sledeća tema »

[Angelina]

*




PETAR MILOSAVLJEVIĆ

Petar Milosavljević (1937) dugogodišnji je ugledni profesor novosadskog Filozofskog fakulteta. Do sada je objavio preko dvadeset knjiga. Primarno područje njegovih naučnih interesovanja jeste metodologija proučavanja književnosti i teorija književnosti. Iz ovih oblasti potiču i dvije čuvene Milosavljevićeve knjige: Metodologija proučavanja književnosti i Teorija književnosti. Jedan krug njegovih knjiga bavi se interpretacijom književnih djela iz specifične teorijske perspektive koju je artikulisao sam Milosavljević. Međutim, nakon razbijanja Jugoslavije Petar Milosavljević se uglavnom bavi pitanjima i problemima srpske filologije, preciznije rečeno, identitetom srpskog jezika i korpusom srpske književnosti, srpskom vjerskom i etničkom posebnošću. Sa područja srbistike — čiji je Milosavljević najznačajniji obnovitelj u našem vremenu — ovaj autor je objavio sljedeće knjige: Srbi i njihov jezik, Sistem srpske književnosti, Srpski filološki program te Uvod u srbistiku. U ovim, po srpsku filologiju vanredno značajnim knjigama, Milosavljević eksplicitno ukazuje na stra n putice aktuelne srpske filologije i na njenu oslonjenost na serbokroatističku filološku paradigmu, po Srbe iznimno štetnu. Bilans djelovanja te filološke paradigme Milosavljević ovako predstavlja: iz nekadašnjeg srpskog (vukovskog) jezika nastali su srpski, hrvatski, bošnjački i, po svemu sudeći, crnogorski jezik; s rpska književnost je ostala bez svog srednjeg dijela (dubrovačke književnosti) iako je ona pisana na srpskom jeziku, srpska narodna književnost proglašena je srpskohrvatskom. Konačno, u svijetu važeći i u filologiji jedino legitimni princip identifikacije naroda po jezicima srušen je u srpskom slučaju, pa se Srbima određuju samo oni naši istojezičnici koji su pravoslavne vjere. Rušeći i obesmišljavajući ova, po Srbe veoma štetna rješenja, Milosavljević ubjedljivo pokazuje kako su na strani Srba i opšteprihvaćeni kriteriji i naučna istina. Polazišta za ovakva svoja shvatanja Milosavljević nalazi u stavovima Vuka Karadžića i vodećih slavista njegovog doba.

Petar Milosavljević rođen je 1937. u Donjoj Svarči (Toplica), u Srbiji. Gimnaziju je učio u Prokuplju i Novom Sadu. Studirao je filozofiju u Beogradu (1957—58). Dilomirao je na Katedri za jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1964). Boravio je 1969. na studijama u Parizu kao stipendista francuske vlade.

Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa tezom Poetika Momčila Nastasijevića (1974). Radio je kao novinar u novosadskom Dnevniku (1958—59) i Sremskim novinama (1960—62). Bio je jedan od urednika časopisa Polja (od 1958. do 1964, s prekidima) i glavni i odgovorni (1965—1968). Bio je jedan od urednika Letopisa Matice srpske (1969—1979). Od 1998. je glavni i odgovorni urednik časopisa Srbistika/Serbica koji je počeo da izlazi u Prištini. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu je radio od 1971, kao asistent, docent (1975), vanredni profesor (1983) i redovni profesor (1988). Bio je direktor Instituta za jugoslovenske književnosti i šef Katedre za jugoslovenske književnosti i opštu književnost (1976—1979). Na istom fakultetu predavao je Metodologiju proučavanja književnosti od 1973. Predavao je i Teoriju književnosti (1986—1990). Održao je i više kurseva na postdiplomskim studijama. Držao je kurseve iz metodologije proučavanja književnosti na postdiplomskim studijama na Filološkom fakultetu u Prištini, Filozofskom fakultetu u Nikšiću i na Filozofskom fakultetu u Banja Luci. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Srpskom Sarajevu (Pale) držao je nastavu iz predmeta Istorija srpske kulture i Teorija književnosti. Od godine 2002. drži i nastavu na postdimplomskim studijama na istom fakultetu. Petar Milosavljević je priredio veći broj knjiga i zbornika posvećenih srpskoj književnosti, metodologiji i teoriji književnosti.

Objavio je veći broj knjiga posvećenih modernoj srpskoj književnosti, teoriji i tumačenju književnosti, a u novije vreme bavi se problematikom srpskog jezika, tj. srbistikom i njenim istorijskim, kulturnim i političkim konsekvencama. Između ostalih, objavio je sledeće knjige: Poetika Momčila Nastasijevića, Teorija književnosti , Dijalektika konkretnog totaliteta u proučavanju književnosti, Život pesme Laze Kostića Santa Marija della Salute,Triptih o Lazi Kostiću, Tradicija i avangardizam ,Uvod u srbistiku, Reč i korelativ, Logos i paradigma, Metodologija proučavanja književnosti, Sistem srpske književnosti, Srbi i njihov jezik, Srpski filološki program, Uvod u srbistiku, Srpska pisma... Kovčeg tripod

Fotografija: Sremske novine

[Angelina]

*

OBNOVA SVESTI O SRPSKOJ JEZIČKOJ ZAJEDNICI


Stanje u kojem se našao srpski narod na razmeđi 20. i 21. veka karakteriše se kao postjugoslovensko i postkomunističko, prelazno. Istorijski izlaz iz toga stanja većina srpskog naroda danas vidi u "ulasku u Evropu", odnosno u opredeljenju za prihvatanje evropskih vrednosti i merila u svim sferama državnog, društvenog, privrednog i kulturnog života.

Pitanje identiteta i integriteta srpskog jezika i srpske jezičke zajednice, danas je jedno od najvažnijih. Njega treba rešavati u skladu sa evropskim merilima i vrednostima, obnovom i razvojem srbistike. U jugoslovenskom, komunističkom i postkomunističkom periodu politički je razbijena srpska jezička zajednica. Srpski jezik, koji je jedan u lingvističkom smislu, danas se predstavlja kao četiri jezika: kao srpski, hrvatski, bošnjački i crnogorski; od jedne prirodne jezičke zajednice (tj. zajednice ljudi koji govori istim jezikom), hoće da se napravi više jezičkih zajednica. Uzaludnost toga pokušaja ukazuje na nemoć serbokroatistike koja je bila vladajuća filološkadisciplina u jugoslovenskom periodu.

Obnova srbistike i spoznaja srpske jezičke zajednice

Srpski jezik, uprkos svim političkim promenama, opstao je. Samim time opstala je i srpska jezička zajednica. Srpska jezička zajednica postoji objektivno kao što objektivno postoje i druge jezičke zajednice u Evropi, na primer: nemačka, francuska, italijanska, poljska, mađarska, rumunska i druge. Nemačku jezičku zajednicu čini populacija koja govori nemačkim jezikom u Nemačkoj, u Austriji, u Lihtenštajnu i u Švajcarskoj. Francuska jezička zajednica obuhvata Francusku, Monako, Luksemburg, delove Švajcarske i Belgije, kao i Kvebek u Kanadi. Sve ove jezičke zajednice opstaju u uslovima državnih i verskih razlika, u različitim kulturnim, prosvetnim i verskim sistemima.

Glavninu srpske jezičke zajdnice čini populacija četiri bivše jugoslovenske republike koje su danas samostalne države. To su Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Crna Gora. U ovu zajednicu ulaze i oni delovi populacije u drugim zemljama koji neguju srpski jezik kao maternji. Na početku 19. veka u filologiji je učvršćena spoznaja da je srpski jezik jedan od slovenskih jezika, blizak ostalim južnoslovenskim jezicima: slovenačkom, hrvatskom i bugarskom, ali i različit od njih. Srpska jezička zajednica je bila identifikovana kao ona koja govori štokavskim narečjem. Ona se u ono vreme prostirala u okvirima dveju velikih carevina: Turske i Austrije, zauzimajući centralne i zapadne delove Balkana, Podunavlje i deo Panonije. Istočno od srpskog govornog područja negovan je bugarski jezik. Na zapadnim granicama srpske jezičke zajednice prostirala su se dva druga slovenska narečja, čakavsko i kajkavsko, kao narodni jezici Hrvata i Slovenaca. Stvaranjem Jugoslavije skoro cela srpska jezička zajednica, izuzev manjih delova u Albaniji, Rumuniji i Mađarskoj, našla se u granicama jedne države. Populacija koja danas govori srpski kao maternjim jezikom baštinik je različitih duhovnih, nacionalnih i državnih tradicija i pripada raznim konfesijama.

Posle razbijanja Jugoslavije, populacija srpske jezičke zajednice državnopolitički je razjedinjena. Najveći deo te populacije je u Srbiji. Pokušaji da se različitim potezima jezičke politike, različitim standardizacijama, pravopisnim propisima i pukim preimenovanjem jezika naruši jedinstvo srpske jezičke zajednice i da se srpski jezik razbije na više različitih jezika, nisu dali rezultate. Nemoguće je od jednog starog jezika i jedinstvenog jezičkog sistema, kakav je srpski, veštački stvoriti više različitih jezika. Pokret za obnovu srbistike, od svog postanka, preispituje i srpsko pitanje i pitanje srpske jezičke zajednice sa evropske tačke gledišta. I dolazi do zaključka da srpskom jeziku treba vratiti status koji je on stekao u vreme utemeljenja slavistike i evropskih nacionalnih filologija krajem 18. i u prvoj polovini 19. veka. Time se razrešavaju problemi oko jezika u okviru srpske jezičke zajednice.

Teorijske osnove srbističke paradigme

Evropski model, koji u sagledavanju srpske jezičke zajednice treba primeniti, nije nešto novo i nepoznato. On je postojao u idejama Vuka Karadžića, Šafarika i drugih onovremenih slavista. Bio je je ugrađen u delovanje Matice srpske, Srpske kraljevske akademije, Srpske književne zadruge, u obrazovni sistem u Srbiji. Za taj model karakteristični su sledeći stavovi teorijske prirode:

1) Prema pravilima koji važe svuda u Evropi, jedan jezik može da ima samo jedno nacionalno ime. Populacija koja govori jednim jezikom, bez obzira na razlike u veroispovesti, u državljanstvu i u subjektivnom opredeljivanju u pogledu nacionalnog imena, treba da uvažava identitet jezika i da ga naziva samo jednim nacionalnim imenom. To pravilo treba poštovati i u slučaju srpskog jezika. Uvođenje novih i različitih naziva za jedan jezik, po pokrajinama, po verskoj pripadnosti, po državama, ili po nekim sličnim kriterijumima, nije u skladu sa evropskim merilima.

2) Po evropskim kriterijima, populacija koja govori jednim jezikom čini jedan narod. Tako je u vreme nastajanja slavistike srpski narod identifikovan sa populacijom koja govori srpskim jezikom, odnosno štokavskim narečjem. Vukov principijelan stav da su svi štokavci Srbi, u vreme prevlasti serbokroatistike, negiran je dosetkom koja glasi: svi Srbi jesu štokavci, ali svi štokavci nisu Srbi. Precizan u mišljenju i izražavanju, Vuk je govorio da su svi štokavci "po pravdi" Srbi, ali da po osećanju to ne moraju biti. On je upotrebio izraz: "neka kaže da je Hrvat ko hoće". Vukov izraz "po pravdi" u današnjoj terminologiji znači: objektivno. Vuk je, dakle, tvrdio da su objektivno svi štokavci Srbi, a subjektivno to ne moraju da budu. Objektivno pripadanje jednoj jezičkoj zajednici i subjektivno nacionalno opredeljivanje u najvećoj meri su usklađeni kod evropskih naroda. Na području srpske jezičke zajednice serbokrostistika je učinila da se objektivno i subjektivno nađu u velikom raskoraku. Problem se može prevazići samo ako se poštuju pravila koja važe za sve druge jezičke zajednice u Evropi.

3) U evropskoj filologiji postoje izvesna pravila o identitetu jezika. Engleski jezik je engleski i kad ga upotrebljavaju pripadnici drugih naroda. Isto pravilo važi i za španski, francuski, ruski i druge jezike. Samo je u slučaju srpskog jezika to pravilo je narušeno. Već u 19. veku, mimo opšteprihvaćenih pravila, Hrvati po osećanju i ideologiji počeli su srpski jezik da nazivaju hrvatskim. Danas ga i Bošnjaci i Crnogorci po osećanju nazivaju svojim imenima. Takva praksa ne može da opstane jer nije u skladu sa evropskim merilima.

Srpska jezička zajednica u prošlosti

1.
U srednjem veku srpski jezik se govorio u nemanjićskim kraljevinama i carevini, ali i u srpskim zemljama izvan nemanjićke države. Posle gubitka državne samostalnosti u 15. veku Srbi su pod vlašću osmanlijskom, ugarskom, mletačkom i austrijskom čuvali srpski jezik ne samo na teritorijama svojih bivših država nego i na širokom evropskom prostoru od Komorana u Slovačkoj, Sentandreje u Mađarskoj, Arada i Temišvara u Rumuniji do Trsta, Venecije i duž istočne obale Jadranskog mora. Glavni čuvar jezika bila je narodna usmena književnost. U Dubrovniku, ali i u drugim centrima nastajala je i pisana književnost na srpskom jeziku. Na turskom Dvoru srpski jezik je bio u zvaničnoj diplomatskoj upotrebi. Srbi su i u uslovima državne nesamostalnosti razvijali misao o sebi, tj. srpsku misao. Glavni reprezentant srpske misli posle Svetog Save bio je Vuk Karadžić. Najkraće, tradicionalni stavovi srpske misli mogli bi se ovako predstaviti:

Srbi su narod koji živi u više država a govori srpskim jezikom, koji ima tri izgovora: ekavski, ijekavski i ikavski. Istim srpskim jezikom govore Srbi raznih veroispovesti, a najčešće: pravoslavne, rimokatoličke i muslimanske.

U pisanju srpskim jezikom korišćena su pisma: glagoljica, ćirilica i latinica.

Srpska književnost ima ova četiri sastavna dela: usmenu narodnu književnost, staru srednjovekovnu pisanu književnost, pisanu književnost srednjeg doba (sa dubrovačkom) i novu književnost. Srpska misao (ili misao Srba o svom identitetu) — to je evropska i slovenska misao dosledno primenjena na srpsku situaciju. Na temelju jasne srpske misli rođena je ideja jugoslovenstva Teodora Pavlovića i Jovana Subotića. Prema toj ideji, četiri balkanska slovenska naroda: Bugari, Srbi, Hrvati i Slovenci ne treba da se pretapaju u nekakve Ilire, kao što je hteo ilirski pokret, već treba da opstanu i da se razvijaju kao posebni narodi, koji su upućeni i na zajedništvo i na saradnju. Srpska misao, uključujući i srpsku ideju jugoslovenstva, bila je delatna među Srbima sve do izbijanja Prvog svetskog rata (1914). Međutim, ona je u uslovima ovog rata bila potisnuta i zamenjena hrvatskom idejom jugoslovenstva na čijim temeljima je stvorena Jugoslavija (1918) i koja je određivala istorijska zbivanja u 20. veku.

2.
Suprotno od principijelnih stavova srpske misli, rodonačelnik austrijsko-hrvatske ideje jugoslovenstva, biskup Josip Juraj Štrosmajer pod Jugoslovenima nije podrazumevao sva četiri balkanska slovenska naroda, već samo tri: Slovence, Hrvate i Srbe, a to znači samo one narode koji su živeli u Austriji. Za njih je on želeo posebnu administrativnu jedincu, Jugoslaviju, u Austrijskoj carevini. Filološku osnovu ovoj Štrosmajerovoj ideji izgradio je hrvatski filolog Vatroslav Jagić. On je kao Jugoslovene, u užem smislu, uzimao samo Hrvate i Srbe (1864). Za hrvatsku filologiju izgrađenu na ovoj osnovi karakteristični su sledeći stavovi:

a) Hrvati i Srbi govore jednim jezikom, koji obuhvata tri narečja: čakavsko, kajkavsko i štokavsko. Ime toga jezika treba da bude srpskohrvatski, hrvatski ili srpski.
b) Hrvati i Srbi su jedan narod pod dva imena, Hrvato-Srbi. Oni su, ipak, dva naroda podeljena na osnovu vere: na rimokatolike Hrvate i pravoslavce Srbe. (Muslimane istog jezika, u ono vreme još izvan Austrijske carevine, nije uzimao u obzir).
v) Iako Hrvati i Srbi imaju isti književni jezik, po Jagiću, Hrvati treba da pišu samo štokavski ijekavskog izgovora. (U ovom Jagićevom stavu, koji je rodom bio kajkavac, vidi se smisao njegove jezičke reforme: podela srpskog jezika po liniji: ijekavica je hrvatska, ekavica je srpska).
g) Iako imaju isti narodni i književni jezik, Srbi i Hrvati se dele po pismima, pa je hrvatsko pismo latinica, a srpsko pismo je ćirilica.
d) Hrvati i Srbi imaju jednu književnost, pa ipak tu književnost treba deliti na dve polovine. Ono što su pisali rimokatolici, ili ono što je pisano latinicom, spada u hrvatsku književnost, a ono što su pisali pravoslavci istog jezika i ono što je pisano ćirilicom spada u srpsku književnost.

Ovim stavovima nema sličnih u Evropi. U Evropi nema naroda sa dva ili tri imena, niti postoji ijedan jezik sa dva ili tri, četiri nacionalna imena. Ni u 19. veku ni danas u Evropi se narodi ne identifikuju i ne dele po veri. Iako su pisali raznim pismima, slovenskim i latinskim, Sloveni su ostajali Sloveni i nisu postajali Latini.

3.
Srbija je, sa saveznicima, u Prvom svetskom ratu vojnički pobedila Austro-Ugarsku. Ali, novonastala država Južnih Slovena koja se od 1929. naziva Jugoslavijom, nije stvorena na srpskoj misli, već je bila je utemeljena na Štrosmajerovim i Jagićevim idejama. Ona je bila stvorena kao Kraljevina "jednog", "troimenog i troplemenog naroda, Srba, Hrvata i Slovenaca". Po ustavima iz 1921. i 1931. u toj državi postojao je jedan jezik, nazvan "srpskohrvatskoslovenački". Ideja integralnog jugoslovenstva, koja je nametana u Kraljevini Jugoslaviji, imala je hrvatsko, štrosmajerovsko poreklo i bila je spremana za drugačije političke prilike u kojima bi Jugosloveni bili u sastavu Austrijske monarhije. Ovakvu ideju su u novoj državi podržali obimnim knjigama najviše Hrvati Viktor Novak i Vladimir Dvorniković, koji su se doselili u Beograd. Podržali su je, međutim, i mnogi srpski pisci i naučnici kao i političari.

Pošto je srpska misao između dva svetska rata bila još uvek živa, proces nametanja štromajerovsko-jagićevskih ideja nije mogao da se odvije do kraja. Ideja o Srbima, Hrvatima i Slovencima kao jednom narodu nije ostvarena u životu. Sve do Drugog svetskog rata još je bilo u značajnoj meri Srba rimokatolika i Srba muslimana po osećanju. Ideja o srpskohrvatskoslovenačkom jeziku zamenjena je, takođe neodrživom, idejom o srpskohrvatskom jeziku. Najlakše se primila, privremeno, ideja o jugoslovenskoj književnosti (srpsko-hrvatsko-slovenačkoj) kao jednoj.

4.
Filološka pitanja posle Drugog svetskog rata, u Titovoj Jugoslaviji, rešavana su u skladu sa idejama jugoslovenstva biskupa Štrosmajera i sa idejama serbokroatistike Vatroslava Jagića.

Kroatizacija rimokatoličkog stanovništva, koja je i ranije bila sastavni deo rimokatoličkog prozelitizma, sada je prešla i u nadležnost državne politike. Dekretima na osnovu stavova Josipa Broza Tita naređivano je da svi rimokatolici (podrazumevalo se oni srpskoga jezika) Bunjevci, Šokci, Dalmatinci, Bosanci, Hercegovci, Bokelji i drugi moraju biti upisivani kao Hrvati. Bilo je to u skladu sa jagićevskom idejom srpskohrvatskog jezičkog jedinstva i podelom naroda po veri. Srbi su mogli ostati samo oni koji su bili pravoslavne vere ili su imali neposredno pravoslavno poreklo. Mnogi među ovima, bežeći od toga porekla pod uticajem komunističke ideologije, nacionalno su se opredeljivali kao Jugosloveni. Na verskoj osnovi proglašena je i muslimanska nacija.

Jedna od glavnih ideja srpske misli, da Srbi imaju svoj jezik, koji je blizak drugim slovenskim jezicima, pa i hrvatskom i bugarskom, negirana je Novosadskim dogovorom o jeziku (1954) u kojem piše da je "narodni jezik Srba, Hrvata i Crnogoraca jedan jezik". U prvom članu toga Dogovora zaključeno je da je književni jezik jedan i jedinstven. Prećutana je činjenica da je taj književni jezik i u ekavskoj i u ijekavskoj varijanti srpski. Međutim, istim dokumentom odmah je projektovana i podela "zajedničkog jezika", dakle srpskog, na dve varijante: beogradsku i zagrebačku, istočnu i zapadnu, srpsku i hrvatsku. U shvatanje zajedničkog jezika projektovana je i njegova podela: ono što se piše ijekavicom i latinicom, to je hrvatska varijanta/jezik, ono što se piše ekavicom i ćirilicom, to je srpska varijanta/jezik.

U isto vreme izvršena je gruba revizija okvira srpske književnosti i sužen je njen korpus. Edicija Srpska književnost u sto knjiga dosledno je sačinjena prema koncepciji hrvatskih filologa (konkretno, Đure Šurmina iz Povjesti književnosti hrvatske i srpske, 1898) i dubrovačka književnost je iz nje izostavljena. Tako je ispalo da od četiri dela srpske književnosti (narodna, stara srednjovekovna, dubrovačka, nova) u njoj ostaju samo dva i po dela: stara i nova književnost, dok je narodna proglašena srpskohrvatskom, a dubrovačka je isključena iz srpske bez ikakvog obrazloženja. Posle prevrata u Jugoslaviji i obračuna sa srpskim građanskim društvom, sve srpske nacionalne institucije stvorene u građanskom društvu (Matica srpska, Srpska akademija, Srpska književna zadruga, Beogradski univerzitet) stavljene su pod kontrolu Titovog, antisrpskog režima.

5.
Srpska jezička zajednica, u periodu nametanja ili vladavine hrvatske ideje jugosolovenstva, nije bitno narušavana. Glavne promene ticale su se prostiranja srpske jezičke zajednice. Ove promene su se odvijale srbiziranjem hrvatskog jezičkog prostora i makedoniziranjem srpskog jezičkog prostora.

Jezičko srbiziranje na tlu hrvatskog narodnog jezika, dakle na područjima čakavskog i kajkavskog, dovelo je do izvesnog proširenja teritorije na kojoj se prostire srpska jezička zajednica. To se desilo po volji vodećih hrvatskih filologa i političara koji su uzeli srpski jezik za književni jezik Hrvata. Srpski jezik je postao oficijelni književni jezik i tamo gde dotle nije bio upotrebljavan: na čakavskom i na kajkavskom području. Pobedu srbizirajuće hrvatske jezičke politike pripremila su sledeća dela: Hrvatski pravopis Ivana Broza (1892), koji je rađen na korpusu dela Vuka Karadžića i Đure Daničića; Gramatika i stilistika hrvatskog ili srpskog jezika Tome Maretića (1899) koja je rađena na korpusu dela Vuka Karadžića i Đure Daničića i Rječnik hrvatskog jezika Ivana Broza i Franje Ivekovića, koji je rađen na korpusu dela Vuka Karadžića, Đure Daničića, Njegoša, Milana Đ. Milićevića. Moglo se predvideti da će se kad tad pokazati da je ovako predstavljen hrvatski jezik izmišljen, odnosno da je tuđi jezik proglašen hrvatskim, a da je sopstveni jezik žrtvovan. Međutim, u jugoslovenskom periodu, a i danas, retki su među Hrvatima oni koji bi se usudili da kažu da se vukovski srpski jezik neosnovano naziva hrvatskim imenom. Suočenje sa ovim istinama potrebno je kako u Srbiji tako i u Hrvatskoj i na celoj teritoriji na kojoj se prostire srpska jezička zajednica.

Jezičko makedoniziranje populacije na tlu današnje Republike Makedonije dovelo je do sužavanja teritorije na kojoj se prostire srpska jezička zajednica. Srpski jezik, koji se do Drugog svetskog rata, kao maternji, govorio u velikom delu Makedonije, savim je potisnut posle standardizacije makedonskog književnog jezika u Socijalističkoj Republici Makedoniji. Samo nekoliko desetina hiljada stanovnika ove države danas se izjašnjavaju kao Srbi, što znači da oni imaju svest da im je maternji jezik srpski.

Ostatak teksta možete pročitati na: www.svevlad

[Angelina]

*
PETAR MILOSAVLJEVIĆ


OBNOVA SRBISTIKE OD NACIONALNOG ZNAČAJA

Odsustvo srbistike, kao naučne discipline o Srbima, imalo je upravo po Srbe tragične posledice — kaže prof. dr Petar Milosavljević

Za razliku od drugih evropskih naroda Srbi nemaju nacionalnu filologiju. To se najbolje može pokazati na primeru novosadskog Filozofskog fakulteta. Na njemu postoje katedre za germanistiku, anglistiku, romanistiku, rumunistiku, hungarologiju, slavistiku, slovakistiku i rusinistiku, a ne postoji katedra za srbistiku. Umesto nje imamo katedru za srpski jezik i lingvistiku i katedru za srpsku književnost. U Beogradu postoji razvijen Filološki fakultet, ali opet nema katedre za srbistiku. Šta u tome ne valja: Nema svesti o jedinstvenoj filološkoj disciplini koje se bavi Srbima, gde joj je prirodno mesto.

Ovo kaže za naš list jedan od najznačajnijih teoretičara književnosti u Srbiji dr Petar Milosavljević, penzionisani redovni profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i osnivač Pokreta za obnovu srbistike. On navodi da je u regionu potpuno drugačije, i za primer ističe Hrvatsku, gde u Zagrebu postoji ne samo katedra već i Fakultet za kroatistiku. Prema njegovom mišljenju, posledice ovakvog stanja su dalekosežne:

— Hungarologija uči da su Mađari svi oni čiji su preci govorili mađarski i koji sada govore ovaj jezik. Rumunistika određuje nacionalno biće Rumuna. Ovo pravilo važi za evropske narode. Međutim, drugačija je situacija kod populacije koja govori našim jezikom. Veliki deo oseća se Srbima, ali drugi delovi se izjašnjavaju kao Bošnjaci, Bunjevci, Šokci, Hrvati, Crnogorci... Na osnovu toga, mehanički se izvodi zaključak da svi oni imaju pravo da jednom istom jeziku menjaju ime u zavisnosti od svog nacionalnog opredeljenja. Da postoji srbistika kao institucionalizovana naučna disciplina ona bi rekla: to tako ne može!

Milosavljević ne spori da je "kako će se ko subjektivno osećati u pogledu nacionalne pripadnosti njegovo ljudsko pravo", ali tvrdi da "iz toga ne proističe pravo da se menja identitet jezika koji je naučno, lingvistički i istorijski potvrđen". Ovakav jezičko-etnički haos, ističe on, nastao je zbog slabosti, odsustva, pa i zabrane srbistike. Za takvo stanje kriva je politika, ali još više filologija, koja nema pravo da zbog bilo čijih političkih interesa krši naučne principe koji su jednaki i važe za sve.

Kao i drugi evropski i slovenski narodi, podseća profesor Milosavljević, Srbi su pre dva veka imali nacionalnu filologiju srbistiku, zvanu serbica, koja je bila deo slovenske filologije slavistike. U zasnivanju srbistike učestvovali su mnogi velikani slavistike kao Čeh Dobrovski, Slovenac Kopitar, Slovak Šafarik, Rusi Sreznjevski i Pipin... Od Srba najviše je učinio Vuk Karadžić. Iako Srbi u to vreme nisu imali samostalnu državu, ipak, postojala je filološka disciplina koja se njima bavila na naučni način. A ona je bila moćno sredstvo...

— Iz sistema filoloških disciplina, srbistiku je još u 19. veku počela da potiskuje kroatistika pod imenom serbokroatistika, koju su smislili hrvatski ideolozi (Gaj, Štrosmajer) i filolozi (Vatroslav Jagić, Ivan Broz). Oni su hrvatska narečja čakavski i kajkavski pomešali sa srpskim jezikom, i proglasili da je to jedan jezik, po imenu srpskohrvatski, hrvatski ili srpski, a zatim su tu veštačku konstrukciju delili prema svojim interesima — navodi Milosavljević.

Suština te podele, prema njegovim rečima, bila je da se čakavski i kajkavski ostave po strani, a da se deli srpski jezik, odnosno štokavsko narečje. Da jedan jezik ima dva nacionalna imena ne postoji nigde u svetu, a kad može da ima dva, onda može da ima i tri i četiri i pet. Ovaj lingvistički haos nosio je u sebi klicu političkog haosa koji nas je zahvatio u 20. veku.

— Odsustvo srbistike, kao naučne discipline o Srbima, imalo je upravo po Srbe tragične posledice. Srpsko pitanje nije moglo da se rešava i na naučnoj osnovi nego samo na ideološko-političkoj. U glavnim srpskim nacionalnim institucijama, koje ni danas neće da znaju za srbistiku, nema jasnih odgovora na nekoliko ključnih pitanja: šta je to srpski jezik, šta je srpska književnost, koja su to srpska pisma, kako treba shvatiti srpski narod, koji je to srpski nacionalni program — naglašava Milosavljević.

Ugledni novosadski profesor smatra da su Srbi suštinske bitke izgubili u jugoslovenskom periodu, posebno u Titovo vreme. Da bi vratili izgubljeno oni moraju poštovati modele i principe koji važe za druge evropske narode, i obnoviti vlastitu filološku tradiciju, odnosno obnoviti srbistiku. Ako bi smogli snage da se i u ovim pitanjima ponašaju kao i svi evropski narodi izbegli bi sadašnji "specijalni status".

Miroljub Mijušković | 16.05.2011 | Politika

[Angelina]

*
RAZGOVOR SA PROF. PETROM MILOSAVLJEVIĆEM


OBNOVA RADA MATICE SRPSKE U DUBROVNIKU

Matica srpska u Dubrovniku osnovana je 1. avgusta 1909. godine, pa je Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu, svojom sednicom, uz učešće pregalaca za čuvanje i negovanje srpske kulturne baštine, obeležila njenu stogodišnjicu — 1. avgusta 2009, u svečanoj sali Narodne skupštine Srbije. Na sednici je zaključeno da se obnovi rad Matice srpske u Dubrovniku s privremenim sedištem u Beogradu. Njeni članovi i saradnici će nastaviti da istražuju i neguju kulturnu baštinu Srba sve tri veroispovesti: katolika, pravoslavnih i muslimana. Vrata su svima otvorena, kao što su ih svima otvorili i osnivači (Srbi katolici Dubrovnika) 1909. Do 1941. godine su radili u Matici srpskoj u Dubrovniku Srbi sve tri vere, a njome je, jedno vreme, predsedavao i dr Vladimir Ćorović. Matica je imala izvrsni srpski nacionalni program i on će biti polazna osnova za rad Inicijativnog odbora Matice u Beogradu. Jedan od inicijatora obnove rada Matice srpske u Dubrovniku jeste naš sagovornik, prof. dr Petar Milosavljević, najistaknutiji borac za obnovu srbistike.
 
Na sajtovima Vlade Republike Srpske Krajine u izbeglištvu moglo se pročitati da je na Vašu inicijativu obnovljen rad Matice srpske u Dubrovniku. Po istim izvorima, Inicijativni odbor je formiran 1. avgusta 2009. a tela ove institucije 23. oktobra. Izabrani ste za predsednika Skupštine Matice srpske. To se sve zbilo u Skupštini Republike Srbije. Da li biste nam podrobnije objasnili kako je tekao ovaj proces?
 
■ Prvi od ta dva datuma je posebno biran, jer je važan. Prvog avgusta 1909. je osnovana Matica srpska u Dubrovniku. To je učinjeno u Crkvenoj opštini Srpske pravoslavne crkve u Dubrovniku, na osnovu testamentarnog i novčanog zaveštanja splitskog trgovca Konstantina Vučkovića. Osnovni podaci o darodavcu, o formiranju Matice srpske u Dubrovniku i o njenom radu, mogu se pročitati u studiji Vladimira M. Vukmirovića Prilozi istoriji Matice srpske u Dubrovniku, koji je objavljen u Zborniku Matice srpske za književnost i jezik (1969, glavni urednik Mladen Leskovac), povodom 60-godišnjice ove institucije.
 
Samom činu osnivanja je prisustvovao i predsednik Matice srpske iz Novog Sada, Antonije Hadžić, a telegramom su ovaj događaj pozdravili sekretar Matice srpske, Milan Savić, ali, i Matica hrvatska, Matica slovenačka, Matica dalmatinska, Srpska kraljevska akademija, Srpska književna zadruga (predsednik Stojan Novaković) i više pojedinaca, među kojima su bili i pesnik Laza Kostić, političar Mihailo Polit-Desančić i Vladimir Desnica, istaknuti javni radnik severnodalmatinskih Srba.
 
Ništa slično nije se nažalost desilo kada smo, tačno posle stotinu godina, obnavljali rad stare institucije. Taj čin je prošao kao da se desio u neko gluvo doba. To je plod činjenice da su Srbi prošli kroz jugoslovenski period — sada su na delu posledice. Ali ova činjenica ne treba da obeshrabruje.
 
Na prvom skupu je formiran Inicijativni odbor za obnovu rada Matice srpske u Dubrovniku, a za njenog predsednika je izabrana Marina Raguš. Prvi put sam ovu damu video i upoznao na ovom skupu. Ona je po struci pravnik i poslanik je u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Na osnivačkom skupu ona je izabrana i za predsednika Upravnog odbora. Dobro znam potpredsednika Upravnog odbora dr Momčila Subotića, po struci politikologa. Bio je jedan od ljudi koji su predsedavali Novosadskom skupu (2007). Takođe dobro znam i sekretara Matice srpske Slobodana Jarčevića, istoričara i publicistu, koji je nekad bio ministar spoljnih poslova u Vladi Republike Srpske Krajine. Ovi ljudi su pristalice Pokreta za obnovu srbistike.
 
Od pomenutih ličnosti najviše za Dubrovnik je poreklom vezana jedino Marina Raguš. Njeno prezime podseća na staro ime Dubrovnika — Raguza. Mada joj je otac rođen u Srbiji, u pravoslavnoj porodici, predanje sadrži podatak da prezime "Raguš" potiče iz Dubrovnika. U tom smislu sam je podsetio na predikat "Raguzinski", koji je nosila jedna krupna ličnost iz ruske i srpske istorije: Sava Vladislavić Raguzinski. Izvanrednu knjigu je o njemu napisao njegov zemljak i veliki srpski pesnik, Jovan Dučić.
 
Da li i Vi imate veze sa Dubrovnikom, sa Srbima iz današnje Hrvatske?
 
■ Služio sam vojsku jedanaest meseci u Jastrebarskom i mesec dana u Bjelovaru, najčešće sam letovao u Dalmaciji, Hvaru i Braču, više puta u Dubrovniku. Prve moje pesme objavljene su u Zagrebu u listu Polet (1955). Na to bi se stvarno mogle svesti moje lične ili biografske veze sa ovim prostorom.
 
Moja dublja vezanost za Dubrovnik proizašla je iz mog stručnog i naučnog rada. Kao filolog-srbista morao sam se baviti i Dubrovnikom. Objavio sam celu jednu biblioteku knjiga iz oblasti istorije srpskog jezika i srpske književnosti, iz srpske filologije kao što su: Srbi i njihov jezik, Sistem srpske književnosti, Srpski filološki program, Uvod u srbistiku, Srpska pisma, Ideje jugoslovenstva i srpska misao, Srpsko pitanje i srbistika. U svim tim knjigama, dubrovačka kultura i književnost, jezik Dubrovnika, tretirani su kao integralni deo srpske kulture i književnosti, kao područje srpskog jezika.
 
U Vladi Republike Srpske Krajine u progonstvu moj stručni i naučni rad je naišao na razumevanje i podršku. Ova Vlada je, zajedno sa Pokretom za obnovu srbistike organizovala međunarodni Novosadski skup o temi Srpsko pitanje i srbistika (2007). Verujem da će se ubrzo shvatiti da je to bio preloman događaj u novijoj istoriji na planu naučnog osvetljavanja pitanja identiteta srpskog naroda. Formalni povodi da se Skup održi baš tada i u Novom Sadu bili su desetogodišnjica Pokreta za obnovu srbistike, i sedamdeset godina od rođenja inicijatora Pokreta Petra Milosavljevića, to jest mene.

Obnovu Matice srpske u Dubrovniku potpomogla je Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu. Da li je realno reći da je ona učinila više za srbistiku nego Vlada Republike Srbije? Zapravo, ima li uopšte smisla porediti Vladu Republike Srpske Krajine sa Vladom Republike Srbije?
 
■ Razume se, nema smisla porediti ih po političkoj i ekonomskoj ili vojnoj moći. Ali ima smisla dovoditi ih u vezu po narodu koji predstavljaju i po ulozi koju mogu da imaju u obnovi svesti o identitetu srpskog naroda i u unapređenju srpske filologije koja je dužna da tu svest neguje. Obe vlade predstavljaju samo delove srpskog naroda. Bar ja nikako ne mogu da kažem da je beznačajan onaj deo srpskog naroda koji je dao Držića, Gundulića, Boškovića, dum Ivana Stojanovića, Rešetara, Matavulja, Teslu, Milankovića, Miloša Đurića, Milana Kašanina, Vladana Desnicu. I da ne nabrajam dalje. Oni koji su se odricali dubrovačke književnosti ili srpstva u Crnoj Gori, ti isti dalje rade na razbijanju srpstva u Srbiji.
 
Sve vlade u Srbiji, od Miloševića do danas, mogle su da računaju sa stručnom pomoći pristalica Pokreta za obnovu srbistike. Ali nijedna od tih vlada nije htela da obrati pažnju na protivljenje pristalica ovog Pokreta zbog izbacivanja srbistike iz sistema evropskih nacionalnih filologija i na naše zalaganje da ona treba tamo da se vrati. Nije im bilo dato da shvate da su tu koreni svih srpskih problema.
 
Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu je imala sluha za ovo pitanje i ponela se prema njemu odgovorno. Ali, njene moći i sredstva su veoma ograničeni. Vlada Republike Srbije bi imala međutim i moći i sredstava da sprovede program obnove srbistike. Ali, ona nema sluha za ove probleme. Ponaša se kao da je u pitanju nešto nevažno.

Šta biste Vi očekivali da Vlada Srbije konkretno učini?
 
■ Vlada Republike Srbije treba da institucionalizuje srbistiku kao filološku disciplinu. Ova Vlada finansira katedre za germanistiku, anglistiku, italijanistiku, rusistiku, hungarologiju, slovakistiku, rumunistiku, rusinistiku, albanologiju, itd. Ona treba isto tako da finansira i katedre za srbistiku, koje, za sada, u Srbiji ne postoje. Samim time ona može bitno da utiče da se srbistika vrati u sistem evropskih nacionalnih filologija, iz kojeg je izbačena u jugoslovenskom periodu u ime jugoslavistike i serbokroatistike.
 
Upravo je Pokret za obnovu srbistike ukazao na to da Srbi u jugoslovenskom periodu nisu bili tretirani kao drugi narodi, pa je pomućena slika o njihovom identitetu. Posledice te izopšenosti ispaštaju sadašnje generacije, a ispaštaće ih i buduće — ako se ne obnovi srbistika, kao nacionalna filološka disciplina. Da bi "ušli" u Evropu, Srbi ne treba da imaju samo flaše i krastavce po nekoj evropskoj meri, već i principijelna naučna filološka rešenja o identitetu srpskog naroda kakva su već imali u predjugoslovenskom periodu i kakva i danas imaju drugi narodi.
 
Šta je to što najviše očekujete od obnavljanja rada Matice srpske u Dubrovniku?
 
■ Glavna deviza Pokreta za obnovu srbistike je primena srpske filološke tradicije iz predjugoslovenskog perioda. A to, bukvalno, znači — da se obnovi tradicija i Matice srpske, i Srpske kraljevske akademije, i Srpske književne zadruge, i Beogradskog univerziteta. A da je ta tradicija napuštena, to najbolje pokazuje sudbina Matice srpske u Dubrovniku.
 
U predjugoslovenskom periodu Srbi su, očigledno, imali dve matice sa srpskim imenom: onu koja je osnovana u Pešti (1826) i onu koja je osnovana u Dubrovniku (1909). Izostavljanjem dubrovačke, Srbi su bitno poremetili svoju tradiciju. Napuštanjem te tradicije zapostavljena je i istina da se u Dubrovniku govorilo srpski, da je dubrovačka književnost srpska i da je ova institucija okupljala podjednako i Srbe katolike i Srbe pravoslavce.
 
Ovaj greh narušavanja srpske tradicije ne treba pripisivati svim Srbima. Glavna odgovornost za to je u Matici srpskoj, i to onoj iz Titovog i posttitovskog perioda. Jedan od posebno odgovornih je pokojni Božidar Kovaček, koji je, od 1999. do 2007, bio predsednik Matice srpske u Novom Sadu. On je često pominjao koje su sve matice u slovenskom svetu bile osnovane po ugledu na Maticu srpsku u Pešti odnosno u Novom Sadu. Uvek je prećutkivao samo Maticu srpsku u Dubrovniku. Pomenuti članak Vladimira Vukmirovića, objavljen je u Zborniku Matice srpske za književnost i jezik u vreme kada je i Kovaček bio član redakcije. Nije u pitanju prosta zaboravnost. Kovaček je, bez obrazloženja, iz srpskog korpusa odstranjivao dosledno dubrovačku književnost. U vreme titoizma tako je činjeno i u Matici i Akademiji; to je bio jedan od uslova za uspešnu karijeru. Pošto je Kovaček dugo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu predavao Istoriju jugoslovenske dramske književnosti, srpska dramska književnost je, po njemu, počinjala od Emanuela Kozačinskog, koji je u Sremske Karlovce u 18. veku došao iz Rusije ili, još kasnije, od Joakima Vujića. To stanovište se toliko uvrežilo u našem kulturnom ambijentu da gotovo i nije primećen preokret koji je u tom pogledu napravio jedan drugi teatrolog, poreklom Novosađanin, univerzitetski profesor Petar Marjanović. On je, u svojoj knjizi o istoriji srpskog pozorišta (2005), vratio starodubrovačku književnost srpskom korpusu. Javno sam, na Izbornoj skupštini Matice srpske (1999), upozoravao da ova institucija deluje kao produžetak hrvatske filologije.
 
Poznato mi je da je pre izvesnog vremena bilo pokušaja da se u Banja Luci osnuje Matica srpska Republike Srpske, kao i Matica srpska u Crnoj Gori. Iz novosadske Matice su došle reakcije protivljenja: može samo ogranci Matice srpske iz Novog Sada. Tako je ispalo, recimo, da u Crnoj Gori može da postoji samo Matica crnogorska, a ne Matica srpska. Sasvim je jasno na čiji točak je navođena voda iz Matice srpske u Novom Sadu. Ogranci Matice srpske nisu osnovani ni u Crnoj Gori ni u Banja Luci. Sa obnavljanjem rada Matice srpske u Dubrovniku, pokazano je da treba slediti drugu tradiciju — onu autentičnu, iz predjugoslovenskog perioda.
 
Obnavljanjem Matice srpske u Dubrovniku, Srbi u Hrvatskoj i iz Hrvatske (a ne samo iz srpske Krajine) dobijaju svoju kuću. Verujem da će u Srpskoj Akademiji nauka i umetnosti u Beogradu jednoga dana prestati da jezik Srba u Hrvatskoj proglašavaju hrvatskim jezikom. "Berlinski zid" koji je u Titovom periodu, po naređenju odozgo, dubrovačku književnost odvojio od korpusa srpske književnosti, moraće jednoga dana da padne. Matica i Akademija moraju ga srušiti ako žele da i dalje nose predikat srpski.
 
Obnavljanje rada Matice srpske u Dubrovniku nije samo test za Maticu i Akademiju, već i za Vladu Srbije, odnosno za vlast u Srbiji. Treba se nadati, da će bar neke snage u toj Vladi ili vlasti shvatiti da glavne nacionalne institucije u Srbiji ne sprovode vlastiti program, već tuđ program. Takav je odnos, nažalost, u korenu svih nesreća, koje su, u jugoslovenskom i postjugoslovenskom periodu, zadesile srpski narod.
 
Treba li da prećutimo činjenicu da su dvoje aktera koje pominjete, Milorad Buha i Marina Raguš, sa liste Radikalne stranke u Skupštini Srbije?
 
■ Obnova srpske filološke tradicije, pa i tradicije Matice srpske u Dubrovniku, nema nikakve veze s bilo kojom strankom, pa ni sa strankom u čijim klupama sede narodni poslanici Marina Raguš i Milorad Buha. Njima dvoma hvala na podršci Pokretu za obnovu srbistike. Ne postoje nikakvi razlozi da taj program ne podrže i poslanici iz drugih klupa. Srpski narod naći će se u dobroj poziciji tek kada se kod većine u Narodnoj skupštini Srbije postigne jedinstvo oko nacionalnog programa i tradicije, oko čega se inače ne spore poslanici drugih parlamenata. Programi političkih stranaka u drugih naroda se razlikuju jedino po shvatanju spoljnopolitičkih interesa države i po načinu ostvarivanja društvenog i ekonomskog razvoja.

Bojan Radić | Srpski list

[Angelina]

*
PETAR MILOSAVLJEVIĆ


"BUDUĆNOSTI ZATROVASTE SVE IZVORE!"

Inicijator Pokreta za obnovu srbistike, za "Pečat" govori o rastakanju našeg nacionalnog identiteta, očuvanju jezika i pisma





Od Drugog svetskog ra­ta Sr­bi su izloženi svojevrsnom i višestrukom ge­no­ci­du koji ne prestaje, a čije je delovanje i metodologija često najuočljivija u domenu kulture i duhovnog identiteta. To je bio glavni razlog zbog čega je profesor dr Petar Milosavljević, i kod nas i u svetu ugledni i poštovani teoretičar književnosti, filolog i stvaralac, još 1997. godine promovisao Pokret za obnovu srbistike u Prištini. Cilj tog pokreta bio je da se na srpskim univerzitetima mesto serbokroatistike zauzme filološka disciplina (srbistika) koja je postojala u predjugoslovenskom periodu. Na taj način, po mišljenju našeg sagovornika, obnovila bi se srpska filološka tradicija, a naučna disciplina o Srbima ponovo bi se vratila u sistem naučne filologije drugih evropskih naroda.

Šta je za Vas bilo presudno kada ste odlučili da se  tako angažovano i predano posvetite pitanjima jezičke i kulturološke ugroženosti Srba?

■ Vi­še od tri de­ce­ni­je bio sam uni­ver­zi­tet­ski na­stav­nik me­to­do­lo­gi­je pro­u­ča­va­nja knji­žev­no­sti. Knji­žev­nost i je­zik na ko­jem je srpska književnost pi­sa­na bit­no su ve­za­ni za na­ci­o­nal­ni identitet. Bio sam ne­ko, ko je po pred­me­tu ko­jim se ba­vio, pro­zvan da da­je od­go­vor i na pi­ta­nje o ugro­že­no­sti srp­skog na­ro­da na pod­ruč­ju nje­go­vog je­zi­ka i knji­žev­no­sti. Sma­tram za­to i pri­rod­nim što sam se­bi, negde sre­di­nom de­ve­de­se­tih, po­sta­vio pi­ta­nje: šta to dru­gi na­ro­di ima­ju, a Sr­bi ne­ma­ju. I do­šao do po­ra­ža­va­ju­ćeg od­go­vo­ra: svi dru­gi na­ro­di ima­ju kon­sti­tu­i­sa­ne na­ci­o­nal­ne fi­lo­lo­gi­je, a Sr­bi ta­kvu filologiju ne­ma­ju. Na mom Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u No­vom Sa­du, na primer, po­sto­je ka­te­dre za an­gli­sti­ku, ger­ma­ni­sti­ku, ro­ma­ni­sti­ku, slavistiku, slo­va­kistiku, hun­ga­ro­lo­gi­ju, ru­mu­ni­sti­ku, ru­si­ni­sti­ku. Ali ne i ka­te­dra za srbisti­ku! Umesto Ka­te­dre za sr­bistiku po­sto­je Ka­te­dra za srp­ski je­zik i lin­gvi­sti­ku i Katedra za srp­sku knji­žev­nost i je­zik. To je su­ro­gat ono­ga pra­vo­ga što po­sto­ji na dru­gim ka­te­dra­ma. Srp­ski je­zik i srp­ska knji­žev­nost na ovom Fa­kul­te­tu ne iz­u­ča­va­ju se međusobno povezano! U osno­vi dru­ga­či­je ne­go što je sa je­zi­ci­ma i književnostima drugih na­ro­da. Napravio sam analizu nastavnih planova na pojedinim katedrama na mom Fakultetu i ovu analizu objavio u knjizi Srpski filološki program (2000). Na Katedri za anglistiku izraz engleski se javlja u nazivima predmeta 19 puta, na Katedri za slovakistiku izraz slovački se javlja 16 puta. Sasvim je drugačije sa izrazom srpski na Katedri za srpsku književnost i jezik gde se izraz srpski javlja sedam puta ili na Katedri za srpski jezik i lingvistiku gde se izraz srpski javlja samo pet puta. Sa stanovišta stručnjaka za metodologiju smatram da takav odnos u nazivima predmeta prema izrazu srpski ne sme da se dozvoli. Sve to se plasira u naučnoj ustanovi koju finansira naša država, plaća naš narod. Neko očigledno ovde podvaljuje. Na­uč­na di­sci­pli­na ko­ja se ba­vi Sr­bi­ma tre­ba da bu­de deo fi­lo­lo­škog si­ste­ma. Pre ove analize, koja je dostavljena Vladi Srbije 1998, mo­ji isto­mi­šlje­ni­ci i ja, promovisa­li smo 1997. Pokret za ob­no­vu sr­bi­sti­ke na Fi­lo­lo­škom fakulte­tu u tada slobod­noj Pri­šti­ni, gde sam pre­da­vao na post­di­plom­skim stu­di­ja­ma. Je­dan od glav­nih za­da­ta­ka Po­kreta je­ da se pi­ta­nje filo­lo­gi­je ko­ja se ba­vi Sr­bi­ma po­sta­vi i re­ši na principijel­nim osno­vama. A re­še­nje je jed­no­stav­no: me­sto serbokroati­sti­ke, za koju su se Hr­va­ti izborili u periodu jugoslovenstva, pa je prilikom razbijanja Jugoslavije odbacili, tre­ba da za­u­zme srbisti­ka, fi­lo­lo­ška discipli­na ka­kva je po­sto­ja­la u pred­ju­go­slo­ven­skom pe­rio­du. Za­da­tak obno­vlje­ne sr­bi­sti­ke jeste da ob­no­vi srp­sku fi­lo­lo­šku tradi­ci­ju, i da na­uč­nu di­sci­pli­nu o Sr­bi­ma po­no­vo vra­ti u si­stem na­uč­nih fi­lo­lo­gi­ja dru­gih evrop­skih na­ro­da. Naža­lost, de­lo­va­nje Po­kre­ta i po­je­di­na­ca ko­ji ga či­ne, a ko­ji iza se­be ima­ju ozbilj­ne na­uč­ne bi­o­gra­fi­je i bi­bliogra­fi­je, na­i­la­zi na glu­ve uši. Sr­bi­sti­ka se u Sr­bi­ji upor­no ne insti­tu­ciona­li­zu­je. Za po­vra­tak sr­bi­sti­ke u ži­vot ni­su po­treb­na ni­ka­kva do­dat­na ulaga­nja. Tre­ba sa­mo ne­što da se de­si u gla­va­ma na od­go­vor­nim mesti­ma. To bi, raz­u­me se, mo­ra­lo da do­ve­de do pro­me­na u na­uč­nom i obrazovnom si­ste­mu. Ali i u srpskoj nacionalnoj politici!

Pogotovo ukoliko imamo u vidu genocid koji se nad Srbima u Hrvatskoj sprovodi još od Drugog svetskog rata...

■ Ni­ko ne spo­ri da je plan­ski spro­vo­đe­n zločin u NDH. Zločine ni­su spo­ri­li ni ru­ko­vo­de­ći lju­di Ba­ka­ri­će­ve, a ni da­na­šnje Hr­vat­ske. Sa­mo ni on­da ni da­nas ni­su uči­ni­li da se bar približno po­pi­še broj žr­ta­va ge­no­ci­da. No­ve komunistič­ke vla­sti su mo­gle da uči­ne da se sva­ka žr­tva po­pi­še. Ali — nisu! Tito­va vlast je to radila na­mer­no da bi bio osta­vljen pro­stor naga­đa­nji­ma. Broz čak ni­je uči­nio ono što mu je bi­la obaveza — da ode Ja­se­no­vac! Nje­gov od­nos pre­ma genoci­du i žr­tva­ma genoci­da ni najmanje ni­je bio čist. Činjenica da optužuju Sr­be da su ge­no­ci­dan na­rod na­te­ra­le su me da o ovom problemu ozbiljno razmišljam. Ba­vio sam se do­sta sla­vi­sti­kom i srbistikom. Znam ka­ko je srpski na­rod bio po­i­man u Evro­pi po­čet­kom 19. veka, a kako se po­i­ma da­nas. Mo­ja sa­zna­nja kažu: u po­čet­ku su za sve evrop­ske na­ro­de va­ži­la ista pra­vi­la. Od po­ja­ve Ilir­skog po­kre­ta za sve evrop­ske naro­de važe jed­na, a Srbi­ma se name­ću dru­ga pravila! U Dru­gom svet­skom ra­tu od srp­skog kor­pu­sa, genocidom na tlu NDH, fizič­ki je nestao zna­ča­jan deo srp­skog na­ro­da. On se me­ri sto­ti­na­ma hi­lja­da lju­di. Tačno se mo­že iz­ra­ču­na­ti ko­li­ko je Sr­ba na pro­sto­ri­ma NDH i BiH ži­ve­lo pre i po­sle ra­ta, ko­li­ki je bio i ko­li­ki je ostao pro­ce­nat stanovništva. U go­di­na­ma posto­ja­nja NDH nešto se strašno dešavalo sa našim narodom. Svest o tome dugo je bila potiskivana.

Po­sto­ji, ukazujete, planski sprovođena namera  brojnog umanjenja srp­skog na­ro­da?

■ Po­bed­nič­ka Brozova po­li­ti­ka, dobivši ore­ol čuvanja brat­stva i je­din­stva, ali "pra­vil­nog" re­ša­va­nja na­ci­o­nal­nog pi­ta­nja, onemo­gu­ća­va­la je obez­gla­vlje­nim Sr­bi­ma da pri­me­te i dru­ge pro­me­ne ko­je su dola­zi­le sa us­po­sta­vlja­njem no­ve vla­sti. Je­dna od glav­nih bila je da se od kor­pu­sa srp­skog na­ro­da iz­u­zmu dva nje­go­va zna­čaj­na de­la: sta­nov­ni­ci Cr­ne Gore i Ma­ke­do­ni­je. U vre­me samo­stal­ne Cr­ne Go­re, pri po­pi­su 1909. oko 96 odsto sta­nov­ni­štva izjasnilo se kao Sr­bi. Pri po­pi­su 1948. Srba je u CG bi­lo nešto iz­nad dva odsto. Ceo je­dan deo srp­skog naro­da, ili jed­na srp­ska etnička grupa, Cr­nogor­ci, je ne­sta­la! Ne­što slič­no de­si­lo se u Makedo­ni­ji. Mo­ji omi­lje­ni pesni­ci bi­li su Dis i Na­sta­si­je­vić. Obo­ji­ca vo­de po­re­klo iz Ma­ke­do­ni­je, po­tom­ci su, da­kle, srp­skog na­ro­da ko­ji je ta­mo ži­veo. Ali je i Ma­ke­do­ni­ja, jed­nim po­te­zom vr­ha KPJ, pre­sta­la da bude srpska na sli­čan na­čin kao i CG. Sr­ba u Ma­kedo­ni­ji je bi­lo, i pri­rod­no bi bilo, da ih ima i da­nas. Gde su?

Po­kret za ob­no­vu sr­bi­sti­ke pokrenuo je "teme 19. ve­ka", odnosno vreme kada je otpočeo pro­ces "od­u­zi­ma­nja" de­lo­va srp­skog na­ro­da i njihovog preli­va­nja u dru­ge na­ro­de.

■ Hr­vat­ski ide­o­lo­zi pr­vo su pro­gla­si­li da svi ju­žno­slo­ven­ski na­ro­di ima­ju je­dan je­zik-ilir­ski. Od te ide­je is­pa­lo je da sa­mo Sr­bi i Hr­va­ti imaju je­dan je­zik, u stva­ri onaj ko­ji je Evro­pa identifikovala kao srp­ski. Za­tim su glav­ni hr­vat­ski ide­o­lo­zi Štro­sma­jer i Ja­gić  proglašavali Sr­be i Hr­va­te jed­nim na­ro­dom ko­jeg su "pode­lili" na osno­vu vere na dva naro­da. Po toj kon­cep­ci­ji svi ko­ji su go­vo­ri­li srp­ski, a bi­li ka­to­li­ci postaja­li su Hr­va­ti. I to je vo­di­lo dra­stič­nom umanjivanju srpskog kor­pu­sa. Tako se de­si­lo da ne­sta­nu Sr­bi ri­mo­ka­to­lič­ke ve­re i da postanu Hr­va­ti što­kav­ci. Srp­ski kor­pus je na taj na­čin uma­njen, a hr­vat­ski uve­ćan.  Pa­ve­lić i Ti­to su na­šli na­či­na da uma­nji­va­nje srp­skog kor­pu­sa spro­ve­du do još dra­stič­ni­jih razmera. U dru­goj Ju­go­sla­vi­ji išlo se da­lje u ko­ri­šće­nju verskih raz­li­ka da bi se uma­njio srp­ski kor­pus. U Ti­to­voj Jugoslavi­ji po­sto­ja­la je ka­te­go­ri­ja Neo­pre­de­lje­ni. Ona se od­no­si­la na pripadni­ke mu­sli­man­ske verske za­jed­ni­ce ko­ja je go­vo­ri­la istim je­zi­kom kojim su go­vo­ri­li Sr­bi pravo­slav­ne ve­re i Sr­bi ri­mo­ka­to­lič­ke ve­re. Pošto je takvih bi­lo mno­go, u Ti­to­vo vre­me po­čeo se upo­tre­blja­va­ti iz­raz musli­ma­ni sa veli­kim M, odnosno mu­sli­ma­ni u smi­slu na­rod­no­sti. Ta­ko se prak­tič­no desi­lo da se u Jugo­sla­vi­ji stvo­ri još je­dan na­rod, Mu­slim­ni, a da Sr­bi musli­man­ske ve­re ne­sta­nu!

Da­nas se pro­tu­ra te­za da je Re­pu­bli­ka Srp­ska "ge­no­cid­na tvo­re­vi­na". A kao ključni argument u tom smislu na­vo­di se slu­čaj Sre­bre­ni­ce.

■ Do­ga­đa­ji u Sre­bre­ni­ci de­si­li su se u ju­nu 1995. U je­sen te go­di­ne načinjen je Dej­ton­ski spo­ra­zum. Po ovom spo­ra­zu­mu BiH je po­de­lje­na na dva enti­te­ta: na Bo­šnjač­ko-mu­sli­man­sku fe­de­ra­ci­ju i na Re­pu­bli­ku Srp­sku. Pri­ča o RS kao ge­no­cid­noj tvo­re­vi­ni na­sta­la je na­knad­no. Koliko vi­dim, na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je  po­sto­ji genocidna tvo­re­vi­na, ona gde je ge­no­cid stvar­no po­či­njen i gde je bitno, genocidom, iz­me­nje­na struk­tu­ra sta­nov­ni­štva. To je Republi­ka Hr­vat­ska. Ona je sve do 1990, po nje­nom Usta­vu, bila dr­ža­va Hrvata i Sr­ba u Hrvatskoj: predstavljala se, da­kle, kao dvo­na­ci­o­nal­na dr­ža­va. U de­cem­bru 1990. u Sa­boru Hr­vat­ska je, pro­tiv­u­stav­no, pre­gla­sa­va­njem, progla­še­na jed­no­na­ci­o­nal­nom. Prome­nom u Usta­vu na ne­le­ga­lan na­čin, Srbi su, pre opa­lje­nog met­ka, od kon­sti­tu­tiv­nog na­ro­da, pro­gla­še­ni za naci­o­nal­nu ma­nji­nu. A to zna­či da je, tač­no od određe­nog da­tu­ma, ova Republi­ka po­sta­la sa­mo dr­ža­va Hr­va­ta i naci­o­nal­nih manji­na. Čim je to uči­nje­no, on­da je ova dr­ža­va uve­la no­vi ustav­ni po­re­dak. Po tom po­ret­ku odmah su bor­ci za dojuče­ra­šnja pra­va srpskog na­ro­da (nelegal­no od­u­ze­ta) posta­li po­bu­nje­ni­ci protiv le­gal­nog poret­ka. Ta­kvim "pobunjenici­ma" moglo se pri­le­pi­ti sve i sva­šta. Šta se na prosto­ru Hrvat­ske stvar­no de­si­lo, moći će da se shvati­ tek kad se po­re­de sta­ti­stič­ki po­da­ci o struk­tu­ri stanov­ni­štva ove dr­ža­ve. Na osno­vu pore­đe­nja mo­ra se do­ći do spo­zna­je da je u Hr­vat­skoj či­tav je­dan konstitutivni na­rod nestao. Za­što je i ka­ko ne­stao, to se sve može shva­ti­ti iz reči Fra­nje Tuđ­ma­na na Bri­o­ni­ma 1995, da će Srbi­ma za­da­ti ta­kve udar­ce da sa ovih pro­sto­ra ne­sta­nu! Te re­či su izgovore­ne kao deo pla­na ko­ji je u sudu u Ha­gu de­fi­ni­san kao zlo­či­nač­ko udru­ži­va­nje. Ovaj plan se ne mo­že vezati samo za "Olu­ju". Pomenutom voj­nom operacijom za­vr­ša­va­lo se ono či­me je, od Tuđ­ma­na, po­če­lo 1990. u Sa­bo­ru Hrvat­ske. Počet­na je sedni­ca Sa­bo­ra iz de­cem­bra 90-ih; a za­vr­šna — sed­ni­ca pred "Olu­ju". Političke i voj­ne ope­ra­ci­je na tlu Hr­vat­ske bi­le su upe­re­ne protiv jed­nog dela našeg na­ro­da, Sr­ba pra­vo­slav­ne ve­re, ko­ji je još uvek sa­čuvao ime i iden­ti­tet. To je bio onaj deo ko­ji se još na­zi­vao Sr­bi­ma. Dru­gi deo srp­skog naroda, o ko­jem se ta­ko­đe mo­ra go­vo­ri­ti, je­su Sr­bi ka­to­li­ci. Naj­ve­ći broj Sr­ba ka­to­lič­ke ve­ro­i­spo­ve­sti ži­veo je u predjugoslo­ven­ska i pred­ti­tov­ska vreme­na na te­ri­to­ri­ji ko­ja je ka­sni­je progla­še­na za Re­pu­bli­ku Hr­vat­sku. Svi oni su kro­a­ti­zi­ra­ni. Ni­šta kao ta či­nje­ni­ca ni­je to­li­ko op­tu­žu­ju­ća pre­ma Rimo­ka­to­lič­koj cr­kvi. Po­što je kro­a­ti­zi­ra­la sve Sr­be ka­to­li­ke, i Sr­ba ka­to­li­ka praktično vi­še ne­ma, po­sta­je ja­sno da je Ri­mo­ka­to­lič­ka crkva iz­gu­bi­la svoj iden­ti­tet. Za nju se vi­še ni­ka­ko ne mo­že ka­za­ti da je katoličan­ska (u prevodu, otvo­re­na za sve na­ro­de). Prekršila je jedno od glavnih pravila svog delovanja: da mo­že da se bo­ri za svo­ju ve­ru kod pripadnika svih naroda, ali da ne sme da me­ša u prekrajanje iden­ti­teta po­sto­je­ćih na­ro­da.

Koliko  po­na­ša­nje lju­di na od­go­vor­nim me­sti­ma tre­ba da nas bri­ne?

■ Kao ne­ko ko se de­ce­ni­ja­ma ba­vio mla­di­ma do­đe mi da za­pla­čem nad sudbi­nom ko­ja se pri­pre­ma do­la­ze­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma. No­vim naraštajima se obe­ća­va, ko­li­ko vi­dim, sa­mo hle­ba i iga­ra. Ali im se ne stvaraju uslovi, kao mla­di­ma dru­gih na­ro­da, da pro­đu kroz ade­kva­tan obra­zov­ni s­i­stem, da se na sličan način, njihovim obrazovanjem bavi i adekvatna fi­lo­lo­gi­ja. Ono što tre­ba da im do­ne­se i što bi mo­gla da im znači sr­bi­sti­ka ni­ko ne spo­mi­nje. Za­to pod­se­ćam na po­zna­ti Di­sov stih: "Bu­duć­no­sti za­tro­va­ste sve iz­vo­re!" Po­tre­bu da se Sr­bi okre­nu sr­bi­sti­ci, ja­sno je iz­ra­zio tek ne­dav­no, u Skup­šti­ni Sr­bi­je, Mi­lo­rad Bu­ha, na­rod­ni po­sla­nik i pred­sed­nik Vla­de Re­pu­bli­ke Srp­ske Krajine u pro­gon­stvu, a koji sarađuje sa Pokretom za obnovu srbistike. To je bi­lo u okvi­ru raspra­ve o Za­ko­nu o za­šti­ti nacio­nal­nog bla­ga. Bu­ha je go­vo­rio u ime Sr­ba sa te­ri­to­ri­je da­na­šnje Hrvat­ske, dakle, u ime onog de­la srp­skog na­ro­da ko­ji je sve­tu dao Ru­đe­ra Boško­vi­ća, Ni­ko­lu Te­slu, Mi­lu­ti­na Mi­lan­ko­vi­ća, du­bro­vač­ku knji­žev­nost... Apelovao je da se i taj deo doprino­sa Sr­ba na teritoriji današnje Hrvatske za­šti­ti. Ve­ru­jem da je time u Skup­šti­ni najavljeno neko novo pro­le­će.

Danas se Srbima nameće ge­no­ci­d!

■ Me­ne, kao Sr­bi­na, po­ga­đa­ju is­ka­zi da su Sr­bi ge­no­ci­dan na­rod. Od onoga što se de­si­lo u Sre­bre­ni­ci pro­šlo je 16 go­di­na. Ne sa­mo da se stva­ri ni­su raz­bi­stri­le, ne­go su se  još vi­še za­mu­ti­le. Istorija kaže i da je Ru­zvelt znao za pred­sto­je­ći japanski na­pad na Perl Har­bur, ali da ni­je hteo da ga spre­či. Po­stu­pio je ta­ko za­to što je, tek na osno­vu ovog oči­gled­nog zlo­či­na, us­peo da pri­do­bi­je ame­rič­ko jav­no mnje­nje za ula­zak SAD u rat. Iz slič­nih raz­lo­ga je Ti­to, u bici na Su­tje­sci, prak­tič­no žr­tvo­vao po­la svo­je voj­ske u bor­bi sa Nem­ci­ma da bi do­če­kao en­gle­sku voj­nu mi­si­ju. Od nje je oče­ki­vao da će za­pad­nim sa­ve­zni­ci­ma ja­vi­ti da se par­ti­za­ni, a ne čet­ni­ci, bo­re sa Nemci­ma. Hi­lja­de ži­vo­ta podredio je iz­ve­šta­ju engle­ske voj­ne mi­si­je. To je bi­lo do­volj­no da se na­pra­vi  rat­ni preokret — En­gle­zi su se od podrške čet­ni­ci­ma okre­nuli par­ti­za­ni­ma. Na slič­noj osno­vi tre­ba razumeti ka­ko je do­šlo do po­ko­lja ci­vi­la u Uli­ci Va­se Mi­ski­na i na pi­ja­ci u Mar­ka­la­ma. Zlo­čin je oči­gled­no po­sto­jao. Pi­ta­nje je sa­mo koje za zlo­čin okri­vljen! Neki iz­ve­šta­ji me­đu­na­rod­nih voj­nih struč­nja­ka ukaziva­li su da je za zlo­či­ne kri­va mu­sli­man­ska stra­na. Ali je bi­lo i onih ko­ji su okri­vlja­va­li srp­sku stra­nu. Po­sle­di­ce po­či­nje­nih zlo­či­na i op­tu­žbi su bi­le ta­kve da se za­pad­ni svet okre­nuo pro­tiv Sr­ba. U kontekstu ta­kvih po­te­za tre­ba sa­gle­da­va­ti i slu­čaj Sre­bre­ni­ce. Po­sto­je osvetlje­nja (da na­ve­de­mo Eda Ha­ri­ma­na) da je Klin­ton obe­ća­vao Ali­ji Izetbe­go­vi­ću in­ter­ven­ci­ju pro­tiv Sr­ba ako se de­si da bude pobijeno bar 5.000 mu­sli­ma­na. Znamo da je taj uslov bio is­pu­njen. Ne zna­mo sa­mo do­volj­no o teh­ni­ci ka­ko je to uči­nje­no. Opet je cilj bio da se, kao u slu­ča­ju po­ko­lja u uli­ci Va­se Mi­ski­na, Mar­ka­le, Ra­čak, op­tu­ži srp­ska stra­na. U Potočari­ma bli­zu Sre­bre­ni­ce po­sto­ji ogrom­no gro­blje mu­sli­ma­na. Nji­ma se sva­ke go­di­ne 11. ju­la oda­ju po­smrt­ne po­ča­sti na ko­ji­ma uče­stvu­je vi­še pred­stav­ni­ka ra­znih dr­ža­va. Naža­lost, u su­sed­stvu Potoča­ra, u se­li­ma oko Sre­bre­ni­ce po­sto­je gro­bo­vi od preko 3.500 pravoslav­nih Sr­ba, nedužnih že­na, de­ce, sta­ra­ca, sve su ih pret­hod­nih go­di­na potukle mu­sli­man­ske je­di­ni­ce. Ali sud u Ha­gu ni­je na­šao do­ka­ze da te užasne zlo­či­ne sank­ci­o­ni­še! Kad se te činje­ni­ce ima­ju u vi­du, ne mo­že se iz­be­ći za­klju­čak da sud u Hagu su­di se­lek­tiv­no i na­vi­jač­ki. Usu­đu­jem se da sa svo­je stra­ne osu­dim ta­kvo po­na­ša­nje. Naj­ma­nje što mo­gu da ka­žem je­ste da je ono ne­ljud­sko. Ljudsko bi bilo ono koje bi imalo jednak odnos prema zločinima. Za­to otvo­re­no sum­njam u ovaj sud. Naža­lost, njegovo po­na­ša­nje sve­do­či o ve­li­kom po­ra­zu me­đu­na­rod­nog pra­va. Sma­tram za­to da sve nje­go­ve pre­su­de tre­ba pod­vr­ći pre­i­spi­ti­va­nju. Da bi ne­sum­nji­vi zlo­čin bio tre­ti­ran kao ge­no­cid tre­ba­lo bi da ima ka­rak­te­ri­sti­ke ovog zlo­či­na. A kod Srebrenice se očigled­no sve "koc­ke ne sla­žu". Čuo sam da je povodom ovog slučaja Čom­ski re­kao: "Ako je to ge­no­cid, on­da de­fi­ni­ci­ju ge­no­ci­da tre­ba me­nja­ti". Naža­lost, po­li­tič­ke igre se na­sta­vlja­ju, ma­kar stra­da­lo i Me­đu­na­rod­no pra­vo.

Islam­ska de­kla­ra­ci­ja Ali­je Izet­be­go­vi­ća (1972), po­li­tič­ki je dokument ko­ji no­si ide­ju islam­ske i uni­tar­ne Bo­sne i kažete da je koren rata u BiH!

■ Ta ide­ja u osno­vi po­ri­če pra­vo na op­sta­nak pri­pad­ni­ci­ma dru­gih dveju ve­li­kih ver­skih za­jed­ni­ca u BiH, pra­vo­slav­noj i ka­to­lič­koj. Straši­la bi me, isto ta­ko, i ne­ka de­kla­ra­ci­ja po kojoj ce­la Bo­sna treba da se uči­ni ka­to­lič­kom, ili ce­la — pra­vo­slav­nom. Evro­pa bi bo­lje shva­ti­la ovaj strah ako bi se po­ja­vi­la slič­na de­kla­ra­ci­ja o ka­to­lič­koj Nemač­koj ili o pro­te­stant­skoj Ma­đar­skoj. Mo­že se pret­po­sta­vi­ti da bi takve de­kla­ra­ci­je mo­ra­le da iza­zo­vu sna­žne re­ak­ci­je kod pred­stav­ni­ka dru­gih ver­skih zajednica u tim dr­ža­va­ma. Ono što se u BiH de­ša­va­lo kra­jem 20. ve­ka, na te­me­lju Islamske de­kla­ra­ci­je, pod­se­ća na ono što se u Fran­cu­skoj dešavalo ka­da su ka­to­li­ci izvrši­li po­kolj pro­te­sta­na­ta. Naža­lost, na našim te­re­ni­ma se to de­ša­va da­nas. Sa ide­jom o uspostavljanju islam­ske dr­ža­ve, druge ver­ske za­jed­ni­ce morale su da vo­de ra­ču­na o svom fi­zič­kom op­stan­ku. U Sara­je­vu i Tu­zli, u ko­lo­ni, u ime te ide­je, po­bi­je­ni su voj­ni­ci re­gu­lar­ne voj­ske dr­ža­ve Jugoslavi­je ko­ja je još po­sto­ja­la. Ne­što se bit­no u ve­zi sa ide­jom o no­voj drža­vi de­si­lo kad je oko 150.000 pra­vo­sla­va­ca pre­ko no­ći mora­lo da napusti Sa­ra­je­vo. To se sve zbilo pre ne­go što je rat počeo. Ući u ko­re­ne rat­nih zbi­va­nja, znači ući u uzro­ke. A uzro­ci se­žu do Islam­ske de­kla­ra­ci­je, ali i da­lje. Me­ni je ta de­kla­ra­ci­ja stra­šni­ja od bi­lo če­ga što će se u BiH po­sle to­ga de­si­ti. Jer ona je neodvojiva od ka­sni­jih događanja. Pri­me­ni­te Ali­ji­ne ide­je iz Islam­ske dekla­ra­ci­je na dru­ge evrop­ske ze­mlje pa će­te do­bi­ti svu­da ru­svaj, kao i u BiH!

[Angelina]

*
nastavak

Ka­kav je bio od­nos Sr­ba pre­ma ve­ra­ma u pro­šlo­sti?

■ Ži­vi­mo na pro­sto­ru gde su, pogotovo, u jugoslovenskom periodu, vladajuće ideje bile da se narodi ne identifikuju i dele po jeziku, već po re­li­gi­ja­ma. Ideje potiču od Štrosmajera i Jagića, ideologa jugoslovenstva. Ta ideologija naređuje: Sr­ba ne može da bu­de ni ka­to­li­ka, ni mu­sli­ma­na! Po njoj Sr­bi mogu da bu­du sa­mo pra­vo­slav­ci. Ta­kve ide­je u isto­ri­ji Sr­bi­ma ni­su bi­le svoj­stve­ne. Otac Svetog Sa­ve, Ste­fan Ne­ma­nja pr­vo je kr­šten u ka­to­lič­koj cr­kvi. Ako bi se sa­da vla­da­ju­će ide­je iz jugoslovenskog perioda i na ovaj slu­čaj do­sled­no pri­me­nji­va­le, is­pa­lo bi da Nemanja pr­vo ni­je bio Sr­bin, pa je tek kr­šte­njem u Pe­tro­voj cr­kvi u No­vom Pa­za­ru po­stao Sr­bin. Zna se da je Sve­ti Sa­va, nad mo­šti­ma svo­ga oca, mi­rio zavađenu bra­ću, jed­nog pra­vo­slav­ca, Ste­fa­na, i dru­gog Vu­ka­na, iza kojeg je ne­sum­nji­vo sta­ja­la Ri­mo­ka­to­lič­ka cr­kva i pa­pa. Be­smi­sli­ca bi bi­la tvr­di­ti da je sa­mo je­dan od nje­go­ve ro­đe­ne bra­će bio Sr­bin kao i on, a da je dru­gi bio Hr­vat. Ide­je da se na­ro­di raz­li­ku­ju i iden­ti­fi­ku­ju na osno­vu vere, a ne na osno­vu je­zi­ka, ni­su ugra­đe­ne u te­me­lje ni­jed­ne od tri po­me­nu­te svet­ske crkve.

Da li po­sto­je Sr­bi mu­si­man­ske ve­ro­i­spo­ve­sti?

■ Slu­šao sam na te­le­vi­zi­ji muf­ti­ju be­o­grad­skog Mu­ha­me­da Jusuf­spa­hi­ća. Ko­li­ko sam shva­tio i on je go­vo­rio da u Sr­bi­ji mo­ra da ima Sr­ba mu­sli­ma­na. Ve­ru­jem da je i taj stav u skla­du sa ka­no­nom mi­sli­man­ske ve­re. Od to­ga ka­no­na sva­ka­ko od­u­da­ra stav mu­sli­man­skog ve­li­ko­do­stoj­ni­ka Mu­a­me­ra Zu­kor­li­ća iz No­vog Pa­za­ra da u Sr­bi­ji mu­sli­ma­ni je­su, od­no­sno mo­ra­ju da bu­du, Bo­šnja­ci. Što u kon­zi­stent­noj ter­mi­no­lo­gi­ji ovog sta­va zna­či da su ne­ki dru­gi na­rod. Ta­kvo shva­ta­nje pod­ra­zu­me­va stav da Srba mu­sli­man­ske ve­ro­i­spo­ve­sti ne mo­že da bu­de. Ovo pi­ta­nje je krup­no pa mu tre­ba raz­ja­šnje­nje. Uni­ver­zal­no je ljud­sko pra­vo da se, u na­ci­o­nal­nom pogledu, sva­ko slo­bod­no iz­ja­šnja­va. Ali se u Sr­bi­ji, isto ta­ko mo­ra­ju poštova­ti i dru­gi uni­ver­zal­ni prin­ci­pi ko­ji se ti­ču ve­re. Svi mu­sli­ma­ni na sve­tu, raz­u­me se, ni­su Sr­bi. Ali bi bi­lo pri­rod­no da bu­du objek­tiv­no Srbi bar oni mu­sli­ma­ni ko­ji go­vo­re istim je­zi­kom kao i pra­vo­slav­ci. A da li ima mu­sli­ma­na po ve­ri ko­ji go­vo­re istim je­zi­kom kao i nji­ho­ve kom­ši­je pra­vo­slav­ne ve­re to se mo­že pro­ve­ri­ti sva­ko­dnev­no. Ako bi pred muslimanskim lju­di­ma ce­log sve­ta i mi Sr­bi tre­ba­lo da po­la­že­mo ra­ču­ne, či­ni i se da bi­smo mir­ne du­še mo­gli da ka­že­mo da su bar ne­ki od Sr­ba po ose­ća­nju, a ko­ji su ro­đe­ni kao mu­sli­ma­ni, u obla­sti knji­žev­no­sti i fil­ma ostva­ri­li svet­ske vr­hun­ce. Mi­slim pri to­me na Me­šu Selimovi­ća i Emi­ra Ku­stu­ri­cu. Ne go­vo­rim sa­da sa­mo svoj stav. Pre­ma oboji­ci se od­no­si­mo kao po­no­su srp­skog na­ro­da.

Mo­že li se isto ta­ko go­vo­ri­ti i o Sr­bi­ma ri­mo­ka­to­lič­ke ve­re?

■ Bi­lo bi pri­rod­no da se u Sr­bi­ji go­vo­ri i o Sr­bi­ma ri­mo­ka­to­lič­ke vere, su­gra­đa­ni­ma i isto­je­zič­ni­ci­ma sa na­ma pra­vo­slav­ci­ma. Ni­sam čuo da li se i ka­ko o to­me krup­nom pi­ta­nju iz­ja­šnja­va Sta­ni­slav Ho­če­var, be­o­grad­ski ka­to­lič­ki nad­bi­skup. Ali to je pro­blem o ko­jem se jav­no i prin­ci­pi­jel­no mo­ra go­vo­ri­ti. Ako Sr­ba ri­mo­ka­to­lič­ke ve­re ne­ma, tre­ba pi­ta­ti za­što ih ne­ma, kad svi zna­mo da ih je u pro­šlo­sti bi­lo! Opet da pod­se­tim na jed­nu bit­nu či­nje­ni­cu ko­ja se stal­no gu­ra pod te­pih. Sr­bi ri­mo­ka­to­lič­ke ve­re su u pro­šlo­sti za­do­bi­li jed­nu od naj­vi­ših ti­tu­la u Ri­mo­ka­to­lič­koj hi­je­rar­hi­ji, ti­tu­lu Pri­ma­sa srp­skog, odno­sno Pri­ma­sa Sr­bi­je. Gde su? Je­dan od najve­ćih srp­skih pi­sa­ca svih vre­me­na, jedi­ni Sr­bin No­be­lo­vac, Ivo Andrić, bio je i umro kao ri­mo­ka­to­lik. Ali se izjasnio da je Srbin! U du­hu vla­da­ju­će dok­tri­ne u jugoslovenskom periodu da su Sr­bi i Hr­va­ti po jezi­ku je­dan na­rod, ali da se ipak de­le po ve­ri na ka­to­lič­ke Hrvate i prvoslav­ne Sr­be, bi­lo je mno­go rimo­ka­to­li­ka srp­skog je­zi­ka, ko­ji su se "oprede­li­li" kao Hr­va­ti. Vr­še­ne su presije i na An­dri­ća. Ali je An­drić odo­leo. Po­zna­to je da su slič­ni priti­sci vr­šeni i na Selimo­vi­ća i na Ku­stu­ri­cu. Odo­le­la je u svim ovim slu­ča­je­vi­ma veli­či­na tih ljudi. Ima ne­što što oni ni­su mo­gli da bi­ra­ju. Ni­su bi­ra­li ma­ter­nji je­zik, glav­no mle­ko ko­je ih je od­go­ji­lo.

O ver­skom pi­ta­nju Po­kret za ob­no­vu sr­bi­sti­ke ima ja­san stav.

■ To je, u su­šti­ni, vu­kov­ski stav o mul­ti­kon­fensi­o­nal­no­sti srp­skog naro­da. Kon­ze­kven­ce to­ga sta­va su da se i Sr­bi kao ce­li­na, a po­go­to­vo oni koji ho­će da bu­du dr­žav­ni­ci ili pu­te­vo­di­te­lji Sr­ba,  mo­ra­ju po­na­ša­ti kao i dr­žav­ni­ci dru­gih na­ro­da. A to zna­či: mo­ra­ju pr­vo da uđu u uzro­ke ve­li­ke srp­ske tra­ge­di­je. To prak­tič­no zna­či da srp­ski dr­žav­ni­ci mo­ra­ju da poč­nu da mi­sle ot­ku­da se de­si­lo da su me­đu Sr­bi­ma za­vla­da­le na­ka­rad­ne ide­je i kako da ih ot­klo­ne. Na­ci­o­nal­no i ver­sko pi­ta­nje tre­ba odva­ja­ti. O to­me je najja­sni­ji stav imao Ivan Sto­ja­no­vić, vo­đa Sr­ba ka­to­li­ka u Du­brov­ni­ku (1829—1900). On je jav­no i go­vo­rio i pi­sao: "Me­ni mo­ja ka­to­lič­ka ve­ra ne bra­ni da bu­dem Sr­bin". Čuo sam mno­go pu­ta od nekih da Vuk no­si isto­rij­sku kri­vi­cu za­to što nas je po­me­šao sa Hr­va­ti­ma. To je iz­mi­šljo­ti­na bez osno­va. Naroči­to je veli­ka iz­mi­šljo­ti­na da je beč­ki Knji­žev­ni do­go­vor bio do­go­vor Sr­ba i Hrva­ta o za­jed­nič­kom je­zi­ku. Ta­ko ne pi­še ni u tek­stu Do­go­vo­ra. Najma­nje ima osno­va da se tvr­di da je Vuk, i to baš na ovom Do­go­vo­ru, "predao Hrvati­ma srp­ski  je­zik", ili da je pot­pi­sao stav da su Sr­bi i Hrvati je­dan na­rod. Posto­ji tekst Do­go­vo­ra pa se sve ove tvrd­nje mo­gu proveri­ti.

Po­sto­je li raz­li­ke iz­me­đu srp­skog i hr­vat­skog je­zi­ka?

■ U go­di­na­ma ka­da je pro­gla­ša­van kraj Ju­go­sla­vi­je, pro­gla­šen je i kraj srp­sko­hr­vat­skog je­zi­ka. I u to­me je pred­nja­či­la hr­vat­ska stra­na. De­si­lo se u to vre­me da imam na se­mi­nar­skom ča­su re­fe­rat o pe­smi Ti­na Ujevi­ća Sva­ki­da­šnja ja­di­kov­ka. Stu­den­ti su me pi­ta­li, ka­kva je raz­li­ka iz­me­đu srp­skog i hr­vat­skog je­zi­ka? Do­neo sam im Antlogi­ju hr­vat­ske po­e­zi­je Vlat­ka Pa­vle­ti­ća i pro­či­tao Ti­no­vu pesmu Opro­štaj, onu ko­ja je ukle­sa­na na spo­me­ni­ku Mar­ka Ma­ru­li­ća u Spli­tu. Ona je u čast ovo­ga ča­kav­ca is­pi­sa­na na ča­kav­skom. Bi­la je to očigled­na lek­ci­ja da je je­zik ča­kav­ski dru­ga­či­ji od je­zi­ka na ko­jem je napisa­na Sva­ki­da­šnja ja­di­kov­ka. Ova ču­ve­na Ti­no­va pe­sma na­pi­sa­na je srpskim je­zi­kom. Pe­sma ima ukup­no 62 sti­ha. U ekav­skoj i ije­kav­skoj va­ri­jan­ti očigled­no po­sto­je raz­li­ke. U ce­loj pe­smi ove se raz­li­ke po­ka­zu­ju u 16 slučaje­va. One su ti­pa zve­zda-zvi­je­zda, igde-igdje. Da li su u pi­ta­nju dva jezika? — pi­tam stu­den­te. Vi­de stu­den­ti da ni­je, pa to ja­sno ka­žu. Potom sam či­tao stu­den­ti­ma pe­smu Mi­ro­sla­va Kr­le­že iz Ba­la­de Pe­tri­ce Ke­rem­pu­ha. Pi­tam stu­den­te: da li je to naš je­zik? Od­go­vor je ja­san: Ni­je. Či­tam Kr­le­ži­nu pe­smu na što­kav­skom. Je li to naš je­zik? Od­go­vor je: je­ste! Dakle, kad Kr­le­ža, ro­đe­ni kaj­ka­vac, pi­še kaj­kav­ski, do­bi­ja se kao re­zul­tat Ba­la­de Pe­tri­ce Ke­rem­pu­ha. Kad pi­še je­zi­kom svo­je su­pru­ge Lje­po­sa­ve Kangr­ga, ro­đe­ne Srp­ki­nje, glu­mi­ce po­zna­te pod ime­nom Be­la Kr­le­ža, do­bi­ja kao re­zul­tat Glem­ba­je­ve i Po­vra­tak Fi­li­pa La­ti­no­vi­ća. To su najoči­gled­ni­ji do­ka­zi da po­sto­je stvar­ne i ja­sne raz­li­ke iz­me­đu srp­skog i hr­vat­skog je­zi­ka. A ta­kve do­ka­ze na­la­zi­mo i u delu Kr­le­že. On, me­đu­tim, ni­je hteo da pri­zna da se nje­gov je­zik i je­zik nje­go­ve su­pru­ge Lje­po­sa­ve raz­li­ku­ju. Po­zna­ta je njego­va iz­ja­va, po­sle De­kla­ra­ci­je o hr­vat­skom je­zi­ku (1967) da je on svoj je­zik od­u­vek na­zi­vao hr­vat­ski kao što su ga srp­ski pi­sci na­zi­va­li srpski. Kr­le­ža  za­i­sta je­ste srp­ski je­zik, onaj ko­jim je pi­sao Glem­ba­je­ve, nazi­vao hr­vat­skim. Ali je či­nje­ni­ca da ni­ko od Sr­ba nje­gov kaj­kav­ski ni­je na­zi­vao srp­skim.

U če­mu  je su­šti­na No­vo­sad­skog do­go­vo­ra?

■ Do­go­vor oba­vljen 1954. u zgra­di Pokrjin­skog ko­mi­te­ta Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Voj­vo­di­ne imao je svr­hu da se priklad­no upa­ko­va­nim po­li­tič­kim dik­ta­tom, srp­ska strana natera da pri­hva­ti stav da tre­ba upo­tre­blja­va­ti dvo­na­ci­o­nal­ne na­zi­ve za jedan te isti je­zik. Ni­ka­kvog ča­kav­skog i kaj­kav­skog se taj do­go­vor ni­je ticao. Nje­go­va svr­ha je bi­la da srp­ski jezik, i in­sti­tu­ci­o­nal­no, pro­gla­si zajed­nič­kim je­zi­kom Sr­ba i Hr­va­ta, i da se za nje­ga usvo­ji dvo­čla­ni na­ziv srp­sko­hr­vat­ski/hr­vat­sko­srp­ski. I dalje — da se srp­ski je­zik po­de­li na dve va­ri­jan­te, is­toč­nu i za­pad­nu, ekav­sku i ije­kav­sku, srpsku i hr­vat­sku. Sve to što je či­nje­no ne­ma ve­ze sa na­u­kom, ali ima ve­ze sa po­li­tič­kom pri­si­lom, i sa zlu­po­tre­bom na­u­ke u po­li­tič­ke svr­he! Pao je Titov si­stem. Sa­da bar ne­ki na­uč­ni­ci me­đu Sr­bi­ma, oni ko­ji su lič­no slobod­ni, ko­ri­ste pri­li­ku da se ba­ve svo­jom stru­kom. Ne tre­ba mno­go zna­ti o svim de­ta­lji­ma kon­kret­nih okol­no­sti, da bi se shva­ti­lo da se sa na­šim jezikom de­si­lo i de­ša­va ne­što ne­re­gu­lar­no i pa­to­lo­ško. Bi­lo kakav dvonaci­o­nal­ni na­ziv za isti je­zik je kon­struk­ci­ja. Da je po sre­di konstruk­ci­ja, to vi­di­mo po to­me što ne mo­že­te da na­ve­de­te da igde još posto­ji dvo­na­ci­o­nal­no ime za je­dan isti je­zik. Sva­ki je­zik ima jed­no nacional­no ime. En­gle­ski je en­gle­ski, sve­jed­no da li ga go­vo­re En­gle­zi, Ame­ri­kan­ci, Ka­na­đa­ni, Špan­ci ili Ir­ci. Slič­na si­tu­a­ci­ja je sa španskim, fran­cu­skim, ru­skim. Na pod­ruč­ju biv­še Ju­go­sla­vi­je si­tu­a­ci­ja sa raz­bi­ja­njem je­zič­kog iden­ti­tea srp­skog je­zi­ka je jed­no­stav­no eska­li­ra­la. Kad mo­že je­dan isti je­zik da do­bi­je dvo­na­ci­o­nal­no ime, mo­že da do­bi­je i tronaci­o­nal­no, ali i če­tvo­ro­na­ci­o­nal­no pa i pe­to­na­ci­o­nal­no (srp­ski, hrvat­ski, bo­šnjač­ki, cr­no­gor­ski, bu­nje­vač­ki).

Kad je raz­bi­je­na Ju­go­sla­vi­ja za­što ni­šta ni­je uči­nje­no da se od­nos prema srp­skom je­zi­ku vra­ti u nor­mal­no sta­nje?

■ Bi­la je pri­li­ka, po­sle raz­bi­ja­nja Ju­go­sla­vi­je, da se oba­ve va­žni filolo­ški po­slo­vi: da se anu­li­ra No­vo­sad­ski do­go­vor (ko­ga se od­re­kla Mati­ca hr­vat­ska još 1971) i da se Sr­bi vra­te re­še­nji­ma svo­jih in­sti­tu­ci­ja, Mati­ci i Aka­de­mi­ji, iz pred­ju­go­slo­ven­skog, ili pred­ti­tov­skog pe­ri­o­da. U ta re­še­nja spa­da i na­ziv i kon­cep­ci­ja i iden­ti­tet je­zi­ka. Spa­da i na­sta­vak za­po­če­tih po­slo­va na ka­pi­tal­nim iz­da­nji­ma kao što je Reč­nik srp­skog književ­nog i na­rod­nog je­zi­ka, na ko­jem se u Srp­skoj kraljevskoj aka­de­mi­ji počelo raditi od 1893. pa radilo sve do 1953. Me­đu­tim, u ovim  in­sti­tu­ci­ja­ma, i posle raz­bi­ja­nja Ju­go­sla­vi­je, osta­le su pret­hod­no in­sta­li­ra­ne sna­ge ko­je ni­su do­zvo­lja­va­le takvu ob­no­vu. U glav­nom pro­jek­tu SA­NU, u Aka­de­mi­ji­nom Reč­ni­ku, za­dr­žan je dvo­na­ci­o­nal­ni na­ziv ko­ji je ovom de­lu na­met­nut u skladu sa po­li­ti­kom hr­vat­ske fi­lo­lo­gi­je osna­že­ne No­vo­sad­skim do­go­vo­rom. A obra­zlo­že­nje za ta­kvo re­še­nje je na­đe­no u či­nje­ni­ci da u ovom reč­ni­ku ima lek­sič­kih ele­me­na­ta uze­tih od hr­vat­skih pi­sa­ca. Ni ovo­ga pu­ta Sr­bi­ma, i to u nji­ho­voj glav­noj in­sti­tu­ci­ji, ni­je do­zvo­lje­no da se po­na­ša­ju kao dru­gi naro­di, da ima­ju svoj je­zik. To je bilo moguće sprovoditi u Akademiji jer su u drugoj Jugoslaviji, među njenim članovima birani filolozi koji će sprovoditi politiku suprotnu interesima i nauke, i Akademije, i srpskog naroda.

U SANU-u, ističete, sa­da va­ži stav o to­me da se na ovim pro­sto­ri­ma go­vo­ri srp­ski, hr­vat­ski, bo­šnjač­ki.

■ "Pred­lo­ži­ću po­li­ti­ča­ri­ma da se naš je­zik pre­i­me­nu­je u bo­šnjač­ko-hrvat­sko-srp­ski," jav­no je u NIN-u 5. ma­ja 2007, pred­ložio pred­sed­nik Od­bo­ra za stan­dar­di­za­ci­ju srp­skog je­zi­ka. Pre­ve­de­no na onaj srp­ski je­zik ko­ji ceo svet raz­u­me, Srbima je poručeno da oni svoj samostalni jezik nemaju! Takođe im je jasno poručeno da se Srbi ne tretiraju kao drugi narodi, niti se njihov jezik tretira kao drugi jezici. Ne treba se čuditi što se u Hagu sudi po dvojnim standardima. To se odmah vidi po nazivima jezika koji se u ovom sudu upotrebljavaju. Samo se našem jeziku daje tronacionalno ime (behaes jezik-bosansko-hrvatsko-srpski). Mnogi Srbi na odgovornim mestima nisu shvatili da nam se, po istoj logici, dvoj­ni standardi pla­si­ra­ju i u SANU, naj­vi­šoj srp­skoj na­uč­noj in­sti­tu­ci­ji. Po prirodi svoje profesije ba­vim se kore­spon­den­cijama me­đu či­nje­ni­ca­ma. Zato i postavljam ova­kva pi­ta­nja: da li se još ne­ko u sve­tu ova­ko od­no­si pre­ma svom je­zi­ku? Od­go­vor je: Ni­ko. Da li se Srp­ska aka­de­mi­ja u pred­ti­tov­sko vre­me ova­ko od­no­si­la pre­ma istom je­zi­ku? Zna se: ni­je! Da li Vu­ko­va zadužbina sle­di Vu­ko­ve sta­vo­ve? Ne sle­di! Usu­đu­jem se da postavim pi­ta­nje: šta mi Sr­bi mo­že­mo da oče­ku­je­mo od ova­kvih na­ci­o­nal­nih in­sti­tu­ci­ja? Mo­že­mo da oče­ku­je­mo sa­mo no­va i nova stra­da­nja. Šta tre­ba da uči­ni­mo da se spa­se­mo? Tre­ba da se po­tru­di­mo da se ne spr­da­mo sa na­u­kom i na­uč­nim re­zul­ta­ti­ma, da ne mislimo da će­mo iko­ga pre­va­ri­ti ako Vu­ku pod­me­će­mo sta­vo­ve ko­je ni­je imao.

Kad je Hr­vat­ska, kod UNE­SKA, re­gi­stro­va­la la­ti­ni­cu kao hr­vat­sko pi­smo, mno­gi me­đu Sr­bi­ma re­a­go­va­li su ta­ko što su re­kli: na­ma još osta­je sa­mo ći­ri­li­ca.

■ U knji­zi Srp­ska pi­sma po­ka­zao sam ka­ko iz­gle­da la­ti­ni­ca ko­ju su stvo­ri­li Hr­va­ti; pre­ci­zni­je ka­ko iz­gle­da la­ti­ni­ca ko­ju je stvo­rio Gaj za hrvat­ski je­zik (ga­ji­ca). Ni­ko ne­ma pro­tiv to­ga da Hr­va­ti re­gi­stru­ju kao hrvat­sko la­ti­nič­ko pi­smo ono ko­je su sa­mi stvo­ri­li. Ali tre­ba da ima­mo pro­tiv to­ga da re­gi­stru­ju la­ti­ni­cu u Vu­ko­voj i Da­ni­či­će­voj va­ri­jan­ti kao hr­vat­sko pi­smo. To je kri­vo­tvo­re­nje! Sa­da se u srp­skoj jav­no­sti ja­vlja­ju proste­sti što je Hr­vat­ska kod UNE­SKA re­gi­stro­va­la latinicu i oj­ka­ču kao hr­vat­sku vred­nost. Mo­ra­će se u pa­ke­tu po­sta­vi­ti pi­ta­nje šta je či­je. Moj stav je da naci­o­nal­ne vred­no­sti tre­ba ču­va­ti i bra­ni­ti kao ce­li­nu, a ne da samo ne­ke vrednosti. Ni­ko, ta­ko­đe, ne mo­že da bu­de pro­tiv to­ga da se regi­stru­je bi­lo gde je­zik et­nič­kih Hr­va­ta, od­no­sno da se kao hr­vat­ski je­zik re­gi­stru­je onaj je­zik ko­ji su Hr­va­ti sa­mi stvo­ri­li. Ali tre­ba da ima­mo pro­tiv to­ga da se srp­ski je­zik re­gi­stru­je kao hr­vat­ski. Verovat­no da ni­ko na sve­tu ni­je na­sto­jao da ne­ku od stan­dar­di­za­ci­ja engleskog pro­gla­si po­seb­nim je­zi­kom. Zna se, na pri­mer, da se en­gle­ski engle­ski i američ­ki en­gle­ski raz­li­ku­ju. Ali i da je to, ipak, en­gle­ski. Ni­je spor­no da su za­gre­bač­ki fi­lo­lo­zi na svoj na­čin stan­dar­di­zo­va­li srp­ski jezik. Ali mu ni­su pro­me­ni­li iden­ti­tet. On je ostao srp­ski!

Sr­bi­sti­ka, sti­ca­jem isto­rij­skih pro­me­na, do­bi­ja me­sto ko­je joj pripada.

■ To se de­ša­va sko­ro vek po­sle su­ve­re­ne vla­da­vi­ne ide­je ju­go­slo­ven­stva i ser­bo­kro­a­ti­sti­ke. Ovu šan­su su Sr­bi­ma iz­bo­ri­le one sna­ge iz Hr­vat­ske ko­je su uspe­šno sa­se­kle gra­nu na ko­joj su vi­še o jed­nog ve­ka se­de­le. Upro­pa­šće­ne srp­ske in­sti­tu­ci­je ni­su vi­de­le da u zlu ko­je je zadesilo po­sto­ji i ne­što do­bro: mo­gle su da se vra­te svo­joj tra­di­ci­ji. Tu šan­su ni­su iskoristile. Jer je eli­ta u nji­ma te­melj­no pri­re­ma­na da sle­di tu­đi pro­gram. Se­ćam se jed­nog me­sta iz knji­ge Ol­ge Lu­ko­vić Pja­no­vić Srp­ski na­rod naj­sta­ri­ji. Auto­ri­ca za­mi­šlja u bu­duć­no­sti Srp­sku aka­de­mi­ju na­u­ka i u njoj pu­no mla­dih lju­di ko­ji će ra­di­ti na pro­gra­mu slič­nom nje­nom. Ta­kav stav  je i me­ni bli­zak. I sam oče­ku­jem da će se na­ći mla­di lju­di ko­ji će nastaviti ne­ke po­slo­ve ko­je smo mi za­po­če­li. I da će stvarajući, čuvati i na najbolji način afirmisati srbistiku. Da će se na­ći mla­di lju­di ko­ji će nastaviti ne­ke po­slo­ve ko­je smo mi za­po­če­li. I da će stvarajući, čuvati i na najbolji način afirmisati srbistiku. Da će se jednog dana izboriti za In­sti­tut srp­skog na­ro­da.

_________

Vu­ko­v tek­st "Sr­bi svi i svu­da"

Kad je u pi­ta­nju ovaj Vu­kov tekst, tre­ba ima­ti u vi­du da je on iza­zi­vao ne­ga­tiv­na re­a­go­va­nja. Išlo se dotle da je on  tre­ti­ran i kao "šo­vi­ni­stič­ki". U mo­joj hre­sto­ma­ti­ji Sr­bi i nji­hov je­zik (1997, 2002) pre­ne­to je Vu­ko­vo reago­va­nje na ove pri­med­be u krat­kom tek­stu pod na­slo­vom Oči­to­va­nje. Vuk je da­vao ob­ja­šnje­nje, ali se svog principijelnog stava ni­je od­ri­cao. Ponovio je: da su Sr­bi samo oni ko­ji go­vo­re srp­skijem je­zi­kom, bez razlike vjerozakona i mjesta stanovanja, a za Čakavce i Ke­kakvce ni­je­sam ka­zao da su Sr­bi!" Vuk je srp­ski je­zik identifikovao kao što­kav­ski di­ja­le­kat, a za one ko­ji tim je­zi­kom govore re­kao je da su Sr­bi, sve­jed­no ko­je ve­re bi­li i u ko­jim zemlja­ma ži­ve­li. Jasno je zašto su negativne reakcije na ovako principijelne stavove dolazile sa hrvatske strane, jer nisu bili saglasni sa Štrosmajerom i Jagićem.

_________

Sve počinje od jezika!

Ja­gić se dovijao tako što je go­vo­rio o Hr­va­to-Sr­bi­ma kao jed­nom narodu, jer dru­ga­či­je iz­gle­da kad se ka­že da su Hrvato-Sr­bi stvo­ri­li srspkohrvatski (hr­vat­ski ili srp­ski) je­zik, nego da su isti jezik stvorila dva naroda. Trebalo je mnogo lukavstva da se proture ne­pri­hva­tlji­ve ide­je. Kra­lje­vi­na SHS, po slič­nom po­stup­ku, bi­la je de­fi­ni­sa­na kao dr­ža­va "jed­nog troi­menog i trople­me­nog na­ro­da" pa je je­zik do­bio tro­na­ci­o­nal­no ime: srpskohrvatsko­slo­ve­nač­ki. To je u pr­voj Ju­go­sla­vi­ji, stvorenoj na Štrosmajerovoj ideji jugoslovenstva, po držanom Ustavu iz 1921. i 1931. bio zva­nič­ni na­ziv je­zi­ka. A na Novosadskom dogovoru zva­nič­no je na­met­nu­to dvo­na­ci­o­nal­no ime. Primena dvojnih standarda dešavala nam se, izgleda, najpre u odnosu prema jeziku. A kad pristanemo da budemo tretirani mimo standarda, zna se šta sleduje!

Razgovarala Biljana Živković | Pečat | 08.09.2011