati školske knjige, biva u onome jeziku koji znaju samo oni koji u hrvatskom sastavljaju: gramatike latinske, grčke, italijanske i njemačke, povijesti, prirodopise, zemljopise, aritmenike, geometrije, fizike i ostalo. O tome izlaze strašni i grozni prizori. Kako svako mjesto ima svoje narječje, tako i dijete koje uči npr. latinski, ne znajući narječje tijeh gospara hrvatskijeh, treba da uče zajedno dva jezika, biva npr. latinski i jezik u kome se njemu predavaju pravila jezika latinskoga."

Koliko bi se prečasni i prepoštovani dum Ivo zapanjio, pa čak i zabezeknuo, koliko bi jauknuo kad bi doznao da su i u državi Jugoslaviji, istina u drugoj ali ipak zato pravoj Jugoslaviji, stari dubrovački govor i jezik starih dubrovačkih književnika zvanično nazvali hrvatskim. Tako piše skoro kod svih dubrovačkih pisaca u fazomznoj "Eiciklopediji Jugoslavije", iza koje stoji ceo režim, tako stoji jamačno u njihovim školskim udžbenicima itd. Sad obaveštavaju javnost da izlazi edicija "500 godina hrvatske književnosti", pri čemu su celu dubrovačku književnost prosto anektirali i ukrali (kao nekad srpski jezik).

Mi smo o tome nešto nagovestili u knjizi "Obmane i izvrtanja kao podloga narodnosti", Hamilton 1960 (odeljak pod naslovom "Preuzimanje stare dubrovačke književnosti od strane Hrvata", str. 67-77). Ako Bog da zdravlja, obazrećemo se posebno jednim prilogom o starom dubrovačkom jeziku.

Zasad se može samo toliko reći: On nije nikad hrvatski nazivan. Kad bi ipak neko to danas u Jugoslaviji tvrdio, i naučno potkrepljivao, proglasili bi ga šovinistom i onemogućili mu svaki dalji rad (možda bi još bio i uhapšen).
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #47 poslato: Decembar 29, 2010, 12:23:23 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


III.

Ovde ćemo navesti dva-tri ekstremna, skoro neverovatna slučaja naimenovanja jezika od strane Hrvata, jezika prošlosti.

Ne samo da su svuda za prošlost Hrvati nazvali jezik kojim su se služili katolici i muslimani hrvatskim jezikom, mada to licima na koje se odnosi nije ni kraj pameti bilo da tvrde, već su činili i još danas nesmetano čine proste i grube falsifikate. Samo jedan primer: U Enciklopediji Jugoslavije, rađene pod rukovođstvom Miroslava Krleže, stoji kod Habdalića Jurja da je on "pripremio i izdao hrvatsko-latinski rječnik", mada se taj rečnik naziva: "Dikcionar ili reči slovenske z vekšega ukup zebrane, u red postavljene i dijačkemi zlahkotene". Ovaj citat nam je dvojako dragocen: da vide čitaoci kako u današnjoj Jugoslaviji nazivaju odn. falsifikuju kao hrvatski ono što su samo pisci nazvali slovenskom. Zatim kao jedan dalji primer kako je izgledao hrvatski jezik pre Ilirskog Preporoda. Ova je knjiga štampana u Gracu 1670.

U jednoj svojoj studiji o Kotoru u prvoj polovini XV veka (112) piše dr. Antun S. Dabinović da je između Kotora i despota Đurđa Brankovića 1423 "sastavljen ugovor u dva primjerka, jedan na hrvatskosrpskom, a drugi na italijanskom jeziku". Mi verujemo da nije tako napisao docniji profesor Pravnog fakulteta u Zagrebu Dabinović, ali su tako prepravili u Zagrebu. U svakom slučaju je tako štampano: da je čak Đurađ Branković, četiri puna veka pre Ilirskog preporoda pisao "hrvatskosrpski"!' Do čega sve dovode falsifikati!

Drugi je primer zabeležio, između ostalih, i Sava Bjelanović i evo u čemu se sastoji (105, s. 141).

Profesor i akademik Pavić daje izveštaje sa svog puta po Srbiji, spominje svoju audijenciju kod kralja Milana i kaže izos.:

To je od prilike sadržaj dosta duge Kraljeve besjede, koju smo sasvijem zatravljeni i zadivljeni očima i ušima primali; zatravljeni i zadivljeni korektnošću i elegancijom kraljeva hrvacka govora, koji teče i preljeva se, taman da ga posadiš na profesorsku hrvacku katedru!"

Da pri korekturi dodam još jedan primer. U beogradskoj "Politici" od 6 jula 1963 ima u rubrici "Da li znate" jedna beleška o uvođenju srpskog jezika u prvoj jevrejskoj školi u Beogradu. U aktu Popečiteljstva prosvešćenija Srbije iz 1847 stoji da će jevrejska deca biti poučavana u "srbskom, grčkom i jevrejskom jeziku". Drukčije se prvi jezik nikad u Srbiji nije ni nazivao. To ipak nije smetalo redakciji "Politike" da naslov beleške ovako formuliše: Pomen o prvoj jevrejskoj školi u kojoj su učili i srpsko-hrvatski jezik.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #48 poslato: Decembar 29, 2010, 12:23:47 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


IV.

U nazivanju svoga jezika, Hrvati mogu da triumfuju specijalno u Drugoj Jugoslaviji (kao što tu u svačemu drugom mogu da triumfuju). Oni pro foro interno jezik nazivaju uvek hrvatskim, pro foro eksterno, kad moraju, hrvatsko-srpskim. Pa tako danas govore i Slovenci da se ne bi zamerili gazdama hrvatskim u zemlji. Tako pomalo počinje da se izražava i inostranstvo. Dalji razvoj nije teško predvideti: još jedan korak i dodata reč "srpski" potpuno će otpasti.

Dok su u početku komunističke vladavine govorili, zvanično, da postoje jezici: srpski, hrvatski, slovenački i makedonski, po novom ustavu postoji jezik "srpsko-hrvatski odn. hrvatsko-srpski", pa je Narodna Skupština izabrala 29 juna 1963 razne komisije, izos. i za "autentične tekstove", i to četiri: za srpsko-hrvatski jezik, za hrvatsko-srpski jezik, za slovenački jezik i za makedonski jezik". Znači da su ipak "srpsko-hrvatski" i "hrvatsko-srpski" razni jezici!

Čak je i Srpska akademija nauka morala da svoj starodrevni naziv Instituta za srpski jezik zameni sa nazivom Instituta "za srpsko-hrvatski jezik"!!

Zato sve više Hrvata tvrdi da smo mi njima, a ne oni nama, preoteli jezik. I to je uglavnom rukovodilo pisca ove rasprave da je obradi i izda. Sad će svaki Srbin imati argumente u rukama da ove hrvatske laži i falsifikate opovrgne pred inostranstvom.

U zemlji kao što rekosmo, kadgod mogu, Hrvati nazivaju "svoj" jezik samo hrvatskim, u emigraciji uvek i bez izuzetka. Ali Srbi to ne čine. U zemlji veoma retko. Kad su neke škole tražile nastavnike za srpski jezik preko Prosvetnog Glasnika NR Srbije, u beogradskoj "Politici" je jedan bedni učitelj iz Užičkog kraja protestvovao, jer jezik mora da se naziva "srpsko-hrvatski" ili "hrvatsko-srpski", kako je on naglasio. Taj bednik, gubalo ga majčino mleko, ne može da vidi srpski naziv u svome jeziku. Dotle smo došli u poltronstvu i defetizmu.

Razume se da u zemlji ima i izuzetaka. Tako je kanadski "Hrvatski Glas" od 9 oktobra 1961 pisao da je jednom Amerikancu koji je pohodio Dubrovnik i tražio naučnu pomoć od d-ra Brane Nedeljkovića, ranijeg docenta Beogradskog pravnog fakulteta (docnije profesora u Sarajevu) i komuniste. Glas doslovno piše dalje:

"On je nastojao uvjeriti svojega gosta da bi, kao upućeni čovjek, morao ispustiti iz naziva za srpsko-hrvatski jezik onaj drugi dio, jer on govori, ako pravilno govori, samo srpskim jezikom; uostalom, Hrvati nikada nisu imali svojega jezika, već nekakav hribidni čakavski dijalekat. Tada je prosvjećeni i ražalošćeni komunista zavapio: "Barem u ovom gradu, gdje stvorismo veliku renesansnu srpsku literaturu, nemojte spominjati tu smiješnu prikrpinu, koju smo im dobacili, znate, kao što se gladnim psima baca kost da prestanu lajati. – Ja sam pronašao mnogo dokumenata u kojima se taj jezik, u srednjem vijeku, ovdje u katoličkom Dubrovniku, naziva samo srpskim imenom. Kao što vi Amerikanci ne nazivate vaš jezik anglo-amerikanski, već samo engleski, tako bi trebali i Hrvati priznati da ne govore vlastitim jezikom, koji nemaju, već našim srpskim."

Čak i u emigraciji neke srpske novine konzenkventno nazivaju naš jezik "srpsko-hrvatskim". U tome prednjači minhenska "Iskra". Sve se nacionalno žrtvuje (u prvom redu pismo) i sve se prodaje zbog eventualnih deset pretplatnika!
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #49 poslato: Decembar 29, 2010, 12:24:14 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


V.

Baš povodom tog izraza "srpsko-hrvatski" ili, još strašnije, "hrvatsko - srpski jezik", zadovoljni smo što možemo da ovde iznesemo i jedno tuđe, ali ipak srpsko mišljenje o tome. Mnogo toga smo mogli i sami reći, ali da izbegnemo obeleženje manijakom ili ultrašovinistom (što smo katkad doživeli), prenećemo doslovce veći deo toga mišljenja.

U čikaškoj "Srpskoj Borbi" od 19 marta 1959, izašao je jedan veoma dobar članak pod naslovom "Oživljavanje jedne jugoslovenske besmislice", a sa podnaslovom "Ko i zašto govori o 'srpsko-hrvatskom jeziku' " Članak, je, nažalost, nepotpisan, mada je očigledno pisan od stručnjaka (dok se potpisuju veoma često potpuno primitivni prilozi drugih lica). U članku stoji, posle dugog uvoda, ovo:

"...Pre svega "srpsko-hrvatski jezik" nikad nije postojao i ne postoji danas. Da bi takav jezik postojao, on bi morao biti – kao što i ime kaže – neka kombinacija ili stapanje dvaju jezika (srpskog i hrvatskog), na koje su se narodi koji njima govore (Srbi i Hrvati) sporazumeli i obostrano usvojili novi jezik kao zajednički i priznali njegova pravila kao obavezna. Toga među tim do danas nije bilo.

Komunisti su pokušali da stvore i nametnu jedan, tako zvani srpsko-hrvatski jezik. Ali taj pokušaj je praktično doveo do sledećeg zaključka: oba jezika ostaju u važnosti i – ostajući svaki za sebe kao poseban jezik – sačinjavaju i pretstavljaju sad jedan 'srpsko-hrvatski' jezik. A to je ustvari isto kao kad bi se, recimo, propisalo da su francuski i italijanski jezik ubuduće jedan 'francusko-italijanski' jezik ili engleski i nemački – jedan "englesko-nemački" jezik, iako oba ostaju nepromenjena i svaki za sebe.

Tako su komunisti, posle višegodišnjeg većanja, stvorili "srpsko-hrvatski" jezik, čiji propisi predviđaju, pored ostalog, da je dozvoljeno i 'pravilno' i 'biću' i "bit ću" i "bum": i "misliću" i "mislit ću" i "bum mislil": i "plešću" i "plesti ću" i "bum plel" itd.

Drugo, besmislica o "srpsko-hrvatskom" jeziku utoliko je veća, što hrvatski jezik kao takav već davno ne postoji. Setimo se, naprimer, da je ruska carica Katarina Velika pripremila 1787 godine jedan uporedni rečnik od 20 jezika. U njemu su bila i razna slovenska "narečija", njih 12 na broju, među kojima i srpsko. Hrvatskog, među tim, nije bilo, nego ga je tek docnije Dobrovski nekako pronašao i uneo.

Zatim, hrvatski jezik koji je nekad svakako postojao, danas ne zna i njime se ne služi najmanje 95% Hrvata. Poznata je činjenica, da se hrvatska inteligencija vekovima služila tuđinskim jezicima (nemačkim, latinskim, mađarskim, italijanskim), jer je znala vrlo slabo, ili čak i uopšte nije znala svoj narodni jezik. A ono što je hrvatski narod govorio, bilo je tako iskvareno i izmešano tuđicama, da su Hrvati za svoj književni jezik morali usvojiti (1836 godine) srpski jezik i pred kraj XIX veka prihvatili Vukova jezička načela, fonetički pravopis i gramatičke oblike.

Ali iako su usvojili srpski jezik (štokavski-ijekavski dijalekat) za svoj književni jezik, Hrvati se s njim nikad nisu srodili, nikad nisu shvatili duh jezika ni stekli osećanje jezika. Sem toga nešto iz neznanja i naviknutosti na tuđinštinu, a nešto iz težnje da svesnim izvrtanjem na silu stvore "svoj sopstveni" jezik. Hrvati su ustvari tokom vremena stvorili jednu nakaradnu verziju srpskog jezika, koji su utoliko više iskvarili što su na njega primenili nemačku sintaksu i duh jezika.

Tako je bukvalnim prevođenjem sa nemačkog jezika na iskvareni srpski jezik, postao današnji hrvatski jezik. Otuda je u hrvatskom govoru, književnosti, štampi itd. stvoren jedan teško razumljiv i shvatljiv jezik, koji pretstavlja pravu nakaradu i pruža obilje materijala onima koji su raspoloženi za šalu i pri tako žalosnim rezultatima unakarađivanja srpskog jezika.

Prema tome jasno je da o nekom "srpsko-hrvatskom" jeziku može da govori samo onaj koji ili ne zna ništa o tim stvarima, ili nema srpskog osećanja i svesti."

Bilo je pisaca kompetentnih, čak najkompetentnijih, koji ni posle Ilirskog Preporoda i usvajanja srpskog jezika za književni jezik Hrvata nisu nikako priznavali da su srpski i hrvatski jezik identični. Prvo mesto među njima zauzima Franc Miklošič, profesor Slavistike u Beču i prvak slavističke nauke u svetu. Evo šta o tome saopštava drugi slavista i njegov zemljak prof. Gregor Krek (115), mada smo i sami imali u rukama skoro sva dela Miklošiča, pa i njegovu "Uporednu gramatiku slovenskih jezika" gde se to naročito tvrdi (114, str. 392). Krek piše:

"Za Miklošiča srpski i hrvatski važe kao dva jezika, i on smatra izraz 'jezik srpski ili hrvatski', koji je Daničić postavio, kao pogrešan. Sam Krek veruje da je jezik u suštini jedan, ali dodaje: "Ovde se neće moći tako lako da postigne ujednačenje, štaviše izgleda da se najnovijim nastojanjima u ovoj sferi ispitivanja prodor sve više širi."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #50 poslato: Decembar 29, 2010, 12:24:40 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


L I T E R A T U R A:


1) Lazo M. Kostić, Sporni predeli Srba i Hrvata. Čikago 1957. Izdanje "Američkog instituta za balkanska pitanja".

2) G. Lejean, Ethnographie de la Turquie d'Europe. – Ethnographie der europaischen Turkei. Erganzungsheft zu Petermann's Geographischen Mitteilungen. Gotha 1861.

3) Vatroslav Jagić, Ein Kapitel aus der Geschichte der suedslavischen Sprachen. Archiv fiir slavische Philologie, Jahrgang XVII, 1895. S. 64.

4) Barth. Kopitars Kleinere Schriften sprachwissenschaftlichen, geschichtlichen, ethnographischen und rechtshistorischen Inhalts. Herausgegeben von Fr. Miklosich. Erster Theil, Wien 1857.

5) Vaterlandische Blatter, Jahrg. IV.

6) Blick auf die slavischen Mundarten, ihre Literatur und die Hulfsmittel sie zu studieren. Wiener Allgemeine Literatur - Zeitung, I Jahrgang 1813. – Članak je nepotpisan, ali je jamačno pisac Jernej Kopitar, koji je bio jedan od pokretača i urednika revije. On je isti članak dao 1810 skračen u časopisu "Vaterlandische Blatter" pod naslovom "Patriotische Phantasien eines Slaven". To saopštava M. Murko u knjizi: Deutsche Einfluesse auf die Anfange der Bohmischen Romantik, Graz 1897, a i u samom članku ispod naslova stoji u adnotaciji: "Veruje se da će ova rasprava, koja je delom već na drugom mestu saopštena, ali ovde preradjena, biti dobro došla čitaocima Bečkog literarnog lista kao orijentacija pri recenziji slovenskih dela koja će posle doći."

7) Rudolf Rost, Die slavischen Sprachen. – "Globus" XII Band, 1867.

8.) L. v. Suedland, Južnoslovensko pitanje. Prikaz cjelokupnog pitanja. Preveo Fedor Pucek. Zagreb 1943.

9) Franz Miklosich, Dictionnaire abregć de six langues slaves (Russe, Vieux-Slave, Bulgare, Serbe, Tsheque, et Polonais, ainsi que francais et allemand). Vienne 1885.

10) Prof. Dr. Wiegand, Die nationalen Bestrebungen der Balkanvolker... Leipzig 1898.

11) A. Leskien, Grammatik der serbo-kroatischen Sprache. Heidelberg 1914. C. Winters Universitatsbuchhandlung.

12) Grand Dictionnaire universal du XIX siecle. Par Pierre Larousse. Tome XIV. Paris 1875.

13) Ferdo Škanić, Letopis popa Dukljanina. Posebna izdanja Srpske Kraljeaske akademije, Filosofskn i filološki spisi, knjga 18. Beograd-Zagreb 1928.

14) Tadija Smičiklas, Spomen.knjiga Matice Hrvatske, 1892, Zagreb. Latinicom.

15) Karl Brugmann, Vergleichende Laut-, StammbildungS' und Flexionslehre der indogermanischen Sprache. II Bearbeitung, I. Band, Strassburg 1897.

16) Prof. Vas. Đerić. O srpskom imenu po zapadnijem krajevima našega naroda. 0 izdanje. Beogrzd 1914.

17) Arkiv za povjesnicu jugoslovensku. VII knjiga. 1863, ogr. 310.

18) M. P. Katancsics, De Istro eiusques adcolis commentatio, 1798, p. 227.

19) De regno Dalmatiae et Croatiae Hbri sex. 1666. P. 281.

20) "Kolo", g. m, 1843, str. 31.

21) Rad Jug. akademije znanosti i umjetnosti. CI, 1890, str. 68.

22) Arkiv za povjesnicu jugoslovensku, IX, 1868. Str. 318.

23) "Danica" za 1847, str. 203.

24) "Neven" za 1855, str. 190.

25) Građa za povjest književnosti hrvatske. VI. 1909. Str. 118.

26) Celeste Courriere, Histoire de la Litterature contemporaine chez les Slaves. Paris 1879.

27) Milovan Đ. Milovanović, Srbi i Hrvati, Iz "Dela". Beograd 1895.

28) Dr. M. Dj. Milovanović, Srbi i Hrvati. II izdanje latinicom, Beograd 1895.

29) Domenico Ciampoli, Letteratura slava. Milano, Hoepli, s. a.

30) Der grosse Brockhaus, X Band, 1931, S. 645.

31) Protojerej Dimitrije Ruvarac, Evo, šta ste nam krivi. Posvećeno "Obzoru". Zemun 1895.

32) Božidar Kovačević, Iz prošlosti. SKZ. Beograd 1949.

33) A. L. Mit welchem Recht nennen sich die Siidslawen Illyrier? "Das Ausland" 1857. No. 37 (11 Sept.).

34) Lorenz Diefenbach, Volkerkunde Osteuropas... I und II Band, Stuttgart 1880.

35) Dragutin Prohaska, Das kroatisch-serbische Schriftum in Bosnien und der Herzegowina von den Anfangen im XI bis zur Nationalen Wiedergeburt im XIX Jahrhundert. Zagreb 1911.

36) Nicolo Tommaseo, La questione dalmatica riguardata ne' suoi nuovi aspetti. Zara 1861.

37) D-r J. Ž. Milosavljević, Srpsko-hrvatski spor i Neimari Jugoslavije, III izdanje, Pitsburg 1945.

38) M. Banić, Raspeti na raskršću...

39) Srpsko-hrvatski spor. Malo istorije... Beograd 1937.

40) Ivan kan. Stojanovnć, Dubrovačka književnost. Dubrovnik 1900. Latinicom.

41) D-r Lujo Vojnović, Srbi u Dalmaciji od pada Mletačke republike do Ujedinjenja. Beograd 1938. (Kolekcija "Srpski narod u XIX veku", knj. 18).

42) Karl Gottlieb Hugelmann (et Consortes): Das Nationalitaten-recht des alten Oesterreich. 1934.

43) Conte Orsato Pozza, Serbia e PImpero d'Oriente. Nuova Antologia. Firenze, gennaio 1867.

44) W. Rustow, Geschichte des ungarischen Insurrektionskrieges 1848-1849. I Band. 1860.

45) Šime Ljubić, Ogledalo književne poviesti jugoslavjanske na poučavanje mladeži, I knjiga 1864. (Lap\)

46) S. M. D. Hrvagi i jezik srpski. Novi Sad 1895.

47) Ljudevit Gaj, Čije je kolo... "Danica", br. 31, Zagreb 1846.

48) Vladimir Dvorniković, Karakterologija Jugoslovena. Beograd 1939. "Kosmos".

49) Ljudevit Gaj, Izjavljenje radi Starčevićevih članaka o Serbima i serpskom jeziku", "Narodne Novine" od 3 studenoga 1852.

50) A. B. Kulakovski, Narodna enciklopedija SHS sub voce.

51) Platon Kulakovski, Ilirizm, 1894.

52) A. N. Pypin und V. D. Spasevič, Geschichte der slavischen Literaturen. Nach der II russischen Aufgabe. I, II. P, 1880.

53) Andrey Sirotnnnn, Rossin i Slavnne, 1913.

54) P. Lavrov, Aneksji Bosnii i Gercegovini i otnoštte k nei Slavnnstva. Vjesnik Evropi. Sankt Peterburg, 1909. god 44.

55) Ferdo Šišić, J. Štrosmajer i Južnoslovenska misao. I deo, Beograd 1922. SKZ.

56) Ferdo Šišić, O stogodišnjici Ilirskog pokreta. Ljetopis Jugoslovenske akademije znavosti i umjetnosti. Svezak 49. Zagreb 1937.

57) Vj. Klaić. Život i djela Pavla Ritera Vitezovića. (1652, +1713). U Zagrebu 1914. Matica Hrvatska.

58) Rudolf Horvat, Najnovije doba hrvatske povijesti. Zagreb 1906. Matica hrvatska.

59) Ivan Derkos, Genius Patriae super dormientibus suis filiis... Zagrabiae, 1832.

60) Ivan Broz, Crtice iz hrvatske književnosti. Sveska I: Uvod u književnost. Zagreb 1886. Matica Hrvatska.

61) Anonim (Jovan Dučić). Radi pravilne orijentacije. Broj II. Jugoslovenska ideologija, Istina o "Jugoslavizmu". Politička studija. Čikago 1942.

62) Vatroslav Jagić, Spomeni mojega života, I, II. Beograd 1926 i 1931. SAN.

63) Milan Galović, Album zaslužnijeh Hrvata XIX stoleća, sv. I. Zagreb 1898.

64) Milan Marjanović, Savremena Hrvatska, SKZ. Beograd, 1912.

65) Gilbert in der Maur, Die Jugoslawen einst und jetzt. 2 Bande, 1936.

66) Anton Springer, Geschichte Oesterreichs seit dem Wiener Frieden 1809. In zwei Teilen. 1863, 1865.

67) Schwartner Statistik des Konigreichs Ungarn. n Auflage in drei Banden, 1809 (erste 1792).

68) Johann Severin Vatter, Litteratur der Grammatiken, Lexika und Woertersammlungen aller Sprachen der Erde. II Auflage, Berlin

1847.

69) Vatroslav Jagić, Izabrani kraći spisi, Zagreb 1848. MH.

70) Zbornik u slavu Vatroslava Jagića, 1908.

71) Johann von Chaplovics. Slavonien und zum Teil Croatien. 2 Bande, Pesth 1819.

72) Hermann Wendel, Der Kampf der Sudslawen um Freiheit und Einheit. Frankfurt/M. 1925.

73) Većeslav Vilder, Bika za rogove, London, 1957.

74) Imbro Tkalac, U1spomane iz mladosti u Hrvatskoj, I knjiga, SKZ, Beograd 1925.

75) Im Archiv fur slavische Philologie 1904.

76) Vatroslav Jagić, Historija književnosti naroda hrvatskoga i srbskoga, Zagreb 1867.

77) Ivan Kukuljević-Sakcinski u Arkivu za povjestnicu jugoslovensku, knj. VI, str. 134.

78) Reise Skizze von Pesth nach Fiume. Aus John Pagets Hungarv and Transylvania... "Das Ausland" 1842, S. 199 f.

79) V. Jagić im Archiv fiir slavische Philologie, 1905.

80) Vatroslav von Jagić, Die Slawischen Sprachen. "Die Kultur der Gegenwart". I Teil, K Abteilung, 1909.

81) L. v. Siidland, Južnoslovensko pitanje. Preveo s nemačkog Fedor Pucek. Zagreb 1943.

82) P. J. Schaffarik, Serbische Lesekorner. Pesth 1833.

83) Antun Barac, Srpsko-hrvatska književnost. Narodna enciklopedija SHS, IV tom, str. 375, ćirilicom.

84) Franjo Fancev, Beitrage zur serbokroatischen Dialektologie (Kaj-Dialekt in der Gegend Koprivnica-Pitomača). Archiv fUr slavische Philologie, XXIX, 1907, S. 308 ff.

85) F. G. Eiichhof, Histoire de la langue et de la litterature des Slaves: Russes, Serbes, Bohemes, Polonais. Paris 1839.

86) Ferdo Šišić, Hrvat Narodna enciklopedija SHS, sub voce.

87) Marin Franićević, Pisci i Problemi. Zagreb 1948, str. 363.

88) Math. Murko, Kroaten und Serben. Oesterreichische Rundschau, Wien 1906, 15 Dezember.

89) Dr. Alfred Fischel, Der Panslawismus bis zum Weltkrieg. 1919.

90) Durch Slavonien und die Militargrenze. GLOBUS. Illustrierte Zeitschrift fur Lander- und Volkerkunde. Band XVm, Juli 1870.

91) Franz Miklosich, Die slavischen Elemente im Magvarischen. Denkschriften der kais. Akademie, Wien.

92) Jovan Radonić, Štamparije i škole Rimske kurije u Italiji i južioslovenskim zemljama u XVII veku. Beograd 1945. SAN.

93) Mate Tentor, Der čakavische Dialekt der Stadt Cres. – Archiv fur slav. Philologie, XXX, 1909, S. 147.

95) J. Chr. Engel, Geschichte des ungarischen Reiches und seiner Nebenlander. Halle 1801. m TeU, S. 135.

96) Ludv/ig Albrecht Gebhardi, Allgemeine Weltgeschichte von der Schopfung an bis auf gegenwartige Zeit.. Leipzig 1765-1808. LVI. S. 693.

97) Nicolo Tommaseo, e Bernardo Bellini. Dizionario della lingua italiana. Volume quinto, s. v. Torino 1929.

98) E. v. O. (Ernst von Oeberg), Geschichtliche Ueberblick der slavischen Sprachen in ihren verschidenen Mundarten und der slavischen Literatur. Leipzig 1837.

99) G. Rosen, Deutsche Revue, 1880, II, 3.

100) Paul Joseph Schafariks SIawische AltertUmer. Deutsch von. M. v. Aehrenfeld. I u. H Band. Leipzig 1843, 1844.

101) Prof. Božo Kaaalinić, Lika i Ličani. Zbirka: LIČKI GRUDOBRAN. Spomenica povodom 250 godišnjice izgona Turaka iz Like. Uredio Nikola Matijević. (Latinncom).

102) Ferdo Šišić, Podrijetlo Gajeva roda. Jugoslovenski istorijski časopis. God. IV, str. 165.

103) Ivan Krnic u "Hrvatskoj Njivi" za 1918. (Latinicom).

104) Vladimir Ćorović, Za knjnževno jedinstvo. U zbirci: "Pokreti i dela". Beograd 1920.

105) Sava Bjelanović, Don Miho na braniku. Zadar 1883.

106) Živan Živanović, Politička istorija Srbije (Knjiga IV, otrzna 365).

107) Franz Miklosich, Die Fremdworter in den slavischen Sprachen. Denkschriften der kaiserlichen Akademie der Wissenschaften, XV. Wien 1862.

108) Franz Miklosich, Die slavischen Ortsnamen aus Appelativen. I. Denkschriften der kais. Akademie XXI.

109) Franz Miklosich, Ueber die Mundarten und die Wanderungen der Zigeuner Europas, Denkschriften der kais. Akademie, XXI-XXIIL Wien.

110) Dobrowsky's SLAVIN. Botschaft aus Bohmen an alle Slavischen Volker, oder Beitrfige zu ihrer Cbarakteristik zur Kenntniss ihrer Mvthologie, ihrer Geschichte und AltertUmer, ihrer Literatur und ihrer Sprachkunde nach allen Mundarten... Zweite verbesserte, berkhtigte und vermehrte Auflage von Wenceslaw Vanka... Prag 1834.

111) Marco Zar, Studi Slavi di Ietteratura ed arte. Zara 1890.

112) Antun S. Dabinović, Kotor u Drugom skadarskom ratu (1419-1423). Rad Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Knjiga 257. U Zagrebu 1937. (Latinicom).

113) Franz Miklosich, Die slavischen Elemente im Albanischen. Denkschriften der kaiserlichen Akademie der Wissenschaften XXI, Wien.

114) Franz Miklosich, Vergleichende Grammatik der slavischen Sprachen, I, Wien 1879.

115) Gregor Krek, Einleitung zur Slavischen Anthologie in deutscher Uebersetzung. Stuttgart 1895.

116) Đuro Daničić, Razlike između jezika srbskoga i hrvatskoga. Glaonik Srpskog učenog društva u Beogradu, knjiga IX.

117) Friedrich Krauss, Slavische Volksforschungen, Leipzig 1908, S. 3 ff.

118) F. F. Kanitz, Serbien, Historisch?ethnographische Reisestudien aus den Jahren 1859-1868. Leipzig 1868. S. 697 ff.

119) Nicolo Tommaseo, Intorno a cose Dalmatiche e Trisetine, Trieste 1847.

120) Elisee Reclus, Geographie Universelle. IH. tome L'Europe Centrale. Paris 1878.

121) Juraj Krnjević u kanadskom "Hrvatskom Glasu" od 26 rujna (septembra) 1955.

122) Miroslav Krleža, Croatica. "Forum", časopis "odjela za suvremenu književnost Jug. akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, januar 1963, str. 265.

123) Marcel Kušar, Die serbo-kroatische Sprache. Die osterreichisch-ungarische Monarchie in Wort und Bild. Wien. XI Band: Dalmatien, S. 231.

124) A. F. Gilvferding, Pot»zdka po Gercegovinn, Bosnii i Staroi Serbii. S. Petersvurg 1850.

125) G. v. N.......r, Wanderungen im europiiischen Osten. Das Ausland 1846. S. 202.

126) Gerhard Gesemann, Volkscharakterotypologie der Serbokroaten. Jahrbuecher der Charakterologie. Band V. 1928, Berlin.

127) Konstantin Jirnček, Istorija Srba. Preveo i dopunio Jovan Radoiić. Knj. 1-1U. Beograd 1922-1925.

128) G. Crisanius, Triumphus Caesareus Polyglottus, Romae 1655.

129) Joso Krmpotics, Pjesma Crnogorcem izpievana i vojvodi Filipu od Vukassovica pripievana u Bescu (hrašćanssky) 1789. 8°, str. 16.

Prema prikazu u Archiv fiir slavische Philologie XXIV, S. 458 ff.

130) Dr. Ilija Mamuzić, Ilirizam i Srbi. Rad Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Knj. 247. Razreda Historično-filosofskog i filosofsko-juridičkog 110. Zagreb 1933.

131) Leopold Baron von Clumetzky Politische Uebersicht. Osterreichische Rundschau 1911. S. 464.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #51 poslato: Decembar 29, 2010, 12:25:13 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


P O G O V O R


Čitaoci su, svakako, primetili da ova naša knjiga nema predgovor, kao što je nema ni još jedna izašla skoro u isto vreme (O odgovornosti za ubijanje Srba u poslednjem ratu), dok su ga sve druge naše publikacije imale. Nije razlog u tome što mi sad smatramo predgovor suvišnim, već je on sasvim druge vrste. Rukopis stoji obično po više meseci i po više godina kod raznih lica i ustanova koja su obećala štampanje a do njega ne dolazi. Neki put dođe sasvim dockan, neki put treba rukopis slati drugim organizacijama i drugim licima, koji ga opet godinama drže neobjavljena. Pisac želi da se zahvali izdavaču, a u isto vreme da istakne poteškoće štampanja itsl. Kad, najzad, rad uđe u štampu (ne svaki!!), skoro sve što je u predgovoru napisano izgubilo je važnost. Čak i datum pri potpisu.

Ovo delo je, ipak, posle mnogo peripetija moglo da ugleda sveta. Čitaoci će sami videti kakvo je i koliko je za srpsku stvar korisno. Uvideće da li bi bila šteta da i taj rukopis, sa mnogo drugih, definitivno propadne. On je iz naše stalne tematike srpsko-hrvatskih odnosa, rađen istom metodom i na isti način kao i drugi naši radovi te vrste, tako da nisu potrebna dalja metodološka objašnjenja.

Potrebno je, i dužnost nam je, da se zahvalimo onima koji su omogućili da ovo delo ugleda sveta. Srećom, našlo se tih lica, i to tamo gde se nisu očekivali, dok su sasvim omanuli oni koji su mogli i koji su skoro dužni bili da štampanje pomognu.

Ali da prvo istaknemo one kojima dugujemo zahvalnost za ovo izdanje.

Prvi se javio i pokazao gotovim da znatno pomogne izdanje ove knjige jedan vrli srpski rodoljub, koga mi nismo nikad ni molili za pomoć, već smo mu samo izložili teškoće oko štampanja novih dela, za koja se on interesovao. Jer taj rodoljub nije ni neki bogataš ni neki prvak emigracije, već jedan težak invalid, stanovnik logora, patnik i mučenik. Ali on ima veliko srpsko srce i jedini krug njegovog interesovanja je Srpski narod i njegovo dobro. On za Srpstvo živi i za Srpstvo mre.

To je Ličanin, iz sela Ostrvice kod Gospića, bivši trgovac i gostioničar u Vrhovinama, a za vreme rata istaknuti četnički borac, kad je i postao invalid. Zove se Milan Petković. Njemu su Hrvati, kao i ostalim njegovim zemljacima, pobili, spalili i uništili sve živo i mrtvo (tj. imanje). Ubili su mu dva brata i više rodbine, dve svastike i taštu žive spalili u Smiljanu Teslinom itd. Za to on smatra da je žigosanje tih zločina i uopšte žigosanje Hrvata najglavniji zadatak Srba.

Tako je on doznao i za moje knjige, tražio ih po celom svetu, kupovao, širio i propagirao. Tek u poslednje vreme obratio se direktno meni, ne mogavši doći do nekih knjiga. Ja sam mu slao neke na dar, a neke sam prodao. Tako se razvi između nas korespondencija.

On me preklinje da ne napuštam borbu i da što više dela izdam. Ja mu odgovaram da imam dosta gotovih rukopisa, ali nema nikakve nade na publikovanje, jer niko ne pomaže izdavanje knjiga, a knjige se veoma teško prodaju. Nijedna sebe ne isplati. Onda je on rešio da radi, iako bolestan, dok ne sastavi sumu za pomoć bar jedne moje knjige. Tako je poslao sumu koja prelazi trećinu troškova ove knjige, sa čijom se tematikom on saglasio. Ako bude dobra prođa, suma će se vratiti njemu ili njegovoj porodici. Ali je to veoma sumnjivo, i njegove žrtve su prema datim prilikama ogromne. Ja mu izjavljujem svoju najtopliju zahvalnost i svoje divljenje.

Molim takođe sve rodoljubive Srbe kojima se ova knjiga dopadne da i sami izraze zahvalnost ovom siromašnom, časnom i patriotskom Srbinu, koji je doprineo da se ovo delo izda. Bez njega bi "u kam očajalo". Neka mu je večna zahvalnost i slava!

On je stanovnik logora Kapua u Kazerti, Italija.

Milan Petković je poslao 200 dolara, dok troškovi štampanja iznose blizu 500 dolara (sa poštarinom za korekturu, ekspediciju itd.). I to za 500 komada. Hiljada komada bi stojala samo 600 dolara, ali iskustvo pokazuje da se jedva može da proda i 200 primeraka. Šta će onda da stoji groblje knjiga i gde će se one magacionirati? A manje od 500 komada se uopšte ne može štampati (jer bi sto komada stojalo 450 dolara). To znaju svi oni koji su knjige štampali.

Srećom pritekla su još neka lica u pomoć sa manjim sumama. Kad je u "Kanadskom Srbobranu" objavljeno da je rukopis gotov za štampu, ali čeka izdavača, odmah je poslao 50 dolara g. Mihailo Rokić iz Harbora Siti, Kalifornija, a malo zatim 50 dolara g. Špiro Jokić iz Nice i 30 dolara g. Mile Vujinović iz Baltimora, SAD. Tako je skupljena suma od 330 dolara, skoro dve trećine troška. Za ostalu sumu moram da se zadužim, kao i dosad za neke. To je svakako lakše nego za celu sumu.

G. Špiro Jokić je Ličanin, g. Mile Vujinović isto tako, a možda i g. Mihailo Rokić (ili sasvim iz blizine), tako da su Ličani omogućili izdanje ove knjige, kao što su često pomagali i druge knjige. Moja velika zahvalnost neka ih prati. Oni će, ako žele, dobiti odgovarajući broj primeraka, što za mene ne pretstavlja nikakav teret.

Stvar koja se ovde raspravlja nije lička, već opšte srpska, niti sam se ja samo na Ličane obraćao. Ali oni pokazaše da imaju više razumevanja i da su gotovi na veće žrtve ako je Srpstvo u pitanju i njegovi vitalni interesi.

Žao mi je, ali moram ovde da navedem da npr. nijedan Bosanac ili Hercegovac nije hteo da pomogne izdavanje mojih knjiga o Bosni i Hercegovini. Imam materijala za pet, šest i sedam sto strana, koji bih mogao da rastavim u više knjiga ili spojim u jednu. Hrvati, preko svoga nadrinaučnika i falsifikatora d-ra Dominika Mandića, izdaju stalno kopusare o Bosni sračunate na dezinformaciju inostranstva. A naši ne omogućuju da se izda i knjiga od sto strana. Međutim, poznato je da najviše bogatih Srba u SAD ima među Hercegovcima. Ima čak i organizovano Udruženje u Milvoki, koje na ove stvari uopšte ne reaguje. Kao da se tiče Kine ili Koreje!

Pok. Mihailo Dučić je bio obećao finansiranje velike knjige "Etnički odnosi Bosne i Hercegovine", ali je posle promenio odluku i preporučio da se objavi knjiga posle njegove smrti iz njegove zaostavštine. To je izjavio d-ru Božidaru Puriću i vojvodi Dobroslavu Jevđeviću. Izvršioci njegova testamenta i njegovi srodnici nisu izvršili ovu njegovu želju. Sve je, kanda, osujetio Dušan Popović, paroh Čikaga, koji već više od deset godina, gdegod može, smeta objavljivanje mojih dela. Naročito mu se ne dopadaju napisi u odbrani Srpstva. Javno je protestovao u "Slobodi" što objavljuju moje ispise "Tako su govorili stranci o Srbima".

O svemu tome, ako Bog da, objaviću jednu zasebnu raspravu pod naslovom "Neke čudne pojave na kulturnom sektoru srpske emigracije", koja je većim delom obrađena. Ostaje samo pitanje novca da se reši.

Knjiga je štampana u Torontu, Kanada, gde su bili najpovoljniji uslovi štampanja. Koliko i tu ima teškoća za pisca (u pogledu korekture, davanja raznih objašnjenja, uvek posrednog učešća u objavljivanju), takođe će čitaoci da procene i da mnogo šta oproste. Uspeh bi bio daleko manji da mi nisu i ovom prilikom pritekli u pomoć, preuzevši na sebe mnoge tehničke poslove, moji dragi prijatelji Branko Sekulović i Lazar Stojšić. Obojici se i ovde javno zahvaljujem.


L. M. Kostić

Na Preobraženje 1963
u Vetingenu (Švajcarska)
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #52 poslato: Decembar 29, 2010, 12:44:22 am »

*

S A D R Ž A J
 

Lazo M. Kostić:

KRAĐA SRPSKOG JEZIKA


A)   RANIJI HRVATSKI JEZIK (DO "ILIRSKOG PREPORODA")
         I.  Koji je zapravo bio "hrvatski jezik"?............................5
        II.  Raznovrsna narečja i pravopisi "hrvatskog govora"............................27
       III.  Raniji jezik viših slojeva današnje Hrvatske............................33

B)   PRISVAJANjE SRPSKOG JEZIKA ILI TZV. "ILIRSKI PREPOROD"
       IV.   Hrvatski pisci o razlozima i posledicama Ilirskog preporoda............................45
        V.   Srpski pisci o "Ilirskom preporodu" i njegovim posledicama............................55
       VI.   Strani pisci o "Ilirskom preporodu" i njegovom sledstvu............................62

V)   DALJE POSLEDICE "ILIRSKOG PREPORODA"
       VII.  Reakcija Srba na "Ilirski preporod"............................67
      VIII.  Reakcija kod Hrvata i evolucija njihovog jezika............................75
        IX.  Preimenovanje ukradenog jezika............................82

LITERATURA............................89

POGOVOR............................95



DODATAK


Petar Milosavljević


O knjizi Laza M. Kostića Krađa srpskog jezika............................101
O srpskom jezičkom i etničkom identitetu............................109
O razlikovanju srpskog i hrvatskog jezika............................123


http://kovceg.tripod.com/1964_kradja_srpskog_jezika.htm



Petar Milosavljević:
O knjizi Laza M. Kostića
O srpskom jezičkom i etničkom identitetu
O razlikovanju srpskog i hrvatskog jezika

http://www.riznicasrpska.net/vukijezik/index.php?topic=42.msg113#msg113
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #53 poslato: Decembar 29, 2010, 12:46:28 am »

*

LAZO M. KOSTIĆ — BIOGRAFIJA

Prof. dr Lazo M. Kostić rođen je 15. marta 1897. godine u selu Krtole kod Kotora, u Boki, u svešteničkoj porodici koja pripada uglednom bratstvu Plamenac. Šestogodišnju osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a prva četiri razreda klasične gimnazije u Kotoru i Zadru, da bi zbog nacionalističkog delovanja i suprostavljanja austrijskoj antisrpskoj politici bio izbačen iz svih škola. Gimnazijsko školovanje je nastavio na Cetinju, a okončao u Sremskim Karlovcima. 1919. godine se upisuje na beogradski Pravni fakultet i kao odličan student je diplomirao. Kao državni stipendista, na Ekonomskom fakultetu u Frankfurtu na Majni 1923. godine odbranio je doktorsku disertaciju iz javnog prava. Ubrzo je odbranio i drugu doktorsku tezu "Parlamentarni izbori i statistika". Neko vreme je radio kao sekretar Državne statistike, od 1926. godine izabran je za vanrednog profesora javnog prava i statistike na subotičkom odseku beogradskog Pravnog fakulteta, a 1938. godine postao je redovni profesor beogradske Ekonomsko komercijalne visoke škole. Aprilski rat 1941. godine zatekao ga je na funkciji dekana. Objavio je veći broj naučnih i stručnih radova, a posebno su mu značajni udžbenici Administrativnog prava u tri toma, Ustavnog prava i Statistike. Bio je istaknuti član Radikalne stranke.

Pod nemačkom okupacijom 1. maja 1941. godine Lazo Kostić prihvata položaj komesara za saobraćaj u Komesarskoj upravi okupirane Srbije, ali 21. juna ispoljava veliku ličnu hrabrost podnoseći ostavku u znak protesta što nemački okupatori ne sprečavaju hrvatski genocid nad srpskim narodom. Smatrao je da okupatoru treba pružiti pasivan otpor, ali se ubrzo povezao sa pokretom otpora generala Draže Mihailovića i pred kraj rata pristupio njegovim oružanim formacijama, uprkos lošem zdravstvenom stanju usled ozbiljnog srčanog oboljenja. Pod okupacijom nije imao nikakvog zaposlenja i svoju porodicu je izdržavao isključivo prodajom svoje imovine.

Sa nekoliko svojih saboraca pred kraj rata je izbegao u Italiju, a odmah zatim u Švajcarsku, gde je ostao do kraja života, izdržavajući se fabričkim radom i trpeći raznorazna poniženja i šikaniranja. Državljanstva svoje zemlje se nikad nije odrekao, a kad je stekao izbeglički status i redovne mesečne prihode od pedeset dolara, s fanatičnim žarom se latio naučnih istraživanja, prekopavanja po ciriškoj biblioteci i pripremanja ogromne naučne građe za čitav niz knjiga sa nacionalnom problematikom. Mnogi emigranti su mu pomogli u štampanju dela ili prikupljanju novina, časopisa i knjiga. Nikada nikakve zarade nije imao. Sve što bi stekao izdavanjem jedne ulagao je u naredne publikacije, a lično živeo krajnje asketski. Pretpostavlja se da je objavio više od dve hiljade članaka u raznim emigrantskim listovima, mahom u "Kanadskom srbobranu", "Bratstvu" iz Toronta i "Slobodi" iz Čikaga.

Sigurno je da nikada niko u celokupnoj srpskoj istoriografiji nije prikupio toliko naučne građe kao profesor Kostić, koji je lično prevodio tekstove iz nemačke i italijanske literature, insistirajući na strogoj autentičnosti izvornika i preciznosti navoda. I oni koji su ga najžešće po novinama napadali nisu mogli da ospore verodostojnost argumenata. U poznim godinama živeo je u staračkom domu, ali do zadnjeg daha je pisao. Umro je 27. januara 1979. godine.


http://govori.tripod.com/kradja_srpskog_jezika.htm
Sačuvana
Stranice: 1 2 3 [4]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: