Jezik kao sredstvo sporazumevanja
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Vuk i jezik « SRPSKI JEZIK « Opšti pojmovi o jeziku « Jezik kao sredstvo sporazumevanja
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jezik kao sredstvo sporazumevanja  (Pročitano 20834 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 150



« poslato: Septembar 30, 2011, 10:23:23 pm »

**

JEZIK KAO SREDSTVO SPORAZUMEVANJA


"Jezik, zapravo šta je? Nagomilano jezičko blago izraza i izražajnih formi i formula, koje čovek pomoću govorne sile teče jednako, dalje i dalje teče." Isidora Sekulić
 
Čovek, kao najsavršenije biće na Zemlji, razlikuje se od ostalih bića razumom i govorom. Jezik je najznačajnija tekovina ljudskog roda i kao sistem znakova najsavršenije sredstvo za sporazumevanje među ljudima. Uloga jezika je višestruka. On služi čoveku, pre svega, da uputi ili primi neko obaveštenje (informaciju). Jezik je u tom procesu nastajao i razvijao se, jer bez njega kao socijalne i istorijske pojave ne bi bilo ni napretka ljudskog društva. Jezik utiče i na razvoj mišljenja, a njime se prenose nove ideje, pogled na svet i stečena iskustva, te stoga ima i ideološku funkciju u društvenom progresu.
 
U međusobnim odnosima ljudi jezikom izražavaju svoje misli, osećana, želje i težnje. Jezik je nastao u procesu rada i stvaralaštva, pa je zahvaljujući tom radu i jeziku čovek postao razumno biće. A kako je jezik proizvod ljudske zajednice, on se razvijao i dalje se razvija uporedo sa napretkom društva.
 
Nauka koja izučava jezik i njegove zakonitosti zove se lingvistika (lat. lingua — jezik) ili nauka o jeziku.
 
U svetu ima blizu 3000 živih jezika i više hiljada dijalekata. Čovek govori oko 100000 godina, piše oko 5000 godina, a zahvaljujući Gutenbergu, propalazaču štamparske mašine, više od pet stoleća štampa knjige.
 

ELEMENTI INFORMACIJE I KOMUNIKACIJE
 
Jezik kao sistem izražavanja misli ima posebnu funkciju u masovnom komuniciranju. Komunikacija (lat. sommunicare — razgovarati) obuhvata sva sredstva i načine koje ljudi upotrebljavaju u međusobnom opštenju. To su sredstva obaveštavanja (štampa, radio, TV, umetnosti, naučna literatura, cifre, signali, note, simboli itd.). Sva ta sredstva masovne komunikacije razvijaju se uporedo sa razvojem čoveka i društva.

Informacija (lat. informatio — obaveštenje) je deo sistema komunikacije koji je u ulozi saopštavanja poruke. Čovek je u svom istorijskom razvoju koristio mnoga sredstva komuniciranja i vremenom je od neartikulisanih glasova usavršio sistem sporazumevanja čak do elektronskog informisanja.

Pored jezika, koji je univerzalno sredstvo sporazumevanja, ljudi se služe i raznim pomoćnim sredstvima radi odašiljanja i primanja poruka. To su mimika, gestikulacija, pantomima, vizuelna i zvučna sredstva. Prva vizuelna i zvučna sredstva su bila: signali pomoću dima i vatre, zvuci bubnjeva, a potom i trube, pištaljke, sirene. Savremena sredstva su raznobojne zastavice na brodovima, semaforski znaci, signalni pištolji itd. Prema tome, u sistemu komuniciranja poruke se prenose i primaju taktilnim, vizuelnim i auditivnim (zvučnim) sredstvima sporazumevanja.
 
Za razliku od čoveka, životinje se instinktivno služe neartikulisanim glasovima i kricima, (poznato je na primer, da majmuni mogu proizvoditi preko 20 vrsta različitih glasova); zatim raznovrsnim mirisima — američki pauk mirisom privuče ženku čak sa 10 km daljine; pokretima — paunova igra perjem, kostrešenje dlake psa; dodirima — lizanje mladunčadi kod životinja, i svetlećim signalima — svici, ribe u morskoj dubini itd.

Ipak od svih navedenih vidova jezik je bio i ostao najsavršenije sredstvo komunikacije.
 

TEORIJA INFORMACIJE

Jezička komunikacija teče od mišljenja preko govora, a osnovni zadatak informacije je da prenosi nove podatke i činjenice. Informacija je siromašnija ukoliko daje manje obaveštenja, a bogatija ukoliko prenosi više novih podataka. Ipak ona mora da bude povezana i sa poznatim činjenicama. Taj dopunski, poznati, pa ponekad i suvišni deo informacije zove se redundancija.
 
Komunikacija se uspostavlja između ljudi, ljudi i mašina, kao i između samih mašina. Šest je najvažnijih činilaca u govoru i jeziku:
 
 — govornik ili saopštavalac poruke,
 — primalac poruke,
 — predmet poruke (tema o kojoj se govori),
 — kanal (preko koga se prenosi poruka),
 — poruka (obaveštenje),
 — kôd (sistem znakova ili simbola za sporazumevanje).
 
U toku prihvatanja poruke može doći do nesporazuma zbog smetnji (šumova), koje se javljaju pri sporazumevanju. Na primer, za vreme razgovora telefonom može doći do ovakvog nesporazuma:

 — Halo, ovde Bajić!
 — Koji Pajić?
 — Ma Bajić, Bajić, zar ne čuješ dobro?
 — A, Tajić!
 — Ma ne Tajić, već Bajić, b kao baba.

Ili:

— Ja sam mnogo tužan.
 — A koliko si dužan?
 — Ma ne dužan, već tužan.
 — A, ružan.
 — Ma, čoveče, zar me ne čuješ, tužan, t kao Tuzla.

Do sličnih nesporazuma ponekad dolazi i u neposrednom razgovoru — posebno kad je ometan bukom, kad su sagovornici premoreni, kad su govorni organi oboleli, kada ljudi brzo govore, pogrešno akcentuju reči, zbog nečitkog rukopisa ili pogrešne upotrebe reči i njihovog značenja.
 
 — Druže profesore, mogu li da Vam se izvinem za ovaj čas?
 — Pa možeš da se izvineš ako si dobar sportista.
 — Ne razumem Vas, druže profesore!
 — Pa sigurno da me ne možeš razumeti kada pogrešno upotrebljavaš glagol izviniti se.
 
Z a p a m t i t e: izvinem se i izvinuo se jesu oblici prezenta i perfekta od glagola izvinuti se koji znači — izviti se, saviti se, izmigoljiti se. Sličan njemu ali samo po obliku, a izveden je od korena vina (krivica) je glagol izviniti, koji znači: opravdati se, zamoliti za oproštenje. Oblici prezenta i perfekta glase: izdinim se i izvinio sam se.

U govornoj komunikaciji informacije se često dopunjuju gestovima, mimikom, intonacijom i drugim pomoćnim elementima. To su dopunska sredstva, ali ne treba preterivati u njihovom korišćenju, jer treba znati kada se koje dopunsko sredstvo može najbolje upotrebiti. Upotrebom tih pomoćnih sredstava govor postaje ekspresivniji (izražajniji). Ako govori o nekom čoveku, saopštavalac može da izrazi odnos prema njemu u ozbiljnom, šaljivom, ironičnom, omalovažavajućem, ogorčenom, veselom, tužnom, patetičnom tonu itd. Poznato je da je sovjetski reditelj Stanislavski zahtevao od glumaca da jednu reč izgovore na što više izražajnih načina. Reč  v e č e r a s  neki su glumci izgovarali na više od 40 načina.
 
Jezik ima tri osnovne funkcije:
 
1. Emotivna (ekspresivna) funkcija pomoću koje prvo lice može da izrazi svoje mišljenje ili raspoloženje o nekom drugom licu u ozbiljnom, šaljivom, ironičnom i gnusnom tonu.
2. Kontaktna (kanalska) funkcija ostvaruje se preko knjiga, radija, televizije, gramofona, magnetofona i drugih sredstava informacije.
3. Kognitivna (saznajna, obaveštajna) funkcija jezika usmerena je na predmet informacije (vreme, događaji, rezultati, zdravlje) i ostvaruje se u 3. licu.

Ipak najvažnija funkcija informacije je saznajna ili kognitivna.


Krsta Ljubenović • Vukašin Stanisavljević | JEZIK I KULTURA GOVORA
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: