RS | Trebinje — Varoš starog srpskog carstva
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: RS | Trebinje — Varoš starog srpskog carstva  (Pročitano 4901 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 416



Pogledaj profil
« poslato: Avgust 28, 2012, 04:15:52 pm »

*
PUTOPIS: TREBINJE, GRAD BOGATOG ISTORIJSKOG NASLEĐA


VAROŠ STAROG SRPSKOG CARSTVA

Ne mora namernik da se popne na planinu Leotar, na njen 1224 metra visok vrh, da bi sagledao sve lepote podno nje. Da bi video Trebinjsko polje, Vrt Hercegovine kako ga još zovu, i vijugavu reku Trebišnjicu koja preseca Trebinje, jedan od najlepših gradova u Republici Srpskoj, na samom jugu Bosne i Hercegovine. Dovoljno je da se prošeta do na vrh brda Crkvine, usred varoši, i odatle se divi gradu sunca i platana, kako meštani često nazivaju svoj grad.
 
A na to brdo Crkvine do pre dvanaestak godina malo ko se peo. Danas je to nešto kao sveto mesto, nezaobilazna destinacija svakog ko zakorači u ovaj gostoljubivi grad od četrdeset hiljada stanovnika koji uživaju u mediteranskoj klimi. U crkvi sagrađenoj na tom brdu, gde često vetar piri, više od decenije počivaju zemni ostaci velikog pesnika Jovana Dučića.
 
HERCEGOVAČKA GRAČANICA
 
Nije ovo prva crkva podignuta na Crkvinama. Tu se nekada nalazila Crkva svetog Mihaila, srednjovekovna zadužbina kralja Milutina. Kada su se stvorili uslovi da se ispuni želja Jovana Dučića, da bude sahranjen u rodnom gradu, na brdu je podignut hram posvećen Blagoveštenju. Radovi su završeni 2000. godine, a s jeseni su iz Amerike u nju preneti posmrtni ostaci pesnika koji se tamo upokojio 1943. I koji je testamentom napisanim 1941. godine zahtevao da bude sahranjen u svom gradu. A svoj grad opisao je ovako: "Trebinje je jedan grad izuzetnog značaja među gradovima starog srpskog carstva. Može se reći da je u ovom gradu stvorena prvi put državna ideja našeg naroda. Odavde je porijeklom prva dinastija, srpska dinastija Vojislavića, koji su vladali prije Nemanje našim narodom."
 
Crkvu zovu hercegovačka Gračanica jer je verna kopija ove bogomolje. S desne strane, u naosu, počiva Dučić. Nedaleko od crkve podignut je i zvonik, a malo dalje od njega, na kraju brda, i Vladičanski dvor.
 
Puca pogled na Trebinje. Na jednom mestu zeleno-modru reku preseca kameni most. Lomi se na sredini, a kameni lukovi podsećaju na poznatu ćupriju u Višegradu. I on je podignut u vreme turskih osvajanja. Sagradio ga je Mehmed paša Sokolović 1574. godine. U 17. veku drumarinu je naplaćivao Arslan aga po kojem je i dobio ime Arslanagića most. To ime mu je 1993. godine promenjeno u Perovića most.
 
Teško je pratiti ljubazne domaćine kada počnu da pričaju o svom gradu. Iskreno, i imaju čime da se pohvale. Teško je reći šta je ovde lepše i vrednije. Da li ono što je stvorila priroda ili sazdao čovek. Ako domaćini počnu o prirodi, onda će vam ispričati kako je Trebišnjica jedna od najvećih ponornica u Evropi, kako je Leotar jedna od najlepših planina, pa kako su Trebinjsko polje i nešto udaljenije Popovo polje koje još zovu hercegovački Misir, jer ima kultura koje ovde daju i dva roda godišnje, dve najbogatije ravnice u Hercegovini.
 
RANJENI ORAO
 
Priča o gradu i okolini najbolje se sluša u hladu platana, u srcu varoši, gde se pod istim krošnjama sedi već jedan vek. I to sve s pogledom na zidine srednjovekovne tvrđave. Ali, dok se u priči ne dođe do tog doba, domaćini će ispričati nešto o Ilirima kao najstarijim stanovnicima ovog grada, pa onda o Grcima, te Rimljanima. Onda dolazi storija o Stefanu Nemanji koji je 1168. godine preuzeo Travuniju i čiji su naslednici do kraja dinastije vladali ovim krajem. Turska vladavina trajala je od polovine 15. veka, pa do 1878. godine kada ih smenjuju Austrougari.
 
I tako bi Vlada konobar, odlično potkovan znanjem o prošlosti svoga grada, mogao još dugo da priča.
 

Stari grad u kojem dominira zgrada muzeja


— Mogao bi on tako do sutra, nego prošetajte, pa malo i vidite naše ljepote — dobaci mladić za susednim stolom, očigledno Vladin poznanik. — Pre nego što uđete u tvrđavu, pogledajte ova dva spomenika i ono znamenje na zidu tvrđave. A unutra ne propustite da sednete na klupu pored Anđelkine kapije. Ajd' uzdravlje — ustade i ode.
 
Gledaju se Njegoš i Dučić. Dva lepa spomenika okrenuta jedan prema drugom. Spomenik Njegošu podignut je 1934. godine i u knjigama je zapisano da je to prvi spomenik u svetu podignut slavnom vladiki. Ispred spomenika Dučiću je mala fontana, a preko cvetnog nevelikog parka sa zidina kao da ih posmatra kraljica Jelena Anžujska. Tu figuru postavljenu na zidinama starog grada, svom rodnom mestu poklonio je Jovan Dučić. A otkud Jelena u ovim krajevima? Prijala joj je, kažu istorijski spisi, ova božanstvena klima, toliko je zavolela ovaj kraj, gde je, na Trebišnjici, i dvor sagradila u kojem je zime provodila.
 
Unutar tvrđave vreme kao da je stalo. Kamene kapije, kaldrma, drvene ograde, vrata i pendžeri i džamija. Podignuta je nedaleko od zapadne kapije grada 1726. godine. Tada sagrađena, a tokom poslednjih ratova srušena. Današnja, nanovo izgrađena Osman pašina džamija je autentična prvobitnoj i prema dimenzijama i materijalima koji su korišćeni. Gradnja je započeta 2001. godine i završena za pet leta.
 
Nešto dalje, u kamenom zidu, na lukom zasvedenim drvenim dvokrilnim vratima ukucana je plava pločica s brojem 117. U pukotine zida zavukle se žilice vinove loze, a ispod je kamenom oivičena drvena klupa. Levo se nalazi tabla na kojoj piše "ranjeni orao", a ispod krupnim slovima "Anđelkina kapija". Desno, nacrtana dama sa šeširom. Ovde je, gledaoci pamte, ili sada gledaju reprizu, sniman deo serije "Ranjeni orao".
 
PASTRMAKA, DUVAN I VINO
 
Kada izađete iz starog grada idite pravo u pekaru. Da se ne gubi vreme na hranu, naročito ako je dan sunčan. Kasnije, u večernjim satima, možete na dobru večeru, ponajbolje na pastrmku iz Trebišnjice zalivenu čuvenim tvrdoškim vinom. Ko puši, da bi mu ugođaj bio kompletan, mora uz vino da proba i čuveni hercegovački duvan.
 
Preko dana, dakle, burek. Sa sirom, mesom, zeljem, krompirom, kupusom. Četvrt bureka — dve i po marke. Ko hoće u evrima, neka podeli sa dva. Ima i kafa za poneti, opet da se ne gubi vreme. Marku i po košta.
 

Arslanagića most koji se od 1993. naziva i Perovića most


Sa burekom u stomaku, kafom u jednoj ruci i foto-aparatom u drugoj, pravac u veliki park. U dnu je saborni hram Preobraženja Gospodnjeg. Prelepa građevina u centru grada podignuta krajem 19. veka. Uz nju, u staklu, pažnju privlači eparhijski dom sa jednom od najbolje opremljenih biblioteka u Hercegovini.
 
Na muke ćete da stavite domaćine ako im postavite pitanje: "Šta da posetim u vašem gradu?" Posle kraćeg razmišljanja, stiže neočekivano kratak odgovor: "Sve!" A to sve je ono što je već pobrojano, i još Crkva svetog Arhangela Mihaila koja dominira jednim uzvišenjem iznad grada, pa Brankovića kula... O njoj, ruku na srce, domaćini baš i ne vole da pričaju, jer to su oni Brankovići što, prema predanju, izdadoše Lazara na Kosovu. A Brankovići su bili jedna stara i ugledna porodica. Da li je kula njihovih ruku delo ili ne, niko nije siguran, pa tu nepoznanicu domaćini koriste te kažu da je kula možda još u rimsko, ili čak i grčko doba sazidana. Što dalje u prošlost, to bolje. Samo da je podignuta i koju godinu pre Kosovskog boja.
 
I dok vas ispraćaju put manastira Tvrdoš, koji obavezno treba da se vidi, domaćini će, kao uzgred, da vas podsete da Trebinje nije samo grad Dučića. Odavde je i proslavljeni košarkaš Vladimir Radmanović, pa profesor nove srpske književnosti Jovan Deretić, odavde su glumci Nataša Ninković i Nebojša Glogovac. I glumac amater Srđan Aleksić koji je u nedavnim smutnim vremenima stradao zbog časti i poštenja. Izgubio je glavu kada je pokušao da zaštiti sugrađanina muslimana kojeg su Srđanovi sunarodnici batinali.
 
Bilo, ne ponovilo se. Zato za sve loše učinjeno treba zatražiti oprost u manastiru Tvrdoš. Tamo gde se Stojan Jovanović školovao, pa kasnije zamonašio. Kao monah ubrzo se pročuo zbog svog podvižničkog života, a kasnije je izabran i posvećen za episkopa zahumskog i skenderijskog. I nazvan sveti Vasilije Tvrdoški, pa kasnije Ostroški. U ovoj svetinji se oseća onaj čuveni manastirski mir, ali i miris nadaleko čuvenog tvrdoškog vina. Stiže iz podruma podno manastirskih zidina. A podrum je star vekovima, taman koliko se u njemu i ovo vino pravi.


Tekst i fotografije Ognjan R. | Ilustrovana politika
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: