Siniša Dimitrijević — Pismo pravoslavnoj javnosti o zvonima
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
RIZNICA SRPSKA « ČITAONICA « Dešavanja u oblasti kulture i umetnosti « Siniša Dimitrijević — Pismo pravoslavnoj javnosti o zvonima
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Siniša Dimitrijević — Pismo pravoslavnoj javnosti o zvonima  (Pročitano 3500 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 415



Pogledaj profil
« poslato: Februar 26, 2013, 07:51:36 pm »

*
Zvona (tačnije: "glokenšpil")
na hramu Sv. Save i pokatoličavanje srpskog naroda



PISMO PRAVOSLAVNOJ JAVNOSTI O ZVONIMA

Danas kada se u Srbiji i srpskim zemljama uveliko obnavljaju i zidaju novi hramovi pitanje zvona, i njihove upotrebe, mora konačno da postane predmet ozbiljnog razmišljanja čitave naše pravoslavne javnosti, kako bi se prekinulo sa praksom kupovine zapadnih rimokatoličkih zvona. S pravom su oči mnogih uperene u najznačajniju srpsku svetinju hram Svetoga Save, u nadi da će na njemu prepoznati onaj klep koji je Sveti Sava uredio Studeničkim tipikom. Povodom objavljenih tekstova u "Hrišćanskoj misli", "Politici", "Borbi" i "Večernjim novostima", koji se odnose na zvona hrama Svetoga Save, obraćam se pravoslavnoj javnosti da samo činjenicama osporim tobože ispravnost niza radnji vezanih za zvona hrama Svetog Save, čineći to bez namere da nekog povredim.
 
U časopisu "Hrišćanska misao br. 1—3 za 1994. godinu, u članku pod naslovom ZVONA U PRAVOSLAVLJU, na osnovu upoređivanja tablica sa dimenzijama zvona koje su u upotrebi u Rusiji sa početka 1906. godine, kao i tablica iz istog perioda koje se koriste na zapadu, zatim na primeru dva zvona koja imaju isti prečnik (širinu 630 mm) — pokazao sam razliku pravoslavnih i rimokatoličkih zvona. Pravoslavno zvono visoko je 690 mm, a zapadno 575mm. Pravoslavno ima težinu 163,97 kg, a zapadno 115,27 kg. Razlika u težini klatna (brenca) je skoro dupla. Tako je kod pravoslavnog težina 8,20 kg, a kod rimokatoličkog 17 kg. Iz ovoga se jasno vidi da u pomenutim tablicama ne postoje dva zvona koja imaju iste dimenzije, da se u nekim slučajevima, kao u navedenom, samo po jedan elemenat poklapa, a svi ostali su različiti. Ne treba biti nikakav stručnjak za akustiku i zvona, jer je i laicima jasno da dva instrumenta sa ovakvim očiglednim razlikama u dimanzijama, daju različite kvalitete zvukova. Posle puna dva meseca na ove moje tvrdnje o razlici zvona i protesta kako se na hramu Svetog Save ne bi uveo GLOKENŠPIL, tj. instrument zapadnjačkog tipa, g. Pešić u listu "Borba" od 1. avgusta 1994. god. u tekstu pod naslovom DEOBA ZVONA KOJEŠTA neosnovao iznosi: "Ne može se praviti deoba na rimokatolička, odnosno zapadna i pravoslavna zvona".
 
U svom tekstu nijednim argumentom se ne dokazuje ova smela tvrdnja. Kao jedine dokaze g. Pešić navodi da iza svega što radi stoji Sv. Sinod Srpske pravoslavne crkve i orden Svetoga Save. To me je jako podsetilo na vremena kada su se u nedostatku znanja i činjenica kao dokazi navodili partijski komiteti i prvoboračke spomenice. Opravdano se postavlja pitanje: Zašto svoje neznanje o zvonima gospodin Pešić želi da pravda skrivanjem iza Srpske pravoslavne crkve i odličja Svetog Save. Na žalost, negirajući pomenutu razliku među zvonima paušalno, bez ikakvih dokaza, a osećajući silnu potrebu da kaže kako, navodno, razlike među zvonima i ne postoje (verovatno da bi se opravdala kupovina zvona u vrednosti od pola miliona dolara u inostranstvu), u tekstu objavljenom u listu „Večernje novosti" od 8. avgusta 1994. godine pod naslovom KOME ZVONA ZVONE gospodin Pešić kaže: "Samo laici i komercijalisti zvona mogu krstiti pravoslavnim, jevrejskim ili katoličkim". Ova maštarija, tj. da nema razlike među pravoslavnim, jevrejskim i rimokatoličkim zvonima trebala je g. Pešiću valjda u nedostatku dokaza za negiranje moje teze o razlici među zvonima. Pominjanjem i jevrejskih zvona g. Pešić želi da dokaže da razlike među zvonima ne postoje. On je ovom "tvrdnjom", tj. da ne postoji razlika među pravoslavnim, jevrejskim i rimokatoličkim zvonima posvedočio da je jedini, na celoj zemaljskoj kugli, koji zna za jevrejska zvona.
 
Tragično je to što gospodin Pešić ne zna da Jevreji nisu nikada, sve od svog postanka do danas koristili zvona. Da li će se oni koji odobriše izgradnju naše najveće svetinje i dodeliše mu orden Svetoga Save zapitati, posle ovakve izjave gospodina Pešića, ko je čovek koji podiže najveću srpsku svetinju? A pravoslavna javnost s pravom se pita: Koji su to velikodostojnici Srpske pravoslavvne crkve koji odobravaju sve ovo arhitekti Pešiću i zašto se ne oglasiše da kažu da pominjanje nekakvih jevrejskih zvona, za koja samo gospodin Pešić zna, najviše šteti našo Crkvi. Izjava gospodina Pešića o jevrejskim zvonima otkriva njegovo, i samo njegovo, neznanje. Iako je plod neznanja, ova izjava je jača od svih mojih činjenica, jer gospodin Pešić uživa ugled u crkvenim krugovima, i zaklanja se tuđim autoritetom.
 
Kako se može verovati arhitekti Pešiću da razlike među zvonima nema kad on ne zna da Jevreji nikada nisu koristili zvona. To pokazuje, između ostalog i to da gospodin Pešić koji se prsi ordenom Svetoga Save nije stigao da pročita čak ni Andrića, jer bi u tom slučaju znao da Jevreji nemaju zvona i da razlika u zvuku među rimokatoličkim i pravoslavnim zvonima postoji.
 
Jedno je kad nekoga optužujete za neznanje, a savim je nešto drugo kad čovek svojim izjavama dokaže to svoje neznanje. Ovo neznanje gospodina Pešića tumačim i kao podsticaj svima nama, poklonicima Svetoga Save, da se dobro zamislimo i priupitamo u čijim ruka je izgradnja hrama na Vračaru? Kada bi neznanje gospodina Pešića bilo jedini problem, možda bi on i bio rešiv, ali gospodin Pešić je sklon i javnom obmanjivanju svih onih koji su zainteresovani za sudbinu hrama na Vračaru.
 
U pomenutom tekstu pod naslovom DEOBA ZVONA KOJEŠTA objavljenom u "Borbi" od 1. avgusta 1994. godine piše: "Do sada je, objašnjava, kupljeno trideset zvona i to iz Francuske, Holandije, Austrije i Norveške". Samo nekoliko dana kasnije u listu "Novosti" od 8.avgusta 1994. godine u tekstu KOME ZVONA ZVONE gospodin Pešić kaže: "Hram na Vračaru po projektu trebao bi da ima 54 zvona. Do sada je od donatora sakupljeno novca za izradu 25. A kada se prikupi devedeset posto potrebnih sredstava (sva zvona će koštati oko pola milona dolara) ići će se na licitaciju i ko da najbolju ponudu izliće zvona". S pravom se moramo zapitati: Čemu služe ovakve obmane? Možda odgovor može dati sledeća obmana gospodina Pešića. U navedenom tekstu u listu "Borba" od 1. avgusta 1994. godine gospodin Pešić kaže: "Kroz posebnu studiju, rađenu preko tri godine došao sam do zaključka da je hramu odgovarajuće da ima 52 zvona. U sva četri zvonika trebalo bi da bude po jedno veliko i u jednom zvoniku još 48 zvona". Iz ovih reči bi trebalo da zaključimo da je gospodin Pešić stručnjak za zvona, pošto je tri godine temeljito radio studiju o zvonima (uspeo je u tom periodu da "pronađe" i jevrejska zvona).
 
Međutim, u listu "Nada" u reportaži novinarke Živane Aničin, u tekstu pod naslovom KAKO ZVONA ZVONE gopspodin Jevrem Popović, naslednik jedne od najstarijih naših livnica koja i dan dans lije zvona, na pitanje novinara da li će liti zvona za hram na Vračaru, kaže: "To nam je predloženo, ja sam šest meseci radio skice za zvonike. Prvobitno je zamišljeno da svaki toranj ima po pet zvona, klasičnih, tonski složenih i da najveće bude od 5200 kg. a najmanje 700 kg. Da zvone istovremeno da bi se što dalje čulo. Potom su graditelji došli na novu zamisao, da zvona sviraju određenu melodiju, za šta su potrebna 54 zvona. Prihvatio sam ali me više nikada nisu pozvali. Ne znam zašto". Pošto gospodin Pešić tvrdi da iza svega što radi stoji Sinod Srpske pravoslavne crkve, nejasno je da li je sa znanjem Sinoda angažovan zvonolivac Jevrem Popović i da li je njegov projekt odobren? Zatim, kako je došlo do odustajanja od projekta, te da li je Sinod doneo odluku da prihvati novi projekt u kome dominira instrument GLOKENŠPIL.
 
Zar se može nazvati studijom o zvonima ovako neozbiljno menjanje koncepta; danas jedno sutra drugo. Ako Sinod SPC zaista stoji iza ovakvih radnji, onda je on na čudan način postao "izvršni organ" samozvanog protomajstora Branka Pešića. Do sada se pokazalo da šta god "protomajstor" uradi, Sinod to podržava. Postavlja se pitanje, neće li Pešić pokušati da od Sinoda iznudi da ga podrži i u pronalaženju jevrejskih zvona. A na pitanje kako to da Božje sluge na zemlji postanu sluge samozvanog protomajstora Pešića najbolji odgovor daće nam reči "oca" Steve Vlašića objavljene u tekstu KOME ZVONA ZVONA od 8. avgusta 1994. godine: "Kako je u Rusiji bivši sistem uništio livnice zvona, a kod nas tehnologija nije napredovala, mi ne možemo tražiti da livac zvona bude neko naš". Zašto je "otac" Stevan Vlašić prećutao postojanje livnice Popović u Beogradu? Ona je sve vreme pod komunuzmom lila zvona. Zbog toga su Popovići i robijali po Brozovim kazamatima, ali su uspeli da sačuvaju tradiciju livenja zvona do današnjih dana. Neverovatno je da se "otac" Stevan Vlašić razume u livnice po belom svetu, a pravi se da ne zna da u srcu Beograda postoji livnica sa tradicijom preko dvesta godina. Doživesmo na žalost to, da ono što Broz ne uništi za pola veka danas pokušava da uništi "otac" Stevan Vlašić. Uostalom, zbog ovakvih laži i laži iznetih u pomenutom tekstu, da je navodno poslednjih trideset godina poctojala samo jedna livnica, u Žalecu u Sloveniji, "Novosti" su 22. avgusta objavile tekst o livnici zvona Popović pod naslovom: ZVONA TREĆE GENERACIJE kao odgovor "ocu" Stevan Vlašiću i g. Pešiću.
 
Postavlja se pitanje kakva to sila tera i oca Vlašića i g. Pešića da negiraju postojanje jedine naše livnice kada vrlo dobro znaju da ona postoji, a g. Pešić je i sam nekoliko puta posećivao tu livnicu. Nije li možda razlog ovome namera da se pokaže kako eto mi nemamo livnice zvona pa je normalno da zvona naručujemo po belome svetu, od protestanata i rimokatolika. Sve ovo možda ne bi bilo toliko tragično da se Pešić nije dosetio da u hram Svetoga Save po prvi put u istoriji Srpske crkve uvede instrument u hram. Taj instrument sastaveljen od 52 zvona sa potrebnom klavijaturom za koji mi u našem jeziku ni ime nemamo, a koji je poznat u svetskoj literaturi kao GLOKENŠPIL (igra zvona), trebalo bi po ovoj zamisli svakoga dana u podne (valjda po istoimenom vesternu) da svira himnu Svetog Save. Svirati himnu Svetoga Save svakoga dana tačno u podne, na instrumentu napravljenom od zvona, s pravom možemo nazvati pravoslavnim kičom koji je na žalost proisteko iz nacionalnog kiča koji je u velikoj meri planski sprovođen, ne bi li se na taj način, osnovne duhovne vrednosti srpskog naroda dovele u pitanje, i ponovo otvorio prostor ateizmu, rimokatolicizmu, sektaštvu. Instrumenti u Srpskoj pravoslavnoj crkvi do dana današnjeg nisu bili u upotrebi.
 
Uvođenje GLOKENŠPILA u hram Svetoga Save predstavlja novotariju, a SPC se mora suočiti sa posledicama narušavanja vekovne pravoslavne tradicije. Ako se dozvoli uvođenje GLOKENŠPILA u hram na Vračaru, onda će se dozvoliti upotreba tog i drugih instrumenata i u ostalim hramovima. Kada se jednom dozvoli upotreba GLOKENŠPILA po crkvama, onda je normalno da se dozvoli upotreba i orgulja. Prihvatanjem GLOKENŠPILA u hramu Svetoga Save za haos koji će uslediti — ne može biti odgovoran samo arhitekta Pešić, jer on ne mora da bude taj koji će sagledati sve posledice uvođenja ovakve novotarije. Ali SPC zbog svoje posebne odgovornosti u srpskom narodu, kao jedini vekovni stub očuvanja vere i tradicije, obavezna je da o novotarijama odlučuje ne iz ugla sadašnjih potreba i interesa, već na osnovu posledica koje novotarije mogu da stvore u vremenu koje dolazi. Nije li ovako olako prihvatanje novotarija na hramu Svetoga Save kroz uvođenje instrumenata u crkvu, samo uvod u mnogo ozbiljnije novotarije koje se spremaju.
 
Zahvaljujući tekstovima Dr Miodraga M. Petrovića pravoslavna javnost saznala je kakve sve tragične posledice mogu nastati usled pokušaja carigradskog patrijarha i inicijative pokrenute u Šambeziju (Švajcarska) za promenu crkvenokanoskog poretka, po kojem bi se vernici u rasejanju, koji žive van granica matične crkve, stavili pod jurisdikciju carigaradskog patrijarha sa pravom osnivanja stavropigaijalnih manastira i uvođenja apelacionog prava carigradskog patrijarha po ugledu na papu. Davanje pristanka vladike Irineja (Bulovića) i Ignjatija (Midića) svojim potpisima pokrenuta je kanonska novotarija koja će sigurno izazvati razdor u Pravoslavnoj crkvi.
 
Naporedo sa pokušajima nametanja "novog kanonskog poretka" po principima Rimokatoličke crkve i zapada, dešavaju se konkretne stvari kao što je uvođenje GLOKENŠPILA u hram Svetoga Save, valjda kao dokaz dobre volje i spremnost da se Crkva odrekne svog vekovnog ustrojstva i prihvati novotarije. To dokazuje da su se nad našom Crkvom nadnele zle sile koje žele da je "legalnim putem" približe uniji i papi, a kao posledica tog približavanja verovatno bi nastao i pokret za reformu unutar same Crkve po ugledu na protestante. Ne koriste li takve pojave u Srpskoj crkvi svakojakim jeresima koje raskidaju deo po deo njenog tela, i to iz dana u dan sve lakše. Zato postaje jasno i to, odkuda tolika moć jednom svetovnom licu kakav je slučaj sa arhitektom g. Pešićem. Svedoci smo da se ovaj čovek godinama uz prećutni blagoslov crkvene jerarhije predstavlja kao "protomajstor" hrama Svetog Save. Zna se međutim da je arhitekta Pešić samo izvođač radova na ovome hramu a da su pravi protomajstori hrama pok. Nestorović i Deroko.
 
Zaista ispada cinično i podrugljivo nazivati arhitektu Pešića "protomajstorom" makar iz poštovanja prema davno počivšim arhitektama Nestoroviću i Derokou. Zamislite kako bi to bilo da se šef štamparije u kojoj se štampaju dela Dostojevskog proglasi autorom istih dela. Uz sve to, arhitekta Pešić ima, kao svetovno lice, neverovatan uticaj na jerarhiju Crkve. Sve što je želeo da uradi na hramu Svetoga Save, on je to i sproveo, čak i u slučajevima kada je Sinod Srpske pravoslavne crkve formirao komisije, i donosio drugojačije odluke, za šta nam kao dobar primer služi mermer koji je nabavljen za hram. Kakva je to moć koju arhitekta Pešić ima i kako je ona stvorena to je pravoslavnoj javnosti za sada nepoznato. Sa sigurnošću se može tvrditi da ta moć nije plod njegove učenosti (jevrejska zvona koja je arhitekta Pešić izmislio najbolji su dokaz). Nemajući odgovor na pitanje o poreklu moći g. Pešića, savest mi nalaže da progovorim kakve će posledice imati po Srpsku pravoslavnu crkvu ovakva njegova uloga. Kada nam bude postalo jasno da pojedina svetovna lica imaju toliki uticaj na jerarhiju Crkve, da mogu da je nateraju da uvodi novotarije koje nisu u njenoj vekovnoj tradiciji, postaće jasno i to, da je jerarhija Crkve pod uticajima svetovnih moćnika sama sebi postala cilj.
 
Ubrzo posle izmirenja unutar Srpske crkve vaskrsavaju pitanja oko "makedonske" i "crnogorske crkve". Nije li stvaranje roformista u Srpskoj pravoslavnoj crkvi dokaz nametanja novog vekovnog raskola radi razbijanja srpskog duhovnog bića i robovanja nekakvom novom zapadu? Zato se uvođenjem GLOKENŠPILA u hram Svetoga Save započinje proces odvajanja Crkve od njene vekovne tradicije, a to podrazumeva uvođenje novih zapadnih merila koja nas u duhovnom smislu samo mogu odvesti, kako to ruski filozof Berđajev kaže, u "obezduhovljeno hrišćanstvo", čime se ide naruku reformistima. Dilemu: kojim putem krenuti, onim kojim je išao Sveti Sava ili reformatorskim koji želi da Crkvu preuredi u duhu zapadno-hrišćanske civilizacije, razrešava ona jevanđeljska poruka: "Spoznajte Istinu i Istina će vas izbaviti". Nije li došlo vreme da oni koji žele ove novotarije i sebi i drugima odgovore na reči Sv. Jovana Damaskina: "Istinita vera pokazuje se u delima". Ako su njihova dela iskazana u novotarijama, koje dovode u pitanje istinsku veru, onda se s pravom postavlja pitanje kojoj i kakvoj dogmatici oni pripadaju.
 
Da li su to oni koji tvrde da spasenje nema nikakve veze sa delima koje činimo (pa je tako dozvoljeno sve činiti) izražavajući time Avgustinovsku pesimističnu dogmatiku, koju prihvatiše luteranski reformisti. Ili je u pitanju Polupelagijanska dogmatika koju su prihvatili rimokataolici koji dela smatraju važnim ali ne presudnim za spasenje. Pravoslavna crkva svoju dogmatiku spasenja možda najbolje može iskazati rečima Sv. Jovana Damaskina: "JER JE VERA BEZ DELA MRTVA, KAO I DELO BEZ VERE, ISTINITA VERA POKAZUJE SE U DELIMA". Ovo je izgleda vreme kada svak svojim delima pokazuje i otkriva kakvu veru ima.

 
Izvor: "Hrišćanska misao", 7-9/1994.
 
Priređivač: "Borba za veru"
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: