sledeća tema »

[Angelina]

**

UPOTREBA PRAVOPISNIH ZNAKOVA


TAČKA [.]
 
Tačka se stavlja:
 
— na kraju obaveštajnih (izjavnih) rečenica: — Stanko priđe. Hajduci su već bili na nogama. Stanku se dopadoše ova lica.
 
— iza rednih brojeva napisanih arapskim ciframa: — Rođen je 16. novembra 1982. godine.
 
— iza skraćenica: itd. (i tako dalje), i sl. (i slično), uč. (učenik), god. (godina), str. (strana).
 

DVE TAČKE [:]
 
Dve tačke se stavljaju:
 
— iza reči koje uvode u upravni govor: — Drug mi reče: "Dođi mi na rođendan". — Harambaša upita: "A znaš li šta je hajduk?"
 
— ispred reči kojima se nešto nabraja: — U našem jeziku su sledeće promenljive reči: imenice, zamenice, pridevi, glagoli i pojedini brojevi.
 

TRI TAČKE [...]
 
Tri tačke stavljaju se iza reči i rečenica gde je govor prekinut, pa je nešto ostalo neiskazano i nedorečeno. Tako Stanko odgovara harambaši: — Ja sam... ja sam... (Zbunio se pa prekida i ne dovršava rečenicu.) Nedorečene su i sledeće harambašine rečenice: — Jeste pevaju... ali to je mučan život... — Čekaj, čekaj!... A uhvate hajduka pa ga na svake muke meću...
 

UPITNIK [?]
 
Upitnik se stavlja iza upitnih rečenica: — Ko si ti? — A znaš li šta je hajduk? — Ama kako ti puškom gađaš? — Gde hoćeš da bijem?


UZVIČNIK [!]
 
Uzvičnik se stavlja iza rečenica koje iskazuju jaka osećanja. To su uzvične rečenice, a i pojedine zapovedne rečenice: — Uh, što je hladno! — Dosadi ova zima! — Jastreba sam u letu gađao! — Stoj! — Polazi! — Vodite ovoga harambaši!
 

ZAPETA [,]
 
Zapetom (zarezom) se odvajaju:
 
— reči i rečenice u nabrajanju: — Zavrzan je bio onizak, kruteljast, sjajnih očiju i veoma živahan. — Vidiš ti si naučio da ručaš, da večeraš, da odspavaš, a hajduku to nije dato! — Pretrpeo je mnoge nevolje: siromaštvo, rat, glad, zimu i bolest.
 
— apozicija: — Šarka, zmija otrovnica, živi u krševitim predelima. — Harambaša, starešina i zapovednik hajdučke družine, zadivio je Stanka.
 
— vokativ: — Hodi, brate, ima i nevolje. — Jovice, donesi so i hleb! — Naša mila Boko, nevesto Jadrana...
 
— proste rečenice koje u složenim rečenicama nisu povezane veznicima: — Stanko priđe drvetu, pljunu u dlanove i poče se puzati brzo i vešto kao mačka. — Bakovi stadoše bukati, kopati prednjim nogama, zanositi se, rebriti, dok silno ne grunuše rogovi o rogove.
 
— rečenice suprotnog značenja: — Zavrzan je bio dobar rvač, ali ga je Stanko lako oborio. — Došlo je proleće, a po brdima se još beli sneg.
 

TAČKA I ZAPETA [;]
 
Tačka i zapeta se upotrebljavaju:
 
— za razdvajanje rečeničnog niza u srodne celine: — Guščići polegali po bari; kokoši se sklonile u hladove, opustile krila, pa zinule od teška zora; ćurke zabole kljunove u zemlju, pa se ne miču.
 
— između rečenica koje su tešnje povezane, tako da se međusobno dopunjavaju i ističu: — Stanku se dopao harambaša; sa njim bi pošao na kraj sveta. — Ptica nije mogla da poleti; krilo joj je bilo slomljeno.


CRTA [—]
 
Crta često zamenjuje navodnike pri obeležavanju upravnog govora. Na primer: — Vodite ovoga harambaši! — reče stražar. — Jabo, je li tebi studeno? — ču se Lujo ispod haljinice.
 
Crtom se obeležavaju duže pauze od onih koje se ističu zarezom: "Odredi li carstvo da se bodu, dobro i jest — ne branim ni ja; ne odredi li — nije ništa ni bilo!" Stisnuo se, pognuo se — pomogao bi Jablanu da može.
 

CRTICA [-]
 
Crtica se stavlja između delova polusloženih reči (polu-složenica): naliv-pero, spomen-ploča, rak-rana, auto-mehaničar, foto-aparat; Herceg-Novi, Kotor-Varoš.
 
Pri podeli reči na kraju reda stavlja se crtica. Reč se deli iza samoglasnika (vokala) ili između suglasnika (konsonanata). Na primer: de-voj-či-ca, či-tan-ka, vo-de-ni-ca, lut-ka i lu-tka.

Autor teksta nepoznat