Vukova uloga u formiranju narodne varijante književnog jezika
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Vuk i jezik « SRPSKI JEZIK I SRPSKI JEZICI « Vukov rad na reformi jezika i pravopisa « Vukova uloga u formiranju narodne varijante književnog jezika
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vukova uloga u formiranju narodne varijante književnog jezika  (Pročitano 4372 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« poslato: Decembar 29, 2010, 04:17:26 pm »

**

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ


VUKOVA ULOGA U FORMIRANJU NARODNE VARIJANTE KNJIŽEVNOG JEZIKA


Poznata je činjenica da Vuk, mada inače vrlo odlučan u nastojanju da našu izražajnu kulturu postavi dosledno na osnoviiu narodnog jezika, nije pokazivao ni izdaleka tako odlučan stav u pogledu dijalekatske obojenosti te narodne osnovice. Zna se: da je on u početku (u spisima iz 1814) upogrebljavao "dijalekat... južni, ali sa mnogo mešavine istočnog (sremskog)": da ga je prvi bliži kontakt sa doslednom ekavštinom zbunio — pomislio je da je reč o nekakvom bugarskom govoru; da je naglašavao, mahom u početnom periodu svoje reforme, kako bi najumesnije bilo da se svaki pisac pridržava jezika svog rodnog kraja; da je, iako od prvog dana emocionalno vezan za svoj maternji, jekavski izgovor, eksplicitno izašao pred javnost s preporukom da se taj jekavski izgovor tek pošto je shvatio da mu je pobeda osigurana Pa ipak, sve te uočene pojedinosti ne osvetljavaju dovoljno Vukov stav gramatičara-normativca. Posebno je do sada ostala nedovoljno jasna njegova uloga u normiranju ekavske varijante književnog jezika. Ovaj je rad pokušaj da se Vuk bliže sagleda upravo iz tog aspekta.

Od samog početka reforme Vuk je s dramatičnom naglašenošću izlagao svoje lingvističko uverenje: standardni jezik kulture treba da bude jezik prostog, neurbanizovanog čoveka: urbanizovano srpsko stanovništvo, pogotovo njegovi najkuliurniji predstavnici — "spisatelji", nije dovoljno kvalifikovano za jezičkog arbitra. Ovakvo uverenje, ma koliko izgledalo naučno paradoksalno, imalo je u datom trenutku određenu životnu opravdanost. Toj razlici standardnom, koja se manifestuje u jezičkoj kompetentnosti neobrazovanog čoveka i nekompetentnosti obrazovanog, davao je Vuk, tokom celog svog reformatorskog agitovanja, i jednu naročitu, vrlo karakterističnu stilizaciju: najgore, najiskvarenije govori gradsko stanovništvo u tada najnaprednijim srpskim krajevima, u (Vojvodini) dakle, upravo tamo gde se nalaze Vukovi najopasniji protivnici i gde bi jedino mogla eventualno da izraste reforma i bez njegovog neposrednog učešća). Nijednu priliku nije Vuk propuštao a se s podsmehom ne osvrne na oblike kao volu ili oćedu, na arhaičnije oblike pluralskih padeža imenica, na sve ovo, jednom rečju, što čini specifičnost vojvođanskog dijalekatskog pejzaža. Do kraja života ostao je on nepokolebivo veran ovom svom stavu: kad god je grebalo izneti šta je supstandardno u odnosu na novi književni jezik, navođeni su oblici iz vojvođanskih narodnih govora.

U samom početku svoga rada Vuk je dijalekatsku specifičnost Vojvodine ocenjivao isključivo kao posledicu lošeg uticaja "spisatelja". Tu primitivnu koncepciju Vuk je, razume se, ubrzo napustio, čim je malo shvatio realnost dijalekga. Ali se samim tim nije i njegov osnovni stav izmenio: vojvođanski dijalektizam progonio je i dalje kao supstandardnu jezičku pojavu, naglašavajući pri tom da ni ekavština nije u Vojvodini kako treba — Sremci izgovaraju npr. letiti, dok narod po Srbiji kaže pravilno leteti itd. Još uvek 1845, kad mu je pobeda bila već tako reći tu, Vuk se nije mogao uzdržati a da ne naglasi, po ko zna koji put, da su književnici narodu jezik iskvarili; pri tome je naveo, kao primer za supstandardno, niz osobina vojvođanskih govora. Istim tim povodom Vuk je prvi put eksplicitno ukazao na "prostotu" kao na ovaj deo tadašnjeg našeg sveta koji nije ovladao novim jezikom srpske pismenosti. "Ovdje pod imenom prostote ne treba razumjeti samo seljake i druge ljude proste, to jest, koji nijesu nauka učili, nego svakoga, koji stvar upravo ne razumije, pa makar on bio i na vrzinu kolu, ili imao deset sela i toliko hintova po četiri konja i Bog zna koliko lokaja i u sanduku hiljada..." Dakle, mada je početna "krivica" ostala na književnicima, pojavljuje se sasvim prirodno, posle već stvarno završene reforme, i novi predstavnik jezičkog standarda, ovog puta bez nekadašnje socijalne diferencijacije grad/selo: svaki naš čovek koji ne poštuje Vukove norme naše izražajne kulture.

Te su Vukove norme ostavljale u dva slučaja slobodu ličnog opredeljenja: pri izboru narodne leksike i pri izgovoru refleksa starog jata.

Svaka reč koja je živela u narodu imala je puno pravo da obogati leksički fond književnog jezika, s jednim izuzetkom: ne i reč iz vojvođanskih krajeva koja bi bila slavenoserbskog, nemačkog ili mađarskog porekla (tako je u jednom trenutku naše kulturne istorije došlo do paradoksalne situacije: proganjani su termini za određene pojmove kulture i civilizacije najnaprednije srpske sredine, dok, međutim, turske pozajmice — tipa čaršija, pendžer i sl. — zatečene pretežno u zaostalijim krajevima, nisu proganjane: ali ta je situacija ubrzo sasvim prevaziđena. Za Vuka su samo glasovne i morfološke pojedinosti mogle biti dijalektizmi (tj. supstandardne pojave, ukoliko odstupaju od njegove norme), ne i pojedinosti iz oblasti leksike. Vanredni teempo bogaćenja naše izražajne kulture u periodu od reforme do danas velika je, pozitivna posledica ovakvog njegovog gledišta. Doduše, nije bez uzročne veze s ovim gledištem i jedna manje pozitivna činjenica: postojanje istočne i zapadne varijante književnog jezika zasnovano je prvenstveno na postojanju razlika u leksici.

Kao što je poznato, mada je Vuk u početku deklarativno prihvatio sva tri izgovora staroga jata, ikavski je izgovor brzo prešao u oblast dijalektskih fenomena. Što se ekavskog izgovora tiče, njega je normirao sam Vuk. Na to se obično zaboravlja i sada, a nije se tome mnogo poklanjalo pažnje ni u Vukovo vreme, mada je Vuk s pravom podsećao savremenike na svoje zasluge u tom pravcu: "Istočnijem narječijem mnogi su naši spisatelji po nješto pisali i govorili, da tijem pisati valja; ali može biti, da još nema ni jedne knjige, koja je jednako i svuda postojano njime napisana. Ja sam se trudio u knjizi: Miloš Obrenović— ili građa za Srpsku istoriju našega vremena (u Budimu, 1828), da pokažem primjer toga narječija, i mislim, da sam dobro dotjerao..." Najinteresantnije je tu da je Vuk, odlučujući se za princip svoje norme, žrtvovao lingvističko uverenje socijalnom kriteriju.
 
Vuk je bio ubeđen da je lingvistički najispravnije, ako se već prihvata ekavština, primeniti je najdoslednije, onako kako se govori u "resavskom govoru" (dakle ne samo gde i sekira već i nesam, stareji, dat. žene i sl.) Ali među ekavskim dijalektima on je razabirao tri tipa: "najčistiji" (istovremeno i najdosledniji i najviše narodni) — resavski; "najpokvareniji", tj. sa najviše pojedinačnih ikavski oblika — sremački; "srednje" ekavski (sa gde ali i sa nisam, stariji i sl.) koji se govorio u dva najjača centra Miloševe Srbije: Beogradu i Kragujevcu. Naravno, Vuk je smatrao da su Beograd i Kragujevac pod lošim uticajem kojekakvih "spisatelja" iskvarili svoj narodni, dosledno ekavski tip izgovora. Pa ipak, njegov izbor pada baš na tu beogradsko-kragujevačku nedoslednu ekavštinu: "Ja sam se trudio u knjizi Miloš Obreinović... da pokažem primjer toga (ekavskog — M. I.) narječija, i mislim, da sam dobro dotjerao, samo što nijesam smjeo, da kažem nesam, jer sam čuo, gdje se u Biogradu i Kragujevcu podsmijevaju onima, koji tako govore; ali svatko, ko posao svoj razumije, mora priznati, da je u ovome narječiju pravilnije i priličnije nesam nego nisam, kakogod i gde nego gdi". Svojom neverovatnom intuitivnošću on je tačno uočio poznati princip moderne antropološke lingvistike: postoji socijalni faktor koji niveliše jezičku realnost jednog naroda; selo teži da napusti svoje jezičke navike da bi se što više u kulturno-socijalnom pogledu približilo gradu. "Ljudima je prirodno da svaki želi odlikovati se od drugoga kao što je i on i približiti se k onome, koga drže za većega ili čemu gođ pretežnijega od sebe; u govoru se čini, da je najlakše ovu prirodnu želju ispuniti..." Znajući, dakle, šta već znače, i šta će sve više dalje značiti, Beograd i Kragujevac u životu srpskog naroda, Vuk se definitivno opredeljuje za nedragi mu gradski tip ekavskog izgovora, taj isti "srednje" ekavski tim koji se do danas verno sačuvao u istočnoj varijanti našeg književnog jezika.


Vuk u ogledalu svoga i našega vremena
Izdavač "Vesti" T. Užice, 1987
Izdanje pripremili i uredili
Milovan Vitezović i Dr Stojadin Kostić
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: