sledeća tema »

[Angelina]

**

PROZODIJA I VERSIFIKACIJA


PROZODIJA

Pod prozodijom u jeziku podrazumeva se određen sistem akcentovanja, odnosno zakonomernog naglašavanja delova reči. Ova osobina govora u službi je određivanja značenja reči. To se čini tako što se, po pravilu, jedan slog u reči kvalitativno i kvantitativno drukčije izgovara. Međutim, kvalitet naglašavanja nije jednake prirode u svim jezicima. U nekim jezicima naglašen slog ističe se samo jačinom glasa, odnosno prostim, mehaničkim pojačavanjem vokala u naglašenom slogu. Naš jezik spada u drugu prozodijsku grupu. Uz posebnu glasovnu snažnost taj slog se u našem jeziku istovremeno kvalitativno i kvantitativno diferencira.
 
Pod kvalitativnom nijansom naglašavanja podrazumeva se melodijska linija glasa. Ona se, uglavnom izražava uzlaznošću ili silaznošću glasa kojim se izgovara naglašeni slog. Kvantitativno naglašeni slogovi nijansiraju se trajanjem izgovora, koje može da bude duže i kraće. To znači da naglašeni slog u našem jeziku ima tri kvaliteta po kojima se razlikuje od nenaglašenih: povećanu snagu izgovora, dužinu i melodijsku liniju (uzlaznost i silaznost). Prema tome, naglašeni slog može biti:
  
 1. dug sa uzlaznom melodijskom linijom: strána je bila strma;
 2. dug sa silaznom melodijskom linijom: zategni lûk;
 3. kratak sa uzlaznom melodijskom linijom: Kòsmaj je u blizini Mladenovca;
 4. kratak sa silaznom melodijskom linijom: prvo skôči, pa onda kaži hop.
 
Osim toga, u prozodiji našeg jezika postoji i samo dužina. Takav slog se izgovara približno kao dugosilazni, ali bez silazne melodijske linije (na primer: junak).
 
Znači, u našem jeziku ima četiri akcenta:
 
 1. dugouzlazni: strana, Sava,
 2. dugosilazni: majka, grad,
 3. kratkouzlazni: Kosmaj, malina,
 4. kratkosilazni: grad, skbči,
 
i takozvana dužina: junak, majki (genitiv množine).

Kakva je funkcija akcenta u jeziku najbolje se vidi iz sledećih primera.
 
 1. Zategni luk.
 2. Oplevi luk.
 3. Došao je Pero.
 4. Kupi pero.
 5. Grad je pao.
 6. Grad je pao.
 7. On je kupio šljive.
 8. On je kupio šljive.
 9. Došao je jutros iz sela.
 10. Migracija iz sela u gradove je stalan proces.

Napomena: U osnovnoj školi ste učili i sledeće dve prozodijske osobine našeg jezika.
 
1. Sve reči našeg jezika nisu naglašene; dakle, osim naglašenih (junak, majka, grad), mi imamo i nenaglašenih reči (u, na, pri, ali, ili).
2. U nekim slučajevima naglasak naglašene reči prelazi na nenaglašenu reč koja se izgovara pre naglašene.

JEZIK I KULTURA GOVORA | Krsta Ljubenović • Vukašin Stanisavljević

[Angelina]

**

PROZODIJA I VERSIFIKACIJA


STIH

Najveću meru svoje prozodijske izražajnosti jezik postiže u pesništvu, u stihovanom izražavanju. Stihovano izražavanje čitavim nizom kvalitativnih jezičkih svojstava uvek izaziva u čoveku prijatna raspoloženja i estetska zadovoljstva. Zato se i stepen razvijenosti jednog jezika, kao domet kulture govora naroda, mahom ceni prema bogatstvu izražavanja u stihu, odnosno prema versifikaciji.

Pošto osobenost versifikacijskog sistema poezije svakog naroda čini jezički ritam, a osnovu ritma određuje akcenat, to je i prozodija deo versifikacije. Međutim, versifikacija obuhvata i širu problematiku: stih, strofu, glavne osobenosti izražavanja u stihu, melodičnost stiha, muzikalnost jezika itd.
 
Bitno svojstvo versifikacije je ritam, odnosno ritmična organizovanost reči upotrebljenih u sadržaju pesničkog dela u stihu. U srpskoj poeziji postoje tri vrste ritma: trohejski, jampski i daktilski. Svaku ovu vrstu ritma određuje raspored akcentovanih i neakcentovanih slogova. Pravilnim izgovaranjem sledećih stihova lako se mogu uočiti bitne razlike ritmova naše versifikacije:

Svaka vrsta ritma ima svoju osobenu melodičnost. Ona dolazi, pre svega, od mesta na kome se nalazi naglašeni slog, odnosno od rasporeda naglašenih i nenaglašenih slogova. Ta se prozodijska osobenost može lakše uočiti ako ritmičku strukturu stiha obeležimo posebnim znacima, za:
naglašenost —
nenaglašenost i.
 
Ako se primereni stihovi pretvore u svoje prozodijske sheme, dobija se sledeća struktura:
1. trohejski ritam:
Zbogom, zoro, zbogom, beli danče!
odnosno:

2. jampski ritam:
O draga dušo, uzmi cvetak nežni,
odnosno:
 
3. daktilski ritam:
Zima je pokrila snegom doline i polja ravna,
odnosno:


Ako se u odabranim stihovima posmatra raspored naglašenih i nenaglašenih slogova, uočava se određena pravilnost, jedna vrsta zakonitosti. U trohejskom ritmu naglašen je svaki neparan slog, u jampskom svaki parni, a u daktilskom svaki treći.

JEZIK I KULTURA GOVORA | Krsta Ljubenović • Vukašin Stanisavljević

[Angelina]

**

PROZODIJA I VERSIFIKACIJA


RITAM I RITMIČNE JEDINICE
 
I u poeziji, kao i u muzici, ritam nastaje pravilnim ponavljanjem određenih merljivih ritmičnih jedinica. U muzici se ta jedinica zove takt, a u versifikaciji stopa. Takt u muzici je melodijska celina koju čini određen broj tonova različite dužine, ali koji u zbiru uvek daju istu ukupnu dužinu. Melodijsku ritmičku jedinicu u poeziji (stopu) čini skup naglašenih i nenaglašenih slogova koji pri izgovoru predstavljaju akcenatsku ritmičku celinu.
 
Za razliku od muzike u kojoj su u jednoj muzičkoj frazi sve ritmičke jedinice, po pravilu, iste dužine, (dvočetvrtinski ili tročetvrtinski takt, na primer), u versifikaciji ritmička organizacija jednog stiha može da bude sastavljena od akcenatskih celina sa istim, ali i sa različitim brojem slogova.
 
Primereni stih trohejskog ritma, na primer, posmatran prema vrsti stopa, spada u prvu vrstu — sve su stope iste dužine (od po dva sloga) i sve su stope naglašene samo na prvom slogu. Ova prozodijska struktura, iskazana samo brojčanim znacima, izgleda ovako: 2 + 2 + 2 + 2 + 2, dakle — dvosložnih pet stopa. To je petostopni deseterac, poznati stih naše guslarske narodne poezije koji se može naći i u versifikaciji mnogih naših pesnika.

Primereni stih daktilskog ritma, međutim, sastavljen je po drugom principu, koji se u versifikaciji javlja znatno češće. U njemu ima akcenatskih celina (stopa) različitih dužina, mada i ta različitost ima određenu pravilnost i zakonitost.

Ritmičke jedinice, odnosno akcenatske celine daktilskog stiha, mogu se lako uočiti pažljivim praćenjem ritma u toku recitovanja stiha:

Zima je pokrila snegom doline i polja ravna.

Primećuje se da akcenatsku celinu (ritmičku jedinicu-stopu) može da čini jedna reč, ali mogu i dve reči. Ako se sada ovaj stih prenese samo na grafički prozodijski prikaz po akcenatskim celinama, on izgleda ovako:
 
-  uu  -  u u  -  u  u  - u   u  -  u  -  u.
 
Dakle, četiri akcenatske celine su od po tri sloga (zima je pokrila doline i polja), a samo dve od po dva sloga (snegom ravna). Među trosložnim celinama dve su sastavljene od po dve reči (zima je i polja). U prvoj stopi nenaglašena reč (je) stoji iza naglašene (zima), dok je u drugoj trosložnoj stopi obrnuto (i polja).
 
Ritmička organizacija ovog daktilskog stiha Ilićeve pesme Zimska idila, iskazana brojčanim oznakama koje označavaju akcenatske celine, izgleda ovako: 3 + 3 + 2 + 3 + 3 + 2.
 
Značajan kvalitet ritmičke organizacije stiha čini cezura (odmor, predah), koja se po pravilu nalazi negde oko sredine stiha. U nauci o stihu cezura se obeležava znakom //.

Izgovaranjem ovih stihova i pažljivim praćenjem ritamsko-melodijskog toka, lako se mogu uočiti mesta na kojima se ritamsko-melodijski tok za trenutak prekida u kratak predah (odmor, cezuru):
 
Ili grmi, //il' se zemlja trese,
il' udara//more o bregove.
 
U prvom stihu odmor je iza četvrtog sloga, na mestu gde je i zarez, pa se tu čini predah iz dva razloga (jedan je interpunkcijski, drugi prozodijski). Međutim, u drugom stihu predah je (takođe iza četvrtog sloga) isključivo ritamsko-melodijski znak.
 
Po pravilu, predah nije u bukvalnom smislu odmor. On je neka vrsta signala slušaocu, najčešće u smislu upozorenja na ono što će iza predaha doći. Reči između kojih se nađe predah treba da signaliziraju nešto, da omoguće diskretno isticanje nečega, katkad i nečeg neočekivanog. Ako toga nema, u izgovoru takvog stiha ne treba praviti predah.
 
U oba primerena stiha cezura je tzv. značenjski signal. U prvom stihu to je mesto na kome se graniče dve rastavne rečenice, a tu se uvek i u običnom govoru javlja predah. U drugom slučaju iza glagola udarati dolazi imenica more — dakle nešto malo očekivano. Zato se u dikciji u ovakvom kontekstu čak i u čitanju proznog teksta pravi pauza kao vrsta signala.
 
Ako nema takvih razloga za predah, na tom mestu pri govorenju stihova treba diskretno preći bez predaha.

JEZIK I KULTURA GOVORA | Krsta Ljubenović • Vukašin Stanisavljević

[Angelina]

**

PROZODIJA I VERSIFIKACIJA


STROFA

Kao što stih brojem i rasporedom naglašenih i nenaglašenih slogova unutar akcenatskih celina predstavlja određenu ritmičku celinu i melodijsku strukturu, tako isto i strofa (kitica) čini određenu ritmičku celinu. Samo, za razliku od stiha, zakonomernosti strofične akcenatsko-ritmičke organizacije su znatno složenije, što zavisi ne samo od broja stihova nego i od njihove melodijske strukture....