Lazo M. Kostić — Krađa srpskog jezika
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Vuk i jezik « SRPSKI JEZIK I SRPSKI JEZICI « Knjiga o jeziku « Lazo M. Kostić — Krađa srpskog jezika
Stranice: 1 2 [3] 4   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Lazo M. Kostić — Krađa srpskog jezika  (Pročitano 42541 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #30 poslato: Decembar 29, 2010, 12:15:59 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


V.

Tu skoro umrli srpski emigrant iz Korduna Branko Mašić objavio je u "Kanadskom Srbobranu" od 29 januara 1959 jedan članak pod naslovom "Hrvatska javna tajna", u kome je izos. pisao:

"...Nikada Hrvati ne bi primili taj jezik kao svoj, a još manje prihvatili ilirstvo, odnosno docnije jugoslovenstvo, da iza toga nije stajala krupna garancija ili osiguranje. I to u obliku njihove javne tajne...

Ta hrvatska javna tajna izgleda ovako:

Osnovna misao i želja Austro-Latina je da se baš uz pomoć Hrvata, suzbije, rastoči i upropasti onaj već elementarnom snagom zavitlan polet novog probuđenog srpstva, kome je i suviše očit cilj: ne samo političko oslobođenje Srba i ostalih Južnih Slovena, već i njihovo "ludo" nastojanje da se sa onom svojom "poluvarvarskom" tradicionalnom kulturom ili svojim moralom i filozofijom iz narodne poezije, istaknu i afirmiraju među ostalim civilizovanim svetom….

Tu javnu hrvatsku tajnu znao je jasno i neposredno Ljudevit Gaj, otac hrvatskog ilirstva i čisti plaćeni najamnik ili špijun austro-latinski. Isto tako i grof Janko Drašković, njegov glavni pomoćnik. A docnije, posredno i neposredno, biskup Štrosmajer i pop Franjo Rački. Otuda su sva četvorica po tome planu radili ceo svoj život. Kako je ko bolje, veštije i prikrivenije mogao. Po najčišćem jezuitskom načinu: vazda brižljivo krijući tu svoju javnu tajnu kao zmija noge, što se veli. Poglavito od Srba.

Prema tome za Hrvate preuzimanje srpskog jezika i svog onog golemog narodnog blaga u njemu nije značilo: da oni time Srbima priznaju neku vrednost, sposobnost ili – oslobodi Bože! – nadmoćnost nad njima. Već naprotiv!

Hrvati su Zapad, Evropa, Austrija, Vatikan, "tisućljetna kultura". A Srbi su Istok, Poluazijati, Vizantinci (u najgorem smislu: otprilike kao Cigani), turska raja, Balkanci, divljaci. I još k tome otpadnici "jedinospasavajuće" hrišćanske vere, nevernici, šizmatici. I sad ako se što od vrednosti ili dobra našlo kod te "grčko-istočnjačke bagre", to je kao kad divljak slučajno naiđe na dragi kamen. On će ga dati prvom čoveku koji ga sretne budzašto. Ili će ga odbaciti.

Zato je sveta dužnost "tisućljetno" kulturnog naroda da oduzme divljaku to čemu on ne zna vrednosti i ne ume iskoristiti kako valja. Prema tome oni ga samo udostojavaju ili čine milost tome divljaku a čovečanstvo zadužuju, preuzimanjem tog jezika srpskog, koga onda dabome s "punim" pravom i "visokom" samosvešću proglasuju samo – hrvatskim. Otuda ono upravo mahnito megalomanstvo i šovinističko njihovo tvrđenje, javno po novinama, da su Srbi Hrvatima ukrali njihov – hrvatski jezik!!!"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #31 poslato: Decembar 29, 2010, 12:16:20 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


VI.

Da završimo jednim anonimnim Srbinom.

U jednoj knjižici pod naslovom "Srpsko-hrvatski spor. Malo istorije...", koja je anonimno izašla u Beogradu 1937, ali jamačno pisana od nekog stručnjaka, piše na strani 14:

"Baš pojava Vukovih narodnih pesama bila je glavni povod "Hrvatskog preporoda" pre sto godina. Mladi Ljudevit Gaj se upoznao u Gracu i Pešti sa srpskom omladinom iz sviju krajeva, i odmah primetio veliku razliku između lepog srpskog jezika i njihovog hrvatskog. Jezik te omladine je bio isti onaj, kojim su ispevane narodne pesme u Vukovoj zbirci. Tadanjim hrvatskim omladincima nije bilo po volji kad su videli da tim istim jezikom govori Dalmacija, Lika, Banija, Slavonija itd., a hrvatskim samo neznatan deo, i da im je nemački i latinski bliži. O nekim narodnim pesmama, o tradiciji i hrvatskom narodnom jeziku nije bilo traga. Kod Gaja se pojavljuje ideja da se jezik Vukovih pesama uzme za "književni hrvatski jezik" (Podvlačenje piščevo). Uzimanjem srpskog jezika, Gaj se nadao da pridobije sve katolike koji tim jezikom govore za hrvatsku stvar, bez obzira što ti katolici (Srbi) imaju isti jezik, iste pesme i iste tradicije sa pravoslavnim Srbima" (39).
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #32 poslato: Decembar 29, 2010, 12:16:43 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


VI. Strani pisci o "Ilirskom preporodu" i njegovom sledstvu

I.

Preći ćemo sad na strane pisce koji nisu ni Srbi ni Hrvati, za momenat na neke slovenske. Prvo će biti citiran jedan Slovenac, veliki neprijatelj Srba.

Prof. Matija Murko piše u svojoj studiji "Hrvati i Srbi" izašloj 1906 (88, str. 24):

"S obzirom na književni jezik, hteli su se neki Hrvati da oslone na srpske narodne pesme, koje su postale slavne, većina pak pisaca na dalmatinsko-dubrovačku književnost, čiji je jezik pokazivao mnoge arhaizme, drugi opet branjahu mešavinu svih dijalekata."

Rusko-poljski naučnici slaviste Pipin i Spasevič kazaše u svojoj monumentalnoj "Istoriji slovenskih književnosti" krajem sedamdesetih godina devetnaestog veka (52, str. 263):

"Hrvatski pisci, među kojima je u prvoj liniji Ljudevit Gaj delovao, uzeše kao književni jezik dijalekat u kome se stara zapadno-srpska literatura razvijala i čija delotvornost postiže veliki značaj za celo Srpstvo na zapadu i na istoku. Specifično hrvatski dijalekat bio je prepušten svojoj sudbini i retko kad izađoše u njemu knjige za običan svet".

Ruski slavista i profesor Varšavskog universiteta Platon Kulakovski u svom delu "Ilirizam", za koje Aleksandar Belić kaže da je "najbolje delo o tom pokretu" (50) kaže izos. i ovo (51):

"...u provincijalnoj Hrvatskoj ispalo je sasvim protivno tom očekivanom postupku. Vođi književnog preporoda te narodnosti odrekli su se da obrađuju i razvijaju svoje lokalno narečje i primili, istina srodno i blisko, no ipak tuđe narečje, koje se znatno razlikuje od svoga sopstvenog i rodnog narečja, narečje susedne narodnosti, i to u ime književnih i političkih zadataka..."

Ruski slavista i profesor Petrogradskog univerziteta Pjotr Aleksjejevič Lavrov pisao je u svojoj raspravi o Aneksiji Bosne i Hercegovine 1909 (54, str. 488):

"Ne sme se ispustiti iz vida da, iako su Hrvati primili kao književni jezik štokavsko narečje srpskog jezika, njegov južni hercegovački govor, ipak se njihov književni jezik razlikuje od srpskoga. U njemu ima mnogo izraza koje Srbi ne upotrebljuju, teži stil, mnogo skovanih, veštačkih reči."

Ruski naučnik Andrej Sirotinjin pisao je 1913 u jednoj inače prohrvatski izrađenoj knjizi (53, str. 422):

"Iz mnogih narečja srpsko-hrvatskog jezika, Gaj je za svoje novine izabrao, ne njegovo kajkavsko, već štokavsko kojim govore Srbi".
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #33 poslato: Decembar 29, 2010, 12:17:08 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


II.

O Gajevoj reformi jezika piše jedan češko-nemački naučnik Fišel (89). Str. 146:

"Rezultat Gajevih nastojanja beše naposletku taj, da mu je uspelo da nametne svom narodu jezik pisanja, koji plemići pa čak i obrazovana lica morahu doslovno da nauče. To poveza Hrvate sa dubrovačkom pismenošću i omogući im jednu literaturu koja se od srpske u bitnosti razlikuje još samo u alfabetu i pravopisu (ne vodeći računa o malim gramatičkim različnostima)."

Str. 147: "Gaj je zapravo stvorio prvi hrvatsku narodnost; jer je njegovim nastojanjima uspelo da prebrodi posebnu svest pojedinih oblasti koje je ovo pleme obitavalo i da im pruži jedan opšti nacionalni i politički cilj."

"Nov jezik, koji se tek mora da uči, bio je zapreka za širenje narodne prosvete" (str. 136).

Bečki etnograf, koji se specijalno bavio južnoslovensknm prilikama Fridrih Samuel Kraus, rođen 1859 u Slavonskoj Požezi u jednoj jevrejskoj porodici nemačkog jezika, pisao je početkom ovog veka, govoreći o srpskom jeziku, i ovo (117):

"S druge strane počeo se hrvatski dijalekat pomalo utapati u srpski, koji je pokazivao veću životnu snagu i puniji zvuk, da bi se najzad skoro sasvim u nj utopio. Kad se danas govori o hrvatsko-srpskom ili srpsko-hrvatskom jeziku odn. literaturi, pod tim treba razumeti slovenski dijalekat srpskog plemena i književnost sastavljenu na tom dijalektu..."

Prof. Slavistike na Praškom univerzitetu Gerhard Gazeman kaže u svojoj skorašnjoj studiji o karakterologiji Srbo-Hrvata (126, s. 259) kako je došlo do "Preporoda" baš "u predelima koji su ležali daleko od dinarskog centruma snage i u blizini denacionalizirane sfere". Onda produžuje:

"Bez dubokog uticaja dinarskih sunarodnika, čiji su pisani jezik i opštu političku ideologiju Hrvati preuzeli, ovaj razvitak ne bi, razume se, bio moguć".

Na sledećoj strani piše Gazeman da su Hrvati postepeno sasvim "dinarizirani", tj. primili srpska obeležja. "Jedno se ne može sporiti" – kaže on:

"Ukoliko nešto originalno i sopstveno današnjeg Hrvata razlikuje od Srbina, on je ipak duševno i telesno dinariziran. Da je on načinio dinarsko-erski dijalekat kao svoj pisani jezik i da je danas konzervativniji nego sam Dinarac, nije to samo neka spoljna okolnost..."

Bečko-peštanski pisac, arheolog i istoričar Feliks Filip Kanic napisao je 1868 u svom delu o Knjaževini Srbiji (118) govoreći o srpskom jeziku:

"I Hrvati su, otprilike pre 35 godina, mesto njihovog narodnog dijalekta, podigli srpski jezik na svoj pisani jezik..."

Švajcarski (ranije i ruski) pukovnik i profesor Vojnih nauka na Ciriškom politehnikumu V. Ristov kazao je, u svom opisu "Madžarske Bune" (44, I, 18):

"Do četrdesetih godina XIX veka latinski jezik je bio zvaničan jezik svih naroda Madžarske u političkom saobraćaju. Tek kad se u Hrvatskoj javlja Ilirski pokret, i Madžari hoće da svoj jezik uvedu kao zvaničan. To je u velikoj meri ostvareno 1844. Tek posle toga, što treba da se uzme u obzir, tek posle toga javio se hrvatski pokret otvoreno u protivnomadžarskom duhu, kad su se Hrvati, 1845, obratili kralju Ferdinandu sa molbom da se odvoje od Ugarske i da se postavi poseban Kraljevski savet za Hrvatsku..."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #34 poslato: Decembar 29, 2010, 12:17:37 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


III.

Italijanski pisac Nikola Tomazeo, rodom iz Šibenika u Dalmaciji govorio je u svojoj knjizi "Oko dalmatinskih i tršćanskih prilika", izdatoj u Trstu 1847 podrobno o srpskom jeziku, kujući ga u nebesa (to prenosimo u drugom delu), da na kraju kaže i ovo (119, 109):

"Taj jezik je sada proširen u samu Hrvatsku delima Gaja, Vraza, Kukuljevića i njihovih plemenitih drugova. Da, u ovim pokrajinama se bude otadžbinske uspomene i dijalekat se čisti, približujući se sve više starom srpskom obliku".

Italijanski slavista Domeniko Ćampoli, čiju je jednu knjižicu (Uzdasi slovenskog svijeta) preveo bio na srpski moj otac, kazao je u skupnom prikazu Slovenskih književnosti (29, str. 101):

"Zagreb... postaje centar ilirizma, koji ima za cilj da probudi narodnu slovensku svest, da prisvoji srpski kao zajednički jezik..."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #35 poslato: Decembar 29, 2010, 12:18:00 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


IV.

Da vidimo šta i francuski pisci od ranga i imena kažu. Prvo Selest Kurijer, slavista, koji je dugo živeo u Rusiji (u drugoj polovini devetnaestog veka). U Istoriji savremene literature kod Slovena posvetio je veliku pažnju južnim Slovenima. Na strani 139 knjige izašle 1879 (26) piše:

"Videlo se da pravi hrvatski dijalekat nije imao literature i nije mogao imati budućnosti, jer on nije reprezentirao nikakav vitalni interes. Tek od godine 1830 porađa Hrvatska nov književni život koji preporađa tu zemlju, pa i okolne Slovene, jer se zasniva na nacionalnosti i zajednici interesa. Ovaj preporod je izazvan primanjem ("adopcijom") srpskog jezika, koji je bio proizveo tako lepu klasičnu književnost. Ta adopcija istera Hrvate iz izoliranosti, na koju ih je bila osudila upotreba njihovog lokalnog, slabo razvijenog idijoma; i ta adopcija ih je postavila u zajednicu ideja sa Srbima Dalmacije, koji su se mogli pravom ponositi da imaju bogatu klasičnu književnost. Ona ih pomože u isto vreme da se brane protiv despotskih pretenzija Madžara, koji su hteli da zamene madžarskom jezikom latinski u političkim odnosima između dve zemlje. Na čelu te političke i književne obnove bio je doktor Gaj. Sad je skoro sasvim dokazano da Gaj nije rukovođen bio isključivo patriotizmom, i da je slušao upute kneza Meterniha, koji je Madžare držao u šahu. Bilo što bilo, Gaj se odao punim žarom ovoj političkoj i nacionalnoj propagandi. On primeni novi češki alfabet, modifikujući ga, na nov književni jezik koji su Hrvati usvojili. I tako se razume da Hrvati, imajući isti jezik kao njihova braća Srbi, imaju latinski alfabet..."

U čuvenoj Geografiji Jeliseja Reklija, izdatoj u godini okupacije Bosne i Hercegovine, stojalo je (120, III, 278):

"Hrvati su usvojili srpski kao narodni jezik, jer se njihov sopstveni idijom razlikuje samo provincijalizmima bez važnosti, a takođe i pod pretežnim (preponderatnim) uticajem srpske književnosti..."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #36 poslato: Decembar 29, 2010, 12:18:22 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


V.

Nije to samo gledište jednog pisca ili dva: to je opšti stav nauke, koji i u enciklopedijama nalazi svoju potvrdu. Tako u predratnom najboljem nemačkom leksikonu "Brokhaus" stoji (30):

"Otkad je u XIX veku cela hrvatska govorna oblast primila srpski dijalekat kao pisani jezik, ostaje samo različan alfabet jedina razlika između 'hrvatskoga' i 'srpskoga'."

Tako je to stojalo u svim leksikonima i enciklopedijama do iza drugog svetskog rata. Tada je hrvatska vlast koja se domogla Jugoslavije uspela da i kod stranaca zamagli pravo stanje.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #37 poslato: Decembar 29, 2010, 12:18:58 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


V) DALJE POSLEDICE "ILIRSKOG PERIODA"


VII. Reakcija kod Srba na "Ilirski preporod"

Srpski narod nije ostao ravnodušan prema napred opisanom "Ilirskom Preporodu". Reakcija nije bila svuda jednaka i jednako živa, ali se uglavnom može reći da je ona bila negativna.

Srbi, prvo, nisu hteli da se sami utope u "ilirstvo" i obeleže kao "Iliri". Oni nisu hteli nikako da se lišavaju svoga slavnog srpskog imena. Zatim, očiglednu krađu svoga jezika oni su gledali sa nepoverenjem, ne mogavši tačno da utvrde namere i težnje Hrvata, sad zvanih "Ilira". Osećali su da se radi o nekoj ujdurmi, ali nisu mogli da jasno uoče i utvrde u čemu se ona sastoji.

I ovde ćemo izneti tuđa mišljenja o tome, razumljivo Srba, ili pretežno Srba, naglašujući da ova mišljenja nismo naročito sakupljali, jer ne spadaju sasvim u krug pitanja koje se raspravlja.

I.

Prvo ćemo navesti dve poznate izjave Vuka Karadžića i patrijarha Josifa Rajačića. One su sto puta citirane, ali ih mi navodimo prema nemačkom tekstu Hermana Vendela.

Rajačić je priznavao (72, 372) da su Srbi i Hrvati braća, ali svaki ima svoje posebno ime, posebnu istoriju, zaseban jezik.

"Oni nisu jedan isti narod, i Srbi neće napustiti svoje ime ni Ilirstvu za volju, ni Jugoslovenstvu, ni Hrvatstvu".

Dalje piše Vendel (72, 217):

"... jer je stariji i sa više korena nacionalni osećaj Srba tako snažno izražen delima... i od Karađorđa je njihovo ime tako okrunjeno novim lovorikama pridodatim staroj slavi, da oni ne osećaju ni najmanje volje da ga zamene sa naučničkim nazivom Ilira izmišljenim bez krvi. Vuk Karadžić je pisao: 'lud bi bio onaj koji bi naše slavno ime napustio i primio jedno drugo, mrtvo, koje danas još ništa ne znači'".

Vojvođanski Srbi su se odreda bunili protiv Ilirstva, a oni su bili tada merodavni za ceo Srpski narod. Nemački pisac iz Češke Fišel (89) sam to utvrđuje:

"Južnougarski Srbi sa Todorom Pavlovićem na čelu, bunili su se žestoko protiv ilirskog imena, rešili su se da na svaki način zadrže svoje i ljuto su se bunili protiv toga da im Hrvati prisvajaju jezik."

Stvarno je taj Teodor Pavlović bio jedan od najžešćih protivnika ilirizma i protagonista srpske samosvojnosti. Banaćanin, iz Dragutinova, gde je rođen (1804) i umro (1854), bio je urednik "Letopisa Matice srpske" i živi narodni borac. Neko vreme je uređivao "Srpski narodni list", gde je izos. odgovorio Ilircima (130):

"Da bi se razumeli i u ljubavi lakše ostali... mi (Srbi) nećemo da nas Iliromani u našem jeziku... i svojim i inostranim spisanijama i novinama Ilirima zovu i nazivaju; nećemo da nam jezik maternji i pravi, i pravilni a pritom narodni, kvare i zovu ilirski, koji stihije rastvorenija i razrušenja pravog jezika našeg u sebi nosi, nameću...: da nas Srbe i što je naše, makar da bi zajedno inače i ma kom smislu i njino bilo, u svojim i stranim novinama za ilirsko krste, izdaju i predaju; s jednom rečju: nećemo voopšte Ilirstvo!" (Ovo je pisao u Sr. nar. listu broj 14 od g. 1841).

U sledećem broju istog lista preklinje Pavlović Ilire da "nas (Srbe) u zakovanom srpstvu i srpstvovanju ostave", a Srbima je govorio: ako se koji "povede i obmanut primi (ilirstvo), toga ćemo za otmetnika, otrodnika smatrati..." (Mamuzić, 130, s. 87).

Drugi Pavlović, Pavle Ars, isto tako žestok antiilir, pisao je u "Podunavci" za 1845, broj 48, da "Danica sve ono "što je malo na cerkveno-slovenski jezik kao nužno" izbegava, a opet "ilirski kovajući našeg srpskog jezika sastav" raskiva. "Ilirski praveći, srpski nam ruše i kvare", kaže P. Ars. Pavlović za Ilirce. (130, s. 81).

Neki dr. Pantelić iz Novog Sada je takođe oštro osuđivao i odbijao ilirizam. On je u "Letopisu" za 1841 napisao jedan članak pod naslovom "Isljedovanje srpskog i ilirskog imena", a sa motom "Reci bobu bob, a popu pop", u kome iznosi da Iliri grabe tuđe dobro, a on kaže da se narodna sreća "ne osniva na uzajamnom starinstvu nego na sopstvenome".

Jedan članak u "Podunavci" sa naslovom "Kakvo pitanje, takav i odgovor" završava ovim stihovima:

Znam Hrvata, znam "mog brata",
Znam Ilira, daj mi mira.

Pantelić tvrdi da je ilirstvo izum "rimsko-nemačkog ministarstva i rimske bogomoljske stolice u Rimu".

Ilija Mamuzić u svojoj tezi sa Zagrebačkog univerziteta i štampanoj u Zagrebu (130) rekapitulativno kaže:

"Uz protivljenje imenu, srpski protivnici su se protivili ilirskom jeziku, latinici, a onda i drugim pojavama" (str. 69).

Str. 88: "Završavajući i pregled razloga srpskog protivljenja ilirizmu, želimo još jednom istaći da su ti razlozi: ilirsko ime i jezik, pa latinica, onda nacionalna svest Srba, koja je nekako bila sama sebi dovoljna, a potom – ponešto – i verski razlozi".

Po Lukijanu Mušickom, srpsku narodnost sačinjavaju "ime, jezik i vera."

A drugi Srbi, protivnici Ilirizma su isticali ovaj stih:

Ko izgubi ime – izgubi sve s njime!

Mamuzić piše dalje:

"Živa srpska prošlost nije dala srpskim književnicima da prihvate ilirstvo, jer 'Srbljin rođen biti, pa se srpstva odreći, jest najveća neblagodarnost' " (. 85).

S. 82: "Treći razlog opoziciji Srba protiv ilirizma bilo je pitanje pisma. Svi srpski protivnici Ilirizma hteli su jedinstvo književnosti na osnovu 'pisma svetog Kirila', koje je smatrano isključivo srpskim pismom". Str. 89: "Pismo sv. Kirila smatrano je srpskim".

Ista strana: "Srbi nisu nikada mogli da pređu preko posebnoga, što se vidi ne samo kod protivnika ilirizma nego i kod samih pristaša... Jer je u Srba u ono vreme bila već formirana punosvesna nacionalna svest".
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #38 poslato: Decembar 29, 2010, 12:19:26 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


II.

Sad ćemo preći na docnije Srbe, prvo u Srbiji, koji stvar posmatraju retrospektivno.

O tome veoma potanko raspravlja Milovan Milovanović (27), ali ne možemo sve ovde preneti. On kaže na str. 25 id.:

"Pokušaj hrvatski da imenom Ilirstva stvore bar prividno nekakvu neutralnu celinu koja, kad se već ne može zvati hrvatskom, neće biti ni srpska, nije našao odziva u Srba, iako su međutim Hrvati u to svoje novosakovano ilirstvo uneli sva bitna narodna obeležja srpska. I sami Hrvati dobro su osećali već tada da oni u stvari ulaze u srpsku narodnost, tražeći u njoj garantije za svoj opstanak i za svoju budućnost, po cenu napuštanja onih svojih partikularnih osobina koje su ih još izdvajale od Srba. Srbi, sa svoje strane, osećajući svoju nadmoćnost prema Hrvatima u svakom pogledu, u punoj snazi svoje narodne svesti, sa punom verom u svoju narodnu budućnost, koja se zasnivala na dvema narodnim srpskim državama, mogli su očekivati s pravom da će Hrvati, koji su već uzeli jezik srpski za svoj književni jezik, koji su za svoj kulturni život morali crpsti snagu u srpskim običajima, srpskim narodnim tradicijama i umotvorinama, pristati najzad da se bez rezerve i bez pogodaba sakupe oko srpskog narodnog centra..."

Utvrđuje da se sasvim protivno tome dogodilo:

"Hrvatskoj ambiciji stvoreni su široki horizonti. Pred oči Hrvata nastala je tada varljiva slika velike državne celine na Slovenskom Jugu, čiji bi centar bio Zagreb i koja bi na se morala primiti hrvatsko obeležje..." Hrvati su počeli raditi protiv srpske narodnosti "kojoj su se oni, kao sebi najbližoj, sa sobom identičnoj, nedavno pridružili i u čijem su zakrilju našli i zaštite od tuđinske poplave i garancije za napredak u budućnost."

Str. 28: "Kad su, na Berlinskom kongresu, obeležene granice do kojih se može proširiti vlast i neposredni uticaj austro-ugarski, Hrvati su se otresli svojih jugoslovenskih ideala, pa su prionuli da dadu hrvatsko obeležje svim onim srpskim zemljama koje su ušle ili koje još imaju, po berlinskom programu, da uđu u sferu austro-ugarske dominacije..." (Pisac govori o pretenzijama Hrvata na Bosnu i Hercegovinu).

Str. 29: Gonjeni instiktom samoodržanja, da bi sačuvali sebe od poplave tuđinske, Hrvati su pre 60 godina stupili u narodnu zajednicu sa Srbima, narodom sebi najbližim i najsrodnijim, koji se sa njima u toku istorijskih prilika izmešao i izukrštao do u sam centar njihova naseljenja. Srpski književni jezik, srpske narodne umotvorine i tradicije, srpsku najzad veru u budućnost, sve su to Hrvati prihvatili oberučke, te da bi samo svoje, pod vekovnim tuđinskim pritiskom iznemoglo, narodno biće osposobili za život. Hrvatstvo kao odelita, zasebna narodna jedinica, nije se moglo održati, nije moglo naći u samom sebi, u svojoj prošlosti, u svojim očuvanim etnografskom osobinama, u svojim nadama i ambicijama, ni toliko snage da pokrene borbu, da organizuje narodni otpor protivu tuđinske poplave. I Hrvatstvo je tada, imperativno gonjeno instinktom samoodržanja, koje je obično najbolji savetnik, abdiciralo na svoju čisto hrvatsku narodnu samostalnost, pa pribeglo u okrilje druge jugoslovenske narodnosti, koja mu je po jeziku i po drugim etnografskim osobinama bila najbliža, i koja je ujedno zauzimala u svakom pogledu prvo mesto među Južnim Slovenima. Hrvati su tada, da se poslužimo pravim izrazom, prešli u Srpstvo."

I sad Hrvati revindiciraju za sebe sve oblasti dokle vlada Austro-Ugarska i "Hrvati zahtevaju od Srba ništa manje no da pristanu da ovaj deo srpskog naroda koji su Hrvati rezervisali za sebe, primi na se hrvatsko obeležje, uguši u sebi svoje narodne osećaje, odreče se svojih ideala o jedinstvu vaskolike svoje narodnosti, zaboravi na težnje i na nade koje su ga krepile, držale mu veru u budućnost kroz duge vekove patnje i nevolje."

Pred kraj rasprave, str. 32, Milovanović zaključuje:

"Prema stanju u kojemu se danas nalaze Srbi i Hrvati, pitanje je još sporio da li će stvaranje srpsko-hrvatske narodne zajednice, izvršeno inicijativom hrvatskom, izazvano životnim potrebama hrvatskim, doneti korisnog rezultata. Pitanje u toliko teže, u toliko sudbonosnije za nas Srbe, što smo i pre te zajednice i bez nje imali sve potrebne pogodbe za samostalni narodni život..."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #39 poslato: Decembar 29, 2010, 12:19:48 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


III.

Citiraćemo zatim Vladimira Ćorovića, takođe iskrenog Jugoslovena. I on, kao i Milovan Milovanović, iznosi reakciju prošlosti, sa obrazlaganjem u "istorijskoj perspektivi". On piše:

"...U suštini, Srbi tada nisu prihvatili ilirski pokret. Oni su se radovali buđenju hrvatske narodne svesti, sempatisali su njihovoj borbi za narodni jezik, ali Srbi nisu hteli da prihvate ilirsko ime. Razloga je bilo svakako više, a najglavniji im behu sledeći.

Prvo, Srbi su na početku XIX veka, obnovivši sa dva ustanka svoju državu, dobili mnogo više samosvesnosti i samouverenja. Osetili su se kao činioc od vrednosti, koji se u životu održao i probio, zahvaljujući prvenstveno svojoj snazi. Srpsko ime je dobilo novi značaj i sa čašću se pronelo kroz Evropu. Glavna lica tadanje evropske književnosti bave se srpskim pitanjima; najveći istorik nemački i jedan od tada najvećih u Evropi interesuje se za akciju srpskog oslobođenja i piše o njoj jedno mnogo zapaženo i cenjeno delo. To je "Srpska revolucija" Leopolda Rankea. Stvaranje svoje srpske države pojačalo je srpski nacionalizam u širokim krugovima, a romantičarski nacionalistički zamah razvio ga je još u većoj meri. Žrtvovati to ime činilo se ogromnoj većini naših ljudi kao greh, i stoga su bili protivni primanju ilirskoga imena, koje je kod njih, na istočnoj strani našega narodnog područja, i pored upotrebe kod nekih pisaca, bez prave tradicije.

Drugo, hrvatski književni pokret činio se jednom delu Srba samo kao nastavak i odjek njihovih ideja..."

Reformator i tvorac modernog srpskog književnog jezika, "književni osloboditelj Srba, kao što su Karađorđe i Miloš politički" ni sam se ne zanosi mnogo ilirštinom. Ćorović nam kaže dalje povodom "eureke" Gajeve:

"...Taj Vuk koji je u doba pokretanja Danice (Gajeve, za koju mu na nemačkom pišu 1831 F. Kurelac, a 1832 Kolar, kao i Anton Mihailović, jednom austrijski konzul u Srbiji, koji 1835 šalje pesme za Danicu i piše nemačko propratno pismo) imao za sobom više od dvadeset godina rada i bio pisac na glasu, u Gajevom pokretu nije video načelno ništa novog. A ilirizam je i njemu, kao i ostalim Srbima značio, međutim, utapanje tek probuđenog srpstva u nešto neizrađeno.

...Vuk će zastupati mišljenje da je štokavsko narečje srpsko, čakavsko hrvatsko, a kajkavsko slovenačko. Po tim narečjima on je omeđivao i plemensko područje i narodno plemensko ime na njemu. Taj Vukov članak (Srbi i Hrvati od god. 1861) izazvao je protesta kod Hrvata i doprineo znatno da se rasplamti svađa o srpsko-hrvatskim granicama i o pitanju kom plemenu šta pripada u pogledu jezika i narodnih umotvorina. Vuk je bio i ostao za održavanje plemenskih imena, bio je sav u kultu srbizma i pustio je u svet onu krilaticu: "Srbi svi i svuda".

Kult srbizma imali su i drugi naši pisci tog vremena, koji se inače nisu slagali sa Vukom u mnogo pitanja..."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #40 poslato: Decembar 29, 2010, 12:20:10 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


IV.

Navešćemo još jednog pisca srpskog, takođe istoričara koji je uglavnom svoje radove objavio posle Prvog svetskog rata, ali je i mnogo ranije živeo. To je bivši državni savetnik Živan Živanović koji je pisao (106):

"U vreme oko abdikacije kralja Milana i za Namesništva, beše pri džamiji u Beogradu hodža Faladžić, čovek stariji vrlo prilagodan, te se brzo saživeo sa Beograđanima i sa vlastima. I prvi namesnik Jovan Ristić pozivao ga je na razgovore s toga, veli on piscu, da s njim razgovaram. "E, jes mu ovaj govor prava muzika!", reći će Ristić. To beše govor Ercegovine, koji je i Vuku bio obrazac najlepšega jezika srpskog. I taj svet hoće neko danas da učini nacionalno anonimnim pa čak i da ga pohrvati!"

Sad da navedemo jednog Hrvata, ali značajnog.

Vatroslav Jagić priznaje nezadovoljstvo Srba zbog krađe njihovog jezika. On piše u svojim memoarima (62, II, 247):

"Samo se po sebi razume da mi je bilo smešno kad se sa srpske strane prigovaralo Hrvatima (upravo Ilircima među g. 1834 do 1848) da su neopravdano sebi prisvojili srpski jezik kao književni – mesto da se vesele toj koncentraciji..."

Jagić polazi od fakta "prisvajanja srpskog jezika" od strane Iliraca, ali se čudi što se Srbi tome ne raduju. Da li je trebalo da se raduju, nećemo ispitivati, ali je značajno da su tome "prigovarali" i bunili se protiv toga. Takav je u stvarnosti bio odjek kod tadašnjih Srba, pretstavljenih uglavnom u Vojvodini.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #41 poslato: Decembar 29, 2010, 12:20:33 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


V.

Od stranaca ćemo navesti Francuza, slavistu i filologa, Selesta Kurijera. On u svojoj Istoriji savremene slovenske literature (26) piše:

"Gaj je hteo ujediniti pod istim svežnjom sve narode koji su nekad sačinjavali Iliriju, tj. Hrvate, Slavonce i Srbe. Dalmacija je sa hladnoćom primila ta mamljenja..." "...Srbi se revoltiraše takođe, videći da Ilirci prihvataju njihov jezik, njihovu istoriju i tradicije, i zadenuše polemiku koja i dan-danji traje." (Pisano oko 1875).

Str. 149: "Aneksionističke tendencije hrvatske književnosti dobiše smrtni udarac. Hrvati nisu, ipak, odrekli se stvaranja trojedne kraljevine, ali, pošto političe prilike nisu bile pogodne, oni su se postarali da drugim putevima postignu tu uniju, i počeše da sebi daju ime Jugoslovena."... (Govori onda detaljno o osnivanju Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, nastojanjima biskupa Štrosmajera shodno paroli 'Sve za vjeru i za domovinu' itd.).

Str. 158: "Rekoh već da Hrvati nisu napuštali svoje ambiciozne snove, i da su, prihvatajući ime Jugoslovena i Ilira, bili čak proširili svoj politički program. Ipak je Narodna stranka naišla na velike poteškoće... Srbi su pristajali da čine deo Trojedne kraljevine, ali kao jedinica ravna Hrvatima a ne kao anektirani narod. Dalmacija je bila istog mišljenja. Po svojim istoriskim i literariim tradicijama ona je bila više u zajednici ideja sa Srbijom. Na nesreću, razlika vere i italijanski uticaj je otstraniše od majke-otadžbine..."

Str. 163: "Dalmacija, sa Bokeljima i Dubrovčanima, ima tradicije daleko briljantnije nego Hrvatska, koje, usprkos razlike vere, vežu moćnom vezom sa Srbijom."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #42 poslato: Decembar 29, 2010, 12:21:04 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


VI.

U razvijanju svoga jezika Srbi se, sasvim razumljivo, nisu ni obzirali na Hrvate. Oni su imali svoj jezik i pre i posle "Ilirskog Preporoda". Taj "preporod" nije njih ni najmanje tangirao.

Ovaj jezik su nazivali, kao i u vek, srpskim: i oni u Srbiji i Crnoj Gori, i u Vojvodini, u Bosni i Hercegovini, u Hrvatskoj i Slavoniji, u Dalmaciji, po celom svetu. Oni su znali šta je njihovo i toga su se držali. Ako su Hrvati njihovo prisvajali. Srbi su se s vremenom s tim pomirili, ali nikad nisu niti tražili neku zajedničku akciju u razvijanju jezika, niti su ma šta od specifično hrvatskog prihvatili i za svoje uzeli. Srpski je jezik išao potpuno nesmetano svojim putevima razvoja, jednako kao i pre "Ilirskog Preporoda". "Svoje s tuđim nije smiješano – Od tuđega vazda tuga bije".

Bosansko - hercegovački Srbi su demonstrativno odbili 1910 da se jezik koji govore nazove "hrvatski ili srpski" iako je to bio tobože "predlog Hrvata srpskih prijatelja", kako saopštava Leopold fon Hlumecki (131).

To je bio jedan od načina da se Srpstvo održi i odoli svima iskušenjima. Tek kad su, u nesrećnoj Jugoslaviji, počeli, jedno po jedno, da žrtvuju sva srpska obeležja, tek tada je počelo da nam sve sunovrato ide.

Sve do polovine XIX veka škole u Hrvatskoj su imale latinski nastavni jezik, u Dalmaciji italijanski. Ali škole za pravoslavne, i tamo i ovamo, imale su srpski nastavni jezik i ćirilicu kao svoje pismo. Nikad nijedna srpska škola nije vođena na nekom stranom jeziku, ni u Srbiji, ni u Ugarskoj, ni u Hrvatskoj i Slavoniji, ni u Dalmaciji niti ma gde u svetu. Čak i u Trstu, i u Budimu postojale su srpske škole kad hrvatskih nije bilo ni u Zagrebu. U istoriji našeg školstva mi ne pribrajamo kao srpske škole, niti ih vindiciramo, ako su one imale neki drugi nastavni jezik.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #43 poslato: Decembar 29, 2010, 12:21:27 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


VIII. Reakcija kod Hrvata i evolucija njihovog jezika

I.

Ni kod Hrvata nije posle "Ilirskog Preporoda" išlo sve onako glatko kao što se misli. Bilo je i negodovanja, i bojkotovanja novog pravopisa i jezika itd. No većina Hrvata ga je ipak primila jer je, ili instiktivno ili racionalio, uviđala šta im on znači i šta im donosi. Do tada se nije ni znalo šta su Hrvati, niti se ikad mogao nakupiti milion njihovih sledbenika. Sam dr. Juraj Krnjević je pisao 1955 u emigraciji "Pred jedno 120 godina Hrvatska je bila vrlo malena. Zagorje i okolina, to je bila Hrvatska... Onaj kraj gde se govori 'kaj' to je bila Hrvatska" (121).

Tačno je 120 godina pred tim bio "Ilirski Preporod". U vreme kad je dr. Krnjević to govorio, bilo je Hrvata četiri miliona na teritoriji jedva manjoj nego što je Srbi imaju. (Samo su Hrvati retko gde kompaktni i sami. To čini naročito nestabilnom i ranjavom njihovu etničku istoriju).

Neka je dozvoljeno navesti nekoliko dokaza o negodovanju Hrvata povodom novog jezika i opiranja njemu i pravopisu.

Austrijski istoričar Anton Špringer pisao je pre sto godina u svojoj istoriji Austrije u 19 veku (66, I, 31):

"Konzervativni Hrvati nisu dugo hteli da se naviknu na ortografske novotarije Gajeve i smatrali su ih kao neprijateljsku manifestaciju njihovom starodrevnom domaćem jeziku. Oni nisu znali ništa drugo sem odbrane municipalnih sloboda ("pravica", LMK), koja sačinjava najvažniju dužnost hrvatskog patriote".

Sam narod je bio skroz indiferentan prema "narodnom jeziku". Tako piše Rudolf Horvat (58, 30), prema Kukuljeviću:

"U Beču je, doduše, hrvatski pjesnik Antun Mihanović g. 1818 dobio od policije dozvolu da izdaje hrvatske političke novine 'Oglasnik Ilirski'; no kad je 12 jula izdao poziv na pretplatu uz obavijest da će novine početi izlaziti prvog oktobra 1818, i to dva puta sedmično, – nije našao dovoljno pretplatnika".

Srbi su za to vreme imali nekoliko svojih novina na srpskom jeziku.

Još se novi pravopis nije bio ni afirmirao, a 1845 godine zahteva Zagrebačka županija "ukinuće novog ilirskog i uvedenje starog hrvatskog pravopisa, te razdvojenje osnovane katedre hrvatsko-slavonskog jezika i književnosti u jednu katedru hrvatsku a drugu slavonsku" (46, str. 51).

Hrvatski književnik Adolfo Veber-Tkalčević iz poilirskog doba pisao je u zagrebačkom časopisu "Vienac" za 1884:

"Od njegova je vremena počelo njekoliko hrvatskih pisaca rušiti zagrebačku književnu školu. Zagrebačka škola, a to je ilirska, imala je zadatak da kajkavce i čakavce privede u kolo štokavaca, i stvori književno jedinstvo... Još bi trebalo u književno jedinstvo privesti Slovence, a taj cilj će se sigurnije postići zagrebačkom nego li Daničićevom školom..."

Niko manji nego Miroslav Krleža, najveći živi hrvatski literat, piše 1926 (122):

"Jelačić i Štrosmajer postaju Iliri kada ni pas ne daje ni prebijene marke za Iliriju, i kada je svijetu objavljeno da su Gaj i Štrosmajer bili dvorski agenti".

Znači da se već sredinom devetnaestog veka znalo da je Gaj bio agent bečkog dvora. Inače, neka čitaoci vide način izražavanja njihovog genija Krleže. Šta mu to znači da "ni pas ne daje prebijene marke", ja ne znam. Kakve marke može jedan pas da daje?
Sačuvana
Angelina
Administrator
Full Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 151



« Odgovor #44 poslato: Decembar 29, 2010, 12:21:52 am »

*

Lazo M. Kostić - Krađa srpskog jezika


II.

Jezik hrvatski je ostao nakaradan sve do 1918. Ja znam prilike u Dalmaciji, gde sam živeo. Njihove sudske akte, uključujući tu i presude, nije mogao nijedan pravi Srbin da razume. Neke detalje o tome je publikovao, u vidu skečeva, prota Stevan Prostran u nekim novinama srpske emigracije. Kad sam se s njime našao u SAD, 1961 godine, molio sam ga desetak puta da mi to ponovi. Toliko sam se morao da smejem. I terminologija samih zakona bila im je nemoguća i skroz nenarodna.

Pričao mi je pok. otac kako je jednom u kotorskoj gimnaziji pitao nešto profesor njegovog kolegu katolika. Ovaj nije znao. Profesor ga je izgrdio, a ovaj reče: "Da ćašem znat da me ćašete pitavat, ja ćašem naućit". Ni u moje doba, u zadarskoj gimnaziji, nije bilo bolje.

Čak ni profesori nisu znali srpski. Meni je u IV razredu bio razredni starešina neki prof. Kučić sa ostrva Visa. Predavao je grčki, ali je uzeo i srpski u oskudici drugih nastavnika. Svakog časa je pitao mene kako treba nešto reći. I drugi su nastavnici pitali mahom đake Srbe kako je pravilno kazati u "hrvatskom" jeziku. To je bilo već u drugoj deceniji ovog (dvadesetog, prim. izd.) veka.

Poznata je stvar hrvatska manija da strane reči zamenjuju "hrvatskim". Nešto slično su radili Česi, Madžari i Grci, ali niko u ovom opsegu kao Hrvati. Pri tome su ne samo stvarali nakaradne reči, koje ne samo u narodu nema, nego su narodu potpuno tuđe, već su i smisao stranih reči izokretali. Tako npr. oni skoro jedini za univerzitet kažu "sveučilište". A to je greška i besmislica. Reč univerzitet je ispočetka označavao "univerzitas", tj. zajednicu docenata i studenata, nastavnika i đaka, što je u korporativnoj i esnafskoj zajednici imalo javno-pravni značaj. Hrvati su mislili da to znači ukupnost znanja. Ceo svet kaže telegram, oni brzojav. Mesto taksa kažu pristojba, mesto marka govorili su biljega itd. Naročito su u svojoj "slobodnoj" i "nezavisnoj" državi bili počeli "purifikaciju" reči, i to purificiranje od srpskoga ali i inostranoga, internacionalnoga izražavanja. Tako su radio nazvali bili krugovalom, propagandu promidžba itd. Nisu hteli ni nemačke reči, čak ni onda kad je sva njihova inteligencija bolje nemački govorila nego "hrvatski", pa su kazali "bečki odrezak" mesto šnicla, "tucipukovnik" mesto šlagoberst. Itd. Da se ne zadržavamo na ovim zaista patološkim primerima "čišćenja jezika" od naroda, koji svoj jezik uopšte nije imao.

Protiv tog "čišćenja jezika" i izbacivanja tuđih izraza iz njega, jako se bunio još prošlog veka najveći slavista svih vremena i jedan od najvećih svetskih lingvista profesor Bečkog univerziteta Franc Miklošič. On je u svojoj studiji "Slovenski elementi u madžarskom jeziku" (91, str. 10) izrazio skepsu u pravilnost te akcije, gde svaki narod, naročito veći, hoće da vidi svoju kulturu "kao svoje jedino delo i u poreklu i u daljem razvoju", što se održava i "u nastojanju iz jezičnog blaga izbaciti ono što je preuzeto od drugih". Na to nadovezuje prof. Miklošič:

"Pa ipak nijedan znalac razvoja čovečanstva neće sumnjati da je sva naša civilizacija koja je ranije obuzdala životinju u čoveku..., od hrišćanstva pa do svakodnevnih ugodnosti u životu, plod rada više naroda, koji, svakako, nisu učestvovali u tome na jednako istaknut način. Pogrešno shvatanje narodne časti izazvalo je u novije doba kod više istočno-evropskih naroda pravi krstaški rat protiv stranih reči. Čini se pokušaj da se istisnu (iz upotreba) strane reči, ovi jasni dokazi zavisnosti svakog pojedinog naroda od ostalih koji njim živuju ili su nestali, i da te reči zamene domaćim fabrikatima..."

Tako je doslovno kazao Miklošič: "fabrikatima". Zaista su te kovanice, koje Hrvati prave više nego iko drugi, veštački fabrikati stvoreni u zatvorenim sobama, a ne odraz živoga i spontanog jezičnog razvoja.

Nažalost, na osnovu stare istine da je "bolest prilepčiva a zdravlje nije prilepčivo", i Srbi su preuzeli u zajedničkoj državi mnoge "nepodobštine" hrvatskog kovinarskog duha, i to u zvaničnoj nomenklaturi (u zakonodavstvu i administraciji) i u privatnom životu. Tako zakonske projekte zovu "nacrt" i "prednacrt", istupe "prekršaji" itd. Fabrike zovu tvornice, kelnere konobarima, red postupanja označuju kao redosled, predmete otporne prema vatri nazivaju "vatrostalnim" itd. Sve su to rđavi prevodi nemačkih izraza: Entwurf, Vorentwurf, Uebertretung, Reihenfolge, feuerfest...

Prema duhu srpskog jezika, "vatrostalan" bi značio onaj koji u sebi stalno, večno, vatru sadrži, a ne onaj koji od sebe vatru odbija. Baš suprotno onome što se hoće da izrazi hrvatskim terminom nametnutim Srbima. Konoba nije srpska reč. Ona se upotrebljava samo u Primorju, pa i mom mestu. Označuje podrum. Ali je ta reč jamačno stranog porekla, verovatno mletačka, i upotrebom ograničena na samo mali deo hrvatskog naroda (na još manji deo Srba). Kad se reč kelner govorila preko sto godina i svaki je Srbin, čak i svaki Hrvat razume, mogla je ostati i dalje. To približava narode, kako je mislio prof. Miklošič. Ajde da ima neka narodna reč, pa da je i zameni. Ali nje nema, već stvaraju opet tuđu da bi samo jednu uvrženu izbacili iz upotrebe. Tako su radili Česi, koji su obera zvali "pane vrhnji": Gospodine gornji! Jamačno i danas zovu.

Nažalost ne možemo sve te stvari ovde pretresati, jer im nije mesto. Dosta je upozoriti i na kompozite koji su se u Jugoslaviji uvrežili (preuzeti iz Hrvatske) a koji nikako nisu u duhu srpskog jezika. Tako npr. zlatotisk, velesajam, velegrad itd. Velegrad bi po duhu srpskog jezika bilo nešto što liči na grad a nije grad (za koga samo vele da je grad!).
Sačuvana
Stranice: 1 2 [3] 4   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: