sledeća tema »

[Angelina]

**

SINTAKSA


REČENICE U ŠIREM SMISLU (KOMUNIKATIVNE REČENICE) I REČENICE U UŽEM SMISLU (PREDIKATSKE REČENICE)
 
Sintaksa je gramatička disciplina koja izučava raspored jedinica u govoru. Nju možemo podeliti na: sintaksu rečenice, sintagmatiku, i sintaksu vezanog teksta, tj. diskursa (mada ova poslednja može biti i predmet lingvistike teksta). Osnovna, minimalna sintaksička jedinica jeste sintaksema. Dakle, sintaksa proučava tipove sintaksema i tipove njihovih kombinacija. U vezi s tim, u osnovne termine sintakse spadaju: sintaksema, sintagma, rečenica i diskurs.
 
Ne postoji precizna i opšteprihvaćena definicija rečenice. Pojam rečenica može biti dvojako shvaćen: rečenica u širem smislu (komunikativna rečenica) i rečenica u užem smislu (predikatska rečenica). Zapravo, to su dva aspekta — komunikativni i gramatički.
 
Na komunikativnom planu rečenica je minimalna jedinica kojom se može preneti informacija. Za ovako shvaćenu rečenicu u upotrebi je termin iskaz ili komunikativna rečenica. Iskaz je, dakle, konkretna realizacija rečenice.
 
Nekada vrednost iskaza, tj. komunikativne jedinice, mogu imati i nepredikativne jedinice:

— Šta si radio?
— Ništa.
— Rekao mi je sve.
— Pa?
 
U pisanoj verziji komunikativna rečenica je lako prepoznatljiva. Ona je napisana velikim početnim slovom, a na kraju najčešće ima tačku. U njoj su reči kombinovane po principima sintaksičkog sistema za srpski jezik, i njome se kazuje neka informacija. Takva bi bila npr. sledeća rečenica: Juče je bio lep dan, pa sam sa drugovima šetao po gradu. U govornom jeziku rečenica ima svoju intonaciju kojom su delovi rečenice objedinjeni u jednu celinu. Primarna funkcija komunikativne rečenice jeste informativnost, mada ona može imati druge funkcije, npr. imperativnu (Pregledaj domaći zadatak!) ili interogativnu, tj. upitnu (Ko živi ovde?).
 
Na gramatičkom planu rečenica predstavlja minimalnu predikativnu jedinicu, tj. minimalnu jedinicu sa ličnim glagolskim oblikom, koji je nosilac predikativnosti. Dakle, na gramatičkom planu rečenicu određuje morfološka kategorija glagolskog oblika. Sintaksička jedinica koja u službi predikata ima glagol u ličnom obliku — zove se predikatska rečenica, odnosno, tu je termin rečenica upotrebljen u užem smislu. U prethodnom primeru imamo dva lična glagolska oblika: je bio i sam (se) šetao. To znači da prethodno navedena komunikativna rečenica ima dve predikatske rečenice: (1) Juče je bio lep dan i (2) Sa drugovima sam šetao po gradu.
 
Na gramatičkom planu razlikujemo različite rečenične modele koje proučava sintaksa.
 
Pokazali smo da predikatske rečenice mogu poslužiti za obrazovanje komunikativnih. Međutim, sama predikatska rečenica, ukoliko je nezavisna, može predstavljati komunikativnu jedinicu. Da nije uvek moguće poklapanje nezavisne predikatske sa komunikativnom rečenicom, pokazuJe prethodni primer. U njemu imamo dve nezavisne predikatske rečenice. Svaka od njih može stajati zasebno kao celovita poruka, dakle svaka od njih može samostalno stajati i biti komunikativna rečenica, ali u ovom slučaju one zajedno čine komunikativnu rečenicu.

Komunikativna rečenica je hijerarhijski nadređena, ona je viša jedinica sintaksičkog sistema, jer se sastoji od njoj podređenih, nižih jedinica — predikatskih rečenica. To bi trebalo da dočaraju termini rečenica u širem smislu i rečenica u užem smislu, jer rečenica u širem u sebi sadrži rečenice u užem smislu.
 
Komunikativna rečenica može biti sastavljena samo od jedne predikatske i takva komunikativna rečenica zove se prosta rečenica.
 
Ako se komunikativna rečenica sastoji od dve ili više predikatskih rečenica, govorimo o složenoj rečenici.

Dr Jordana Marković | INTERPRETACIJE IZ KNJIŽEVNOSTI 3 | Niš, 2006

[Angelina]

**

SINTAKSA


REČI (LEKSEME I MORFOSINTAKSIČKE REČI)

Identifikovanje morfosintaksičkih reči
 
O rečima smo govorili i ranije. Videli smo da su reči, tj. lekseme osnovne jedinice leksikologije, a o njima smo govorili i u morfologiji. U sintaksi reči imaju važno mesto. Možemo reći da se sintaksa kao nauka bavi upotrebom, tj. kombinovanjem reči. Zato za reč kažemo da je osnovna jedinica sintakse, ona je u sintaksi najmanja, nedeljiva jedinica (podelom reči na manje delove bavi se morfologija). Za sintaksu su bitna tri elementa reči:
 
1. reč kao leksička jedinica, kao nosilac određenog značenja (npr. reč sto označava određeni predmet, najčešće sačinjen od drveta ili metala, a služi da se na njega osloni, stavi, nešto: knjiga, tanjir ili što drugo);
 
2. pripadnost određenoj vrsti reči, pošto se pravila o kombinovanju reči u rečenici ne odnose na svaku reč konkretno, već na određenu vrstu reči (npr. zna se da se u službi subjekta može naći imenica, a predikat je glagol);
 
3. reč koja pripada određenoj vrsti, ukoliko je promenljiva, u rečnici mora biti upotrebljena u određenom gramatičkom obliku da bi se ostvarila određena sintaksička funkcija (npr. subjekat je imenica, ali obavezno upotrebljena u obliku nominativa jednine ili množine, dok u funkciji predikata mora biti glagol u ličnom glagolskom obliku).
 
Element reči koji joj omogućava upotrebu u rečenici, daje nam mogućnost da ovako upotrebljenu reč nazovemo morfosintaksička reč ili sintaksema. Morfosintaksičke reči (sintakseme) mogu biti i nepromenljive reči, kada ih posmatramo kao reči određene vrste upotrebljene u rečenici.
 
Promenljiva morfosintaksička reč ima svoje morfološke kategorije, koje joj omogućuju da sa rečima u rečenici stupa u odgovarajuće odnose.
 
Sintaksičke kategorije reči ne poklapaju se sa morfološkim kategorijama reči. Za sintaksu su od značaja supstantivne, adjektivne, verbalne i adverbijalne kategorije reči. Kombinacijom ovih kategorija reči dobijaju se sintaksičke konstrukcije, a najmanja sintaksička konstrukcija jeste sintagma.

Pune reči (imeničke, pridevske, priloške i glagoli)
 
Minimalne jedinice kojima se može ostvariti neka od sintaksičkih funkcija (subjekat, predikat, objekat, apozicija, atribut i priloške odredbe) predstavljaju sintakseme.

Sve reči koje primarno mogu vrpšti funkciju subjekta ili objekta spadaju u supstantivne (imeničke) reči. To su imenice i imeničke zamenice. Službu predikata primarno vrši lični glagolski oblik, dakle, glagol (verbalna kategorija). Adjektivnu kategoriju reči čine: pridevi, pridevske zamenice, redni brojevi i broj jedan. Funkciju adverba (priloške odredbe) vrše prilozi.
 
Dakle, sintakseme moraju imati jednu od gore navedenih funkcija, a u toj funkciji mogu se naći: imenice, zamenice, pridevi, brojevi, glagoli i prilozi. U takve reči ne spadaju: predlozi, veznici, rečce i uzvici. One spadaju u sintaksički pomoćne reči.
 
Pomoćne reči (predlozi, veznici, uzvici i rečce)
 
U pomoćne reči spadaju predlozi, veznici, uzvici i rečce. Ove reči stoje uz pune reči i povezuju ih, kazuju odnose među njima, ističu ih, obeležavaju njihova gramatička značenja. One tek uz punoznačnu reč vrše funkciju sintaksema. Spadaju u zatvorenu klasu, malobrojne su, i nisu produktivne.
 
Predlozi kao pomoćne reči mogu se smatrati sastavnim delom predloško-padežne konstrukcije, te se u sintaksi mogu tako i posmatrati.
 
U ovu grupu spadaju i pomoćni glagoli, mada oni bivaju obeležja složenih glagolskih oblika i njihovi sastavni delovi, pa se u sintaksi uz njih i razmatraju. U pomoćne reči možemo svrstati i oblik povratne zamenice se. Ona služi da obeleži povratni (refleksivni) glagol ili se njome obrazuje pasivna ili bezlična konstrukcija.
 
Imenička (supstantivna) kategorija reči u vokativnoj formi, po pravilu, nije rečenični član i samim tim ne čini sintaksemu. Izuzetno u narodnim pesmama nalazimo vokativ u službi subjekta: "Vino pije Kraljeviću Marko".

Dr Jordana Marković | INTERPRETACIJE IZ KNJIŽEVNOSTI 3 | Niš, 2006