Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: [1] 2 3 ... 12
1  LINGVISTI / Biografije istaknutih srpskih lingvista / Miloš Moskovljević (1884—1968) poslato: Decembar 09, 2016, 04:08:59 am
*

SUDBINA JEDNOG REČNIKA


Matica srpska iz Novog Sada prošlog oktobra objavila je kapitalni jednotomni Rečnik srpskog jezika u kojem je, prvi put posle Vukovog Rečnika iz 1818, na jednom mestu dat naučni popis 80 000 reči standardnog srpskog jezika.

Otprilike u isto vreme objavljen je i 17. tom Rečnika srpskohrvatskog narodnog i književnog jezika Srpske akademija nauka i umetnosti, koja ima u planu da u nizu tomova obradi oko pola miliona rečničkih odrednica.

Nije novost da se rečnici kod nas pojavljuju veoma retko i da zahtevaju dugotrajan istraživački rad. Tim pre, predmet su stručnih debata, ali su i pod budnim okom javnosti. I, dok sa jedne strane, stižu pohvale zbog pojave značajnih projekata, sa druge se mogu čuti zamerke i neslaganja. Tako je u našoj rubrici "Među nama" ovih dana objavljeno pismo čitaoca koji ne zalazi u stručnu debatu već samo ukazuje na previsoku cenu Matičinog rečnika (od 6 000 dinara), i na neznatan broj primeraka u kojem je Rečnik objavljen (svega 500), ističući potrebu da rečnik našeg jezika treba da bude pristupačan svakom "iole pismenom Srbinu".

Da rasprave koje, inače, uvek prate pojavu rečnika srpskog jezika, mogu imati i vrlo neprijatne posledice pokazuje i slučaj kapitalnog izdanja Rečnika savremenog srpskohrvatskog jezika uglednog lingviste Miloša Moskovljevića (1884—1968).

Ovaj rečnik, sa preko 50 000 reči, objavljen 1966. godine, doživeo je tužnu sudbinu i pre nego što je ocenjena njegova stručna vrednost.

Iste godine kad je štampan — anatemisan je i zabranjen. O okolnostima tadašnjih događaja, u razgovoru za naš list ćerka Miloša Moskovljevića, prevodilac Olga Moskovljević (86), priča:

— Otac je filologiju diplomirao u Rusiji, a doktorirao na Beogradskom univerzitetu. Celog života bavio se politikom i naučnim radom i bio je zaljubljen u srpski jezik i Vuka Karadžića. Na izradi Rečnika radio je 20 godina potpuno sam, a znamo da se svi rečnici izrađuju timski i da je to veoma pipav posao.

Prema njenom uverenju Rečnik se našao na lomači zbog "tri četiri reči koje su smetale Centralnom komitetu Srbije".

— Između dva svetska rata otac je bio poslanik Zemljoradničke stranke. Pošto se bunio protiv kraljevih odluka, ubrzo je penzionisan. Zbog bundžijskog stava smatrali su ga za levičara iako nikada nije bio komunista. Po završetku Drugog svetskog rata, vlasti su ga pozvale da im priđe, i postavile ga za ministra šuma. Za ambasadora u Norvešku odlazi 1947. U to vreme stižu mu pisma od seljaka, da se zauzme da ih puste iz zatvora, jer nisu mogli da isporuče dovoljno žita. Pomagavši njima, otac se zamerio komunistima, kaže naša sagovornica.

Olga Moskovljević objašnjava i to da u Rečnik nisu uneta imena svih naroda, pa tako ni Hrvata. Tačnije, kako navodi, nisu uneta imena onih naroda koja imaju nepravilnu množinu što je, opet, nekima zasmetalo.

— Množina od 'Srbin' nije 'Srbini' već 'Srbi', i kao nepravilna množina ovaj primer ušao je u Rečnik. Nisu uneta imena naroda koji imaju pravilnu množinu: Hrvat-Hrvati, Francuz-Francuzi... Otac je, inače, pre Drugog svetskog rata sarađivao sa hrvatskom Seljačkom strankom, što znači nije bio protiv Hrvata.

Nekoliko dana nakon promocije Rečnika 1966, u "Politici" je objavljen članak Mirka Tepavca, tadašnjeg urednika "Politike", sa zamerkama na objašnjenja pojedinih reči, a ubrzo zatim Okružni sud u Beogradu doneo je odluku da se primerci dela zaplene i unište.

U Tepavčevom članku, između ostalog, piše:

"Nije namera napisa da ocenjuje naučne vrednosti ovoga rečnika. Ono što je privuklo našu pažnju i ne odnosi se na jezik u užem smislu reči. Čitalac, koji je makar i površno, prelistao rečnik našao je, blago rečeno, čudna značenja za inače dobro poznate reči i pojmove", piše Tepavac i svoj stav ilustruje primerima.

Navodi reč "četnik" koja je u objašnjena kao "dobrovoljac u sastavu neredovnih oružanih četa koje su se borile a) pre Balkanskih ratova za oslobođenje od Turaka, sinonim komita, b) za vreme Drugog svetskog rata protiv partizana". Potom reč "četništvo" — "komitski pokret za oslobođenje od Turaka", odnosno reč "partizan" — "1) učesnik partizanske borbe, 2) čovek koji se pristrasno rukovodi interesima svoje političke partije".

Tepavac se dalje u članku pita "zar je mogućno da samo dr Moskovljević ne zna za drugačija značenja reči 'četnik' i 'četništvo', i zaključuje da je politička doslednost autora očigledna.

Posle ponovljenog izdanja Rečnika, Mirko Tepavac se ponovo oglasio 1990. godine, ovaj put u "Borbi", gde je porekao da je samo zbog njegovog teksta u "Politici" Rečnik zabranjen i uništen. U tom dopisu je podsetio da Miloš Moskovljević nije bio samo leksikograf već i poslanik sa 10-godišnjim stažom (ministar i ambasador), dakle, nije bio u sukobu sa komunističkim režimom i nije mogao biti "bespomoćan pred političarem Mirkom Tepavcem i njegovim člankom u 'Politici'".

Kontaktirali smo Mirka Tepavca koji je ostao pri istom stavu, rekavši da je ovo za njega i onda bila "završena stvar". Ne samo, kako nam je rekao, da su se Rečniku mogle prigovoriti leksičke nedoslednosti (o čemu je u "Politici" tada pisao i Aleksandar Vučo), već i jasno izražen politički stav autora. Tepavac tvrdi da ni u kakvoj hajci nije učestvovao, i da je za zabranu Rečnika saznao iz novina...

Ovo su, ukratko, činjenice koje su ispisale sudbinu jednog rečnika.

Njegovo ponovljeno izdanje štampala je izdavačka kuća "Apolon" tek 1990, a treće izdanje 2001. objavljuje "Gutenbergova galaksija". Danas, kako smo još čuli od Olge Moskovljević, zanimljivi su i neistraženi dnevnici koje je vodio Miloš Moskovljević, gde je opisao svoje razočaranje situacijom u zemlji. Oni su poklonjeni Akademiji nauka a dozvolu da ih istražuje dobio je naučnik Momčilo Isić.

Mirjana Sretenović | 22.01.2008 | Politika
2  LINGVISTI / Biografije istaknutih srpskih lingvista / Miloš Moskovljević (1884—1968) poslato: Decembar 08, 2016, 11:12:14 pm
**

MILOŠ MOSKOVLJEVIĆ
(Varna, 04.11.1884 — Beograd, 30.06.1968)


Miloš Moskovljević, istaknuti srpski lingvista i filolog, rođen je 22. oktobra (4. novembra) 1884. godine, u pocerskom selu Varni, nedaleko od Šapca, u patrijarhalnoj zadružnoj zemljoradničkoj porodici. Njegovi roditelji bili su Stevan i Stamena-Draga, sa devojačkim prezimenom Marić.

Osnovnu školu je učio i završio u rodnom selu, od 1892. do 1896. godine, da bi potom školovanje nastavio u Šabačkoj gimnaziji.

Od malena iskazuje sklonost ka knjizi i nauci. Po završetku Gimnazije u Šapcu, gde je bio odličan đak, želeo je da studira medicinu, ali pošto to tada u Beogradu nije bilo moguće, opredelio se za slavistiku na ondašnjoj beogradskoj Velikoj školi. Studije srpskog jezika, književnosti i ruskog jezika učio je kod profesora Aleksandra Belića, akademika. Pošto je bio odličan student, studije je okončao 1908. godine, a već početkom oktobra iste godine, postavljen je za suplenta Gimnazije u Nišu. Bila je to njegova prva služba.

Pošto oko sebe nije imao dovoljno stručnih i perspektivnih saradnika, prof. Belić je tražio od Ministarstva prosvete da Miloša vrati u Beograd. Tako je on, u septembru 1909. godine, postavljen za suplenta Treće muške gimnazije u Beogradu. Istovremeno, on radi i kao Belićev asistent, ali bez ikakvih prinadležnosti za ovo angažovanje. Zato se opredelio da položi profesorski ispit, što je i učiino krajem marta 1911. godine; deo profesorskog ispita odnosio se na akcente u pocerskom govoru. Zahvaljujući tome je, iste godine, postavljen, ili, tačnije — unapređen u profesora Gimnazije u kojoj je i do tada predavao.

Ubrzo mu je Radovan Košutić, slavista, profesor Beogradskog univerziteta i dopisni član Akademije nauka SSSR-a, pomogao da dobije jednogodišnju stipendiju za usavršavanje ruskog jezika u Moskvi i Petrogradu.

Po povratku iz Rusije, u jesen 1912. godine, Miloš je postao tumač u ruskoj bolnici, a po završetku balkanskih ratova, on se vratio svojim đacima u Treću beogradsku mušku gimnaziju.

Polovinom 1914, Srpska akademija nauka ga je poslala u Makedoniju, u Dojran, da prouči tamošnji govor. Tu ga je zatekla mobilizacija Srpske vojske u Prvom svetskom ratu, pa je požurio u Koceljevu, gde je bilo zborno mesto Drinske divizije. Komandant VI puka, pukovnik Tufegžić, primio ga je kao dobrovoljca. Jer, Miloš je, još od rane mladosti, bio jako kratkovid i zbog toga ni vojsku nije služio. Kao velikog patriotu, sada ga to nije sprečilo da se, kao dobrovoljac, priključi Srpskoj vojsci.

Pukovnik Tufegdžić je Milošu odredio dužnost cenzora. Po završetku Kolubarske bitke, upućen je u Dunavsku divizijsku bolnicu u Mladenovcu, gde se rauboleo od tifusa, pa je upućen na oporavak u Ohrid. Nakon toga, dodeljen je tzv. Kombinovanom odredu pukovnika Tufegžića, koji je bio u sastavu Odbrane Beograda. Potom je odstupao sa Srpskom vojskom, preko Kosova i Metohije, Crne Gore i Albanije, sve do Grčke. Na ostrvu Krfu, bio je dodeljen Štabu reorganizovane Drinske divizije, gde je ponovo radio kao cenzor. Nešto kasnije je prebačen na Halkidiki i Mikru, gde radi kao tumač pri savezničkim vojnim komandama i u engleskoj bolnici.

U junu 1917. godine, Srpska vlada u izbeglištvu ga je odredila za put u Rusiju, u Petrograd. Radeći na nacionalnoj propagandi pri Srpskom poslanstvu u Petrogradu, u Rusiji ga je zatekla i Oktobarska revolucija, koja ga je bacila čak u Sibir. Ovde se, u svojstvu inspektora, stara o 1.500 izbeglica iz Krajinskog okruga i učestvuje u stvaranju privremenog Jugoslovenskog narodnog odbora. Ovaj Odbor ga je poslao u već oslobođenu zemlju, sa zadatkom da obavesti jugoslovensku Vladu o stanju izbeglica i zarobljenika u Sibiru.

Stigao je u Beograd 19. aprila 1919. godine, posle dugog putovanja preko Hjabina, Vladivostoka, Šangaja, Japana, Vankuvera, Montreala, Njujorka i Vašingtona.

Već posle nekoliko meseci, dobio je periodičnu povišicu plate u Trećoj beogradskoj gimnaziji, ali ga je, istovremeno, Ministarstvo prosvete, bez konsultacija i dogovora, postavilo za direktora Gimnazije u Loznici. Rešen da sprema doktorat i da se ženi, Miloš je ponuđeno direktorsko mesto odbio, čak i po cenu gubitka posla.

Godine 1920. oženio se Marom, ćerkom Sime Trojanovića, Šapčanina po rođenju, pionira proučavanja naših starina i jednog od prvih školovanih etnologa u zemlji. U ovome braku rođena je ćerka Olga.

Nekako u isto vreme, započelo je Miloševo političko angažovanje. Mada do tada nije pripadao ni jednoj stranci, gajio je simpatije prema socijalistima. No, krajem 1919. godine, on pristupa tek osnovanom Savetu zemljoradnika, kome se predao i srcem i dušom.

Već na prvom stranačkom Kongresu, Miloš je izabran u Glavni odbor stranke. Za narodnog poslanika biran je 1920, 1923. i 1925. godine.

Shvatajući Savez zemljoradnika kao svojevrsnu "školu za seljake", politički se jako angažovao i neumorno je krstario zemljom. U rodnom Podrinju, gotovo da nije bilo sela u koje nije dolazio i počitički agitovao. Neretko, iz zavičaja se vraćao razočaran, pre svega lošom organizacijom sastanaka i skupova, a zatim i stavljanjem ličnih interesa iznad partijskih.

U Narodnoj skupštini, vatreno i energično je branio interese seljaka, žestoko se zalažući za agrarnu reformu. Njegov dinamičan govor, 22. jula 1922. godine, prouzrokovao je u Skupštini fizičko razračunavanje među poslanicima, u kome je i sam učestvovao.

Iskreno je verovao da se seljački pokret može omasoviti i postati važna stranka levice. No, pojedinačni i lični interesi nisu dozvolili ovakav sled događaja. Posle Šestojanuarske diktature, Savez zemljoradnika je potpuno marginalizovan.

Kao čovek starog kova i konzervativnih nazora, Miloš nikad nije uspeo da se izbori za neku značajniju funkciju u stranci.

Prvenstveno je biran tamo gde je trebalo raditi, a ne tamo gde se odlučivalo.

Kad je ušao u politiku i postao narodni poslanik, napustio je nastavnički poziv. Ukazom ministra prosvete, penzionisan je početkom 1921. godine, posle samo 13 godina staža u prosveti. Gubitkom poslaničkog mandata, 1927. godine, jedini siguran porodični izvor prihoda bila je njegova penzija, što je bilo nedovoljno za uobičajeni život. Kralj, kao izrazitom opozicionaru, nije hteo da potpiša ukaz o reaktiviranju u prosvetnoj službi.

U finansijskim teškoćama, pošto pomoći nije bilo ni sa jedne strane, on se ponovo vraća prof. Beliću, sa kojim utvrđuje detalje svog doktorata. Sa tezom Akcenatski sistem pocerskog govora, doktorirao je početkom oktobra 1928. godine. Zanimljivo je da je on prvi doktor filologije na beogradskom univerzitetu.

Tokom 1928. i 1929. godine, uglavnom zahvaljujući prof. Beliću, Miloš honorarno radi u Srpskoj akademiji nauka, kao tehnički urednik, urednik i spoljni saradnik.

Interesantan je njegov odnos sa prof. Belićem. Mada su godinama sarađivali, nisu se trpeli. Miloš je smatrao da prof. Belić ne ceni dovoljno njegove stručne kvalitete.

Posle prodaje svog dela imanja u rodnom selu Varni, 1931. godine, uz dodatak sopstvene ušteđevine, uspeo je da kupi kuću u Nebojšinoj ulici u Beogradu.

Od 1930. do 1933. godine, bio je blagajnik u Srpskoj književnoj zadruzi, odakle je, na poziv prof. Belića, prešao u Leksikografski odsek Srpske akademije nauka. Ovde radi kao tehnički sekretar i urednik, na izradi rečnika. U SAN je ostao do 1939. godine, kada je, Ukazom ministra prosvete, postavljen za redovnog profesora Više pedagoške škole u Beogradu. Uporedo, on radi u Trgovačkoj školi Komercijom, Školi trgovačke omladine, Nudiljskoj školi, Glumačkoj školi, Muzičkoj akademiji i Srednjoj muzičkoj školi; drži predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu i na radiju.

Ukazom Ministarskog saveta s početka 1843. godine, kao "nepodoban", ponovo je penzionisan.

Pošto je, po oslobođenju zemlje, ponovo ušao u politiku, stručnom i naučnom radu će se vratiti tek kad politici definitivno kaže zbogom.

Dva dana po oslobođenju Beograda, u oktobru 1944. godine, Miloš se stavio na raspolaganje prosvetnim vlastima. U politički život se uključuje već početkom 1945. godine, na nagovor Milentija Popovića i Mome Markovića. Kao pristalica nove vlasti, govorio je protiv Kralja Petra na mitingu organizovanom na Slaviji.

Novim vlastima se definitivno priključio posle ujedinjenja Saveza zemljoradnika i Radićeve Narodne seljačke stranke. Predsednik Vlade dr Blagoje Nešković uzeo ga je za ministra šumarstva.

Kao dugogodišnji opozicionar, nenaviknut da savija kičmu, nedovoljno prilagodljiv i kooperativan, i dalje, uporno i tvrdokorno brani Program Saveza zemljoradnika i interese seljaka. Svakako je to ljutilo nove komunističke vlasti, koje ga nisu uzele u Vladu, nego su ga, u decembru 1946. godine, Ukazom poslale van Beograda i zemlje, za opunomoćenog ambasadora u norvešku prestonicu Oslo.

U diplomatskoj službi, Miloš je radio predano i savesno, ali je ipak, posle tri godine, premešten iz Osla za poslanika u Kairo. Međutim, pošto je ovde suspendovao "lenjog i nesposobnog savetnika", tipičnog predstavnika stare garde, koji je, uz to, bio i blizak rođak Svetozara Vukmanovića Tempa, istaknutog i uticajnog komunističkog funkcionera, iz Kaira je Miloš povučen već posle tri meseca.

Bio je to kraj njegove diplomatske karijere. U politici je ostao do kraja svog poslaničkog mandata, do septembra 1953. godine. On sam o tome kaže:

"I tako ja odlazim u političku penziju! Sasvim me je ogadila politika i jedva sam čekao da skupština završi rad. S njom i ja završujem svoju 35-godišnju političku delatnost... zato što mi se zgadilo na ljude i na način vođenja politike kod nas."

Rezimirajući pređeni put, u svojim dnevničkim zapisima, on dalje kaže:

"Nažalost Savez zemljoradnika nikad nije imao valjano vođstvo... tako da je moj rad bio uzaludan, nikom nije koristio, a mene je omeo u mome naučnom radu... Po svršetku rata ja sam iskreno pristupio komunistima... računajući da će se oni koristiti sovjetskim iskustvom... Ali sam se u tome prevario, i došlo je dotle da su me oni zbog najdobronamernijeg mišljenja i najumerenije kritike proglasili reakcionarom i tuđim agentom... zato ja dižem ruke od politike."

Miloš je bio svestrano obrazovan čovek. Na visokim školama stečeno stručno znanje je dalje usavršavao, a samoinicijativno je, posebno u inostranstvu, sticao nova znanja i umeća, koja će mu znatno koristiti u dugogodišnjem radu.

Govorio je ruski, nemački, francuski i engleski, a služio se italijanskim, norveškim, slovenačkim, bugarskim, češkim, poljskim i ukrajinskim jezikom. Šta znači odrednica služi se, u njegovom slučaju nije najjasnije, posebno kad se zna da je sa norveškog preveo Ibzenovog Per Ginta.

Objavio je ukupno 123 stručna i naučna rada, među kojima su brojne studije, 15 knjiga, rečnici i članci. Najveći deo njegovih dela odnosi se na srpsko-hrvatski jezik, njegovu gramatiku i pravopisnu formu, sintaksu, semantiku, etimologiju reči, leksikografiju, akcentologiju i dijalektologiju.

On sam je smatrao da je najviše dao kao prevodilac, prvenstveno sa ruskog jezika. U periodu od 1906. do 1958. godine, preveo je petnaestak knjiga sa ruskog jezika: Ljermontova, Tolstoja, Turgenjeva, Šolohova, Krilova, Dostojevskog, Remizova, Ostrovskog... Ukupno to, iznosi 846 autorskih tabaka prevoda.

Ipak, kruna i sinteza njegovog naučnog rada je Rečnik srpsko-hrvatskog jezika, s jezičkim savetnikom, koji je štampan 1966. godine, u izdanju Tehničke knjige i Nolita iz Beograda. Rečnik je imao 1.023 strane i sadržao je oko 50.000 odrednica. Miloš je na njemu, naravno s prekidima, radio dvadesetak godina. Bio je to prvi srpski rečnik posle Vukovog iz 1818. godine.

Milošev Rečnik prouzrokovao je orkestrirane napade, pre svega srpskog političkog establišmenta i Društva književnika Hrvatske.

Prvo su se oglasili Mirko Tepavac, tadašnji direktor Politike, i književnik Aleksandar Vučo.

Usledile su partijske kazne odgovornim za štampanje Rečnika. Na sednici Gradskog komiteta SK Beograda, održanoj 23. marta 1966. godine, odlučeno je da se "zbog nebudnosti, nesavesnosti i drugih grešaka", Prvoslav Trajković, direktor, i Živojin Jeremić, glavni urednik Tehničke knjige, kazne isključenjem iz SKJ; Sava Lazarević, generalni direktor Nolita, inače Šapčaninin po rođenju, da se kazni ukorom, a Vasko Popa, urednik u Nolitu — poslednjom opomenom.

Ispred Društva književnika Hrvatske, najglasniji je bio prof. dr Ljudevit Jonke, a nešto kasnije (1972), istim povodom se oglasio i Miroslav Krleža. Profesor Jonke smatra da o pitanjima književnog jezika treba odlučivati "jedino u skladu sa voljom naroda i na temelju sporazumom utvrđenog pariteta", o čemu će u Hrvatskoj brinuti nadležne republičke institucije, dok Krleža, pored ostalog, kaže: "Trovača a la Moskovljević ima i na jednoj i na drugoj strani. Te stvari treba raščišćavati znanstvenim raspravama, a kada prerastu u ekscese — onda se politički obračunavati s time."

Po mišljenju onih koji su se oglasili, u Rečniku su sporne definicije četnika i četništva, partizana i ustaša, ali je sporno i izostavljenje reči Hrvat i svih ostalih gramatičkih oblika koji potiču iz ovog korena.

Poslednju zamerku Miloš objašnjava isključivo leksikografskim razlozima; povodom ostalih, išao je u Nolit i direktoru Savi Lazareviću predlagao da se nekoliko spornih definicija izmeni, kako ceo Rečnik i višegodišnji trud ne bi stradali, ali Lazarević to nije mogao prihvatiti.

Konačno, na osnovu odluke Okružnog suda u Beogradu, ceo tiraž Rečnika, 5.000 primeraka, prvo je zabranjen, a potom uništen spaljivanjem. Spašeno je samo ono što je prodato pre izricanja presude Okružnog suda u Beogradu.

U odbranu Rečnika stali su samo prof. Zoran Gluščević, u Predgovoru knjige Rečnik na lomači Olge Moskovljević, Miloševe ćerke, 1998. godine, koji, pored ostalog, kaže: "Glavna teza kojom se politički diskvalifikuje dr Moskovljević izgrađena je na neznanju, i na... jednom koliko subjektivnom toliko još više kolektivnom planu da se pribave najpresudnije tačke političkog rejtinga u borbi za dodvoravanje Titu i sticanje njegove milosti."

U odbranu Miloševog Rečnika stao je i prof. dr Dragoljub Jovanović, u svojim poznatim medaljonima.

Mada je sve što ga je snašlo stojički podneo, pošto je već bio u poodmaklim godinama, izmučen i ojađen, Miloš je, u svojoj 84. godini, umro u Beogradu, 30. juna 1968. godine.

Satisfakcija je usledila posmrtno. Naime, 1989. godine, novoosnovana izdavačka kuća Apolon iz Beograda, pod uredništvom Ivana Šijakovića, ponovo je objavila Milošev Rečnik.

Branko Šašić

Branko Šašić | Znameniti Šapčani i Podrinci II | Izdavač: Čivija print Šabac | Štampa: "Čivija print" — Šabac | Šabac, 2012.
3  SRPSKI JEZIK I SRPSKI JEZICI / Srpski pisci o srpskom jeziku i pismu / Srđan Volarević — Mali prilog najnovijim prepucavanjima o ćirilici poslato: Novembar 30, 2015, 04:56:31 am
*

МАЛИ ПРИЛОГ НАЈНОВИЈИМ ПРЕПУЦАВАЊИМА О ЋИРИЛИЦИ


Осим неписане забране казивања о злочинима Хрвата над Србима у Другом светском рату, почупаној железници од Ужица до Дубровника и до Херцег Новог, изједначавања усташа и четника, откидања од Србије територија које су се звале аутономне покрајине, републичких разбијања целине српске земље, лажног братства и јединства (уз препоруке Алојзија Степница о измењеним улогама злочинца и жртве), српске кривице за вишедеценијску и насилну хегемонију... као упечатљивија тековина комунистичког управљања Југославијом било је свођење ћирилице на латиницу, са објашњењем о равноправности писама, што је, како је искуство показало, ублажена варијанта закона Анте Павелића о забрани ћирилице у Независној држави Хрватској. Тај чин једначења обављен је био 10. децембра 1954. године под кровом Матице српске, у Новом Саду. После вишедневне исцрпне расправе о имену језика, правопису и о типу писма, ваљаност тог уговора потврдио је читав низ тада угледних писаца и лингвистичара са српске и хрватске стране.

У расправи о нужности латинице у српском језику (тада српскохрватском, а данас српском, бошњачком, црногорском и хрватском, с најавом војвођанског) као кључни адут потегнуто је сазнање да је латиница онај тип азбуке којим се служи претежно највећи број културних народа и што су ти народи на већем културном нивоу. (Цитирано по Михаилу Стевановићу, "Вук у своме и нашем времену", Матица српска, 1987.) Додатна аргументација је гласила да су неки народи у скорије време одбацили своје несавршене азбуке и усвојили латинско писмо.

Тако је у Новом Саду био затворен круг испразног мудровања о српском језику и српском писму, уз паланачко кукумавчење о унижености сопствене културе.

Потоњи непријатељи ћирилице, а дрвени адвокати латинице као српског писма, најгрлатије говорили су о латиници као о интернационалном писму, као најподобнијем за општење са светом, чиме ће нас лакше разумети сваки странац; затим да технолошки не заостајемо за светом; али, за утеху, било је и оних који ће рећи да је српска култура надмоћна зато што у свом језику има два писма. И сви даљи ровови који су копани у одбрану латинице развијали су се у правцима потпуног игнорисања, блаћења и ништења једног јединог српског писма — ћирилице, за рачун латинице која је као таква, и као интернационално писмо, данас доведена у стање хаоса. Онда и не треба да нас чуди да данас, свуда око нас, по зградама, рекламним паноима (који се зову билборди), у штампи, на телевизији, у књигама, уџбеницима, обрасцима по банкама и разним предузећима, самопослугама, фабрикама, ресторанима, кафићима, продавицама свих нарави… свуда, буквално и дословно свуда, имамо италијанску латиницу, немачку латиницу, енглеску латиницу, француску латиницу, мађарску латиницу, словеначку латиницу, пољску латиницу, енглеску варијанту кинеског писма… нема чега нема, а дични професор Београдског универзитета Јован Делић каже за оне који се залажу за повратак на српско писмо ћирилицу да су милитантни. Професор који је своју професуру зарадио на српском језику и, очевидно, без српског писма ћирилице!!!

Уз катедру истог српског језика имамо и скрушено усађеног Ивана Клајна.

У недавном оглашавању пред лицем јавности (Политика, 2. јул 2015.) онако одока установио је да је латиница писмо "енглеског, латинског, за већину страних језика који се уче код нас, за формуле у математици, физици, хемији, за апотекарске рецепте, за аутомобилске регистрације, за дописивање са иностранством, за адресу са Интернетом и и-мејлу, за СМС поруке и тако даље. Ћирилица не служи ни за једну од тих функција" — што је крунски адут у овој опсенарској игри око ћирилице, код овог играча који је поприличан углед стекао (а и себе хранио) на јаслама српског језика и окретања леђа ћирилици.

Ова разуђена и валовита, али и ускомешана одбрана латинице, ако није знак дубоке плиткоумности, или усредсређене злурадости и пакости, или знак још једне срачунате мутљавине у којој ћирилица треба да се обезличи и нестане, или да задржи свој музејски тојест меморијални статус, или напросто знак мржње, или вид чистог идиотизма, онда је знак школског непознавања и српског језика и његовог писма.

Не треба да срчемо памет на катедри за којом је усађен овај смерни господин, да бисмо знали да енглески језик има своју латиницу, као и латински, или ма који од "страних језика који се уче код нас". На пример, у енглеском језику постоји глас w, али тог гласа у српском нема, па стога ни словног знака; што важи и за глас the; или гласове на почетку ових речи Blood Sweat & Tears. И тако даље. Међутим господин Клајн каже да латиница из српског језика одговара латиници из енглеског језика. А ако знамо да један језик чине гласови, да ти исти гласови имају своје писане знаке, онда је и природно да се запитамо: на шта је то мислио погружени господин Клајн када нас обрадовао овим својим расуђивањима о латници у српском језику. Треба ли рећи да се слична ствар са гласовима понавља у латинском, као и у "већини страних језика који се уче у нас", а да бих навео највиднији пример, посегнућу за немачким језиком и његовим словним знацима који се зову умлаут, а које Срби не могу ни изговарати а камоли писати на латници, па чак и да имају у устима врућ кромпир, као при америчком енглеском па и великобританском енглеском. А шта тек да кажемо за полувокале у мађарском језику, или вокале у француском, или неком од нордијских језика — да би латиница као универзално писмо била не мачка у џаку, већ врећа бува, гњида и вашки, за ситне душе.

Значи, по овој тврдњи добро усађеног Клајна, враћамо се у Нови сад, на онај генијално несретни договор и њиме потврђено сазнање да смо ми Срби на мањем културном нивоу због ћирилице која нас чини дивљим, примитивним и некултурним, и треба да се угледамо на оне који нису ни налик нама због своје латинице. Или да смо са ћирилицом фашисти — како ме је један бранитељ латинице јавно ословио.

А да погледамо и остале кечеве из рукава темељно усађеног Ивана Клајна.

Математика. Као и свуда где се учи, у свим језицима света, математика користи исте формуле, али пратећи текст, у стручним и популарним публикацијама, увек је писан домаћим писмом и домаћим језиком. Узмимо на пример "Увод у математичку логику и методологију математике". Током целе те лепе књижице свуда се наилази на знаке једнакости, неједнакости, x, y, z, A, B, C... као и на одговарајуће формуле, и много тога што уз њих иде, али текст, речи и речи, писане су на домаћем језику и домаћем писму, најпре код аутора на енглеском, па код руса на руском и тако даље, где год да се појавила та лепа књижица. И где је ту латиница у језичкој употреби — осим ако сам језик математике неоспорно усађени Клајн не подразумева као језик који ће се чути и читати на пијаци, у градском превозу или у продавници шрафова и ексера.

Исто то важи и за физику, хемију и апотекарске рецепте, где стручност подразумева своје симболе, тојест знаке, или посебан језик — дакле не онај којим се воде разговори у аутобусу, на улици, у позоришту, у фабрици… Да је сасвим оправдано што лекар на рецепту пише препоруку за лек на латинском, као и по фабричком имену лека, будући да одговора дијагностикованој болести која није локална. Као, рецимо, повећан ниво шећера се лечи свуда на свету и природно је да се то исписује истим речима, прихваћеним латинским језиком… Као што када пишем пријатељу у Шпанију, да ћу адресу писати на шпанском, а не на кинеском... и тако даље.

Мука ми је од ових и оваквих подметања која треба да кажу даје латиница универзално писмо и да сам цивилизацијски умањен јер пишем ћирилицом. Уосталом, овај господин фино усађени је као члан Одбора за стандардизацију српског језика при САНУ установио Била Клинтона као великог лингвистичара — господин усађени је признао постојање бошњачког језика јер је то прописао Дејтон. Толико што се тиче његове стручности.

Општи став његовог слова у Политици гласи да се он залаже да ћирилица јесте српско писмо али да он препоручује да се пише латиницом! Чиста фантазија. А да ћирилицу одведемо на гробље, где ћемо јој свечаним обраћањима одавати пошту, дајући јој до знања да је памтимо.

Ја ово зовем англосаксонско лицемерје. Тако када је на батајнички аеродором, у лепотама издајничких власти после 5. октобра, слетео амерички пилот који нас је из америчких авиона фино засипао бомбама америчке производње, неки наши пилоти су под нуждом цивилног владања војском били комитет за дочек. Ту је пало и фотографисање, само што није било и љубљења и грљења, а један Американац је рекао, отприлике овако нешто: "Немојте да се љутите, ја сам вас бомбардовао по својој професији, најмање лично". Па сад гледајмо шта ћемо са таквим лицемерјем темељно усађеног Ивана Клајна.

Господине усађени: ћирилца служи за све и једну од оних "функција" које сте ви навели, али с тим што морате знати да се у држави Србији говори српски, па ако већ не знате да кажете телефонска порука, већ говорите СМС, будући да је то латиницом, коју ви забадате као тројку ван терена и тоса мердевина, онда се то зове есемес, што се некад учило у петом разреду основне школе. И тако даље.

Без обзира на мисаону пометњу коју шири овај усађени лингвистичар, и њему сродни корисници српског језика на начин одсуства бриге о њему, има ништа мање стихијски опасних пратећих порука у латиничном гушењу српског језика и писма. На пример, у пратећим декларацијама за електронске уређаје са екраном, увек је то латиницом, мада се ту провуку и грчки, и арапски, и кинески, њиховим писмима, димензије се углавном наводе у туђим мерама, у инчима. То је као када би се на пијацама продавало воће и поврће у фунтама, унцама или пинтама, а бензин се продавао у галонима… или што се ту и тамо, за сада стидљиво, појављују амерички начини писања цифара, да нас додатно слуде, као и датума, односно дневних часова. Све то, док бејаше ћирилица једино српско писмо, није могло ни да провири у Србији. А што се тиче адута за латиницу у српском, у огранку српске књижевности који се зове дубровачка књижевност, како каже укорењени Иван Клајн, да у српском језику латиница постоји "још од дубровачке књижевности" — што није спорно — али је као опште правило сумануто, колико год се овај у том мнењу позивао и на мишљење "већине колега". То би у равни ваљане сувисле аргументације било исто као када би 0,5 % римокатолика у Србији одредило да оних 90 % православних морају да буду римокатолици. У ништа бољем стању је и адут господина Ивана Клајна у неприкосновености Јована Скерлића, са његовим неоствареним фикцијама о латиници, где се уплиће и Скерлићева неприкосновена наклоност лику и делу Анте Старчевића, као нарочитог изданка, нарочитог духа и културе. За необавештене треба рећи да је Анте Старчевић један од најозбиљнијих теоретичара физичког уништавања православних Срба, па нек свако закључи шта и како хоће.

И још, узгред буди речено: сецесијом и изгоном Срба новостворена држава Хрватска се пред Унеском упињала, из петиних жила, да све што је штампано латиницом, у земљи од које се она насилно отцепила, припада хрватској културној баштини. Верујем да се то односи и на оно што је у Србији штампано после чина признавања Хрватске за државу, јер језик којим се казује у Србији је, како рече веома популарни панонски морнар, искварени хрватски.

У најблажој речи речено добра намера код Ивана Клајна не постоји, а још мање тежња да се постојећа стихија у српском језику и писму одстрани, па се стога поставља питање шта та његова реч казује и коме. Да ли госпођи Смајловић, која је од Политике направила босански лонац, или нама, или ником, потпуно је бесмислено.

Да би се овај латиницом изазвани хаос одстранио, да бисмо се у којечему разумевали у посебним приликама, да знамо ко шта означава и казује, да знамо једни за друге без магле и дима, нужно је да се тај узрок и одстрани. А то значи најнепосредније и оштро поново у живот у Србији увести српски језик и српско писмо — ћирилицу.

Срђан Воларевић | vaseljenska


* * *

YouTube: Ђорђе Балашевић: Српски језик је искривљена варијанта хрватског
              Đorđe Balašević: Srpski jezik je iskrivljena varijanta hrvatskog
4  SRPSKI JEZIK I SRPSKI JEZICI / Srpski pisci o srpskom jeziku i pismu / Radomir Baturan — Kako obnoviti srpski jezik u dijaspori & Predlog Deklaracije poslato: Novembar 22, 2014, 02:15:51 am
*

Glas Trebinja: Kakvu bi strategiju trebalo napraviti da se srpski jezik dosljednije i odgovornije čuva? Kako da uđe u aktivniji odnos prema matici? Kako da se zaštiti? Kako mu ojačati vrela...?
 
dr Radomir Baturan: Umesto odgovora na ovo pitanje nudim Vam Deklaraciju o očuvanju srpskog jezika u dijaspori koju sam podneo u svom saopštenje, kao gost po pozivu, na Drugoj konferenciji mladih srpskih lidera 2010. u Torontu. Mlađani srpski 'soroševci', koji su doputovali iz Beograda u svojstvu lidera 'nevladinih organizacija', nisu dozvolili da se usvoji ova dekleracija. Umesto njenog usvajanja i realizacije ponudili su nam da im skupljamo dolare i pošaljemo da oni u Beogradu organizuju školu srpskog jezika preko interneta.
Evo te deklaracije u celosti:



Druga Konferencija mladih srpskih lidera, održana u Torontu 20. marta 2010. godine donosi

PREDLOG DEKLARACIJE O OBNAVLJANJU I OČUVANJU
SRPSKOG JEZIKA I PISMA KOD MLADIH SRBA U DIJASPORI


Srpski jezik i pismo zamiru u sve brojnijoj srpskoj emigraciji u svetu. Mladi Srbi u dijaspori govore i pišu sve jezike i pisma više nego srpski jezik i pismo. Kada znamo da je skoro polovina mlade srpske populacije danas u rasejanju, nameće se preka potreba da se obnovi srpski jezik i pismo mladih u dijaspori.

Razloga za ovakvo stanje je više. Najvažniji je što su to deca roditelja izbeglih zbog građanskog rata u Jugoslaviji koja je bila država njihovog rođenja, odrastanja i školovanja pa su neminovno nosili u sebi i jugoslovensku svest. Stare jugoslovenske škole srpskohrvatskog jezika u dijaspori rasturene su kada i država koja ih je osnivala. Bez stalnih zaposlenja, pod psihozom izbeglica, mladi srpski roditelji upali su u tuđa društva bez ikakve moći i uticaja da organizuju škole srpskog jezika i pisma za svoju decu. Ni već postojeće srpske organizacije u dijaspori nisu imale planski i organizovan sistem očuvanja srpskog jezika i pisma kod mladih. Nove države, nastale na srpskohrvatskom jezičkom prostoru, preimenovale su jezik u hrvatski, bošnjački i crnogorski. Ostao je srpski, još samo u Srbiji i Republici Srpskoj. Jedanae­stovekovno srpskoko ćirilično pismo zamenjeno je jugoslovenskim, odnosno austrougarskim latiničnim pismom, iako je na njemu napisano sve što vredi u srpskoj kulturi: od Samuilovog natpisa (993), Baščanske ploče na ostrvu Krku (1100), Miroslavovljevog jevanđelja, Kulinove povelje, preko Savinih Studeničkog i Hilandarskog tipika, brojnih žitija i metafizičke poezije znanih i neznanih autora, Dušanova zakona, Pohvale knezu Lazaru monahinje Jefimije, Slova ljubve i Zapisa na mramornom stubu na Kosovu Stefana Lazarevića, prebogatog narodnog stvaralaštva do Venclovića, Njegoša, Karadžića, Dučića, Crnjanskog, Andrića, Selimovića, Pavića...

Pošto danas ne postoji ni jedna nacionalna srpska institucija ni u matici ni u dijaspori koja planski i organizovano radi na očuvanju i obnovi srpskog jezika i pisma u dijaspori, mladi srpski lideri, okupljeni na svojoj Drugoj konferenciji u Torontu, obraćaju se ovom deklaracijom svim građanima matičnih srpskih zemalja i dijaspore kojima su srpski jezik i pismo prvi i izvorni, posebno roditeljima srpske dece i omladine u dijaspori, Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi i još uvek srpskim državama Srbiji i Republici Srpskoj i mole ih da istovremeno naprave zajednički iskorak prema svom podmlatku i započnu sistematsku obnovu srpskog jezika i pisma kod mladih u dijaspori.
 
Svoje roditelje i sve građane dijaspore i matice čiji je prvi jezik srpski molimo da prisustvuju predavanjima na temu obnove srpskog jezika i pisma u svojim sredinama koja će organizovati mladi srpski lideri.

Ta predavanja moraju biti naučna, potkrepljena dokumentima. Njima ćemo pokušati razbiti sve zablude i polotičko friziranje srpskog jezika, nametanje mu dvoazbučja i četiri imena, opet iz političkih, a ne iz lingvističkih razloga. Nadamo se da će roditelji na tim predava­njima prepoznati zamke ideološke svesti o nadnaciji, nadnacionalnom jeziku i dvoazbučnom pismu.

Očekivati je da će se, radi sigurnije budućnosti svoje dece, osloboditi ideo­loške jugoslovenske svesti i verbalnog srpstva, a sve svoje umne i materijalne snage usmeriti na otvaranje škola srpskog jezika, jezičko-rekreativnih sportskih i kulturoloških kampova i internet preze­ntacija kurseva srpskog jezika za svoju decu i omladinu.

Istovremeno se obraćamo i SPC, kao instituciji tradicionalnog poverenja Srba. Pošto se u srpskim crkvama i manastirim u dijaspori najviše Srba okuplja, a raspolažu i sa najviše prostora koji je srpski narod gradio, molim naše preo­sveštene episkope i časne sveštenike i članove uprava crkvenoškolskih opština da planski, organizovano i pijetetno otvaraju škole srpskog jezika i kulture u svojim prostorijama, a na svojim imanjima kampove za decu i omladinu.

U ovoj rezoluciji posebno se obraćamo Njegovoj svetosti patrijarhu Irineju i Svetom Sinodu s molbom da na jednoj od svojih narednih sednica raspravljaju o obnavljanju srpskog jezika i pisma kod mladih u dijaspori i da zaduže sve sveštenike i vladike u dijasporu da u svojim parohijama i eparhijama preduzmu sve što mogu kako bi škole i kampovi srpskog jezika i kulture radili aktivno, redovno i savremeno.

Veoma važne, aktivističke moćne snage ovog projekata jesu srpske dražave Srbija i Republika Srpska kojima se obraćamo ovom deklaracijom i molimo  njihove predse­dnike, predsednike skupština i vlada i ministre dijaspore, omladine, sporta, prosvete i kulture da sredstava koja su u dosadašnjoj praksi namenjivali dijaspori svog naroda od sada usmeravaju za otvaranje škola i kampova srpskog jezika i kulture pri crkvama u rasejanju kako bi one mogle trajno raditi, plaćati nastavnike, zakupe učionica, opremanje i održavanje tih učionica, nabavku udžbenika i nastavnih sredstava. Time bi srpske države pomogle svojim građanima u dijaspori, generacijama koje dolaze i  novim srpskim liderima, ali i crkvenoškolskim opštinama da trajno održavaju škole srpskog jezika, čiste ih, greju, osvetljavaju i osavremenjavaju.

Ako bar u ovome trostrukom iskoraku aktivističkih snaga srpskog naroda: roditelja, crkve i države obnovimo i objedinimo duhovno i materijalno jedinstvo oko svog potomstva da ostane u svojoj naciji, jeziku i kulturi, obnovićemo i srpski jezik i pismo kod mladih u dijaspori.

Deo teksta preuzet sa sajta: Glas Trebinja
5  LINGVISTI / Biografije istaknutih srpskih lingvista / Miloš Kovačević (1953) poslato: Mart 30, 2014, 01:34:47 am
*

LINGVISTIKA U CENTRU PAŽNJE

Beograd — Monografija "Lingvistika kao srbistika", istaknutog srpskog lingviste Miloša Kovačevića, izazvala je veliku pažnju na promociji na beogradskom sajmu knjiga.

Veliki broj profesora i književnika okupio se na štandu Republike Srpske i s pažnjom slušao zanimljiv govor Miloša Kovačevića o pristupu problemima književnog i govornog jezika.

— Knjiga "Lingvistika kao srbistika" pokazuje kako se iz perspektive srbistike mogu vidjeti svi načini izučavanja jezika uopšte — naglasio je Kovačević.

Kako kaže, status srbistike, odnosno status maternjeg jezika, u odnosu na sve nauke je vrlo specifičan na svakom filološkom fakultetu u svijetu, jer se tu jezik ne uči nego izučava i pomaže učenju stranih jezika. Čitaoci na štandu aktivno su učestvovali u predstavljanju ovog izdanja, pa je Kovačević promociju opisao i kao svojevrsnu tribinu.

— Budući da strani jezik izučavamo iz perspektive maternjeg jezika, ova knjiga treba da ponudi modele konceptualnog ili metodičnog izučavanja jezika iz perspektive jezika uopšte, a do tog jezika može se doći samo preko maternjeg — rekao je Kovačević.

Objasnio je da svi koji izučavaju jezike znaju da je za književnika najkomplikovanije pisati poeziju na jeziku koji nije maternji.

Monografija "Lingvistika kao srbistika" prva je knjiga iz edicije "Monografija i monografske studije", koju je pokrenuo Filološki fakultet u Istočnom Sarajevu.

— Godišnje će izlaziti dvije ili tri knjige radova. Osim moje monografije, na sajmu je predstavljena i "Metakognitivna strategija u nastavi" dr Biljane Sladoje-Bošnjak — dodaje Kovačević.

O značaju ove monografije govorila je profesor i lingvista Milanka Babić, koja je objasnila da je i sam naslov knjige veoma interesantan.

— Pošto sam čitala sve knjige Miloša Kovačevića, a objavio ih je više od 20, mislim da će ovo biti jedna od njegovih najcitiranijih knjiga — kazala je Babićeva.

Prema njenom mišljenju, knjiga je jako značajna jer u svojim poglavljima daje metodološke principe izrade naučnih radova, koje je Kovačević pokazao na primjerima svojih radova u raznim oblastima srbistike kao lingvistike.

Na sajmu su juče predstavljena i izdanja Filozofskog društva Republike Srpske, izdavačke kuće "Besjeda", Udruženja književnika Republike Srpske, Zavoda za udžbenike Istočno Sarajevo i knjiga "Udari na Srpsku" Milana Ljepojevića. [...]


Aleksandra Madžar | 24.10.2013 | Glas Srpske
6  SRPSKI JEZIK I SRPSKI JEZICI / Knjiga o jeziku / Jovan Ilišković & Mihailo Jelić — Srbska riječ — riječ Božija poslato: Decembar 10, 2013, 01:32:20 am
**

СРБСКУ РИЈЕЧ У РОТЕРДАМУ
             "ОЖИВЈЕО" МИХАИЛО ЈЕЛИЋ






Зашто "србски" а не "српски", и како је порекло речи у србском језику (њихова етимологија) повезано са православним животом народа, била су питања на која је у свом предавању у суботу и недељу 7. и 8. децембра 2013. године у Ротердаму претендовао да одговори професор Михаило Јелић из Шамца. Ово предавање одржано је као најновије у већ шест година дугој "Светосавској учионици", пројекту србске дијаспоре који се до сада одржао једино у Ротердамској парохији.

Чувши овакву тему били смо склони да очекујемо све: од озбиљне теологије па до произвољности која заобилази лингвисте, и наслоњена је на интуицију, можда и на пројекцију родољубивих жељâ пре него на науку. Оно што смо добили било је изненађујуће, и потпуно аутентично. Чули смо лично истраживање нечег што је закопано у архетипским дубинама сваког од нас. И увидели да приступ језику има своју научну логику, сасвим другачију, онако као што се међусобно разликују и логика и методологија алгебре, кибернетике, историографије или економије. Оно где је професор Јелић јединствен у свом приступу, је спој познавања и љубави према свом језику и вери.

У дупке пуној зборници у суботу слушали смо човека чије је име у обрнутој пропорцији са значајем оног о чему говори. Уз све очигледне спољне непријатеље, и дух самопорицања толико нас је угрозио као народ да смо многе узвишене истине у свом роду препустили забораву и немару. Предавач Михаило Јелић не болује од академизма. Понео нас је својом речитошћу и радошћу. Он открива истине непосредно, као што дете упознаје свет, али не занемарује постојеће научне радове. Његово предавање праћено је једним од најбољих презентација на платну које смо икада видели. Анимације и примери прате предавање и органски су део њега али се информација непотребно не преклапа. Благо земљи и народу, прокоментарисао је један брат, где школски наставници србског језика поседују овакву проницљивост, знање и способност!

Предавања у зборници Ротердамске парохије Свете Тројице и иначе поседују ниво стручности докторских предавања, али и присност посела која су остала у души нашем живљу. Неретко се на предавањима појаве особе које раније нисмо виђали у Парохији, а чија питања сведоче веома високи образовни и духовни те особе. Такви сусрети надахњују, коначно, све: и наше предаваче исто колико и нас. Неретко смо сведоци изненађења и одушевљења код њих.

Тако је било и овај пут. Сасвим одговарајући, назив излагања је исти као и књиге овог аутора, "Србска реч — реч Божија". Слушати господина Јелића је као присуствовати важном догађању на којем сте и сами учесник, а не само посматрач. Ретко кад нас је неко толико замислио над најпростијим чињеницама нашег језика, објаснио оно што нисмо стигли на научимо, али, и насмеје нас духовитим примерима. И све то обогаћено познавањем православља које смо навикли да срећемо код теолога и свештенства. На крају сусрета, све књиге које је господин Јелић донео продате су, а комплетан приход намењен је србској деци без родитеља у Гњилану, на окупираној територији Србије.

На крају предавања професору Јелићу уручено је вредно уздарје. Он је добио уникатни медаљон, ручни рад у сребру настојатеља Парохије свештеника Војислава Билбије. Медаљон је рађен поводом деветстогодишњице рођења Стефана Немање. На једној страни налази се лик светог Симеона Мироточивог а на другој је изображен лик Исуса Христа.

Овакав исти медаљон, само у мање племенитом металу, за своје шестогодишње ангажовање на снимању и архивирању предавања Светосавске школе добио је и секретар црквене Општине Бојан Радошевић.

Текст и фотографија: Михаило Хаџи-Ценић, 9. децембар 2013.
7  LINGVISTI / Biografije istaknutih srpskih lingvista / Miloš Kovačević (1953) poslato: Decembar 08, 2013, 11:12:31 pm
*
KOVAČEVIĆ:


ODRICANJE OD SRPSKOG JEZIKA ZA SRBE ZNAČI ODRICANJE OD SAMIH SEBE

Profesor za savremeni srpski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu Miloš Kovačević izjavio je da se danas vodi borba protiv srpskog jezika i da njegov položaj na prostorima bivše Jugoslavije i u regionu nikad nije bio gori, te da traje "tiha okupacija" engleskim jezikom, prenosi Srna.

Kovačević je konstatovao da danas u Srbiji, umjesto Vukovih pravila, važe "pravila babe Smiljane", koju je u svojim maksimama ovjekovječio upravo ovaj veliki lingvista.

"Pravila babe Smiljane bila su pravila gdje možete da pišete kako god hoćete i da radite šta god hoćete, jer ustaljenih pravila nema. Danas su na sceni upravo takva pravila", upozorio je Kovačević koji je profesor i na Filozofskom fakultetu u Istočnom Sarajevu.

Profesor Kovačević je upozorio da Srbi, posebno oni mladi, govore jezikom koji se najblaže rečeno može nazvati "anglosrpskim", jer nije ni engleski ni srpski, dodajući da je posebno pogubno to što mladi imaju negativan stav prema srpskom jeziku.

"Engleski jezik se uvukao u sve pore života građana u Beogradu, baš kao i u Banjaluci i zauzeo pore naših života, onako kako je govorio Petar Kočić za njemački jezik", rekao je Kovačević.

On je dodao da upravo onako kako je njemački jezik bio opasnost za vrijeme austrougarske okupacije, danas traje "tiha okupacija" engleskim jezikom koja još gore šteti srpskom jeziku.

Profesor Kovačević je podsjetio da su, kroz vijekove, srpski jezik poistovjećivali sa ćirilicom, što je rezultiralo da Austrougarska svojevremeno zabrani upotrebu ćirilice u BiH, Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori.

"Austrougarska je zabranila upotrebu ćirilice. Zar to dovoljno ne govori da je ćirilica određena zapravo kao suštinski element srpskog nacionalnog identiteta", ocijenio je Kovačević.

On je naglasio da odricanje od jezika i od ćirilice za Srbe znači odricanje od samih sebe i ukazao da jedini način da se stav prema srpskom jeziku promijeni jeste da mu se vrati dignitet u obrazovnom sistemu, što može učiniti samo država.

"Ako to ne radi država, ako je država indiferentna prema tome, kako će njeni podanici biti zainteresovani za to", zaključio je Kovačević.


Tekst preuzet sa interneta
8  LINGVISTI / Biografije istaknutih srpskih lingvista / Miloš Kovačević (1953) poslato: Decembar 08, 2013, 10:34:33 pm
*
DR KOVAČEVIĆ:


ĆIRILICA JE NAŠA DUHOVNA VERTIKALA

Lingvista dr Miloš Kovačević o hrvatskim pretenzijama na ćirilicu, novim jezicima koji nastaju iz srpskog... Neverovatno je da Srbija jezike politički izvedene iz srpskog smatra manjinskim

Današnji Hrvati ne razlikuju se od onih iz bliže ili dalje prošlosti. Ćirilica jednostavno postaje nepoželjna, antihrvatska. Prisetimo se samo zabrane ćirilice u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, pa ćiriličkog knjigocida u sadašnjoj Hrvatskoj pri njenom osamostaljenju. Ćirilica se prosto identifikuje sa Srbima, pa i sa srpskim jezikom, mada se između pisma i jezika ne sme stavljati znak jednakosti. Što se ćirilice tiče, malo-malo pa se u Hrvatskoj na scenu vrati povampirena antisrpska prošlost.
 
Ovim rečima Miloš Kovačević, doktor lingvističkih nauka i redovni profesor za savremeni srpski jezik, stilistiku, semantiku i opštu lingvistiku, tumači za "Novosti" najskorije proteste Hrvata u Vukovaru protiv postavljanja ćiriličnih tabli.

Zašto su, istovremeno, Hrvati počeli da forsiraju teoriju o "hrvatskoj ćirilici" i da prisvajaju ovo pismo koje su ranije smatrali antihrvatskim, tvrdeći sada da je i Miroslavljevo jevanđelje pisano hrvatskom ćirilicom?

Hrvatima je uvek bilo lakše sa srpskom prošlošću, nego sa sadašnjošću. Jedna od povesnih hrvatskih osobina jeste gusarenje po srpskoj kulturnoj i jezičkoj baštini. Preko teze o tzv. hrvatskoj ćirilici želi se nametnuti sadašnja svest o jučerašnjim stanjima, posebno sadašnja hrvatska svest o kulturnoj baštini Dubrovnika. Hrvatima je stalo da prikažu da je Dubrovnik oduvek bio hrvatski, a on to nije bio ni teritorijalno, ni jezički, ni kulturno, sve do 1939. i stvaranja Banovine Hrvatske, odnosno od vremena od kada su, kako je to i Ljudevit Gaj pisao, Hrvati prigrlili srpski jezik. Sada žele da prigrle i sve ono što je na srpskom jeziku stvoreno zapadno od Drine. I da srpsku jezičku i kulturnu prošlost poistovete sa današnjim srbijanskim granicama. Time se onda jasno pokazuje ko ima bogatiju i značajniju kulturnu i jezičku ne samo prošlost nego i sadašnjost.

Imaju li pravo oni koji tvrde da latinica danas ugrožava ćirilicu? Nije li to takođe naše pismo, srpska latinica?

Ćirilica je temeljno srpsko pismo. Ali su Srbi, posebno Srbi katolici, stvorili značajnu književnost na latinici. Da ne govorimo o sadašnjim Srbima. I s te strane latinica jeste srpsko pismo. Uostalom, njenoj reformi potpomogao je mnogo i Vuk Karadžić. Srbi i zbog prošlosti i zbog sadašnjosti treba da znaju latinicu, ali ne smeju zaboraviti da je ćirilica njihovo primarno pismo. Zajedno sa pravoslavnom crkvom i srpskim jezikom ćirilica predstavlja duhovnu vertikalu srpskoga naroda. Zato i ne mogu da shvatim bilo koga ko se protivi rehabiliticiji ćirilice, njenom vraćanju na zasluženo mesto koje joj je preotela latinica.

Da li se pitanje jezika i dalje kuva u balkanskom loncu?

Pitanje jezika jedno je od temeljnih pitanja današnjih državica nastalih raspadom SFR Jugoslavije. I teško da će ono biti skinuto s dnevnog reda sve dotle dok se Srbi ne saglase s tim da srpski jezik nije ono što jezička nauka neoborivim činjenicama pokazuje da jeste srpski jezik. Uostalom, tako su se rešavale čegrsti između Srba i Hrvata i u bližoj i u daljoj prošlosti: Srbi su na kraju prihvatali hrvatsko stanovište, saglašavajući se sa njima, i čak ga beskompromisnije branili i od samih Hrvata. Zar to najbolje ne pokazuje i današnji odnos srpskih nacionalnih institucija prema srpskom jeziku. Zar se i dalje rečnik koji se radi u SANU ne zove Rečnik srpskohravatskog književnog i narodnog jezika, iako se u njemu koristi građa samo štokavskog dijalekta. A opštepoznato je da su dijalekatske granice srpskoga jezika podudarne sa granicama štokavskog dijalekta, što je još Vuk utvrdio. Zar proslavu 600-godišnjice prve štampane knjige na narodnom jeziku ne obeležiše samo Hrvati, a to Srbi potpuno ignorisaše?

Kojim jezicima, zapravo, govore Hrvati, Bošnjaci i Crnogorci, i postoje li tu bilo kakve naučne dileme?

Naučno nema nikakve dileme da Hrvati, Bošnjaci i Crnogorci govore istim jezikom kojim i Srbi. A taj jezik je kod njegovog tvorca Vuka Karadžića bio samo i isključivo srpski. Onda se umešala politika, pa su se politički počeli nadređivati naučnim kriterijumima, pa je Vukov srpski jezik prvo preimenovan u srpskohrvatski, a potom je tobože raspadom svako uzeo svoj deo, e da bi Srbima ostalo ono što drugi nisu zauzeli, zapravo ono što drugi neće kao srpsko u svom novostvorenom političkom jeziku. Pri tom se namerno, i kod nekih srpskih lingvista, zaobilazi činjenica da je srpskohrvatski jezik bio samo preimenovani Vukov srpski jezik, i da se taj jezik ni prema jednom naučnom kriterijumu ne može smatrati posebanim u odnosu na srpski Vukov jezik. Pošto jezici imaju svoju istoriju, strukturu, genezu, niko ne može govoriti izmišljenim jezikom, jezikom koji je to samo po imenu, kakvi su npr. bosanski ili crnogorski ili pak hrvatski. Posebno još ako se zna da nevelik broj leksičkih nepodudarnosti tim jezicima ne obezbeđuje status posebnih standardnih jezika. Zato ako je srpskohrvatski preimenovani srpski, a jeste, a sami Hrvati, muslimani i Crnogorci tvrde da svoje tobož posebne standardne jezike izvode iz srpskohrvatskog — jasno je da se ti jezici kao jezici ne temelje ni na jednom naučnom kriterijumu, nego su u pitanju politički, a zapravo naučno fiktivni jezici. Iz tih razloga prosto neverovatno zvuči da država Srbija te jezike smatra posebnim manjinskim jezicima, iako se jasno u Strazburškoj povelji o manjinskim jezicima kaže da se u manjinske ne mogu niti smeju uvrštavati jezici koji su podudarni sa većinskim jezikom. A ovde je više nego jasno da su ti tzv. standardni jezici jedino po tome jezici što im je u nazivu srpsko ime zamenjeno nesrpskim.

Slažete li se sa onima koji kažu da preko jezika i kulture države nastale iz SFR Jugoslavije leče stare komplekse?

Cilj je biti stariji od sebe. Cilj je zamagliti činjenice zbog lečenja starih kompleksa. Jer baš kao što Hrvati smatraju da je Dubrovnik i u srednjem veku bio hrvatski kao što je danas, oni smatraju da im niko ne sme pominjati srpsko poreklo onoga što su juče preuzeli od Srba. A novoformirane nacije idu za hrvatskim primerom, služeći se logikom ako su to mogli Hrvati što ne bismo i mi, odnosno ako su Srbi priznali Hrvatima pravo na srpski jezik pod hrvatskim imenom, to će priznati i nama.

Potežu se i dalje pitanja čiji su Tesla, Andrić, Desnica, Njegoš... CANU je ovih dana odbila da učestvuje u zajedničkoj proslavi dva veka Njegoša, koju organizuju SANU, Matica srpska i ANURS, i organizovaće samostalno naučni skup. Kako to tumačite?

Sve je to moguće zato što srpska filologija često ne istupa kao srpska, što se srpske nacionalne institucije neretko ponašaju kao da im je osnovni cilj provođenje antisrpske jezičke i kulturne politike. Što se ćutke prelazi preko naučnih i istorijskih falsifikata, što se sitni lični interesi nadređuju nacionalnim. U tom kontekstu treba posmatrati i razna rasrbljavanja s kojim su se Srbi saglašavali, ako ne drukčije a ono prećutno.

Koliko je na ovim prostorima književnost važna kao politički argument?

Vrlo važna. Pogledajte samo šta Srbi sebi dozvoljavaju u vezi sa tzv. srednjom srpskom književnošću, na šta su pristajali i na šta pristaju, pogledajte s kojim kriterijumima i u srpskoj filologiji pojedinci brane tezu da Meša Selimović i Ivo Andrić na primer nisu pravi srpski pisci.

Kako bi trebalo da se vodi srpska kulturna politika, i imamo li je uopšte danas?

Srbi danas nemaju prepoznatljivu kulturnu politiku. To je politika od danas do sutra. Više inercijska nego planski osmišljena. To mora biti politika koja će ujedinjavati čitav srpski jezički i kulturni prostor. Njeni rezultati moraju se prepoznavati posebno tamo gde su Srbi najugroženiji, npr. u Crnoj Gori ili Istočnom Sarajevu.

Da li su srpski intelektualci dorasli testovima vremena?

Promene nabolje nema bez kritičkih nacionalno orijentisanih intelektualaca. A među srpskim intelektualcima prevladava svest o nezameranju. Pre svega nezameranju političkim elitama, a potom i nezamaranju svima onima koji čak otvoreno rade protiv srpskih nacionalnih interesa. Kritički intelektualac danas postaje bela vrana, remetilački faktor vladajućeg nezamerajućeg mišljenja!

Uočavate li, kao profesor, kako nove generacije u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori doživljavaju srpski kulturni i duhovni prostor?

Mlade generacije su, čini mi se, nacionalno osvešćenije. Mladi su svesniji činjenice da srpski kulturni i duhovni prostor ne sme biti samo parola. Da se mora potvrđivati svakodnevno. Da on treba najviše da nas povezuje, čemu Srbija kao matica srpskog naroda najviše pažnje mora posvećivati.



ZABORAV DIJASPORE

Koliko dijaspora neguje i čuva srpski jezik?

Vrlo malo. I tu je država Srbija uradila malo, mnogo manje nego npr. Hrvatska. Briga za srpski jezik u dijaspori gotovo da je prepuštena samim porodicama. Iz tih razloga ne treba da čudi činjenica da je asimilaciji najpodložnija upravo srpska omladina iz dijaspore. Već u drugom kolenu najveći broj njih gotovo da uopšte ne zna srpski jezik.

NAUKA I NACIONALNI INTERES

Da bi se stalo na put falsifikovanju naučnih činjenica, kažete da naša filološka svest mora postati srpska. Šta to znači?

To jednostavno znači da srpska filologija treba da brani srpske nacionalne interese. A njoj to nije mnogo teško: ona jednostavno treba da brani naučnu istinu, da se drži naučnih činjenica i kriterijuma. Ali to je lakše pretpostaviti nego u praksi prepoznati ili provesti. Mnogo je srpskih filologa koji zarad ličnih interesa, koji se po pravilu ne podudaraju sa srpskim nacionalnim, lako staju na stranu hrvatskog filološkog stanovišta. Srpsku filološku svest podrede hrvatskoj!

Bane Đorđević | 16.02.2013 | Večernje novosti
9  LINGVISTI / Biografije istaknutih srpskih lingvista / Miloš Kovačević (1953) poslato: Decembar 08, 2013, 10:27:51 pm
*
PROF. DR MILOŠ KOVAČEVIĆ:


SRPSKI JEZIK JE PROTERAN IZ ŠKOLA I SA UNIVERZITETA

Samo je valjda kod nas moguće da srpski jezik nije obavezan predmet čak ni pri izučavanju stranog jezika na univerzitetu, a kamoli na nastavničkim nejezičkim i nefilološkim fakultetima. Kako da tražimo da nam profesori budu funkcionalno pismeni, kad su se sa srpskim jezikom susretali samo u osnovnoj školi, jer je on odavno istisnut iz srednje škole

Prof. dr Miloš Kovačević je poznati srpski lingvista, borac za očuvanje srpskog jezika, našeg najstarijeg i najvećeg istorijskog i nacionalnog blaga. Pripada malobrojnim mislećim Srbima koji nisu ustuknuli pred najezdom novokomponovanih "jezikotvoraca" koji, prihvatajući nove jezike, zapravo učestvuju u krađi srpskog jezika. Za "Pečat" govori o posledicama pomenutog jezičkog beščašća, koje sada hara državama na prostorima bivše SFRJ, indiferentnom stavu srpskih filologa i naših najvećih nacionalnih institucija.

Da li smo, kao narod, u dovoljnoj meri svesni opasnosti svojatanja srpskog jezika?

Reč "svojatanje" preblaga je za imenovanje stanja u kojem se srpski jezik danas kod nesrba nalazi. Svakako je ispravniji termin "negiranja" srpskog jezika. Neki su, kao npr. poznati srpski pravnik Laza M. Kostić, to čak imenovali "krađom" srpskog jezika. Kad bi taj termin danas neko od srpskih lingvista ponovio, makar i u citatu, optužili bi ga, čak i pojedini srpski filolozi, najmanje za "govor mržnje". I ta činjenica jeste dobar pokazatelj kako se u srpskoj filologiji želi ublažiti ili čak prećutati opasnost koja dolazi od negiranja imena srpskoga jezika kod balkanskih naroda koji taj jezik upotrebljavaju, izbegavajući da ga imenuju srpskim, kao njegovim jedino naučno i etnički utemeljenim imenom.

Okolnosti, uporedo sa ratnim stihijama na prostorima bivše SFRJ, krojile su neke nove "jezičke geostrateške mape" ili, kako Vi kažete: "Jezički kao osnov nacionalnog identiteta u novonastalim balkanskim državama". Kakve posledice sa sobom nosi pojava otimanja srpskog jezika?

Opštepoznato je da je u doba romantizma, kada je i formiran najveći broj evropskih nacija, jezik bio najčešće osnovni kriterijum nacionalnog identiteta. Zar bi se onda trebalo čuditi što je Vuk Karadžić, u skladu sa tom evropskom praksom, sve one koji su govorili srpskim jezikom smatrao Srbima. Budući da ni tada svi koji su govorili srpskim jezikom nisu hteli Srbima da se zovu, Vuk je sve Srbe objedinjene istim srpskim jezikom potklasifikovao prema veri na "Srbe zakona rimskoga (Srbe katolike), Srbe zakona grčkoga (Srbe pravoslavce) i Srbe zakona turskoga (Srbe muslimane)". Nijedan od tih kategorija celinom danas neće Srbima da se zove. Srbi katolici su najvećim delom prevedeni u Hrvate, Srbi muhamedanci u Bošnjake, a deo Srba pravoslavaca u Crnogorce. Kako je koji deo Srba istupao iz srpskog nacionalnog korpusa, on je negirao pripadnost srpskoj naciji pre svega tako što je počeo da negira srpski karakter jezika kojim govori. I posegao za kriterijumom stvaranja nacije iz doba romantizma: kriterijumom da nema nacije bez sopstvenog jezika, zaboravljajući tako da onda ni Amerikanci, ni Kanađani, ni Meksikanci, ni Brazilci, ni mnogi drugi ne bi bili nacije. Ali, "otimanje srpskog jezika" ovde ima mnogo šire i dublje posledice. Ono zapravo znači razbijanje srpskog nacionalnog korpusa, negiranje srpske kulturne i jezičke istorije, osporavanje delova srpske književnosti ili pak, negiranje kontinuiteta srpske književnosti.


Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima Pečata.
10  LINGVISTI / Biografije istaknutih srpskih lingvista / Miloš Kovačević (1953) poslato: Decembar 08, 2013, 10:11:48 pm
*
INTERVJU: MILOŠ KOVAČEVIĆ, lingvista


HRVATI "PRIGRLILI SRPSKI JEZIK"

Za promenu stanja, neophodna je promena srpske filološke svesti koja mora postati srpska

Srpska književna zadruga, o 120. godišnjici, u jubilarnom "Kolu", objavila je knjigu eseja Miloša Kovačevića "Lingvostilistika književnog teksta", u kojoj autor analizira dela: Alekse Šantića, Laze Kostića, Rajka Petrova Noga, Slobodana Rakitića, Zorana Kostića, Momira Vojvodića, Petra Pajića, Vidosava Stevanovića, Tiodora Rosića, Vladimira Kecmanovića, Tihomira Levajca, Petra Sarića, Meše Selimovića i Skendera Kulenovića.

Miloš Kovačević (1953), doktor lingvističkih nauka, jedan je od vodećih srpskih lingvista danas. Na fakultetima u Beogradu, Kragujevcu i Istočnom Sarajevu, predaje savremeni srpski jezik, stilistiku, semantiku i opštu lingvistiku.

U prvom delu knjige analizirate pesnička dela. Šta ste novo otkrili u srpskoj poeziji savremenih pesnika?

Poezija je posebno izazovna za lingvostilističku analizu. Svako odmah uoči da je njen jezik najčešće nepodudaran sa svakodnevnim jezikom, a i da se po obliku pesma razlikuje od "nepesničkih" umetničkih i neumetničkih tekstova. Analiza je pokazala da, prema tako retko primenjivanom jezičkostilskom kao osnovnom kriterijumu, srpska moderna poezija ima visoku i lako proverljivu jezičku umetničko-estetsku vrednost.

Na razmeđi, između pesničkih i proznih knjiga, nalazi se stvaralaštvo Petra Pajića. Koje su karakteristike njegovog stila i jezika?

U mojoj knjizi jedino je Petar Pajić zastupljen trima žanrovima: prozom, esejistikom i poezijom. Cilj je bio da se dokaže kako u različitim žanrovskim ostvarenjima velikog pisca, jedna te ista jezička dominanta, u svojim različitim strukturnim realizacijama, na različit način, proizvodi estetsko-umetničke efekte.

Šta je pokazala lingvostilistička analiza dela naših proznih pisaca?

Analiza je prvo pokazala koliko se kriterijumi lingvostilistike u primeni na prozne tekstove moraju, gotovo, svakodnevno usložnjavati i proširivati. Koliko god je u prozi teže nego u poeziji jezičkim kriterijumima odrediti status umetničkog, toliko se realizacija tog umetničkog pokazuje mnogo raznovrsnijom u prozi, negoli u poeziji. Analize modernih srpskih proznih pisaca pokazale su da su na stilsko-jezičkom planu poetske mogućnosti srpskoga jezika gotovo neiscrpne.

Ovih dana se ponovo rasplamsava polemika oko jezika i pisma. Hrvati su se odrekli svog jezika, prihvatili srpski, zvali ga jedno vreme hrvatsko-srpski, a sada hrvatski. Da li se nešto slično dogodilo negde u svetu?

Odavno nije sporno da su Hrvati, kako je sam Ljudevit Gaj naglašavao, "prigrlili srpski jezik". I da su ga svojim "novogovorom" odvojili od srpskoga jezika, stvarajući posebnu varijantu. Danas svaki iole upućeniji lingvista i filolog zna da takav jezik (kao ni drugi "jezici" nastali preimenovanjem srpskog, kakav je na primer juče bio "srpskohrvatski", a danas takozvani bosanski/bošnjački i crnogorski jezik) nemaju uporišta u naučnim kriterijumima jezičkog identiteta, nego predstavljaju "političke jezike". I niko više te – samo imenom jezike – ne smatra "lingvističkim jezicima", sem možda pokoji srpski filolog lojalan hrvatskoj jezičkoj politici. Primera da se bilo koji jezik, kao srpski, toliko "množi deljenjem" (kako bi rekao R. P. Nogo) svet nije zapamtio. Srpski je po tome unikatan na kugli zemaljskoj.

Nedavno su "prisvojili" i srpsku ćirilicu, proglašavajući je "hrvatskom baštinom". Kako sprečiti falsifikovanje lingvističke istine?

Hrvatima je očito bilo malo što su "prisvojili" srpski vukov(ski) jezik, nego su sada posegli i za srpskom ćiriličkom baštinom.To zvuči neverovatno, ako se zna da su Hrvati od pamtiveka ćirilicu smatrali isključivo srpskim, to jest antihrvatskim, obeležjem. Prisetimo se samo zakona o zabrani ćirilice za vreme Nezavisne države Hrvatske ili ćiriličkog "knjigocida" pri osamostaljenju sadašnje Hrvatske. A sad odjednom ćirilica njihova, zato što su sračunali da bez ćirilice ne mogu da polažu "povijesno pravo" na Dubrovnik i bogatu baštinu pisanu srpskom ćirilicom. Jer ćirilički spomenik, kojem slave 500-godišnjicu, jeste "Srpski molitvenik" iz Dubrovnika, iz 1512. godine, a i prvi pisani spis na srpskom narodnom jeziku jeste "Povelja Kulina bana", iz 1189. godine, tu je i književnost Slavonije, pa bosanskih franjevaca, a sve je pisano srpskom ćirilicom.

Za sve to sad Hrvati kažu da je pisano "hrvatskom ćirilicom" koja je, u njihovoj naknadnoj pameti – "primarno hrvatsko pismo", sve do 15. veka. I nijedan srpska institucija na to ne reaguje. Skup organizuje HAZU, a ne oglašava se SANU (da o drugim institucijama i ne govorim), znači li to da se slaže s hrvatskim činom prisvajanja ćirilice?

Tako nije bilo u Hrvatskoj, kada je Matica srpska objavila knjigu dubrovačkih pesnika?

Da, kad je Matica srpska, u "Deset vekova srpske književnosti", objavila i knjigu pesama dubrovačkih pesnika, sva se Hrvatska digla na noge, sve institucije, veliki broj filologa, mada svi znaju da je Dubrovnik tek 1939. ušao u sastav Hrvatske, i da je u Dubrovniku, kako je to najznamenitiji Dubrovčanin i srpski akademik Milan Rešetar utvrdio, "jezik uvijek bio srpski".

"Miroslavljevo jevanđelje", najznačajniju srpsku rukopisnu knjigu iz 12.veka, sada svojataju i Hrvati i Crnogorci, tvrdeći da je pisana "hrvatskom ćirilicom", odnosno "zetskim pravopisom". Dokle mogu da idu te krađe i prekrađe?

Sad se i Crnogorci udružuju s Hrvatima u preotimanju srpske kulturne baštine. I to onda još proglašavaju srpskim prisvajanjem njihove baštine. Neverovatno, ali istinito. Hrvatski filolozi tako ustvrdiše na skupu o "hrvatskoj ćirilici" da je i najpoznatiji srpski ćirilički spomenik "Miroslavljevo jevanđelje", iz 12. veka, "pisano hrvatskom ćirilicom i staroslavenskim jezikom hrvatske redakcije". Crnogorci, pak, navode da ono pripada "crnogorskoj pismenosti", jer je pisano "zetskim pravopisom". Sve dok srpske naučne i kulturne nacionalne institucije i srpski filolozi ne budu reagovali na svaku "krađu i prekrađu" srpskoga jezika, srpskih pisaca, srpskih istorijskih spomenika, na falsifikovanje naučnih činjenica, ne možemo se nadati da će se stanje promeniti. A za promenu stanja, neophodna je promena srpske filološke svesti, koja mora, jednostavno mora, postati srpska.

Zoran Radisavljević | 09.01.2012. | Politika
11  LINGVISTI / Biografije istaknutih srpskih lingvista / Miloš Kovačević (1953) poslato: Decembar 08, 2013, 09:46:57 pm
*
LINGVISTA UPOZORAVA


HRVATI NAM OTIMAJU ĆIRILICU


— U Hrvatskoj tvrde da je ćirilica njihovo istorijsko pismo, kao glagoljica, što znači da se Srbima oduzima primat nad ovim jezikom — kaže poznati srpski lingvista i profesor Miloš Kovačević

Poznati srpski lingvista i profesor na nekoliko univerziteta Miloš Kovačević kaže da Hrvatska akademija znanosti i umetnosti pokušava falsifikovanjem istorije da stvori primat nad jezikom svih bivših jugoslovenskih naroda.


Prema njegovim rečima, Hrvati se u ovom "šminkanju" istorije služe raznim falsifikatima, a najalarmantnije je to što srpske institucije ne reaguju.

Hrvatska akademija znanosti i umetnosti organizovala je 26. i 27. novembra naučni skup na temu "Hrvatska ćirilična baština", na kome se tvrdilo da je "od 11. do 18. veka na velikim delovima hrvatske teritorije stanovništvo svoje kulturne potrebe izražavalo (i) ćirilicom. Već na srednjovekovnim kamenim spomenicima (i to na krajnjem hrvatskom severozapadu) nije redak slučaj da se mešaju glagoljica i ćirilica, a uskoro posle takvih slede i epigrafi na kojima se nalaze samo ćirilična slova".

Međutim, profesor Kovačević kaže da je reč o najobičnijem "šminkanju" prošlosti, a osobito postupaka Hrvata krajem 20. veka.

— Srbi su u proteklom periodu izjednačavani sa ćirilicom, ona je bila deo identiteta, i zajedno sa progonom Srba postojao je i svojevrsni "progon" ćirilice. Međutim, Hrvati su shvatili da to za njih nije dobro, posebno sada kada su na ulasku u Evropsku uniju. Međutim, oni sad granice pomeraju unazad, u smislu da su shvatili da im to pomaže, sad tvrde da je ćirilica njihovo istorijsko pismo, kao glagoljica, što znači da se Srbima oduzima primat nad ovim jezikom — započinje Kovačević priču za Telegraf.

Kako nam je objasnio, Hrvati imaju nameru da dokažu da imaju primat nad narodnim jezikom, odnosno onim što smo u SFRJ zvali srpskohrvatskim jezikom.

— Oni tvrde da su prvi narod koji je imao instituciju Bana, a prvo narodno pismo na ćirilici je "Povelja Kulina bana", pa stoga onaj ko polaže pravo na to polaže pravo i na štokavski jezik, što je zapravo narodni jezik, od koga je najpre nastao srpski jezik. Poenta je što će oni od ovih naših naroda sada prvi da uđu u EU, pa misle da, ako prisvoje ćirilicu, mogu da diktiraju uslove, odnosno da "izbiju iz ruku" da su svi novi jezici nastali od nekadašnjeg srpskog jezika. E sad, ako uzmete ovu tvrdnju, pa tome dodate i latinicu, koju Hrvati imaju od 1918. godine a koriste je i Srbi, onda zaključite da je sve nastalo iz hrvatskog jezika — kaže Kovačević.


"ZAMISLITE JANKOVIĆ STOJANA KAO HRVATA!"

On kao jednu od nelogičnosti ove "velikohrvatske" jeziče teorije navodi i razliku između današnje hrvatske teritorije i one od pre jednog veka.

— Oni sve vreme govore o Banovini Hrvatskoj koja je bila mnogo manja od današnje. Pa, Dubrovnik je priključen tek 1939. godine! Sada falsifikuju istoriju, pozivaju se na ćirilične spomenike nastale na njihovoj teritoriji. To nisu njihovi spomenici, već su samo nastali na toj teritoriji, ali to tada nije bila današnja Hrvatska, nego je bilo mnogo manja. To se najbolje vidi u narodnim, srpskim narodnim uskočkim pesmama. Pa zamislite samo uskoka Janković Stojana koji uskače na tursku teritoriju, a Hrvat je! Pa nema od toga ništa — kategoričan je srpski lingvista.


"MISTIFIKUJU ISTORIJU NA PUTU KA EU"

Prema njegovim rečima, razlog zbog kog su se Hrvati tek 2012. godine setili "svog" pisma leži u njihovom putu ka Evropskoj uniji.

— Kod njih se sada sve svodi na mistifikaciju istorije, uglavnom zbog EU. Postoji predlog jednog nemačkog poslanika u Evropskom parlamentu, a povodom toga što sve ove bivše jugoslovenske države treba da uđu u Uniju, da se formalizuje jedna vrsta "jugoslovenskog jezika". To je uštede radi, da ne bi morali da prevode sa istog na isti jezik, pošto se ionako svi razumemo. Sad Hrvati hoće da imaju primat nad tim jezikom — ističe Kovačević.

On apeluje na kulturne institucije Srbije da reaguju na ovo svojevrsno "izvrtanje" istorije.

— Iako je ćirilica srpsko nacionalno pismo, a Hrvati ne žele ništa što je srpsko, njihova javnost će na ovo da pristane. Oni "slušaju" svoje kulturne institucije, a pre svega, ovde se o tome i radi, o instituciji vlasti. Ipak, iza ovoga prvenstveno stoji HAZU. Međutim, mene najviše brine to što Srbija ne reaguje, nijedna insitucija ne reaguje. To je ovde generalno problem, jer smo mi na neki način Hrvatima saveznici, zato što ovde institucije pristaju na svaki njihov predlog — zaključuje profesor Kovačevič u razgovoru za Telegraf.

M. Stojanović | Telegraf
12  LINGVISTI / Biografije istaknutih srpskih lingvista / Miloš Kovačević (1953) poslato: Decembar 08, 2013, 09:36:23 pm
*
PROF. DR MILOŠ KOVAČEVIĆ:


TEZE SATKANE OD MRŽNJE U KOJIMA NEMA ISTORIJE

Čekićeva priča je kriterijalno neobavezujuća kafanska priča mržnje. A i njegove teze više liče na kafanske nego na naučno istorijske. U nauci, to očito Čekić ne zna (jer kad bi znao, ovakvu bi njegovsku istoriju, zaobilazio u širokom luku) hipoteze i teze ništa ne vrijede bez argumenata, a argument nikad nije bio niti je mogao biti zapjenušani govor mržnje.

Rekao je to u intervjuu "Glasu Srpske" profesor doktor Miloš Kovačević, jedan od vodećih stručnjaka opšte lingvistike na srpskom govornom području.

On ističe da se Čekić kao kod onih kojima znanje nije u saglasnosti sa zvanjem, nadoknađuje "nekontrolisanim izlivom mržnje pomoću što "gromoglasnijih a neprimjernih riječi" bez ikakvog stvarnosnog uporišta".

Profesore Kovačeviću, kako biste u najkraćem ocijenili i definisali izlaganje sarajevskog istoričara Smaila Čekića?

Da je Smail Čekić istoriju studirao u Sarajevu, kod istoričara s Filozofskog fakulteta, vjerovatno bi ga obavezivali njeni kriterijumi. Ovako kao student istorije u Prištini, on se ne razlikuje mnogo od onih što su tamošnju istoriju izučili. Ne zaboravimo da mu je kolega po struci, takođe sa završenom istorijom u Prištini, i Haris Silajdžić. Prisjetimo se samo koliko su Silajdžića obavezivale činjenice kad god je o Srbima govorio. Baš koliko obavezuju i Smaila Čekića. Dakle, nimalo. Njegovo izlaganje o "velikosrpskoj genocidnoj ideologiji" više govori o njemu nego o temi kojom se bavi. To je, očigledno, čovjek koji upotrebom neprimjerenih kvalifikacija na neki način razotkriva sopstvene komplekse. Jer, nedostatak kriterijuma i činjenica, opštepoznato je, kod onih kojima znanje nije u saglasnosti sa zvanjem, nadoknađuje se nekontrolisanim izlivom mržnje pomoću što "gromoglasnijih a neprimjernih riječi" bez ikakvog stvarnosnog uporišta. Smail Čekić očito misli da napadom na kulturne i naučne veličine sam postaje značajniji. A zaboravlja da je takvo ponašanje odraz najdubljih kompleksa, samo se postavlja pitanje da li samo njegovih individualnih.

Koliko je po Vašem mišljenju u Čekićevim tezama zastupljen govor mržnje, a koliko prekrajanje istorije?

Teze koje Smail Čekić iznosi satkane su samo od mržnje, ne samo po načinu kako su formulisane, nego već po svojoj stvarnosnoj besadržajnosti. To nije prekrajanje istorije, jer tu istorije uopšte nema. To je jednostavno zaslijepljenost mržnjom prema Srbima. Od te mržnje ništa se ne vidi. Ni sam Čekić kao da ne zna šta mu ti gromoglasni mrziteljski termini sve znače. On ne zna razliku između stvarnosti i književne stvarnosti, pa je i kod njega sve fiktivno. Njega ne samo riječi nego ni termini-riječi ni na šta ne obavezuju (valjda su ga tako naučili tamo gdje je istoriju učio!). Njemu je bitno da nadgornja čaršijske muslimanske priče o Njegošu, Ćosiću, Ekmečiću.

On Srbima kao narodu imputira genocidnost, fašizam i kolektivnu odgovornost za to?

Kod Čekića očigledno postoji kompleks Srba. A kompleksaši uvijek drugom pripisuju osobine koje su, mada skrivene, njima imanentne. Inače, kako pripisati slobodarskom narodu genocidnost i fašizam. Vjerovatno je Čekić mislio da su Srbi genocidni što su protjerali Turke poslije petsto godina ropstva, što su doprinijeli propasti ne samo turskog nego i austrougarskog carstva, što su punili Jasenovce... Istina je da bi Čekić volio da Srbi istorijski nisu ono što jesu, on bi vjerovatno volio da ni sam nije ono što u sebi proživljava da jest, i što ga goni da govori tako kako govori. On sam zna da je u dubokoj zavadi s istinom, ali misli da "gromoglasnom mržnjom" može izliječiti veliki razdirući kompleks.

Može li biti genocidan i fašistički narod koji je iznjedrio "Dušanov zakonik", "Gorski vijenac", "Na Drini ćupriju..."?

Za Čekića je "Gorski vijenac" genocidno djelo, vjerovatno i "Na Drini ćuprija", a samim tim i njihovi autori Njegoš i Andrić. Kad bi bio Srbin, i Homer bi za njega vjerovatno bio genocidan pisac sa svojom "Ilijadom". Za Čekića zasigurno nije genocidan njegov saplemenik (kojega su i Srbi morali u zajedničkim književnim osnovama izučavati) što je pjevao "Od Trebinja do Brodskijeh vrata/ Neće biti Srba i Hrvata". On Njegošu i Andriću, taman koliko i Ćosiću, ne može oprostiti književnu nedostižnost, ne svoju, nego onih koji bi morali biti veliki da od njih nema toliko većih!

Nije li u izlaganju profesora Čekića prisutna "zamjena teza", jer su upravo Srbi bili žrtve genocida kroz istoriju, a ne narod koji je počinio genocide?

Neće Čekić da spomene Jasenovac, neće da spomene srpska stradanja u Prvom i Drugom svjetskom ratu, neće da spomene ni stradanje Srba u ovome ratu, baš u Sarajevu, pred njegovim očima... Neće da zna ni šta znači termin genocid, i kada ga je moguće upotrebljavati. On hoće da kaže da su Srbi bili genocidni prema Turcima, a Turci prema njima nisu. Vjerovatno misli da su bili genocidni i prema Nijemcima?! Ali to bi se onda kosilo s činjenicom o najbrojnijem antifašističkom narodu ne samo na Balkanu. Ili je tu tezu ostavio za drugi put?!

Srpski fašizam je masovnog karaktera zahvaljujući srpskoj intelektualnoj, svjetovnoj, duhovnoj i političkoj eliti, kaže Čekić. Kako komentarišete tu strašnu tezu o fašističkoj prirodi jednog naroda?

Sve karakteristike koje Čekić definiše kao "srpski fašizam", zapravo su karakteristike srpskog slobodarstva i antifašizma, koji su zaista imali masovni karakter "zahvaljujući i srpskoj intelektualnoj, svjetovnoj, duhovnoj i političkoj eliti", što je nužno uticalo na "masovnu podršku srpskog naroda", i na podršku "srpske države" (jer ako je srpska za koga će se boriti nego za srpske nacionalne interese), a morali su biti prožeti (Čekić bi rekao "opsjednuti") "pravoslavljem i srpstvom", jer to i jesu duhovne i slobodarske vertikale srpskoga naroda. Zaboravio je Čekić još da spomene i "srpski jezik" na kome izreče toliko nepodopština o onima zahvaljujući kojima taj jezik i koristi kao svoj.



TERAPIJA

Može li se Čekićevo izlaganje i etiketiranje srpskog naroda kao genocidnog i fašističkog i u jednom segmentu posmatrati kao istorijsko, odnosno naučno?

Zar bi npr. jedan Meša Selimović ili jedan Emir Kusturica tako lako pristupili narodu koji je genocidan?! Nešto očigledno sa Čekićevom psihom i logikom nije u redu. On vjerovatno misli da mu je ovo najbolja terapija. Samo onda neka se mane istorije. Nek na nekom drugom (zna se kom?) mjestu okupi istomišljenike, pa nek se do mile volje nadgornjavaju u etiketiranju onih koje mrze.

ČEKIĆ

— Nad muslimanima u Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori, Sandžaku i BiH je, u skladu sa srpskom fašističkom ideologijom i politikom i genocidnom zločinačkom praksom srpskog velikodržavničkog projekta u više osvajačkih ratova u 19. i 20. vijeku, izvršen genocid i drugi oblici zločina protiv čovječnosti.

Rekao je to u svom izlaganju na Bošnjačkom institutu u Sarajevu 8. februara direktor Instituta za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava iz Sarajeva prof. dr Smail Čekić.

On je iznio i tezu da je "genocid nad muslimanima na Balkanu, posebno Bošnjacima u BiH, rezultat kolektivne srpske fašističke ideologije i politike i genocidne zločinačke prakse".

— Osnov srpskog fašizma je srž srpske (agresivne) nacionalne kulture, koja u biti svog mita sadrži ogromnu količinu mržnje i nasilja, tendenciju ka izvršenju genocida, a kultura mržnje njeguje se unutar porodične (pravoslavno srpsko crnogorske) i plemenske tradicije, kroz Mit o Kosovu i Njegošev "Gorski vijenac", gdje je po srpskoj nacionalnoj kulturi, istrebljenje muslimana sveti i herojski čin, jedna je od zastrašujućih teza koju je iznio "istoričar" Čekić.

Neda Simić - Žerajić | 16.02.2011 | Glas Srpske
13  LINGVISTI / Biografije istaknutih srpskih lingvista / Miloš Kovačević (1953) poslato: Decembar 08, 2013, 09:12:33 pm
*

JEZIČKE KARIKATURE U SRPSKOM KOMŠILUKU


Skandal sa vaskrsavanjem kovanice "srpskohrvatski jezik" na stranicama udžbenika za osmi razred osnovne škole, stručnjak za savremeni srpski jezik i opštu lingvistiku Miloš Kovačević okarakterisao je kao najgrublje kršenje Ustava Srbije.





Ali više od ovog pravnog osporavanja, profesor Kovačević objašnjava i nenaučno utemeljenje naziva koji je ponovo na volšeban način osvanuo u knjigama za srpske osnovce. Osim što se sa autorom udžbenika i predstavnicima Nacionalno prosvetnog saveta aktivno uključio u javnu polemiku, ugledni profesor Univerziteta u Beogradu u intervjuu za "Vesti" objašnjava i zašto su hrvatski, bošnjački ili crnogorski tek varijanta srpskog književnog jezika, koju je ustanovio Vuk Stefanović Karadžić.

Da li je vama poznato kako je uopšte došlo do toga da se u srpskom udžbeniku izbegne naziv srpski jezik?

U udžbeniku srpskog jezika za 8. razred Duške Klikovac, u lekciji "Mesto srpskog jezika među drugim slovenskim jezicima", na spisku južnoslovenskih jezika zajedno sa srpskim jezikom, našli su se i hrvatski i bošnjački (bosanski) jezik. Zavod za unapređenje vaspitanja i obrazovanja kao stručno telo za konačnu ocenu udžbenika, zatražio je od Odbora za standardizaciju srpskog jezika tumačenje statusa "hrvatskog" i posebno "bošnjačkog/bosanskog" jezika. Odgovor je bio da to nisu posebni jezici, nego varijante istog srpskog jezika, koje se kod Hrvata i Bošnjaka tako zovu, i da ne mogu imati ravnopravan status sa srpskim književnim jezikom.

Šta se dalje dešavalo?

Zavod za udžbenike je kao izdavač zatražio od autorke da tekst popravi u skladu s datom preporukom Odbora. I šta se dalje desilo, kako je autorka dopisala novi tekst u kome je izbacila i srpski, i hrvatski, i bošnjački, a stavila samo srpskohrvatski, očito znaju samo članovi Nacionalnog prosvetnog saveta, koji su nakon diskusije prihvatili dati udžbenik s izbačenim imenom srpskog, a ubačenim imenom srpskohrvatskog jezika!

Deca u Sandžaku uče bošnjački, sada se normira crnogorski, koliko ti "novi" jezici imaju uporište u lingivistici, a koliko su proizvod politike?

Bosanski, kako ga muslimani zovu, ili bošnjački kako mu neki Srbi tepaju, kao ni crnogorski, ni hrvatski, nisu niti po jednom naučnom kriterijumu mogu biti posebni književni jezici. To su samo varijante srpskog Vukov(sk)og književnog jezika. Srpski jezik je, dakle, policentričan jezik, baš kao nemački, francuski, španski ili engleski, na primer. To znači da je prema svim kriterijumima koji jedan jezik čine posebnim jezikom (a to je kriterijum razumljivosti, jezičke strukture i dijalekatske osnovice) on jedan jezik, koji ima neke specifičnosti u upotrebi u različitim državama, ali koje ne ukidaju njegovu razumljivost. To je, dakle, jedan jezik sa više centara u kojima se veštački normom žele napraviti što veće razlike u njegovoj upotrebi. Zato je srpski lingvistički, odnosno jezik koji se može naučno potvrditi, dok su bošnjački, hrvatski i crnogorski samo politički jezici. To su jezici koji nemaju uporišta u nauci, i svaka nova politička garnitura može ih promeniti, baš kako ih je i "ustoličila".

Ako sam vas dobro razumela, smatrate da je sadašnji hrvatski jezik samo varijanta srpskog?

Poznato je da su svi Srbi štokavci. Vuk je tvrdio da su i svi štokavci Srbi, tj. da nema nikoga ko je štokavac a da nije Srbin po jeziku. Zato je Vuk sav štokavski smatrao srpskim, dok je čakavski smatrao hrvatskim, a kajkavski slovenačkim. No, Hrvati nisu hteli razvijati čakavski kao svoj književni jezik, nego su — kako je Ljudevit Gaj, tvorac književnog jezika u Hrvata navodio — "prigrlili srpski jezik" i za to bili Srbima zahvalni. Istorijski, dakle, Hrvati imaju svoj jezik, to je čakavski. Ali današnji jezik koji oni nazivaju "hrvatski" samo je varijanta srpskog književnog jezika čiji je tvorac Vuk Karadžić. Prema tome, u smislu u kome postoji npr. nemački književni jezik, ili ruski književni jezik, ili francuski, ili srpski, zaista ne postoji "hrvatski", niti "bošnjački", niti "crnogorski književni jezik".

Vaša koleginica iz Hrvatske Snježana Kordić smatra da su hrvatski i srpski jedan jezik, ali tamo nailazi na otpor ne samo šire, već i stručne javnosti?

Nije Snežana Kordić jedina od hrvatskih lingvista što tvrdi da su srpski i hrvatski isti jezik. To je, na primer, pre nekoliko godina pisao u "Slobodnoj Dalmaciji" i poznati hrvatski lingvist Ivo Pranjković, onaj što je sad koautor gramatike crnogorskog jezika. Snežana Kordić navodi sve argumente za svoju tvrdnju o nepostojanju hrvatskog jezika kao posebnog. Zbog toga je ona u Hrvatskoj postala persona non grata! Ona tvrdi da postoji samo srpskohrvatski jezik i da bi ga trebalo vratiti u svim državama koje su srpskohrvatski imale kao službeni jezik u bivšoj SFRJ. Za to danas nema ne samo političke volje, već ni argumenata koji bi osporili srpski jezik. Jer, srpski jezik je prethodio srpskohrvatskom, pa je srpskohrvatski, ponavljam, samo preimenovani Vukov srpski književni jezik. Dakle, i srpskohrvatski je u istoj ravni sa današnjim političkim jezicima — bošnjačkim, hrvatskim i crnogorskim.

Šta mislite kako bi odreagovao Njegoš kada bi mu saopštili da je "Gorski vijenac" pisao na crnogorskom, a ne na srpskom?

A šta bi rekao. Verovatno: "U pamet se Crnogorci, ako je još imate!"



MARKETING VAŽNIJI OD ISTINE

Koliko je srpski jezik izgubio bitku na međunarodnom terenu, pošto na nekim fakultetima više nema katedre za srpski, već samo za hrvatski jezik?

Država Srbija vrlo malo ulaže u međunarodnu promociju srpskog jezika. Dok je učena Evropa 19. veka bila oduševljena srpskim jezikom, današnja Evropa polako počinje i da zaboravlja šta je to srpski jezik. Hrvati ulažu mnogo više da bi dokazali da je hrvatski poseban jezik, da bi se za hrvatsko ime jezika više znalo nego za srpsko. A danas je sve marketing. Ko vas za istinu pita? Bojim se da će Srbi prekasno to shvatiti!


NAJPOPULARNIJI SRBIN U NEMAČKOJ

Dr Miloš Kovačević (57) je Srbin rodom iz Bosne i Hercegovine (Presjedovac kod Uloga).

Studirao je i doktorirao u Sarajevu, a njegova pedagoška karijera odvela ga je u više univerzitetskih gradova gde
  je predavao na katedri za lingvistiku (Sarajevo, Beograd, Niš, Banjaluka, Srpsko Sarajevo, Kragujevac,
  Rurski univerzitet u Bohumu — Nemačka).

Svojevremeno je izabran za najpopularnijeg Srbina u Nemačkoj, jer se aktivno uključio u mirenje četnika i
  partizana.

Intenzivno se bavi istorijom i odbranom srpskog jezika o čemu svedoče i naslovi: "Srpski jezik i srpski jezici",
 "Protiv neistina o srpskom jeziku", "Srpski kao većinski i manjinski jezik u Srbiji".

Sa suprugom Dobricom, profesorkom srpskog jezika, ima ćerke Oliveru i Danku.


J. Arsenović | foto: V. Sekulić | 26.09.2010. | Vesti online
14  LINGVISTI / Biografije istaknutih srpskih lingvista / Radmilo Marojević (1949) poslato: Decembar 08, 2013, 08:50:01 pm
*

ДР РАДМИЛО МАРОЈЕВИЋ, редовни професор

библиографија



Књиге:
1. Основни руско–српскохрватски речник : (приручник за ученике, студенте и наставнике) / Р. Маројевић, М. Маројевић, В. О. Можајева. — Москва : Руски језик ; Београд : Просвета, 1985. — 294 стр.

2. Посесивне изведенице у староруском језику : антропонимски сyстем топонимија "Слово о полку Игорове". – Београд : Филолошки факултет, 1985. — 158 стр. — (Монографије / Филолошки факултет Београдског универзитета ; 59)

3. "Сербския песни" Александра Востокова. – Горњи Милановац : Дечје новине, 1987. - 204 стр.

4. Граматика руског језика. – 2. изд. – Београд : Завод за уџбенике и наставна средства ; Нови Сад : Завод за издавање уџбеника, 1988. – 342 стр.

5. Лингвистика и поетика превођења : (међусловенски превод). – Београд : Научна књига, 1988. – 238 стр.

6. Граматика руског језика. – 3. изд. – Београд : Завод за уџбенике и наставна средства ; Нови Сад : Завод за издавање уџбеника, 1989. – 342 стр.
7. Лингвистика и поетика превођења : (међусловенски превод). – Београд : Научна књига, 1989. – 238 стр.

8. Ћирилица на раскршћу векова : огледи о српској етничкој и културној самосвести. – Горњи Милановац : Дечје новине ; Београд : Српски фонд словенске писмености и словенских култура, 1991. – 192 стр. – (Српска библиотека ; 1)

9. Граматика руског језика. – 4. изд. – Београд : Завод за уџбенике и наставна средства, 1994. – 342 стр.

10. Горски вијенац : изворно читање. – Никшић : Центар за информативну дјелатност ; Београд : JU Unireks MB, 1999. – 203 стр. – (Његошев гласник ; 1)

11. Српски језик данас. - Београд : ЗИПС : Српска радикална странка, 2000. – 416 стр. – (Библиотека Сербица ; 1)

12. Старославенске студије. – Београд : Филолошки факултет ; Крагујевац : Нова светлост, 2000. – 158 стр. – (Библиотека Лицеј ; 5) (Палаеославица сербица ; 1)

13. Нови рат за српски језик и правопис : лингвистички огледи из фонологије и ортографије. – Београд : Српски фонд словенске писмености и словенских култура : Требник ; Подгорица : Унирекс ; Бања Лука : Медиа центар Прелом, 2001. – 242 стр. – (Српска библиотека ; 2)

14. Русская грамматика : сопоставительная грамматика русского и сербского язyков с историческими комментариями. Т. 1, Типология, фонология, морфология имени. – Москва : Международнyй университет бизнеса и управления ; Белград : Сербский фонд славјанской письменности и славянских культур, 2001. – 184 стр. – (Монографии / Филологический факультет Белградского университета ; 90)

15. Русская грамматика : сопоставительная грамматика русского и сербского язyков с историческими комментариями. Т. 2, Морфология глагола, синтаксис, теория перевода. – Москва : Международнyй университет бизнеса и управления ; Белград : Сербский фонд славјанской письменности и славянских культур, 2001. – 204 стр. – (Монографии / Филологический факультет Белградского университета ; 91)

16. Граматика руског језика. – 6. изд. – Београд : Завод за уџбенике и наставна средства, 2002. – 342 стр.

17. Граматика руског језика. – 7. изд. – Београд : Завод за уџбенике и наставна средства, 2006. – 342 стр.

18. Српски језик данас. – 2. допуњено изд. – Београд : Бард-фин ; Бања Лука : Романов, 2008. – 218 стр. – (Библиотека Сербика ; 1)


Чланци:
1. Историческое словообразование и хронология фонологических изменений // Филологические науки. – ISSN 0130–9730. – 5 (1985), стр. 38–42.

2. Посесивне категорије у „Слову о полку Игореве” // Јужнословенски филолог. – ISSN 0350–185X. – 41 (1985), стр. 91–123.

3. Прилози творбено–семантичкој реконструкцији староруских топонима // Ономатолошки прилози. – ISSN 0351–9171. – 6 (1985), стр. 1–58.

4. Граматички проблеми превођења // Превођење и настава страних језика. – Београд : Удружење научних и стручних преводилаца Србије, Друштво за примењену лингвистику Србије, 1986. – Стр. 27–33.

5. Имена по мужу у староукрајинском језику // Ономатолошки прилози. – ISSN 0351–9171. – 7 (1986), стр. 125–139.

6. Леонид Степанович Бархударов као теоретичар превођења // Мостови. – ISSN 0350–6525. – 16, 63 (1986), стр. 171–179.

7. Поетика наслова и извор преводног еквивалента : (роман "Подросток" Ф. М. Достојевског) // Мостови. – ISSN 0350–6525. – 17, 1 (65) (1986), стр. 42–49.

8. Русско–сербскохорватский учебный словарь // Strani jezici. – ISSN 0351–0840. – 15, 1 (1986), стр. 22–27.

9. Типолошко диференциање руског и српскохрватског језика // Јужнословенски филолог. – ISSN 0350–185X. – 42 (1986), стр. 21–41.

10. Актуелна питања српскохрватског језика (10) // Летопис Матице српске. – ISSN 0025–5939. – 163, 439, 6 (1987), стр. 989–994.

11. Измедју Вука и Пушкина : Востоковљеви препеви српских народних песама // Мостови. – ISSN 0350–6525. – 18, 72 (1987), стр. 409–419.

12. Лингвистичка русистика у Југославији : развој, правци истраживања, актуелни задаци // Naučni skup Lingvistika i lingvističke aktivnosti u Jugoslaviji, (Sarajevo, 29. -31. marta 1985) / glavni urednik Asim Peco. – Sarajevo : ANUBIH, 1987. – Str. 213–217.

13. Лингвистички и лингвокултуролошки аспекти уџбеника страних језика у српскохрватској говорној средини // Живи језици. – ISSN 0514–7743. – 29, 1/4 (1987), стр. 5–17.

14. Методолошка питања творбено-семантичке реконструкције средњовековних топонима (на примеру староруских назива градова) // Зборник Шесте југословенске ономастичке конференције / главни уредник Павле Ивић. – Београд : Српска адемија наука и уметности, 1987. – Стр. 135–139.

15. О једном тумачењу староруских назива градова // Onomastica Jugoslavica. – ISSN 0475–0934. – 12 (1987), стр. 227–239.

16. О постанку топонима црква Димитрија // Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. – ISSN 0352–5724. – 30, 1 (1987), стр. 129–132.

17. О реконструкцији прасловенског система посесивних категорија и посесивних изведеница // Јужнословенски филолог. – ISSN 0350–185X. – 43 (1987), стр. 17–40.

18. Писање руских имена // Borba. – ISSN 0350–7440. – (1. jun 1987), str. 8.

19. Два метода реконструкције фолклорног текста : на материјалу Вукових Српских народних пјесама // Научни састанак слависта у Вукове дане. – ISSN 0351–9066. - 17, 1 (1988), стр. 279–286.

20. Лингвистика превођења књижевног текста : "Живи и памти" Валентина Распутина у српскохрватском преводу // Мостови. – ISSN 0350–6525. – 19, 3 (75) (1988), стр. 228–236.

21. Народне пјесме из Црне Горе у Вуковим збиркама, са лингвистичког аспекта // Вук Ст. Караџић и Црна Гора / уредник Јевто М. Миловић. – Титоград : Црногорска академија наука и умјетности : Побједа ; Никшић : Наставнички факултет Универзитета "Вељко Влаховић" ; Цетиње : Обод, 1988. – Стр. 69–78.

22. Ономастички ликови у Историји о Црној Гори Василија Петровића // Glasnik Odjeljenja umjetnosti. – ISSN 0350–5480. – 8 (1988), str. 69–78.

23. Разговор о Чернобиљу // Језик. – ISSN 0021–6925. – 35, 4 (1988), стр.117–119.

24. Десети међународни конгрес слависта // Јужнословенски филолог. – ISSN 0350–185X. – 45 (1989), стр. 227–231.

25. О етимологији топонима Косово и етника Косовац и Косовар// Ономатолошки прилози. – ISSN 0351–9171. – 10 (1989), стр. str. 63–65.

26. О превођењу друштвено-политичке лексике са српскохрватског језика на руски // Prevodilac. – ISSN 0351–8892. – 8, 1 (1989), str. 31–39.

27. Самотраг Блажа Перовића или О песничкој творби речи : поговор // Самотраг : (песме) / Блажо Перовић. – Београд : Књижевне новине, 1989. – Стр. 51–54.


28. Вишезначност поетског текста и проблеми његовог превођења : ("Двенадцать" А. Блока) // Јужнословенски филолог. – ISSN 0350–185X. – 45 (1990), стр. 53–62.

29. Двије скице из историјске ономастике // Косовски бој у историји, традицији и стваралаштву Црне Горе / уредник Милосав Бабовић. – Титоград : Црногорска академија наука и умјетности ; Београд : Стручна књига, 1990. – Стр. 255–262.

30. Из ономастичке историје (1-2) : 1. Милош Копиљић (Кобиљић, Обиљевић, Обилић) - фолклорне мене у имену косовског јунака : 2. од Цетиње воде до Ријеке Црнојевића // Ономатолошки прилози. – ISSN 0351–9171. – 11 (1990), стр. 63–70.

31. Радање поеме или песнички експерименат Блажа Перовића // Свободијада србљеница / Блажо Перовић. – Београд : Књижевне новине, 1990. – Стр. 1–5.

32. Поговор // Свободијада србљеница / Блажо Перовић. – Београд : Књижевне новине, 1990. – 50 стр. – Стр. 49–50.

33. Функционална доградња и конвертибилност српских писама (о једној могућој реформи ћирилице и латинице) // Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. – ISSN 0352–5724. – 33 (1990), стр. 263–272.

34. Ћирилица на раскршћу векова // Задужбина. – ISSN 0353–2739. – 2, 8 (1990), стр. 4.

35. Поводом текста "О једном одломку у рецензији Радмила Маројевића" // Јужнословенски филолог. – ISSN 0350–185X. – 47 (1991), стр. 273–277.

36. Руски речници : двојезични речници српскога језика // Задужбина. – ISSN 0353–2739. – 3, 9 (1991), str. 3.

37. Заблуде српских лингвиста // Јединство. – ISSN 0021–5775. – 48, 85/86 (1992), стр. 10.

38. Први руски препеви Хасанагинице : (песничка полемика Востокова и Пушкина) // Анали Филолошког факултета. – ISSN 0522–8468. – 19 (1992), стр. 257–264.

39. Русь и Срьбље : прилог реконструкцији њихове узајамне историје // Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. – ISSN 0352–5724. – 35, 1 (1992), стр. 27–32.

40. Александар Гиљфердинг: Босна, Херцеговина и Стара Србија, Петровац, 1859 // Српски књижевни гласник. – ISSN 0354-2769. – 2, 3, 5-8 (1993), стр. 170-174.

41. Неопределенно-личные предложения в русском язyке и их сербские эквивалентy : (о соотношении сопоставительной лингвистики и теории перевода) // Вопросы языкознания. – ISSN 0373–658X. – 2 (1993), стр. 96–106.

42. Семантичка двопланост посесивних изведеница типа Иваньковая у староруском језику : (уз тумачења граматике и семантике облика у руској историској ленгвистици) // Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. – ISSN 035–25724. – 37 (1994), стр. 339–346.

43. Српски језик данас : (зла памет у злом времену Драгољуба Петровића) // Летопис Матице српске. – ISSN 0025–5939. – 170, 454 (6) (дец. 1994), стр. 966-978.

44. Васпостављење јата у српској писмености // Научни састанак слависта у Вукове дане. – ISSN 0351-9066. – 23, 2 (1995), стр. 91-101.

45. Две фусноте о једном дијалектологу // Летопис Матице српске. – ISSN 0025–5939. – 171, 455, 6 (јун 1995), стр. 1116–1127.

46. Ијекавица и српски језик : са ортографског и ортоепског аспекта // Научни састанак слависта у Вукове дане. – ISSN 0351–9066. – 24, 1 (1995), стр. 25–34.

47. К типологии русского и сербского язyков // Советское славяноведение. – ISSN 0132–1366. – 4 (1995), стр. 63–76.

48. „Горный венец” в русских переводах // Горный венец / Петр II Петрович–Негош. – Подгорица : Унирекс, 1996. – Стр. 9–24.

49. Этюды по грамматике древнеруского язyка. I, (К прочтению Свинцовой грамотy) // Вопросы  языкознания. – ISSN 0373–658X. – 3 (1996), стр. 17–22.
За српски језик и правопис // Књижевне новине. – ISSN 0023–2416. – 47, 931/932 (1996), стр. 5.

50. Историјски развој словенских посесивних изведеница у антропонимији и типонимији : (са социоономастичког и творбено-сематичког аспекта) // Ономатолошки прилози. – ISSN 0351–9171. – 12 (1996), стр. 1–7.

51. Из ономастичке историје // Ономатолошки прилози. – ISSN 0351–9171. – 12 (1996), стр. 17–22.

52. Прилози методологији лингвистичких истраживања 1–2 // Контрастивна језичка истраживања : V. – Нови Сад : Филозофски факултет, Друштво за примењену лингвистику Војводине, 1996. -  Стр. 81–87.

53. Умјесто предговора // Глаголске именице у друштвено-политичкој лексици у руском и српском језику / Дурија Појатић. – Подгорица : Универзитет Црне Горе ; Пљевља : Међурепубличка заједница за културно-просвјетну дјелатност, 1996. – Стр. 5–7.

54. Западна Србија и њена медијска одбрана // Актуелности. – ISSN 0354–9852. – 1, 3 (1997), стр. 111–113.

55. Имена по мужу у старословенском језику // Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. – ISSN 0352–5724. – 40, 2 (1997), стр. 179–183.

56. Интердепендација граматике и лексикологије у српском и руском језику // Научни састанак слависта у Вукове дане. – ISSN 0351–9066. – 26, 2 (1997), стр. 91–99.

57. Методологические вопросы реконструкции древнеславянских топонимов : деривационно–семантический и деривационно–фонетический аспекты // Вопросы языкознания. – ISSN 0373–658X. – 3 (1997), стр. 76–88.

58. Присвојни придеви (поссессива) у старословенском језику // Српски језик. – ISSN 0354–9259. – 2, 1/2 (1997), стр. 153–183.

59. Стеван Сремац у руским преводима // Књижевно дело Стевана Сремца : ново читање. – Ниш : Центар за научна истраживања САНУ и Универзитета : Студијска група за српски језик и књижевност Филозофског факултета, 1997. - Стр. 203–213.

60. Studia palaeoslavica II : старословенски неадаптирани облик Литоус имена грчке богиње Латон // Српски језик. – ISSN 0354–9259. – 2, 1/2 (1997), стр. 457–464.

61. Уместо предговора // Војска Републике Српске између политике и рата / Милован Милутиновић. – Сремска Митровица : Српска вила : Матроз ; Београд : Институт за политичке студије, 1997. - Стр. 13–17.

62. Хибридне врсте ријечи у словенским језицима // Књижевност и језик. – ISSN 0454–0689. –  45, 2/3 (1997), стр. 9–17.

63. Вољети и други глаголи љубави Пере Рогановића // Вољети --- и други глаголи љубави / Перо Рогановић. – Подгорица : Унирекс, 1998. - Стр. 7–12.

64. Горски вијенац у Руском десетерцу // Гласник. – ISSN 0354–799X. – 4, 6/7 (1998), стр. 121–124.

65. Горскога вијенца антикоментари // Библиографски вјесник. – ISSN 0409–3739. – 27, 2/3 (1998), стр. 73–85.

66. Этюды по грамматике древнорусского языка. II (посессивы типа творимиричь). II, (посессивы типа творимиричь) // Вопросы языкознания. – ISSN 0373–658X. – 2 (1998), стр. 51–59.

67. Iransko-srpski kontakti, duhovni i kulturni // O persijskoj književnosti. – Beograd : Filološki fakultet Beogradskog univerziteta : Kulturni centar Islamske Republike Irana, 1998. – Str. 5–6.

68. Јован Вуковић као компаративиста и палеослависта // Личност и дјело академика Јована Вуковића. – Београд : Удружење Дурмитораца : Стручна књига, 1998. – Стр. 31–36.

69. Компаративно-историјски приступ класификацији врста речи у српско и руском језику // Научни састанак слависта у Вукове дане. – ISSN 0351–9066. – 27, 2 (1998), стр. 39–48.

70. Лична имена у систему антропонимских категорија прасловенског језика // Српски језик. – ISSN 0354–9259. – 3, 1/2 (1998), стр. 5–12.

71. Преподавание и изучение грамматики старославянского и древнерусского языка в сербских университетах // Изучавање словенских језика, књижевности и култура у инословенској средини. – Београд : Филолошки факлутет : Славистичко друштво Србије, 1998. – Стр. 556–562.

72. Српски језик и славистика // Србистика. – ISSN 1450–670X. – 1, 2/3 (1998), стр. 5–40.

73. Studia palaeoslavica. III (старословенски облици безоyмаи, бесчинаи, беспосагая) // Јужнословенски филолог. – ISSN 0350–185X. – 54 (1998), стр. 165–173.

74. Граматичке категорије у српском језику (из компаративно-историјске и теоријско-методолошке перспективе) // Научни састанак слависта у Вукове дане. – ISSN 0351–9066. – 28/2 (1999), стр. 11–26.

75. Нека питања критике текста Горског вијенца // Српски језик. – ISSN 0354–9259. – 4, 1/2 (1999), стр. 87–144.

76. Александар Белић као компаративиста и палеослависта // Српски језик. – ISSN 0354–9259. – 5, 1/2 (2000), стр. 59–80.

77. Конкуренција језичких средстава и динамика језичког развоја // Научни састанак слависта у Вукове дане. – ISSN 0351–9066. – 29, 1 (2000), стр. 43–50.

78. Нека питања критике текста Горског вијенца (II) // Српски језик. – ISSN 0354–9259. – 5, 1/2 (2000), стр. 251–276.

79. Руски препеви лирике Десанка Максимовић : (метрика и ритмика, семантика и поетика) // Анали Филолошког факултета. – ISSN 0522–8468. – 20 (2000), стр. 233–240.

80. Српске теме из црногорског угла // Српска слободарска мисао. – ISSN 1450–8753. – 1, 3 (2000), стр. 617–631.

81. Горски Вијенац (1847-1997): у сусрет критичком издању (II) // Српски језик. – ISSN 0354–9259. – 6, 1/2 (2001), стр. 7–56.

82. Значење 1913. стиха Горског вијенца : (облик улетио у првом стиху Тужбалице сестре Батрићеве) // Зборник Матице српске за књижевност и језик. – ISSN 0543–1220. – 49, 3 (2001), стр. 353–366.

83. Између Вука и Пушкина - Востоковљеви препеви српских народних песама // Преводна књижевност. – Београд : Удружење књижевних преводилаца Србије, 2001. -  Стр. 324–334.

84. Над чем работают ученые // Вопросы языкознания. – ISSN 0373–658X. - 2 (2001), стр. 151–153.

85. Секундарни женски антропоними на подручју источне и старе Херцеговине // Српски језик. – ISSN 0354–9259. – 6, 1/2 (2001), стр. 197–203.

86. Предговор // Снови из завичаја / Милош Тодоров Влаховић. – Београд : Стручна књига, 2001. – Стр. 7–9.

87. Значење 2613. стиха Горског вијенца : (облик уклин и израз нека стоји за уклин народу) // Зборник Матице српске за књижевност и језик. – ISSN 0543–1220. – 50, 3 (2002), стр. 453–464.

88. Реконструкција рефлекса јата у критичком издању Горског вијенца // Српски језик. – ISSN 0354–9259. – 7, 1/2 (2002), стр. 5–65.

89. Реконструкција сугласника у критичком издању Горског вијенца // Наш језик. – ISSN 0027–8084. – 34, 3/4 (2002/2003), стр. 209–233.

90. Значење 1914. стиха Горског вијенца // Зборник Матице српске за књижевност и језик. – ISSN 0543-1220. – 51, 1/2 (2003), стр. 95–107.

91. Значење 2180. стиха Горског вијенца : Сврх мене се сви овде куните // Књижевност и језик. – ISSN 0454–0689. – 50, 1/3 (2003), стр. 91–95.

92. Тумачење 583. и 584. стиха Горског вијенца : јунаку се чешће пута(х) хоће / ведро небо насмејат грохотом // Српски језик. – ISSN 0354–9259. – 8, 1/2 (2003), стр. 63–88.

93. Критичко издање Горског вијенца // Горски вијенац / Петар II Петровић Његош. – Критичко изд. – Београд : Фонд истине, 2004. – Стр. 7–43.

94. Новинске приче актуелизованих историјских тема // Руске теме : новија сазнања / Михаило П. Миљанић. – Подгорица : Тропикал принт, 2004. – Стр. 5–7.

95. Реконструкција самогласника у критичком издању Горског вијенца // Наш језик. – ISSN 0027–8084. – 35, 1/4 (2004), стр. 67–115.

96. Предговор // Горски вијенац / Петар II Петровић Његош. Текстологија. – Критичко изд. / редакција и коментар Радмило Маројевић. – Подгорица : ЦИД, 2005. – Стр. 5–33.

97. Ријеч као текстолошки проблем (с ортоепског и версолошког аспекта) // Српски језик. – ISSN 0354–9259. – 10, 1/2 (2005), стр. 55–74.

98. Српски књижевни језик и његови историски и регионално-конфесионални варијетети // Српски језик. – ISSN 0354–9259. – 10, 1/2 (2005), стр. 427–438.

99. Стандардизација и пјеснички језик // Шести лингвистички скуп "Бошковићеви дани". – Подгорица : ЦАНУ, 2005. – Стр. 77–81.

100. Творба речи у савременом српском језику Ивана Клајна (1) // Српски језик. – ISSN 0354–9259. – 10, 1/2 (2005), стр. 685–779.

101. Фразеолошки русизми у Горском вијенцу. I : (израз "Милошем живиш" у 892. стиху) // Зборник Матице српске за књижевност и језик. – ISSN 0543–1220. – 53, 1/3 (2005), стр. 337–347.

102. Фразеолошки русизми у Горском вијенцу. II : (израз "на главу погибоше" у 2688. стиху) // Зборник Матице српске за књижевност и језик. – ISSN 0543–1220. – 53, 1/3 (2005), стр. 349–359.

103. Граматичка функција побочних акцената у руском језику // Српски језик. – ISSN 0354-9259. – 11, 1/2 (2006), стр. 37-50.

104. Најтамнија периода у Горском вијенцу и Луча Микрокозма // Друштвено-политичка мисао Његоша / уредник Михаило Марковић. – Београд : САНУ, 2006. – Стр. 195–222.

105. Распарчавања језика није било // Српски језик. – ISSN 0354-9259. – 11, 1/2 (2006), стр. 427-435.

106. О наставном програму српског језика као страног // Српски као страни језик у теорији и пракси. – Београд : Министарство просвете и спорта Републике Србије : Филолошки факултет, Центар за српски као страни језик, 2007. – Стр. 325-339.

107. Пјеснички језик Његошев. 1 : глаголи с аблативним префиксима. 2 // Српски језик. – ISSN 0354-9259. – 12, 1/2 (2007), стр. 45-67.

108. Творба речи у савременом српском језику Ивана Клајна (2) // Српски језик. – ISSN 0354-9259. – 12, 1/2 (2007), стр. 501-600.

109. Допринос српских лингвиста тумачењу развоја прасловенских гласовних група *kti, *gti, *chti // Славистика. – ISSN 1450-5061. – 12 (2008), стр. 108-115.

110. Маца, именице тога типа, њихове творбене базе и паралелна образовања : етимолошке забиљешке // Српски језик. – ISSN 0354-9259. – 13, 1/2 (2008), стр. 85-101.

111. Учење о побочним акцентима и Вакернагелов закон о распореду енклитика // Зборник Матице српске за славистику. – ISSN 0352-5007. – 73 (2008), стр. [267]-281.

112. Смрт Смаил-аге Ченгијића и Његошева епска трилогија : поредбена текстолошка анализа // Књижевна историја. – ISSN 0350-6428. – 41, 139 (2009), стр. 553-582.

113.Стих Луче микрокозма : макроверсолошка анализа // Зборник Матице српске за књижевност и језик. – ISSN 0543-1220. – 58, 1 (2010), стр. 67-109.


Прикази:
1. В. Л. Виноградова, Словарь–справочник „Слова о полку Игореве” : Вып. 1–6. Ленинград, Наука, 1965–1984. // Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. – ISSN 0352–5724. – 29, 2 (1986), стр. 189–193.

2. И. М. Жељезњак, А. П. Корепанова, Л. Т. Масенко, О. С. Стрижак: Етимологичний словник литописних географичних назв пивденнои Руси : Киив, Наукова думка, 1985, стр. 1-252+[4] // Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. – ISSN 0352–5724. – 30, 1 (1987), стр. 209–213.

3. Stjepan Babić, Tvorba riječi u hrvatskom književnom jeziku. Nacrt za gramatiku, Zagreb, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (Djela, Razred za filologiju, knj. 62), Globus 1986 // Јужнословенски филолог. – ISSN 0350–185X. – 43 (1987), стр. 245–262.

4. Vladimir Anić - Josip Silić, Pravopisni priručnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. Zagreb, Sveučilišna naklada "Liber", Školska knjiga 1986 // Јужнословенски филолог. – ISSN 0350–185X. – 44 (1988), стр. 87–99.

5. Монографија Светлане Терзић Nomina Agentis у српском и руском језику (суфикс - ац) // Nomina Agentis у српском и руском језику : (суфикс - ац) / Светлана Терзић. – Ужице : Учитељски факултет, 2003. - Стр. 5–6.


Преводи:
1. Историја о Црној Гори / Василије Петровић. – Титоград : Лексикографски завод Црне Горе, 1985. – 197 стр.

2. Дечко / Фјодор Михајлович Достојевски ; превели Радмило Маројевић и Милена Маројевић. - Београд : Рад, 1986. – 534 стр. – (Изабрана дела Фјодора Михајловича Достојевског ; књ. 11)

3. Дечко / Фјодор М. Достојевски ; превели Радмило Маројевић и Милена Маројевић. – Београд : Рад, 1988. – 534 стр. – (Изабрана дела Фјодора Михаиловича Достојевског ; 11)

4. Враголасте приче за одрасле : народне приповетке Руског севера / превели Никола Дамјановић и Радмило Маројевић. – Горњи Милановац : Дечје новине ; Београд : Српски фонд словенске писмености и словенских култура ; Москва : Радуга, 1992. – 239 стр.

5. Дечко : 1 / Фјодор Михајлович Достојевски ; превели Милена и Радмило Маројевић. – Београд : Српски фонд словенске писмености и словенских култура ; Горњи Милановац : Дечје новине ; Москва : Радуга, 1992. – 357 стр. – (Библиотека Русика)

6. Дечко : 2 / Фјодор Михајлович Достојевски ; превели Милена и Радмило Маројевић. – Београд : Српски фонд словенске писмености и словенских култура ; Горњи Милановац : Дечје новине ; Москва : Радуга, 1992. – 348 стр. – (Библиотека Русика)

7. Дечко. 1 / Фјодор М. Достојевски ; превели Милена Маројевић, Радмило Маројевић. – Београд : Ленто, 2003. – 342 стр. – (Одабрана дела Фјодора Михаиловича Достојевског)

8. Дечко. 2 / Фјодор М. Достојевски ; превели Милена Маројевић, Радмило Маројевић. – Београд : Ленто, 2003. – 326 стр. – (Одабрана дела Фјодора Михаиловича Достојевског)

9. Дечко. 1 / Фјодор М. Достојевски ; превели Милена Маројевић, Радмило Маројевић. – Београд : Ленто, 2009. – 342 стр. – (Одабрана дела Фјодора Михаиловича Достојевског)

10. Дечко. 2 / Фјодор М. Достојевски ; превели Милена Маројевић, Радмило Маројевић. – Београд : Ленто, 2009. – 326 стр. – (Одабрана дела Фјодора Михаиловича Достојевског)

11. Misli Dostojevskog / izabrao i uredio Dragan Lakićević ; [prevodioci Milosav Babović ... et al.]. – Beograd : Partenon, 2009. – 151 str. – (Biblioteka Život i misao)


Уредништво:
1. O persijskoj književnosti : referati sa naučnog skupa povodom 75 godina od pojavljivanja prevoda Hajamove poezije u Jugoslaviji, a koji je održan na Filološkom fakultetu 9. decembra 1998 / redakcioni odbor Radmilo Marojević, Rade Božović, Dragana Kujović. – Beograd : Filološki fakultet : Kulturni centar Islamske Republike Irana, 1998. – 88 str.

2. Транскрипција и превођење са словенских језика / уређивачки одбор Борислав Вуковић, Радмило Маројевић, Михал Тир ; главни уредник Радмило Маројевић. – Београд : Савез славистичких друштава СР Србије, 1988. – 124 стр. – (Славистички зборник ; 3)

3. Горски вијенац / Петар II Петровић Његош ; приредио Радмило Маријевић. – Критичко изд. – Београд : Фонд истине, 2004. – 285 стр. – (Српска породична библиотека ; 1, 4)

4. Горски вијенац / Петар II Петровић Његош. – Критичко изд. / редакција и коментар Радмило Маројевић. - Подгорица : ЦИД, 2005. – 1008 стр. – (Библиотека Посебна издања)

Састављач библиографије непознат
15  SRPSKI JEZIK I SRPSKI JEZICI / Knjiga o jeziku / Jovan Ilišković & Mihailo Jelić — Srbska riječ — riječ Božija poslato: Decembar 08, 2013, 08:24:31 pm
*

O AUTORIMA KNJIGE


Михаило Јелић

рођен 1965. године у Д. Дубици код Шамца. Дипломирао Србски језик и књижевност, те Енглески језик на Педагошкој академији у Бањој Луци.

Живи и ради у Шамцу као наставник Србског и Енглеског језика у Основној школи. Ожењен је и има једног сина.


Јован Илишковић

рођен 1965. године у Г. Слатини код Шамца. Дипломирао економију на Економском факултету у Београду.

Бави се организовањем и вођењем ходочасничких путовања у Свету земљу (Јерусалим, Синај и др.). Живи у Београду. Ожењен је и има једну кћерку. / Србска мисао
Stranice: [1] 2 3 ... 12