Kućna slava
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Kućna slava  (Pročitano 9018 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 417



Pogledaj profil
« poslato: Jun 11, 2011, 01:32:20 am »

**
DREVNI OBIČAJI


KUĆNA SLAVA

Krsno ime ili slava je pokazatelj istorijske sudbine srpskog naroda i njegovog etničkog bića, a poseban značaj ovog običaja je u povezivanju jedinke sa širom zajednicom.

Među mnogim običajima našeg naroda, koji su tako brojni, raznovrsni i jedinstveno lepi, ima i naročiti običaj slava ili krsno ime, za koji se drži da je tako osoben i Srbinu prirođen da se može uzeti kao znak njegovog nacionalnog razaznavanja, jer poznavanje srpske kuće bez znanja slavske svetkovine ne samo da je nepotpuno, već je nemoguće.
 
To se objašnjava i izrekom — gde je Srbin, tu je slava, jer, kako je Vuk Karadžić zapisao: "Svaki Srbin ima po jedan dan u godini koga on slavi, i to se zove krsno ime, sveti, sveto, i blag dan. Domaćin se stara i pripravlja za cijelu godinu kako će i s čim će proslaviti krsno ime."
 
Poznavaoci slave ističu da je ova svetkovina vrlo davnog postanja. No, kako je ona i očiti znak narodnosti, to je često bivana na udaru od protivnika Srpstva. Pišući o tome, početkom ovog veka, Vladislav Skarić je isticao: "Kad god su srpski protivnici novijeg vremena radili na odnarođivanju koje srpske zemlje, njihov je rad uvek bio uperen protiv ovoga običaja, pa su se trudili da ga na terenu svoje propagande kao neosporan dokaz srpstva iskorijene."
 
Ostavljajući po strani nepotrebnu neumerenost i rasipništvo prilikom slavljenja, koje nastoje da provedu i najsiromašniji i najbogatiji, treba istaći da je slavski običaj pokazatelj i ogledalo narodne sudbine. Sami slavski običaji, koji su iz predela u predeo tako različiti, odražavaju kakve su istorijske, privredne i duhovne odlike pratile slavske običaje i uticale na njih, bilo u njihovom obogaćivanju bilo osiromašenju. Sa druge strane, posmatrano u razvojnoj putanji svake porodice, slava uvek odslikava trenutno porodično stanje i prilike (veselje ili žalost, uvećanje ili smanjenje broja ukućana, raspoloživa sredstva i imetak, sastav gostiju itd.).
 
Slavljenje, dakle, ima višestruki značaj. No, ono nije samo očuvanje tradicije, niti njeno puko podržavanje. Po svom osnovnom sadržaju, nameni i smislu, slavski običaji su okrenuti budućnosti. U tome je i odgonetka njihovog dugog održavanja, može se reći od pradavnina. To je najbolje iskazao savremni srpski etnolog Petar Vlahović, objašnjavajući da "isto onako kao što su se svojevremeno totemu prinosile krvne i beskrvne žrtve za spas i napredak određene društvene zajednice, tako se i do naših dana određenog dana u godini obraća svecu koji se smatra zaštitnikom kuće, imanja i porodice. Dakle, jelo na slavskoj trpezi vrsta je agrarne žrtve radi zaštite živih i napretka domaćinstva u celini, a to potvrđuju i zdravice koje su sastavni i glavni deo slavskog ceremonijala za vreme praznika."
 
Posmatrajući slavu kao narodnu povest, poslednjih godina je sve primetnije oživljavanje slavske svetkovine. Sve više je onih koji se vraćaju zapostavljenom slavskom običaju. Kao pratilac i ogledalo narodne sudbine slava je poslednjih decenija nemi svedok dešavanja u srpskom narodu koji se našao na značajnoj istorijskoj prekretnici, a poslednjih godina, čak, ponovo, na najpodmukliji način, izložen genocidu. Otuda, kao i u svim tegobnim prilikama kada se pribira i usmerava narodna snaga radi odbrane samobitnosti, pa i opstanka, poseže se za korenima i temeljima narodnog bića, te, samim tim, i slava — kao dragulj narodne samosvesti — doživljava obnovu i preporod.
 
U drugoj polovini ovog veka su mnoge okolnosti uticale na zapostavljanje slave: predvajanje porodice, pa i njeno razaranje, migracija iz sela u grad, kolonizacija, rasipanje radno aktivnog stanovništva u potrazi za poslom i boljom zaradom, posebno odlazak u inostranstvo, zatim zapreke koje je postavljala ideologizirana država, a u poslednje vreme i ponovna izloženost genocidu, kao i progoni Srba sa vekovnih ognjišta. Posledica ovoga je razdrobljenost porodice, stambena nezbrinutost i generacijski diskontinuitet, što sve vodi gubljenju slavskih običaja.
 
Sa druge strane, po pravilu da je u slavskom običaju najbitnije ne zapostaviti slavljenje, slava je opstajala i u mnogo tegobnijim prilikama i vekovima. Jer, znalo se, slavu, uprkos svemu, treba proslaviti. Tako su je slavili, uvek prema mogućnostima datog trenutka, i puki siromah, i ubogi sužanj, i vojnik u rovu, i putnik daleko od doma, i zarobljenik, i logoraš. Rečju, svako ko se osećao Srbinom i imao nadu i veru u budućnost.
 
Čoveku se može sve uzeti, ali njemu uvek ostaje svest o poreklu i pripadnosti. A Srbima je običaj slave izraz upravo te svesti. Slava nikad nije uslovljena imućnošću, već je podjednako raspodeljena na sve slojeve društva, i sustopice prati svakog pojedinca kroza sve mene u njegovom životu. Zato je ona opštenarodna. U jednom teskobnom i nama nenaklonjenom istorijskom vremenu, kakve su za Srbe pod austrijskom knutom bile šezdesete godine prošlog veka, rodoljubiva srpska velikoškolska omladina je odrešito zapisala u poslanici svom predvodniku Svetozaru Miletiću: I jedan Srbin ako ostane — on je narod. A da će taj pojedinac držati i održati slavu, niko nije mogao da posumnja.
 
Ovim smo došli i do odgovora na to šta je uzrokovalo obnovu i preporod slavske svetkovine u današnjem naraštaju. Kada je nastala bezočna i besomučna hajka na sve što je srpsko, i to od onih kojima je Srbija praštala i takva dobra činila da ne mogu nikad tako plemenito uzvratiti, iz dubine naroda je potekla, nepomućena i čista, kao što uvek od bistrovidih izvora ide, snažna žica sopstvenog duhovnog nasleđa, u kojem je slava najbolji izraz običajne kreposti.
 
Razume se, ne slavi se zbog drugih, niti se time bilo kome što uzima ili čini nažao, čak ni ucveljenim srbomrscima, koji mogu samo presvisnuti u sopstvenom jadu i jedu. Slava se drži zarad vlastite duhovne ravnoteže, njome se pokazuje spremnost da se sa drugima podele plodovi sopstvenog truda, da se održi zavet predaka i nastavi nikad konačna bitka za napredak i boljitak. Slava je svečanost mira i čista srca, dostojanstvenog prostosrdačnog tihovanja domaćina i uklapanje porodice u širu zajednicu. Slavski skup je, sa zborom i iskazom želja, druželjubiva i društveno vredna potvrda povezanosti porodice u kolo svenarodne uzajamnosti, te je, prema tome, on spona jedinke i naroda kakvoj se ne može naći zamena.
 
Najhumaniji sadržaj slave je u činjenici da ona nikome ne dopušta da bude sam. Jer, pre svega, to je dan u godini kada pojedinac deli sa drugima ono što ima, pokazujući time da pripada određenom krugu i zajednici. Izvan tog kruga ne postoji čovek, već samo usamljenik i očajnik u bezobličnoj gomili istih takvih usamljenika i očajnika. A čovek nije stvoren da živi sam. Niti sam može opstati.





OGLEDALO SRPSKO
Mesečnik za
istoriju, tradiciju,
duhovnost i kulturu
Broj 1 ■ januar 1996.
Izdaje
LARS
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 417



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 31, 2014, 12:16:49 am »

**

O KRSNOJ SLAVI


Prvohrišćanska je vera, od Boga nam dana i od Svetih Apostola predana, da slavimo Boga i Njegove Svetitelje. Slavljenje Boga i Božjih Ugodnika, Anđela, Apostola, Proroka, Mučenika, Svetitelja, Prepodobnih i svih Pravednika, jeste naš hrišćanski pravoslavni životni stav, kojim ispovedamo veru svoju u pravi cilj i smisao našeg ljudskog života i ovde na zemlji i u večnosti. Jer ko slavi Boga i Božje Svetitelje, taj slavi istinsku i večnu slavu čovekovu u Bogu Živom i Istinitom, te onda neće slaviti nikakve lažne bogove ni prolazne i smrtne ljude ovoga sveta. Ko slavi Boga i Božje Svece, kao prave i istinite, besmrtne ljude, koji iz ovog prolaznog i smrtnog života Bogom Živim pređoše u život večni i besmrtni, taj će se i sam slavom Božjom proslaviti i Bogu i Svetima upodobiti, jer će od Boga biti zajedno sa Svetima proslavljen u večnost Carstvu Nebeskom.

Sveti Otac Srpski, Sava Ravnoapostolni, dao je nama pravoslavnim Srbima i jednu posebnu srpsku domaću Slavu — naše Krsno Ime, to jest blagoslovio je našu srpsku porodičnu Slavu:da svaka srpska porodica, svaka kuća i domaćinstvo slavi onoga Svetitelja na čiji su dan naši pretci i praoci primili Hristovu veru i krstili se u ime Svete Trojice. To je dakle, naša srpska Krsna Slava i Krsno Ime, za koje naš verni narod s pravom kaže: Ko Krsno Ime slavi, ono mu i pomaže.

Slaveći našu domaću Slavu, mi ne prestajemo slaviti i svoju crkvenu, hramovnu Slavu zajedno sa svojom braćom i parohijanima; i to je naša zajednička sveta Preslava. A kada slavimo svoju domaću i porodičnu Slavu, ne slavimo je opet sami u kući, niti samo u kući, nego najpre sa ostalim pravoslavnim hrišćanima u Crkvi, na zajedničkoj svetoj Službi, svetoj Liturgiji, gde su prisutni i svi Božji Anđeli i svi Sveti, i gde se spominju svi naši živi i upokojeni, pa tek onda i u domu svome. I opet u domu ne slavimo je sami, nego u zadruzi i zajednici sa svojom porodicom, sa svojim bližnjima i srodnicima, sa susedima i prijateljima, i sa svakim namernikom Božjim koji nam tog dana dođe u dom, makar bio i prosjak i ubožjak, pogotovu on. Jer je i on, kao i svaki čovek, slika Božja i brat Hrisgov i naš.

Sveta Krsna Slava upravo i ima taj smisao i značaj: da sve nas okupi i sjedini u jednu pravu bratsku Hristovu zajednicu, u svetu Crkvu kao sabor Božji, kao sabranje dece Božje, te zato Krsno ime i slavimo u slavu Božiju i u čast Svetih, na naše spasenje i oboženje, na očovečenje i hristovljenje, na bogougodno zaduženje i sjedinjenje sa njima, našim Slavama, i preko njih se Hristom, našom večnom i neprolaznom Slavom.

Kada jedna porodica treba da otpočne da slavi?

Odgovor je jednostavan i logičan: onda kada se osamostali. Kada se oženjeni sin odvoji od roditelja i po građanskim merilima osnuje posebno domaćinstvo, nema razloga da se i u crkvenom smislu ne smatra posebnom ćelijom velikog organizma Crkve. Zašto da lišava sebe i svoju porodicu blagodetnih darova koje donosi Slava? Otud je pogrešno uverenje, koje postoji u nekim krajevima, da sin ako je i odvojen od roditelja ne treba da slavi, jer ima živa oca ili starijeg brata! Još se ponegde događa da porodica ne slavi ako je te godine u žalosti, što je takođe pogrešno, a ukazuje na neshvatanje suštine praznovanja Slave. Kako treba slaviti slavu?

Za slavski obred potrebno je pripremiti:

— slavsku sveću,
— kuvanu pšenicu (koljivo, žito),
— slavski hleb (kolač) koji je umešen osvećenom vodicom,
— čašu crnog vina i
— spisak imena živih članova porodice.

Sve drugo što je pripremljeno za Slavu, dodatno je i nije neophodno. A neophodno je da sve bude pošteno kao po danu: ne u pirovanju i pijanstvu, ne u razvratu i bestidnosti, ne u svađi i zavisti (Rm 13:13)

Smisao obreda Krsne slave.

U bogosluženjima Pravoslavne crkve sve ima svoj uizvišeni smisao i naročito značenje, pa je tako i sa slavskim obredom.

Slavska sveća. koja po mogućnosti treba da je od čistog pčelinjeg voska, označava prinos najčistiji i najneviniji. Kao što pčela pravi med sakupljajući slatki mirisni sok od cvetova, tako i molitva svečara treba da potiče iz čistog srca i čiste duše.

Slavski kolač predstavlja  ž r t v u  koju dajemo kao prinos blagodarnosti Bogu što smo kroz Isusa Hrista i Njegovo stradanje iskupljeni od propasti i oslobođeni od praroditeljskog greha.

Slavsko žito-koljivo je simbol naše zahvalnosti Bogu za date nam zemaljske plodove; ono nam je i spomen na svetitelja kojeg slavimo a koji, po rečima našeg Spasitelja, kao zrno pšenice, umrevši — mnogi rod donosi.

Gde smo danas?

Krsna slava je oduvek bila dan i za ovakvo sagledavanje. Svaki narod, porodica i pojedinac imaju svoj životni put. Potrebno je pokatkad zaustaviti se i razmisliti, sagledati sebe, porodicu i narod u tom istorijskom hodu. Svaka generacija sagledavala je sebe u svome vremenu.

Moramo reći da je danas među nama sve više porodica koje su sve manje hrišćanske, a proslavljanje Krsne slave od najstarijih vremena pa do danas, predastavlja jedan od najvažnijih činilaca u osvežavanju verskog života u srpskom narodu.

Krsnu slavu, kao izraz svoje vere, treba da drži bez prekida svaka naša porodica, bez obzira na stanje u kojem se trenutno nalazi; jer Slava čoveku-verniju uliva poverenje, snagu, osveženje, stabilnost, duševni i telesni mer.


Jeromonah Atanasije
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: