*
IZAZOVI: HRAM SVETOG SAVE NA VRAČARUKAO NEBO NA ZEMLJI
Rano je pre podne, a u porti kao na aerodromu. Vodiči dižu visoko table raspoznavanja, oko njih se okupljaju turističke grupe, sredovečni stranci, školarci...
— Gotovo svi zvaničnici koji dođu u posetu državi Srbiji posete Hram. U poslednje vreme bilo je dosta vojnih delegacija. Najbrojniji posetioci su đaci, kojima posvećujem posebnu pažnju. Hram obilaze đaci iz cele bivše Jugoslavije. Dolaze iz Đevđelije, Podgorice, Banjaluke, Ljubljane, sve ih je više i iz Zagreba... — priča arhimandrit Danilo Ljubotina, tumač i kustos Spomen hrama svetog Save na Vračaru, dok s kraja platoa posmatramo monumentalnu mermernu građevinu — Svi su zadivljeni lepotom i veličinom hrama. U sebi, a često i naglas, postavljaju pitanje odakle tako malom narodu, naročito posle svih preživljenih tragedija, moć da počne gradnju ovako velikog hrama. Hram je, po mom mišljenju, plod velike srpske pobede u Prvom svetskom ratu i zanosa naroda koji je potom usledio.
Najvažniji datum za Hram je 10. maj. Tog dana, pre 418 godina, Sinan paša je uzeo telo svetog Save iz manastira Mileševe i spalio ga baš na uzvišenju gde se danas ka nebu uzdiže najveća srpska i svetska pravoslavna crkva.
— Zašto je to Sinan — paša uradio baš ovde? Vračar je bio pusto mesto, jedanaest kilometara udaljeno od grada, koji je tada obuhvatao današnji Dorćol i Kalemegdan. Ali, ovo je najviša kota u blizini grada, nalazi se na 172 metra nadmorske visine, na 82. metru od nivoa reke Save. Dakle, vatra se mogla videti, i sa Dorćola, i sa Kalemegdana — priča arhimandrit Danilo. — Srbija je u ono vreme imala četiri, a turska imperija, koja je bila u zenitu državne i vojne moći, 110 miliona stanovnika. Beograd je bio najveća zapadna tvrđava te imperije i mogla je da drži pet-šest hiljada stajaće vojske. Za ono vreme to je bila ozbiljna vojna sila. Počeli su ustanci protiv turske vlasti preko Save i Dunava, u Transilvaniji, Besarabiji, Banatu i Moldaviji. Sinan — paša je hteo da zaplaši srpski narod, Srbima da kaže: mi smo jaki i moćni, mi znamo, umemo i hoćemo da vas ućutkamo. To je bio smisao spaljivanja mošti svetog Save. Pravoslavlje je održavalo nacionalnu, kulturnu i duhovnu svest srpskog naroda, drugih institucija tada nije bilo.
Ideja da se na tom mestu podigne Spomen hram svetom Savi potekla je od mitropolita beogradskog Mihaila još u drugoj polovini 19. veka. Na njegovu inicijativu osnovano je Društvo za podizanje Hrama. Ugledni Srbi su otkupljivali parcelu po parcelu da bi se stvorio veliki i celovit plato koji danas pripada crkvi, a o njemu brine, obnovljeno, Društvo za podizanje i dovršenje hrama.
— Između dva rata, za vreme patrijarha Varnave koji je uložio sebe da bi ideja postala stvarnost, počelo je zidanje. Stiglo se do devet metara visine, kada je izbio Drugi svetski rat — govori nam arhimandrit Danilo o istoriji gradnje Hrama koja je od osvećenja temelja 10. maja 1939. godine delila sudbinu naroda i države. — U vreme komunističke vladavine Sveti sinod je uputio 92 pisma Saveznoj vladi. Ni na jedno nije dobio odgovor. Najveće zasluge za dovršenje Hrama pripadaju patrijarhu Germanu. Za vreme bio je garaža nemačke vojske, a pred kraj je i Crvena armija unutar zidova držala svoj vojni materijal. Posle su ga velike beogradske firme pretvorile u garažu. Stari Beograđani koji žive u okolini pričaju da je ovde jedno vreme bio i cirkus. Patrijarha Germana vlast je strašno pritiskala da se hram pretvori u nešto drugo, na primer, da se ukrovi na zatečenoj visini i napravi bazen. On nije to dozvolio uprkos svim opasnostima koje su pretile njemu i crkvi onoga vremena.
Hram je bio umrtvljen sve do 1984. godine, kada je Predsedništvo tadašnje Socijalističke Republike Srbije, sa Dušanom Čkrebićem na čelu, dalo dozvolu da se crkva dovrši. Patrijarh German je, sa svim arhijerejima i mnogobrojnim sveštenstvom, 10. maja 1985. godine, ponovo osveštao temelj.
— Tog dana, prema podacima ondašnje policije, u hramu i oko hrama skupilo se 260.000 vernika. Taj događaj promenio je psihologiju Beograda. Od tada je vladajuća struktura smatrala da je potrebno da se hram dovrši, a narod je sa takvim oduševljenjem to dočekao da nije bilo ni najsiromašnijeg Srbina koji nije dao prilog za dovršetak hrama — priča arhimandrit Danilo. — Usledilo je pet godina mira za hram. Onda počinje građanski rat u bivšoj Jugoslaviji i sve je stalo. Inflacija je desetkovala, možda i uništila, ono što je narod skupio za hram. Srećom, spoljašnji zidovi, sve do kupole, bili su gotovi. Čak je postavljen i veliki krst. Patrijarh Pavle, koji je bio izuzetno skroman i asketski nastrojen, nije dozvolio da se rade veliki radovi, jer je smatrao da narod gladuje i da nije primereno da se ulepšava ili dovršava veliki hram kakav je ovaj.
Gradnja je nastavljena početkom novog milenijuma i, evo, sad stojimo pred veličanstvenim zdanjem i čini nam se da tu nema šta da se doda, kao što, i kad na televiziji gledamo prenos liturgije, imamo utisak da je završena i unutrašnjost hrama. Zasluge za takav doživljaj pripadaju majstorima za svetlo, crvenim tepisima za jednokratnu upotrebu i dovitljivosti samih sveštenika.
— Kada je Kraljevina Srbija raspisala konkurs za gradnju hrama, stiglo je dvadeset projekata. Kako Beograd još nije imao svoj univerzitet, svi su poslati na proveru u Sankt Peterburg i nijedan nije prošao. Hram ispred nas izgrađen je po projektu profesora Aleksandra Deroka i Božidara Nestorovića i dan — danas se po njihovom projektu dovršava — kaže arhimandrit Danilo. — Urađen je u srpsko-vizantijskom stilu i jedan je od najlepših hramova velikih crkava na svetu. Sa krstom je visok 80 metara, a dimenzije su 101 metar u pravcu istok-zapad i 91 metar u pravcu sever-jug. Ovo je najveći pravoslavni hram na svetu. Veći je i od Hrama Hrista Spasitelja u Moskvi i od Isakijevskog sabora u Sankt Peterburgu, ali je u svim dimenzijama za tri metra manji od Crkve svete Sofije u Carigradu.
U arhitektonskom smislu Hram je 90 odsto završen, ali ostalo je još mnogo, kako bi laici rekli, dekorativnog posla. Za centralna hrastova vrata, teška tri tone, i dvoja manja sa strane, trenutno se u Moskvi radi obloga. Biće to duboki reljef sa motivima iz života Isusa Hrista otisnut u bronzi. Iznad vrata, gde sada nisu freske kako na prvi pogled izgleda, već sitotisak na platnu, biće urađeni mozaici koji će krasiti i unutrašnjost hrama.
— Kad je počela obnova hrama beogradski profesori građevine odlučili su da on bude dovršen po novim tehnologijama, dakle prenapregnutim i armiranim betonom. Freskopis je naš nacionalni i izraz srpskog srednjovekovnog pa i današnjeg slikarstva i po njemu smo poznati u svetu. Ali, beton ne trpi fresku. Zato je odlučeno da oslikavanje bude u mozaiku, koji je možda i najskuplji, ali je i večiti — objašnjava kustos Danilo. — Sada se izvode pripremni radovi, pravi se podloga za mozaike, a, kako vi novinari umete da kažete, Srbi traže svog Mikelanđela, odnosno traže se najbolji slikari i najbolja rešenja u duhu pravoslavne ikonografije i plastične dekoracije. Nadam se da imamo tako sposobnih ljudi. Sveti sinod je bio odredio da u oslikavanju učestvuju i drugi pravoslavni narodi, pa je bilo rečeno da će hram oslikavati po dvadeset Srba, Grka, Bugara, Rumuna, Rusa i možda još po neko sa zapada koji se bavio vizantijskim slikarstvom. Pre svih, Italijani, jer oni imaju tradiciju vizantijskog slikarstva. Oni imaju čuvene hramove kao što su oni u Raveni, Monrealu i Grotaferati. To su ostaci velike vizantijske kulture koja je temelj evropske kulture.
Arhimandrit Danilo veruje da će oslikavanje, od kupole pa nadole, početi za godinu dana ili koji mesec više. Veruje i da će i ruski predsednik Dmitrij Medvedev i premijer Vladimir Putin, koji su prilikom posete Beogradu obećali pomoć u toj prvoj fazi oslikavanja, održati obećanje.
— Kada bi se hram rastegao, dobila bi se površina od tri hektara. Zato ne verujem da oslikavanje može da bude završeno za manje od deset godina intenzivnog rada. Naravno, pod uslovom da sve ide po planu i da finansijska konstrukcija može da isprati radove. O tome brine Odbor za praćenje radova i oslikavanje na čijem čelu je mitropolit crnogorski Amfilohije. On je dao i najlepši opis i teološki i filozofski doprinos u vezi sa potrebom da izgradimo ovakav hram.
Utvrđeni su motivi mozaika i sve što će biti oslikano već je kompjuterski obrađeno.
— Hram nije dekorativna, već liturgička zgrada. On je mesto našeg spasenja i treba da izgleda onako kao što su ruski izaslanici videli Svetu Sofiju kada ih je veliki knez Vladimir poslao da traže rešenje za svoju veru. Oni su obišli svet i videli velike zapadne crkve i istočne bogomolje, ali kada su ušli u Svetu Sofiju i videli bogosluženje i njen umetnički i ikonografski izraz, rekli su knezu: mi više nismo znali da li smo na nebu ili na zemlji. Onda je knez Vladimir odlučio: "To će biti naša vera, u njoj ćemo se krstiti". — pripoveda arhimandrit Danilo. — Hram svetog Save, u arhitektonskom i teološkom smislu, zaista predstavlja nebo na zemlji. Kupola, na kojoj je Hristos Pantokrator, Svedržitelj, označava nebeski svod. Kako sada govore naši inženjeri i stručnjaci na kupoli neće biti oslikan Pantokrator, već Vaznesenje Hristovo, jer se takva kompozicija nalazi u starim vizantijskim crkvama. Uz Vanesenje biće i Bogorodica Širšaja.
Pandatife koji drže kupolu krasiće četiri jevanđelista, Mateja, Marko, Luka i Jovan. Ispod dolaze veliki praznici, Hristovo rođenje, Preobraženje i Vaskrsenje, a na zapadnom zidu, po kanonu, uvek se oslikava uspenije Bogorodice, kada Hristos njenu dušu nosi na nebo. U oltaru će biti oslikani srpski svetitelji, motivi iz života i smrti svetog Save i istorijski događaji srpskog naroda koji su vezani za crkvu. Centralni oltar, sa ikonostasom od belog mermera, posvećen je svetom Savi, a severni oltar svetom Ermilu i Stratoniku. Oni su bili rimski legionari, propovedali su hrišćanstvo i ubijeni su zbog toga. Njihova tela nađena su nizvodno od Dunava, prema Višnjici. Savremena crkvena nauka i arheologija utvrdila je da su Ermil i Stratonik bili prvi hrišćani u Singidunumu, današnjem Beogradu. Južni oltar je posvećen obnovitelju Beograda, svetom Stefanu Lazareviću, sinu kneza Lazara.
— Zamislite da ste u crkvi na Oplencu, tako bi i ovde trebalo sve da bude — kaže arhimandrit Danilo dok silazimo u kriptu. — U hram može da stane 10.000 ljudi, a ima i tri horske galerije, i svaka prima po sedamsto pevača. Kripta može da primi 3.000 ljudi. Posvećena je svetom knezu Lazaru, kao i kapela koja je već gotova. Predviđeno je da kripta bude izložbeni prostor, jer crkva mora da pokaže široj javnosti vrednosti koje čuva u svojim depoima, a u njoj su već održavani koncerti duhovne muzike.
Oltar u kripti je skoro završen. Oslikavanje kripte će biti urađeno po ugledu na Ravenu. Tako će se na njenim zidovima naći znakovi i motivi iz prirode koji simbolišu život.
U kripti se mogu videti i ostaci oskrnavljene povelje koju je u temelje ugradio patrijarh Varnava. Drugu povelju je u temelje postavio patrijarh German. Inače, patrijarh Varnava, koji je sahranjen u maloj Crkvi svetog Save, ostavio je testament u kome je izrazio želju da ga sahrane u hramu kada bude završen.
— Kripta patrijarha još nije završena jer se pojavila vlaga. Razmišljalo se o tome da se njena izgradnja ubrza zbog sahrane patrijarha Pavla — kaže kustos Danilo Ljubotina. — Međutim, patrijarh Pavle nije želeo da se sahrani ni u kakvom luksuzu, nego najobičnije, da kovčeg sa njegovim telom bude spušten direktno u zemlju. Njegova volja je ispoštovana i on je sahranjen u porti manastira Svetih arhangela Mihaila i Gavrila u Rakovici.[/color]
M. Stamatović |
Ilustrovana politika
