Ljubostinja — zadužbina kneginje Milice
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
RIZNICA SRPSKA « SRBIJA — VODIČ PO PUTNIM PRAVCIMA « Kraljevo • Kruševac • Stalać « Ljubostinja — zadužbina kneginje Milice
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ljubostinja — zadužbina kneginje Milice  (Pročitano 5908 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 417



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 01, 2012, 02:37:22 am »

**

LJUBOSTINJA




 
Na levoj obali Ljubostinjske Reke, 5 km. severno od Trstenika, leži Ljubostinja, zadužbina kneginje Milice.
 
Manastir je podignut na samom početku XV veka, između 1402 i 1405 godine. Nekoliko zapisa svedoči da se u njemu služilo sve do poslednjih decenija XVII stoleća, kada je zapusteo, kao i većina naših bogomolja u to vreme. Tokom XVIII veka ponovo je proradio, a njegovo bratstvo istaklo se u borbi protiv Turaka u doba Kočine krajine 1788 godine. Zbog toga su Turci manastir opljačkali i popalili. U XIX veku je obnovljen. Poslednja veća opravka — i to nestručna — izvedena je prvih godina XX veka, pa je tom prilikom zgrada spolja omalterisana, a izvesni detalji njene arhitekture potpuno izmenjeni. ...
 
Crkva ima sve odlike spomenika moravske škole. Nad trolisnom osnovom naosa uzdiže se kupola koja se oslanja na četiri slobodna stupca. Na zapadnoj strani nalazi se priprata zasvedena prostranom niskom kupolom. Spoljašnjem izgledu crkve majstor je posvetio naročitu pažnju. Sve četiri fasade ukrašene su bogato izrezbarenim kamenim prepletima, koji u vidu širokih pojaseva uokviruju vrata, prozore, nižu se u povezanim arkadama duž triju poligonalnih apsida, ili ispunjavaju arhivolte iznad plitko usečenih dekorativnih niša. Karakteristični horizontalni kordon-venac deli spoljne zidove u dva dela; u donjem su smešteni prozori s jednim otvorom ili dva (bifore), čiji su završeci ocrtani šiljatim lucima, kakve sretamo u venecijanskoj gotici ili islamskoj arhitekturi; u gornjem delu preovlađuju rozete ispunjene raznovrsnim čipkasto izrezanim ornamentima.

Zanimljivo je da su nam se sačuvala imena i graditelja i slikara Ljubostinje. Na kamenom pragu vrata koja vode iz priprate u hram uklesan je natpis: Protomajstor Borović Rade. To je poznati "Rade neimar" is narodnih pesama koji je gradio crkvu. Slikar, Makarije, zapisao je svoje ime na luku iznad istih vrata. On pripada grupi makedonskih slikara koji su pred navalom Turaka prešli na sever i radili u državi srpskih despota.
 
Po preostalim fragmentima živopisa vidi se da Makarije nije bio naročito vešt umetnik, što se ogleda u ktitorskim portretima čije je fizionomije naslikao dosta shematično. Ali i pored toga ove freske, na kojima su tačno zabeležena odela, nakit, insignije vladara, važne su za proučavanje materijalne kulture onoga vremena. Od živopisa u hramu ostala je svega jedna kompozicija: Isdeljenje uzetoga, i osim nje nekoliko pojedinačnih figura svetaca. U priprati, na zapadnom zidu, sačuvali su se likovi: levo od ulaza kneginje Milice i kneza Lazara, a desno despota Stevana i njegovog brata Vuka.


"Spomenici kulture" | Urednik: MILORAD PANIĆ SUREP | Prosveta, Beograd 1951
Fotografija preuzeta sa interneta. Autor nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 417



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Novembar 17, 2012, 01:06:27 am »

**

MANASTIR LJUBOSTINJA I NAŠA STARA KNJIŽEVNOST


Današnje tarzmišljanje u ovom "prekrasnom carskom manastiru", kako ga je jednom odavno nazvao stari jedan putnik i poklonik, spasitelj srpski Joakim Vujić, zamišljeno je kao pokušaj da se nađe odgovor na pitanje kako je taj manastir viđen u književnosti njegovoga i potonjega vremena i kako se on iz te književnosti vidi. Za priliku koja mi je data da taj pokušaj načinim zahvalan sam ljubaznim domaćinima i satrudnicima njihovim koji su ove lepe i prijatne susrete organizovali, s mnogo ljubavi za svoj rodni kraj, i s mnogo pažnje i gospodarstvenog srpskog gostoljublja za sve nas koji smo im u pohode i na ovu zajedničku radost došli.*
 
Prelazeći na ono što imam da kažem, moram da vas zamolim najsrdačnije da od mene danas ne očekujete ni velike, ni nove stvari. Sve što je o Ljubostinji imalo da se kaže, na osnovu onoga što je od nje, i o njoj, ostalo, ili što se sačuvalo u knjigama na kamenu i u sećanjima, odavno je rečeno, čak i mnogo puta, i često na način najbolji, pa je preteško, zaista, tome pridodati sada novo ili nepoznato u kome god bilo pogledu. Valja reći i to, uostalom, da je začudo kako je prelepa Ljubostinja retko i malo spominjana u književnosti, ni izdaleka onoliko koliko su spominjani neki drugi manastiri njenoga reda i njenoga značaja, i ni približno onoliko koliko to ona po vrednosti i lepoti svojoj zaslužuje. Pri tome, misli se, razume se, na književnost najšire shvaćenu, ne samo lepu, već i onu drugu, i svakovrsnu, istorijsku, putopisnu, memoarsku, i ne samo na književnost pisanu, već i onu usmenu. Neke druge zadužbine srpskih kraljeva i careva, pa i one koje su Ljubostinji sasvim blizu, i sa njom su srodne, po svemu bezmalo, — kao ponosna Ravanica na primer, — narodni pevač spominjao je u raznim prilikama, kada su epski junaci nabrajali crkve i manastire koje su srpski vladari podizali za dušu, za spomen, i na slavu Božiju, kroz vekove, a za neke opet — kao za upravo spomenutu Ravanicu, na primer, — u posebnim pesmama čak opevali su njihovu izgradnju i zbivanja oko toga, slavna i veličajna, ili ona koja su to manje, ili pak nisu nikako. Letopisci i hroničari propuštali su da na odgovarajućim mestima prozbore koju reč o Ljubostinji, putopisci kao da su je zaobilazili, događaji vredni spomena kao da je nisu doticali.
 
Teško je sada pojmiti, a objasniti je još teže, to mnogoletno, i reklo bi se: postojano i uporno ćutanje, jedva kada i nakratko prekidano, da se zatim nastavi i dugotrajnije i neprozirnije. Da li je Ljubostinja bila na manjoj ceni, ko zna usled čega — možda i stoga što ju je zasnovala jedna žena, mada je ona "v Hrista Boga blagoverna i blagočastiva i previsoka gospoža kneginja Milica", odnosno "blagovernaja monahinja Jevgenija", — ili je bila suviše po strani, zametena i kao zaboravljena izvan i daleko od puteva važnih i svetskih, i prohodnih? I mogućno je da nikada nije ona imala veliku, brojnu i znatnu obitelj, i nije se utvrdila kao krupno i slavno središte, duhovno, književno, podvižničko? U svakom slučaju, izgleda još, stizali su u nju često oni koji su najmanje bili poželjni da tamo dolaze: "Ismailćani" i "Agareni", nasilnici turski i zulumćari, koji su iza sebe ostavljali pustoš i ruševine. Tek ponekad događaji te vrste beleženi su u kratkim i reklo bi se, uvek slučajnim zapisima, kao — primera radi — jedan iz godine "od Roždenstva Ristova 1788", kada "poaraše Ljubostinju manastir, i upališe, i mnogo roblje porobiše, i prodadoše". Anonimni pisac ove beleške, monah svakako, dodao je — ne mogavši ipak da prećuti bol koji je tada u svima ostao, i koji je i sam osećao — samo jednu lirsku rečenicu, kao suzu: "naše jadno srce plakaše od velikoga zuluma".
 
Da je, nekim slučajem — jer u tim stvarima od odlučnog dejstva bio je najčešće slučaj — bilo sreće da se za Ljubostinju očuvala darodavna povelja njenoga ktitora, "hristoljubive gospođe Jevgenije", bivše kneginje Milice, znalo bi se mnogo od onoga što se sada ne zna nikako, ili što se samo sluti. Imali bismo, tako, tačno određeno vreme u koje je gradnja manastira zasnovana umesto da, kao što smo sada primorani, pipamo po mraku i nagađamo o vremenu tek približnom. Bili bismo, isto tako, do kraja načisto da li je kneginju i monahinju, pri opredeljivanju gde će se manastir podići, privuklo "krasnoje mjesto i prikladno inoč'skomu prebivaniju", kako se jednom ona sama izrazila, govoreći istina o položaju i manastiru Dečana, ili su po sredi njeni razlozi tada bili drugi. Znali bi se, zatim, — jer bi na odnosnom mestu povelje bili rečeni — motivi koji su je vodili, ili gonili, da ovom ktitorstvu pristupi, i ciljevi koje je manastiru svome, i obitelji njegovoj, postavljala. I najposle, bila bi, u toj povelji, koje sada nema, nabrojana sva sela, sa svim zaseocima njihovim i "s vsemi međami", koji su manastiru darovani.
 
Manastir Ljubostinja jedna je od retkih starih srpskih vladarskih zadužbina kojoj znamo graditelja: sam se on potpisao na kamenom pragu na srednjim vratima crkvenim, rečima najkraćim i najjednostavnijim što su se uopšte mogle naći, svedenim na najnužnije kao da su izrezane na nekom stećku. Posetioci ih iščitavaju već vekovima: Protomajstor Borović Rade. Slavi toga majstora i toliko je bilo dosta: ona je išla pred njima. Gradio je isti taj protomajstor i druge crkve naše i manastire, ali nigde se nije potpisao, ili nigde nije njegov potpis pretrajao ovoliko, kao u Ljubostinji.

Pa ipak — i ko zna usled čega — narodna pesma srpska, koja je Rada Borovića pretvorila u legendu i pod imenom "Rada Neimara" uzimala kao tipskog srednjovekovnog graditelja, i pripisivala mu, sa svom slobodom, mnogobrojne radnje, pa i one u kojima nije imao bilo kakvog udela, nije opevala građenje Ljubostinje, koja je nesumnjivo njegovo graditeljsko delo. Da je te pesme bilo, ne bi li, možda i u njoj bilo reči kako je neko u poslednji čas savetovao ktitoru da zbog "pošljednjeg vrjemena" koje "nastaje" i "zuluma teškog" koji se približava neminovno, manastir ne gradi od "zlata i dragog kamenja", već s najvećom mogućom lepotom ("štogođ ljepše možeš"), jedino "od studena kreča i kamena", i da ga pokriva "pločom i kamenom", jer "od kamena nikom ni kamena", pa će tako građevina stajati "hiljadu godina". Da li je i za ovu gradnju "Rade neimar" morao da sastavi, i da predvodi, "hiljadu majstora i hiljadu mladih saraora"? Da li su i njima nadnice i napojnice određivane onako visoko, a rok za dovršenje onako daleko, kao kada se gradila Ravanica:
 
Da se gradi dvanaest godina,
A majstoru po dukat nadnice,
Napojnica po tri oke vina,
Da svetkuju petku i neđelju ...
... Ko donese kamen na ramenu,
Da se njemu po žut dukat dade;
Ko donese vode u đugumu,
Da se njemu po bijel groš dade ...
 
I da li su i u ovoj prilici, kao i onda, bezdušni i nesvesni "aščije" i "nastojnici" Radu neimaru i njegovim radnicima zakidali nadnice i krali napojnice, i da li je "protomajstor" morao da dejstvuje kod onoga koji je gradnju naređivao?
 
Nepoznati pisac rodoslova koji se naziva tronoškim, pišući svoje istorijsko, a u stvari mnogo pre književno, delo negde sredinom XVIII veka znao je odnekud, ili — što će pre biti — sam je izmislio — jer izmišljao je on mnogo, i često, i u krupnim stvarima najpre — da je kneginja Milica, "po smrti muža svojego Lazara", sazidala "nedaleko od Kruševca, v Rasiji . . . monastir zovomi Ljubostinja", i tamo se postrigla "vo inočestvo", i da je u tom manastiru "sovokupila mnogija sestri, najpače velikih gospoži, kotoriji v'dovi iz'ostali po mužem izbivših s Lazarem na Kosovu". Ako je ta nežna i lepa priča, koja je do rodoslovca iz Tronoše mogla doći iz narodnog predanja, sadržavala makar i deo istine, manastir Ljubostinja bio je, barem u početku, ženski manastir, i u njemu su najpre obitovale samo monahinje. Kada se on preobrazio u manastir muški, ako je to predanje verno prenosilo stvar, — niko nije u mogućnosti da odredi, niti čak i da pretpostavi.
 
U svakom slučaju, "blagočestivaja gospožda Jevgenija" — po smrti svojoj, sahranjena je u svojoj zadužbini. Srpski biograf Konstantin Filozof u "žitiju" despota Stefana Lazarevića zna da se majka despotova "prestavila" leta Gospodnjeg 6915, to jest 1407, i davnašnju knjižnicu manastirsku dospevale su posle, po neizbežnoj sudbini koja knjige prati odvajkada, u sredine tuđe ili u knjigohranilišta sasvim druga, ali po zapisima na njima moglo se saznati njihovo poreklo i prvobitno vlasništvo. "Sija knjiga Ljubostinje manastira" ili još jednostavnije "sija knjiga ljubostinjska", čitalo se na ponekima od njih. U najboljim trenucima prošlosti, knjige su u ovom manastiru i pisane. Tih svetlih, ozarenih trenutaka u početku je bilo više, i dosezali su oni češće; zatim su se, tokom godina, sve crnjih i težih, oni proređivali, da najzad nestanu i budu sasvim izuzetni. Na jednoj od njih, nastaloj na samom početku veka petnaestog, ima zapisa iz 1416. i 1418. godine, dugih, književno lepih, i misaonih, iz kojih se vidi da je prepisivač tih "četireh carstviji knjigi" bio ujedno i njihov prevodilac, i da ih je preveo "ot gr'č'skih knjig na srbskije" na dar "blagoč'stivomu, i hristoljubivomu, i samodržcu Srbljem, gospodinu mojemu despotu Stefanu, v darovanijah i milosteh novomu Kiru, v sladkoglagolanijih vtoromu Manasiji, v ljuboučiteljstvoh podobeštomu se premudrejašemu Simeonu...", i da se ta knjiga ("sija knjiga"), koja se prevede "v ljeto 6924 (to jest po Hristu 1416) indiktionu tekuštu osmomu v dni blagoč, stivomu i hristoljubivomu, i bogohranimomu i samodržavnomu gospodinu Srbljem, despotu Stefanu", "pisa... v podkriliji gora Prozraka bliz hrama prečistije bogorodice iže na Ljubostinji v ljeto šesttisušno devetsto dvadeset šesto (po Hristu 1418) indiktionu tekuštemu jedanaestomu". Drugi put su zapisi na knjigama ispisanim u ovom manastiru bili kraći: jedna je od takvih knjiga pisanih ovde dospela kasnije u manastir Vrdnik, ali je zapis na njoj zauvek svedočio njen nastanak u Ljubostinji ("V ljeto sedmotisušno osamdeset i devet to jest godine po Hristu 1581 — ispisa se sij mesečnik septevrije v monastiri Ljubostinji u hramu presvetije Bogorodice Uspenija jeje, trudom i usrdije igumena Simeona jeromonaha s bratijama..." I pozne, 1782. godine "svjetaja i božestvenaja knjiga", koja se nazivala Apostol imala je zapis koji je govorio da je "ot manastira Ljubostinje" i da se "poptpisa" ona "meseca juna" u pomenutoj godini. Po tim knjigama, koje su ovde pisane i prevođene, kada su to dopuštale prilike i oko kojih se neprekidno zametao, pleo i održavao život duhovni, bila je Ljubostinja jedna od onih svetilja duhovnosti koji u vekovima tame, poniženja narodnog i ropstva održavaju neugaslo trajanje i delovanje uma ljudskog i duše njihove koji omogućavaju pojedincima iz naroda, a preko njih i narodu samom da ne zaborave sebe, i povest svoju, i Boga svoga, i da se održava i traje, svemu zlu uprkos.
 
Tako je s promenljivom srećom, — koja je još češće bila upravo ljuta i opaka nesreća, — ovaj manastir pretrajavao, dok su se carstva ljudska menjala i sile zemaljske besnele i po neumitnoj prolaznosti svetskih stvari odlazile i nestajale, da konačno dočeka bolje dane i vidi obnovu svoju u godini 1822. i "pri vremeni jego blagorodija g. Miloša Obrenovića", čiji um, čije delovanje na "polzu" naroda srpskog, i čije se zasluge nikada ne mogu dovoljno dostojno izreći i pohvaliti.

Nekako u to vreme stigao je Ljubostinji u pohode mnogostruki književnik srpski Joakim Vujić, koji je tada obilazio "Serbiju", "putešestvovao" po njoj, i za svoje "čitatelje" pisao knjigu, s namerom da oni iz nje mogu doznati "kakva je naša zemlja Serbija". To Putešestvije po Serbiji Joakima Vujića, "slaveno-serpskago spisatelja", koje je "sopstvenom rukom njegovom spisano u Kragujevcu u Serbiji", a "pečatano" godine 1828. "u Budimu gradu", sadrži opis i prikaz manastira Ljubostinje, koji su onakvi kako je taj manastir Vujić zatekao, video i doživeo za kratkoga svoga, ali prijatnog i veselog boravka u njemu. Taj brzi, trenutni i u stvari ovlašni, jer je takav jedino i mogao biti, opis Vujićev počinje oduševljeno i lirski: "Ovo je jedan prekrasni carski manastir, koji na lepom oceditom mestu, izmeždu gorošumni planina, na maloj reki, ravnim imenom Ljubostinja zovomoj, leži". Vujić opisuje zatim spoljašnji izgled i ocenjuje vrlo visoko "osobito blagorodnu arhitekturu" njenu. Iznosi sve što je mogao saznati o njenoj istoriji iz kazivanja svojih domaćina i iz retkih spisa koje je pročitao, sa grobova i iz natpisa pod slikama koje je iščitao, uglavnom tačno, i popisuje gotovo sva "izobraženija" koja je na crkvenim zidovima video. Ponešto pročitati nije mu se dalo, ipak: pre svega, pogrešno je pročitao i sam potpis protomajstora Borovića Rada. Ali je tu imao, i sebi je kao opravdanje Vujić naveo: "ovde i više reči bilo je sledovalo, obače pročitati nisam mogao, jerbo Turci, kada su u vreme Laudonovog rata, to jest cesara Jozefa, ovaj manastir popalili i porušiti hteli, u istu cerkvu konje uvodili, posle seno i drva u nju unosili i do osnovanija mislili je porušiti, onda i predskazani u ženskoj preprati na pragu potpis morali su porušiti i s nadžaci izobijati, tako da se sada čitati ne može". Nije zaboravio dobri i marljivi Vujić da zabeleži i kako "ovaj manastir pritjažava i prilične gruntove, kako ti voćnjake, vinograde i ploče", i kako za to plaća: "Turčinu spahiji" ježegodno po 30 groša i ot svašta daje desetak". Pošto je u manastiru ugodno proboravio dan i potom prenoćio, sutradan se Vujić, "po prijatiju obeda", zablagodario domaćinima i oprostio se od njih. Pošao je konačno dalje, i ne sluteći šta ga sve na "putešestviju" njegovom još ima snaći. "Potom s mojim momkom krenem se iz manastira — kazuje uvek patetici skloni Vujić na završetku svog izveštaja iz Ljubostinje — pređem selo Dubač, pak preko strašni' gudura, strmeniti' planina, s opasnostiju života putujući navečer ščasno prispem na prenoščije u opštežoteljni manastir imenuemi Kalenić". Tako je eto Vujić pokazao kako se teško, zametno i s očiglednim opasnostima po život stizalo nekada u ovaj gostoljubivi manastir, u koji mi sada stižemo tako lako, brzo i prijatno; potrebno je, mislim, znati kako je to bilo u vreme naših predaka, a za obaveštenje o tome imamo biti zahvalni neustrašivom spisatelju srpskom Joakimu Vujiću.
 
Posle njega, dolazili su u pohode Ljubostinji i pisali su o njoj mnogi, ali to već spada u novu povest Ljubostinje, i nije to više literatura, već nauka, a o tome imaće, i treba, da govore drugi, za to pozvaniji i u svemu bolji od mene.


Prof. dr Miroslav Pantić

_________

* Saopštenje u okviru "Jefimijinih dana" u manastiru Ljubostinja.

Kalendar Prosvjeta | Priređivač Prof. dr. Vojislav Maksimović | Srbinje, 1996
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: