Vukova borba oko književnog jezika i pravopisa
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Vuk i jezik « SRPSKI JEZIK I SRPSKI JEZICI « Vukov rad na reformi jezika i pravopisa « Vukova borba oko književnog jezika i pravopisa
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vukova borba oko književnog jezika i pravopisa  (Pročitano 7152 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 147



« poslato: Decembar 29, 2010, 08:43:28 pm »

**

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ


VUKOVA BORBA OKO KNJIŽEVNOG JEZIKA I PRAVOPISA


Kakav je to nered u našoj književnosti koji je trebalo Vuk Karadžić da ukloni? Da li je u našoj književnosti Karadžić predstavnik romantičarskog pokreta, koji je u to vreme vladao u Evropi i koji je došao iza racionalizma?

Nema nikakve sumnje da je romantičarski pokret pomogao Vuku. Narodne pesme, koje je, već u prvom vremenu svoga rada, izdao, iako nisu bile najbolje od onoga što je on u tom pravcu dao, privukle su pažnju obrazovane Evrope. I Grimovo, i Faterovo, pa čak i Geteovo prijateljstvo, da o drugome i ne govorim, ima se pripisati ovom pokretu. Ali Vuk Karadžić nije bio romantičar. On je bio realist.

Istina je nesumnjiva da su narodne pesme i narodne umotvorine uopšte imale veliki značaj za Vukov rad; one su pokazivale neobično bogatstvo, gipkost i sjaj našeg narodnog jezika. Njihov veliki uspeh svugde u svetu — bio je za Vuka i uspeh narodnog jezika. Jezik tako sjajnih spomenika, toga večitog blaga našega naroda, bio je sposoban da postane i jezikom pisane književnosti.

I Karadžić je imao pravo. Ima li sjajnijeg početka za književni jezik jednog naroda nego da uđe u književnost onda kada je pre toga stolećima živeo u narodnoj tradiciji nesprečavan i nesputavan ni od koga i bio sredstvo da se njime iznesu umotvorine svih rodova od nenadmašne lepote? Ja mislim da su te strane narodnih umotvorina uticale na Vuka, a ne kakvo romantičarsko oduševljenje lepotama života i rada jednog još nekulturnog sveta.

Međutim, u književnosti našoj Vukova vremena vladao je polovni jezik, na polovinu narodni, a na polovinu crkvenoslovenski. I Vuk je i sam u prvo vreme potpao pod njegove uticaje, ali ne toliko da se i u prvom, istorijskom delu njegovu o propasti Karađorđeve Srbije nisu mogde videti i prave osobine narodnog jezika. Kopitarova je zasluga bila da to pokaže Vuku i da mu objasni da u srpskom književnom jeziku mora biti samo ono što upotrebljava narod. Vukovoj pronicljivosti, njegovu prirodnom talentu možemo zahvaliti što je on to tako brzo i neposredno shvatio i počeo ostvarivati. Prvi ispit za to bila je prva Pjesnarica, koju je Vuk sastavio po sećanju, i Pismenica (gramatika), koju je Vuk, držeći se Mrazovićeve crkvenoslovenske gramatike, sastavio za naš jezik. Iako u tim knjigama prema pomenutom principu još nije bilo sve u redu, one su pokazivale da je Karadžić izvanredno dobro shvatio svoj zadatak. Pjesnarica od 1815. godine, u kojoj su bile i pesme Tešana Podrugovića i Filipa Višnjića, to je još više potvrdila.

Valjalo je, dakle, da se prvo sam Vuk oslobodi od crkvenoslovenskog jezika, pa da to zatraži i od svih književnika. Na toj osnovici i otpočinje se borba Vukova sa njima. I samo se prirodnome daru Karadžićevom može zahvaliti što je on, samo za četiri godine rada, već 1818. godine, mogao da pruži našoj književnosti i gramatiku (kratku opisnu gramatiku: glasove i oblike) narodnog jezika koji je u književnost uvodio i, u isto vreme, i rečnik toga jezika.
 
Gramatika je mala i nepotpuna, ali su u njoj pobeležene glavne kategorije oblika i data su iscrpna pravopisna pravila; dakle, sve što je bilo potrebno za njegovu reformu. U rečniku je dao reči iz naroda, i to na prvom mestu iz svoga kraja. Nije ni jednu reč stavio u rečnik koju nije čuo iz narodnih usta. Obeležio je i njihov akcenat. Od četiri akcenta u rečniku je upotrebio svega tri. Kratke akcente beležio je jednim znakom. To je ispravljeno tek u drugom izdanju od 1852. godine.
 
Ono što se izvršilo u malome sa Vukom Vuk je tražio da se izvrši u velikome sa svima književnicima. Isto onako kao što se on postarao da se oslobodi od ono malo nanosnih elemenata crkvenoslovenskog jezika koji su se bili uvukli u njegov jezik, tako je on neodstupno tražio da se književnici oslobode od onog velikog broja tih elemenata kojima je kipteo njihov jezik, kao, npr., jezik romana Milovana Vidakovića.
 
U ovome je kao u kakvom simbolu oličen ceo Karadžićev rad i po suštini i po obliku: čist, pravi narodni jezik onog naroda koji je stvorio narodne umotvorine, pesme, pripovetke, poslovice, zagonetke i ono mnoštvo mudrih izreka, u kojima je jezik kao u čeliku iskovan.
 
To je osnovica Vukova rada. Ako od nje pođemo kao od prave baze, mi ćemo lako razumeti celokupan Karadžićev rad.
 
Pre svega, imalo se potpuno prekinuti sa dotadašnjom književnošću, jer u njoj nije bilo dela napisanih u potpunosti takvim narodnim jezikom. I Dositej, i Reljković, i Divković, i Andrija Kačić Miošić nisu u svemu pisali njegovim jezikom. Zato je on odustao da izda Kačića Miošića. Kada mu je Kopitar poslao stare leksikografe naše, i Mikalju, i Dela Belu, i Stulića i ostale, Vuk se njima svakako koristio da se podseti na narodne reči svoga kraja (zato je i mogao napisati svoj rečnik za relativno kratko vreme od osam do deset meseci), ali iz njih nijedne reči nije uzeo. Zato je Vuk i docnije, polazeći od svoga jezika i polemišući sa V. Babukićem o Gundulićevu jeziku, iz kojega je ilirski pokret uzimao i oblike i reči, smatrao da je i Gundulić grešio kao i Milovan Vidaković, jedan zato što je upotrebljavao oblike koji više nisu bili u životu, a drugi zato što je pozajmljivao iz crkvenoslovenskog jezika.
 
Da je Vuk Karadžić hteo i mogao reći celu istinu, on bi rekao: srpski književni jezik počinje odonda kada sam se ja potpuno vratio narodnom jeziku; sve ostalo ne postoji. Ovu ideju on je opisno iznosio mnogo puta, i onda kada je govorio da je književnik utoliko udaljeniji od pravog književnog jezika ukoliko je učeniji, a onda kada je govorio da svako ko hoće da piše pravim književnim jezikom — neka posmatra kako on piše, i onda kada i Dositeja Obradovića nije priznavao za oca naše književnosti ili narodnog književnog jezika.

I Vuk je imao pravo. On je, u stvari, bio revolucionar, kidao je i sa prošlošću i sa književnošću svoga vremena i tražio da se otvori nov, širok i jedini put čistom i pravilnom narodnom jeziku u našu književnost.
 
Taj zahtev nije bilo teško staviti; on nije bio ni tako nov kako su primećivali protivnici Vukovi. Njega je stavljao Kopitar i drugim Srbima sa kojima je dolazio u dodir. I Dositej je hteo pisati narodnim jezikom. Ali je to teško bilo ostvariti. I Vuk žrtvuje ceo svoj život da to u potpunosti ostvari. U tome je i njegova snaga i njegov značaj.
 
Trebalo, je, pre svega, stvoriti grafiku (azbuku) i ortografiju (pravopis) koje bi mu odgovarale; zatim je valjalo dati što više narodnih tekstova u besprekornu obliku; moralo se pokazati da se tim narodnim jezikom može izneti sve što traži od jednog književnog jezika savremena kultura; pored toga, valjalo je proučiti i zakone toga jezika i dati njegovo rečničko blago. Vuk je taj zadatak još zaokruglio i dodao: poznavanje naroda po običajima, prema geografskim i statističkim podacima i prema istorijskim događajima sadašnjice. Na taj način Vuk je već vrlo rano, odmah posle izdavanja svoga rečnika, odlučio: da prouči jezik našeg naroda u potpunosti, njegov odnos prema crkvenom i starom srpskocrkvenom jeziku, njegovu tradicionalnu književnost u svima oblicima (folklor), da sam stvara književna dela u kojima će pružiti obrasce književnog jezika za ugledanje, da prouči etnografiju, geografiju naše zemlje i savremenu istoriju njenu i da da statističke podatke o našem narodu.

Na tom programu on radi neprekidno. Naša književnost, nacionalne nauke, uređenje književnog jezika i pravopisa postaju u pravom smislu reči — njegova briga i jedini cilj njegova života.

*

Kada je Vuk rekao da u književnosti treba upotrebljavati čist narodni jezik, on sam nije znao kako je time dao široko polje mnogim lutanjima. Istina, on već u prvom izdanju svoga rečnika iznosi tri narečja našega jezika, hercegovačko, resavsko i sremačko, i misli da se sva tri mogu podjednako upotrebljavati u književnosti. Ali je docnije video da ima i drugih naših narečja i da se u svima njima glasovi ne izgovaraju jednako. U isto se vreme uverio da se nekako mora ograničiti i upotreba različitih oblika i nejednakosti kojih u njima ima. Kada je u tridesetim godinama prošloga veka proputovao različne zemlje naše, beležeći u njima jezičke razlike, on je, idući u susret donekle stvarnom stanju, dopustio sam trojaki izgovor staroga jata—. Sve ostalo — i glasovi i oblici — morali su biti jednaki, i to onakvi kakvi su bili u njegovom jeziku. Te svoje zahteve izneo je 1839. godine na dvadeset pet godina posle početka rada. Time je Karadžić udario temelje jedinstvu našeg književnog jezika. Istina, morao je dopustiti trojaki izgovor jednog zvuka; ali je utoliko odlučnije tražio da sve ostalo kod svih književnika bude jednako.
 
I to ga nije zadovoljavalo. Dopušteni trojaki izgovor za njega je bilo izvesno demantovanje i samoga jedinstva. Zato se trudio da ga po svaku cenu ukloni. 1845. godine skupio je ujedno svoje ranije članke o književnom jeziku i pravopisu i preštampao ih onako kao što je u trećem razdoblju svoga rada činio i s drugim delima svojim, dodavši im još ponešto, pod nazivom: Vuka Stef. Karadžića i Save Tekelije Pisma visokopreosveštenome gospodinu Platonu Atanackoviću, proslavljenome vladici budimskome, o srpskome pravopisu, sa osobitijem dodacima o srpskom jeziku. Tu je rekao svoju punu misao. On je bio za to da se južni (jugozapadni) izgovor uzme kao jedini ili obavezni izgovor našeg naroda u književnosti.
 
Karadžić je još u jedan mah pokazao koliko mu je stalo da se naš književni jezik, kako ga je on shvatio i definisao, protegne na ceo naš narod. To je poznati Književni dogovor u Beču 1850. god., koji su potpisali Ivan Kukuljević, dr Dimitrije Demetar, I. Mažuranić, Vuk Stef. Karadžić, Vinko Pacel, Franjo Miklošić, Stjepan Pejaković i Đ. Daničić, dakle neki od istaknutih u to vreme predstavnika hrvatskog, srpskog i slovenačkog naroda. Karadžić je bio određen da napiše glavna pravila za južno narečje, koje ovim dogovorom postaje zajednički književni jezik celoga naroda.
 
Istina, niti je ovim dogovorom nestalo ekavskog izgovora iz našeg književnog jezika (on se još i danas upotrebljava u književnosti našoj), niti je hrvatski narod prihvatio odmah u celini ovaj dogovor; to je bilo tek znatno docnije. Ali se iz ovoga vidi koliko je Vuku bilo stalo da se izvrši što dublje i što tešnje ujedinjenje naših naroda u potpuno jednakom i zajedničkom književnom jeziku.—
 
Kako je Karadžić stvarao iznova, on se morao pobrinuti i o grafici: kako će da obeleži zvuke narodnog jezika, i o ortografiji: kojih će se pravila u pisanju držati oni koji njegovim jezikom pišu.
 
Vuk sam nije mogao naročito isticati ovaj revolucionarni karakter svoje reforme, ovaj faktički prekid i sa onim što je bilo ranije i sa onim što su pisali njegovi savremenici. Da je to mogao reći, bilo bi sasvim jasno zašto je on morao potpuno preurediti i azbuku i pravopis.
 
Možda bi Vukova reforma lakše prošla da se on, bar u izvesnom pravcu, naslonio na dotadašnju grafiku i ortografiju, kao što je učinio u svojoj Pismenici od 1814. god. Ali tada njegova reforma ne bi bila ni tako jasna ni tako dosledno izvedena u svojim delovima. Nekoliko njegovih slova (lj, nj, j, ć, đ i dž) značilo je zaista prekid sa starim i savremenim mu pokolenjem. Tom novinom jasno je istaknuto da se u našoj književnosti otpočinje novo vreme.
 
Ja neću ulaziti u pitanje kako je Vuk došao do tih slova, šta je uzeo iz starijih rukopisa i u čemu su mu drugi pomogli; ali je nesumnjivo azbuka Karadžićeva ostvarila princip: da svaki zaseban glas našeg književnog jezika ima i svoj zaseban znak. Može li biti išta savršenije i umesnije nego da se u početku uvođenja nova jezika u književnost svaki njegov glas obeleži naročitim znakom? Vuk Karadžić je za naš jezik učinio donekle ono što je Ćirilo učinio za staroslovenski jezik, davši staroslovenskoj azbuci neobično savršenstvo.

*

Vuk je morao misliti i o ortografiji. Ali prirodom njegove azbuke nametala se sa neophodnošću i priroda ortografije. Ona, u principu, niti je mogla niti je smela biti drukčija nego kako ju je Vuk predložio. Zašto?

Šta je to istorijska ili etimološka ortografija? Da li ona odgovara kakvim psihičkim potrebama, jasnoći ili razumljivosti onoga što se piše? Pored toga, i mnogi su drugi razlozi iznošeni i ranije i u novije vreme u njenu korist; da li su opravdani?
 
Pravog etimološkog pravopisa — nema; ono što se tako naziva — to je istorijski pravopis. Kada se prvi put pismenim znacima beleži kakav jezik, on se mora beležiti onako kako se izgovara. Docnije se taj način pisanja zadrži i onda kad se jezik promeni. On je, dakle, samo stariji, arhaičniji pravopis.

Da li je Vuk morao upotrebiti arhaičniji pravopis kad je on unosio u književnost nov narodni jezik i kad nije priznavao da je iko ispravno do njega pisao tim jezikom? Po sebi se razume da je on morao pisati onako kao što se govori, i to ne samo zato — kao što je on govorio — što se držao Adelungova pravila, koje su i drugi priznavali ("piši kao što govoriš"), nego baš zato što se pri stvaranju nova književnog jezika — nije ni moglo drukčije raditi.
 
Istina je, Vuk se mogao ugledati na crkvenoslovenski jezik i druge žive slovenske jezike koji su imali više ili manje istorijski pravopis; ali bi to značilo — stvarati veštački pravopis, i to ne onako kako se istorijski pravopis drugde stvarao, zadržavanjem prosto onoga što je bilo ranije, nego veštačkim unošenjem nekih razlika u reči kojih stvarno nije bilo. To je, u svoje vreme, Daničić (1847. god.) vrlo lepo pokazao svojim Ratom za srpski jezik i pravopis.
 
I tako, Vuk je uradio onako kako je, polazeći od revolucionarne osnovice svoga rada, jedino mogao učiniti. Za nov književni jezik mogao je pristati samo onaj pravopis koji je obeležavao njegove zvuke i njihove promene. Inače, sve bi drugo bilo ili veštačko i lažno stvaranje tradicija, kojih nije bilo, ili mudrovanje, za koje je u to vreme — prema tadašnjem stanju nauke — teško bilo odrediti kakvu razumnu osnovicu. I Vuk je utvrdio kao jedini zakon našeg pravopisa — izgovor.
 
Kada je Karadžić 1818. god. dao svoju ortografsku reformu, on je postupio onako kako mu je nalagao izgovor njegova maternjeg jezika. On nije izgovarao h, pa ga nije ni pisao (dakle snaa, oću, ljeb sl.); izgovarao je ćerati, đevojka i sl., pa je tako i pisao. Ali docnije, kada je putujući po našim zemljama video da se svugde ne izgovara tako i da se h ponegde i dobro čuje, da se u Dubrovniku i ponekim gradovima izgovara tjerati i djevojka, on je, pošto je namenio svoj pravopis celome narodu, uneo u nj te glasove i počeo pisati (od 1836. god.) i h, i tj, i dj (od 1839. god.) tamo gde ranije ili ništa nije stavljao ili je pisao ć i đ (kada je j od jata).

Iz ovoga se vidi da se Karadžić razvijao i u ortografiji kao i u književnom jeziku. Isto onako kao što je od množine dijalekata išao u književnom jeziku ka jedinstvenome izgovoru, tako je i u ortografiji težio da da ma i eklektički, zajednički karakter celini, kojim bi se mogle obuhvatiti glavne osobine osnovnih narodnih govora koji su učestvovali u stvaranju književnog jezika i srpskog i hrvatskog naroda.

 
Aleksandar Belić


O b j a š nj e nj a.

"Grim Jakob (1785—1863) — značajan nemački naučnik, koji se osobito bavio proučavanjem narodnih umotvorina. Za vreme boravka u Beču 1814—15, upoznao se sa Vukom. Mnogo je učinio za upoznavanje evropske javnosti sa našim narodnim umotvorinama prikazujući ih, prevodeći ih i ocenjujući njihovu vrednost. Grim je bio jedan od istaknutih ličnosti nemačkog romantizma;
Fater (1771 do 1826) — univerzitetski profesor u Haleu. S Vukom je bio u prepisci i bio mu je prijatelj;
Mrazović Avram— kada je mlada srpska građanska klasa u Vojvodini u drugoj polovini XVIII veka počela organizovanije da prilazi pitanju svog kulturnog uzdizanja, iako još bez jačeg zaoštravanja protivrečnosti sa sveštanstvom, koje je u svojim gornjim slojevima predstavljalo feudalnu klasu, slati su mladi Srbi u Beč da izuče metodiku i didaktiku, pa su posle postavljani za školske nadzornike. Takav je bio slučaj i sa Mrazovićem. Docnije je za potrebe škole pisao: Rukovodstvo k slavenstjej gramaticje, Rukovodstvo k naucje čislitelnoj i Rukovodstvo k slovenskomu pravočteniju i pravopisaniju;
Divković Matej— franjevac koji se u akciji katoličke crkve protiv reformacije istakao kao sastavljač propovedi i sličnog crkvenoverskog štiva. Rad mu nije originalan, ali je značajan zbog narodnog jezika i stila kojim je pisao, kao i zbog brojnih folklornih elemenata;
Dela Bela (Ardelio della Bella) — gramatičar i leksikograf dubrovački (1654—1737). Italijan koji je kao misionar jezuitskog reda došao u Dubrovnik i tu se bavio izučavanjem jezika, pa je napisao gramatiku i rečnik dubrovačkog govora (uglavnom prema pisanim književnim radovima): Dizzionario italiano-latino-illiurico (štampan u Veneciji 1728) da bi olakšao rad katoličke propagande, koja se obavljala velikim delom preko stranica misionara;
Stulić Joakim (Stulli) — rodom iz Dubrovnika (1729—1817). Stupio je u kaluđerski red franjevaca (male braće). Bavio se proučavanjem jezika. Pedeset godina prikupljao je građu za veliki rečnik putujući često po našim krajevima. Rečnik je obuhvatio tri jezika: ilirski, latinski i italijanski. Od naših starijih rečnika je najveći: ima šest knjiga;
Babukić Vjekoslav (1812 do 1875) — bio je pripadnik ilirskog pokreta. Kao rođeni štokavac znatno je uticao i pripomagao da se u tadašnjoj kajkavskoj sredini prihvati štokavština za književni jezik. Bio je prvi gramatičar ilirskog doba; pisao je gramatike kao diletant-gramatičar;
Sava Tekelija (1761—1842) — ugledna politička ličnost među vojvođanskim Srbima s kraja XVIII i početka XIX veka. Nije se slagao s Vukovim gledištem o narodnom jeziku, kao književnom, nego se borio za održavanje ruskoslovenskog jezika;
Adelung (1732—1806) — prvi nemački veliki gramatičar i leksikograf. Prvi je izneo princip da bi valjalo onako pisati kako se govori. Njegov uticaj osećao se već i kod Save Mrkalja, ali je tek Vuk dosledno i energično sproveo ovaj princip."
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: