Ikone, minijature, grafika i umetnički zanati
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ikone, minijature, grafika i umetnički zanati  (Pročitano 6510 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 417



Pogledaj profil
« poslato: April 16, 2011, 01:23:28 am »

**

SPOMENICI KULTURE

SRPSKA SREDNJEVEKOVNA UMETNOST
IKONE, MINIJATURE, GRAFIKA I UMETNIČKI ZANATI


Pored monumentalne arhitekture i zidnog slikarstva, u srednjevekovnoj Srbiji cvetalo je i slikarstvo ikone i minijature kao i umetnički zanati — zlatarstvo, drvorezbarstvo, tkačka i veziljska veština. Pojedine grane ovih umetnosti započinju svoj život već u XI veku, ostale se razvijaju uporedo sa monumentalnom tokom XII—XV veka i ne zamiru posle propasti nemanjićke države, već se nastavljaju i u turskom periodu sve do XVIII veka.
 
Svaka od ovih umetničkih grana imala je sopstvenu razvojnu liniju; ipak su sve one bile povezane mnogim vezama i uklapale se kao jedinstvena celina u zajednicu sa monumentalnom umetnošću.
 
Monumentalnom slikarstvu najbliže je bilo slikarstvo ikona. Dragocene ikone kao pokloni vladara crkvama i manastirima spominju se već u biografijama prvih Nemanjića. Redovno, kada se opisuje podizanje vladarskih zadužbina, stari pisci ističu kako su vladari crkvi poklonili, pored sasuda, knjiga i odežda i bogato okovane ikone. U poznatom inventaru kraljice Beloslave, žene kralja Vladislava, nabraja se čitava galerija srebrom okovanih, dragim kamenjem i biserom ukrašenih ikona.
 
Među vladarskim poklonima crkvama u inostranstvu najčešće su bile ikone. Jedna skupocena ikona te vrste, poklon kraljice Jelene, čuva se u Vatikanu, a druga — poklon Dečanokog, nalazi se u crkvi sv. Nikole u Bariju. Iz vremena Dečanskog, na našem tlu, sačuvane su ikone prvobitnog ikonostasa dečanske crkve. Zalazeći sve dublje u kasnija stoleća broj ikona u našim crkvama stalno raste. Isticanjem sve veće važnosti ikonostasa u unutrašnjem ukrasu naših crkava XVI i XVII veka i ikone u okviru slikarstva postaju sve važnije. Od prvih decenija XVI veka ikonopis postaje vodeća grana našeg starog elikarstva; na ikonama tih vremena, naročito na onim sa zlatnom podlogom, srpsko slikarstvo turskog perioda ostvaruje svoje najveće uspehe. Remek-dela ove vrste imaju Dečani, Peć, Morača, Nikoljac, Gračanica i crkve u Sarajevu, Dubrovniku i Mostaru.

Najstarije među svim granama našeg slikarstva bilo je minijaturno slikarstvo. Ono se po stilskim oblicima može pratiti daleko u rana stoleća srednjega veka, sve do "životinjskih" stilova preromanske umetnosti. Od rukopisa ukrašenih inicijalima romanske umetnosti najčuvenije je Miroslavljevo jevanđelje pisano poslednjih godina XII veka. U daljem razvoju srpska minijatura se naročito ističe u umetnosti kasnog XIV i ranog XV veka; nažalost, dva najlepša dela tih vremena ne nalaze se u zemlji: poznati Minhenski psaltir i Lenjingradsko čegvorojevanđelje. Ali i pored tih reprezentativnih pretstavnika našeg minijaturnog slikarstva ostalo je u bibliotekama crkava, manastira i naučnih ustanova u našoj zemlji mnogo bogato ukraševih rukopisa: u zbirkama Srpske akademije nauka, u beogradskoj Patrijaršiskoj biblioteci, u biblioteci Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, i u bibliotekama Peći, Dečana, sv Trojice Pljevaljske, Nikoljcu, Pivi i Cetinjskom manastiru. Kao i sve ostale grane naše stare umetnosti i minijatura je doživela vrhunac svog cvetanja u doba političke samostalnosti; ali je ona i posle velike katastrofe 1459 godine uspela najbolje da sačuva visoke kvalitete starijih rukopisnih ukrasa. U danima obnove Pećke patrijaršije došlo je do — istina — kratkog preporoda književnosti koja naročito imponuje brojem iluminiranih rukopisa.
 
Majstorima minijature bili su najbliži majstori naše stare grafike. Umetnička oprema naših najstarijih štampanih knjiga bila je po kvalitetu ravna najlepšim štampanim knjigama kasnog XV veka u Italiji i Nemačkoj. Najveći stari srpski majstori grafike radili su u cetinjskoj štampariji Crnojevića. Kasnije se grafička oprema knjiga još držala na zavidnoj visini u štamparijama Božidara Vukovića, u mileševskoj i gračaničkoj štampariji — ali je docnije postepeno postajala sve grublja. Naročito se grafika namenjena najširoj potrošnji, razni "abagari" (drvorezi svetih ličnosti sa molitvama koji su služili kao amajlije) i ikone rezane u drvetu i metalu, mnogo odvajaju od stila ilustracija u štampanim knjigama. "Srbulje", najstarije srpske štampane knjige, nalaze se u najvećem broju u istim bibliotekama i zbirkama u kojima se čuvaju i rukopisi.
 
Često puta isti majstori koji su rezali drvoreze za štampu radili su i ostale umetničke radove u drvetu.
 
Od našeg duboreza XIV veka očuvalo se malo. Jedan ćivot od drveta sa polihromnim reljefima u Dečanima pokazuje koliko je ovaj umetnički zanat kod nas bio već u XIV veku na zavidnoj visini. Kasnije se bogata ornamentika, u drvetu sa pozlatom, naročito razvila na ikonostasima sa monumentalnim krstom i raskošnim dverima. Od spomenika duboreza ove vrste ostali su savršeno očuvani delovi ikonostasa u Dečanima i celi ikonostasi u Morači, Pivi i nekim manjim crkvama XVI i XVII veka.
 
Kao zamene metalnih polikandilija javljaju se u XVI i XVII veku drveni duborezni lusteri "Bogorodičina kola" koji su igrali važnu ulogu u običajnom pravu naših gorštaka u Hercegovini i Crnoj Gori; najlepša kola nalaze se u Morači i Pivi, a postojala su i u drugim manastirima ovih krajeva; ona su naročito zanimljiva kao objekti na kojima se u pravilnom kružnom ritmu izlažu sa obe strane slikane ikone manjeg formata. Od ostalog ukrasa u duborezu očuvani su u nekim manastirima stolovi i pultovi za knjige (nalonji); na najbogatijim primercima drvo je ukrašeno fino rezanim ornamentima od kosti, naprimer u Dečanima, Gračanici, sv. Trojici Pljevaljekoj.
 
Obrada metala u staroj srpskoj umetnosti može se pratiti od vremena prvih Nemanjića. Od najstarijih zlatarskih radova iz srpskih riznica sačuvala se u srebro okovana ruka sv. Jovana — sada u katedrali u Sijeni. Okovi ikona i metalne korice crkvenih knjiga spominju se u izvorima već od kraja XII veka. Origiialni srebrni okovi ikona srpskog porekla očuvani su iz XIV veka; najlepši među njima nalazi se u crkvi sv. Nikole u Bariju. Od posuđa, nakita i crkvenih stvari u metalu malo je ostalo iz XIV veka. Sudeći po pisanim podacima vidi se da je zlatarstvo u srednjevekovnoj Srbiji, bogatoj plemenitim metalima, bilo jako razvijeno. Kralj Dragutin imao je na svom dvoru zlatarsku radionicu. Od vremena kralja Milutina spominju se u izvorima često primorski majstori zlatari u Srbiji; tako je među Milutinovim majstorima bio čuven Kotoranin Obrad. U XV veku zlatarstvo je naročito cvetalo na Kosovu, u Novom Brdu. Velika većina zlatarskih radova po riznicama naših crkava i manastira iz kasnijih je vremena — iz XVI, XVII i XVIII veka. Iz mase neproučenog materijala izdvajaju se svojom lepotom dragocenosti fruškogorskih manastira i riznica u Dečanima, Peći, Studenici, Trojici Pljevaljskoj, Savini, Staroj crkvi u Sarajevu itd. U kasnijem zlatarstvu najlepši su primerci darohra-pilnice i moćnici u obliku metalnih arhitektonskih modela, okovi knjiga, krstovi, ripide, kadionice i razno posuđe.

Umetničku vrednost imaju i najbrojniji radovi naših zlatara: novac i pečati, od olova i pozlaćenog srebra. Od većih radova u metalu naročito su bili dragoceni horosi — polikandilija (veliki metalni obruči obešeni na lancima ili perforiranim šipkama). Od horosa, najlepši se očuvao u Dečaiima iz kraja XIV veka; nešto su stariji manji harosi u Markovom Manastiru i Psači.
 
I tehnika livenja zvona bila je poznata našim srednjevekovnim majstorima. Najlepša zvona Srba livaca nastala su u XV veku; sada ih ima u Peći, Dečanima, Beogradu i Skoplju.
 
Tkačka i veziljska umetnost negovana je mnogo u srednjevekovnoj Srbiji. Samo manji broj tekstilnih umetničkih dela, koja su bila vezana za crkvu, fragmentarno se očuvao. Tkanine i vez laičkog karaktera poznati su nam isključivo po pisanim spomenicima i podacima sa fresaka; ipak se po toj građi može jasno da zaključi da su i ove vrste umetničkih zanata kod nas mnogo negovane, naročito u XIV i prvoj polovini XV veka. Od originalnih tkanina i vezova očuvani su raskošni egzemplari zlatom vezenih plaštanica iz XIV veka. Među mnoštvom primera crkvenog veza, pokrova, plaštanica, kao i delova crkvenih odežda, koje zlatom i biserom vezu na svili vlastelinke, monahinje i monasi, izdvajaju se radovi monahinje Jefimije: zavesa za carske dveri manastira Hilandara i pokrov za mošti kneza Lazara. — Od umetničkih radova na tkanpni najlepši su se nalazili u Fruškoj Gori (njihov očuvani deo sada je u Patrijaršiji u Beogradu). Ima ih i u riznicama velikih manastira: Dečana, Studenice, sv. Trojice itd.
 
Najmanje je od svih vrsta umetničkog zanata ispitana naša srednjevekovna keramika. Sudeći po podacima koje nam pružaju freske smelo bi se zaključiti da je i ona, naročito u XIV i XV veku, bila znatno razvijena. Skromni fragmenti srpske srednjevekovne keramike u zbirkama naših muzeja još ne pružaju dovoljno materijala da se o njoj stvori sasvim jasna slika.



SPOMENICI KULTURE
Vodič priredili službenici i saradnici
zavoda za zaštitu i naučno proučavanje
spomenika kulture NR Srbije
Urednik: MILORAD PANIĆ SUREP
Prosveta, Beograd 1951
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: