sledeća tema »

[Angelina]

**

TRADICIONALNO SEOSKO NEIMARSTVO U KULTURNOM PEJZAŽU MAČVE, POSAVINE I POCERINE


                                                                                                                           "Treba biti zagledan u svet,
                                                                                                                            ali ukorenjen u baštini"
                                                                                                                                     Narodna izreka

Sadržaj: Kulturni pejzaž Mačve, Pocerine i Posavine (zapadna Srbija) brzo se transformiše i menja pod uticajem urbanizacije sela. Pred našim očima nestaju vredni objekti kulturne baštine ovoga kraja, koji su građeni po meri čoveka iz prošlih vremena. Sagledavanje kulturnih vrednosti ovih objekata, njihovo očuvanje i zaštita predstavljaju osnov duhovnog identiteta i razvoja turističke privrede.

Ključne reči: Mačva, Pocerina, kulturni pejzaž, tradicionalna arhitrektura, seoski turizam, kulturno nasleđe.

Abstract: Cultural landscape of Macva, Pocerina and Posavina (western parts of Serbia) is transforming during the  process of village urbanization. Within our sight, valuable and old objects of cultural inheritance are disappearing. Perception of cultural values of these objects, their preservation and protection are the fundament of mental identity as well as tourist development.

Key words: Macva, Pocerina, cultural landscape, traditional architecture, rural tourism, cultural herage.


UVOD

Cilj ovoga rada je da ukaže na značaj nekih objekata u kulturnom pejzažu Mačve, Posavine i Pocerine. Oni su nosioci informacija i saznanja o životu, kulturi i običajima u ovom delu Srbije, i kao takvi mogu biti turistički valorizovani. Najuočljiviji segmet materijalne kulture na selu je stanište ruralnog domaćinstva, seoska kuća sa okućnicom. Ona ima svoju priču, u kojoj otkriva život i potrebe seljaka svoga doba, i reprezentuje karakter prirodne sredine i mentalitet čoveka i domaćina Mačve, Pocerine i Posavine. Ta stara, izgubljena i zaboravljena seoska kuća, danas je privlačna za turiste iz grada, koji žele da osete toplinu doma, prisnost i udobnost, dah podneblja i duh prohujalih vremena.


SEOSKA KUĆA

Kuća je najmanja jedinica seoskog naselja. Ona je i kulturni objekat koji je izložen evoluciji i promenama kako u pogledu konstruktivnih rešenja tako i u pogledu rasporeda unutrašnjih prostorija i pokućstva (Cvijić J., 1966). Razvoj seoske kuće u Mačvi, Pocerini i Posavini išao je evolutivno, počev od jednodelnih do tro- ili četvorodelnih struktura. Po B. Kojiću, poznatom istraživaču geneze i fizionomije našeg sela, faze razvoja seoske kuće poklapaju se sa vekom jedne generacije. Svaki naslednik bio je dužan da izgradi novu kuću koja je po veličini, materijalu i prostornoj organizaciji trebalo da bude bolja od prethodne (Kojić B., 1958). Ta razvojna linija dovela je do standardizacije u tipologiji kuća. Preobražaj i razvoj kuće u Mačvi može se sa sigurnošću pratiti od kraja XVIII veka, kada je bila jednodelna pletara oblepljena blatom, zatim brvnara, pa daščara, šeperača, kuća u japiji (građi) od ćerpiča i zidanica (Nešković V., 1989).

Kako su izgledale seoske kuće u proučavanom području do XVIII veka, ima malo podataka. Jedan engleski putopisac iz 1738. godine veli ''srpske kuće su obične kolibe, čiji se krov jedva diže od zemlje''. S. L. Popović ostavio je opis kuća u Srbiji početkom XVIII veka. Pošto je Srbija bila obrasla gustim hrastovim šumama, one su po selima većinom pravljene od drveta, kamena i ćerpiča (Stančić A., 1951). Postoje podaci da su u ovom kraju u tursko vreme postojale brvnare, ali do danas ni jedna nije sačuvana. O izgledu sela Mačve, Šabačke Posavine i Pocerine krajem XVIII veka možemo suditi na osnovu izveštaja austrijskog oficira Peretića, koji je 1784. godine putovao po severozapadnoj Srbiji. Sela su obično bila okružena gustom hrastovom i bukovom šumom ili šipražjem. Stanovništvo je živelo u kućama od drveta, obično pletara, koje su u pojedinim selima predstavljale samo bedne kolibe (Pantelić D., 1936).

Beleške o izgledu sela ostavio je i Vuk S. Karadžić. Po njemu, u Srbiji, početkom XIX veka, osim po koja kuća u Mačvi, Posavini i Podunavlju, retko se mogla videti kuća sa dimnjakom. On navodi da su 1827. godine, sela od Šapca do Uba bila, neka pored puta, neka podalje od puta, ali da su ''sva bila više nalik našim (prečanskim) salašima nego selima: kuće stoje bez reda, jedna od druge udaljena manjim ili većim rastojanjem, koje šljivak, voćnjak, njiva ili šuma pričinjava'' (Stefanović - Karadžić V., 1827). Opis mačvanske kuće s početka XIX veka dao je književnik Janko Veselinović: ''Tu na toj krčevini, videla se kućica sa potrebnim stajama za smeštaj kućevnih potreba. Oko svake kućice bio je zasađen voćnjak bilo od šljiva, bilo od jabuka. Te su kućice bile vrlo proste, tek toliko za to da čovek ima gde zakloniti glavu od kiše i zla vremena'' (Veselinović J., 1979).

U doba kneza Miloša svaka je porodica gradila sebi kolibu u šumi, daleko od glavnih puteva. Tako je ''1836. godine nekoliko kuća u Majuru kod Šapca bilo zauzelo toliko prostora, što bi za 200 kuća dosta bilo, i to sve zbog toga što su rasturene po Kitogu, i gde je ko heteo krčio je sebi baštine (Stefanović - Karadžić B., 1827). U pismu knezu Milošu od 27. januara 1836. godine, Lazar Teodorović piše za selo Ravnje u Mačvi, u koje se doselilo ''Krajišnika, Jadrana, Prekodrinaca i Sremaca više od 90 kuća" da mu se stanovnici ''pružaju na sve strane i toliko mesta zauzimaju s kolibama svojim pod grmovima u šumi kao svaki skorašnji naseljenici" (Đorđević, 1946). Knez Miloš je još 1820. godine izdao "opštu zapovest... da se svaki iz šume u selo digne". U Mačvi su drvene kuće na "vrndeljima" (trupci sa drvenom osovinom) volovima prevlačene u šor (Rajičić M., 1974).

Najznačajniji i najrasprostranjeniji tip u čitavoj zapadnoj Srbiji predstavlja kuća poznata pod nazivom "osaćanka" (po majstorima iz Osata — istočna Bosna), koja opet ima svog prethodnika u "dinarskoj brvnari" (Petrović B., 2000). Osaćanka se proširila u podrinjsko-šumadijskim krajevima naročito sredinom XIX veka. U pisanim izvorima pominju se majstori Osaćani u Srbiji 1823. godine (Đorđević T., 1925). Tip kuće osaćanke uglavnom je imao trodelnu prostornu organizaciju — dnevni prostor ("kuća") i dve sobe. "Kuća" je bila prostor u kome se nalazilo ognjište i odvijao porodični život (Hasanbegović R., 1964). "Uz ognjište se u dokolici sedi, dogovara o poslovima, a u dugim zimskim večerima ispredaju priče i uz gusle opevaju događaji urezani u narodno pamćenje" (Findruk R., 1998). Jednu takvu scenu prikazao je Feliks Kanic u pocerskom selu Desiću (Kanic F., 1904).

U pojedinim delovima ovog područja umesto brvnare osaćanke imamo pojavu polubrvnare. Krčenjem šuma drvo postaje deficitaran materijal, pa se kuće prave delom u drvetu, a delom kao čatmare. "Kuća" sa ognjištem uvek je u delu objekta koji je izgrađen od brvana, dok su sobe u delu od čatme sa konstruktivnim bondruk sistemom (Petrović B., 2000).

U drugoj polovini XIX veka u selima Pocerine i Posavotamnave se prave kuće od hrastovog drveta i blata, šeperuše ili međugrađom više odeljenja prekrivene šindrom (šindra je cepano lipovo drvo) ili crepom. Kuće su savremenije i veće a na prozorima providna hartija, koja se zove pendžerlija, i drveni kapci. Takvih starih kuća u selu bilo je sve do sedamdesetih godina XX veka. Sve tako pravljene kuće u selu imale su dvoja ulazna vrata, jug — sever ili istok — zapad (druga vrata su služila uvek za bežanje od Turaka). Obadva ulaza su bila u odeljenju koje nije imalo tavanicu i nazivalo se "kuća", u kome je uvek bilo ognjište sa verigama, na njima bakarni kotao, vatralj, preklad i sadžak. Pod u kući bio je od nabijene zemlje (Mijailović B., 2001).

Više podataka o spoljnjem izgledu i unutrašnjem rasporedu srpskog gazdinstva u Pocerini nalazimo u putopisu F. Kanica iz 1888. godine. On piše da se kuća, kao sedište kućnog starešine izdvaja veličinom i boljim načinom gradnje. ''Ona je upadljivo središte, oko koga se grupišu odvojene kućice oženjenih članova porodice, Kuća starešine je sagrađena obično od drveta i ćerpića, belo okrečena i osim velike kuhinje ima još dve ili tri sobe, od kojih je jedna gostinska'' (Kanic F., 1991).

Ruski istraživač Pavel Apolonović Rovinski u putopisu ''Zapisi o Srbiji 1868 — 1869.'', ostavio je obilnu građu o gradnji i izgledu kuća u Mačvi, u drugoj polovini XIX veka: ''Prvo što pada uoči jesu ograde ispred kuća i nepostojanje prozora preme ulici, a ako ih i ima, onda su s drvenim rešetkama... Rešetke na prozorima podsećaju samo na prošlo vreme, kada su vladali Turci... To su uzroci da kuće nisu neposredno uz ulicu i skrivaju se iza ograda napravljenih od cepanica, koje su postavljene uspravno, jedna uz drugu, i međusobno su čvrsto povezane. Kuća je sva od gline. Od drveta se rade samo kosturi na uglovima i sredinom se postave stubovi, koji se povezuju prečkama, a prostor među njima ispunjavaju tesane motke, međusobno ukrštene. Između njih se stavljaju tanje tesane letve ili pruće, i sve se to zamazuje glinom. Odozgo na stropu formira se mreža greda i letava, a iznad toga se stavlja slama, ili, češće kukuruzovina. Taj krov je vrlo debeo i visok, tako da male kuće i ambarčići izgledaju kao gomile slame. (Rovinski P. A., 1994). U zbijenim selima kuće pokrivene slamom (krovinom) i šindrom lako je zahvatao požar. Zbog toga se izdaje naredba da se kuće daskom i ćeramidom pokrivaju (Rajičić M., 1974).

Osamdesetih godina XIX veka, u Mačvi, starije kuće obično su ''šindralije ili daščare, s visokim krovovima, ispod kojih pravi struk kuća izgleda kao ono u košnice od leta dole do zamlje. U novije vreme, u Mačvi, počeli su ljudi graditi nekakve nove kuće koje pokrivaju crepom, ali je i u ovih krov zdepast, nešto pretrpan, te zgrada izgleda kao kakava životinja pod nekim golemim tovarom. Inače su kuće, kao stanovi, dosta uredne. U prozorima su staklena okna, negde se viđa i cveća; u sobama imaju patosi, često kreveti, i uopšte je nameštaja više'' (Milićević Đ. M., 1876).

Pri kraju XIX i početkom XX veka, kuće u Pocerini i Mačvi počele su se zidati ciglom i pokrivati crepom. Te kuće nisu imale dva ulaza kao one stare. Imale su više soba a najveće odeljenje bilo je odžaklija, koja je služila za razne proslave, svadbe, slave kada su verski praznici kao Božić, Uskrs i drugi. Posle Drugog svetskog rata grade se kuće na ''G'' ili na ''kvadrat'' a od osamdesetih godina XX veka na sprat.

Nove seoske kuće i prateći objekti danas se grade od betona, blokova, opeka i drugih savremenih materijala. U funkcionalnom smislu možemo identifikovati tri načina gradnje seoske kuće (Ribar M., Dimić G., 2005):

— po ugledu na postojeće uzore u svom ili drugom mestu;
— po sopstvenoj koncepciji vlasnika, i
— po projektima, najčešće tipskim.

Krajem XX i početkom XXI veka, u proučavanom području sve češće se susreću kuće, pa čak i čitavi delovi naselja, ni seoske ni gradske, već jedan arhitektonski hibrid, sa razuđenim formama, mozaičnim pločicama i lepršavim fasadama sa različitim motivima, pa čak i freskama. Posao oko oslikavanja i ukrašavanja fasada poverava se poznatim majstorima. Po tome su karakteristična romska naselja ''Bugarine'' u Volujcu, ''Beč'' u Mačvanskom Pričinoviću i ''Beverli Hils'' u Lipolistu.


PRIVREDNE ZGRADE

Pri organizaciji dvorišta postoji određeno pravilo pri lociranju kuće i pomoćnih (privrednih) zgrada. Kuća je bila uvek centralni objekat u organizaciji dvorišta. Raspored ostalih objekata zavisio je od strana sveta u odnosu na kuću. Suprotno evoluciji kuće, privredne zgrade su se razvijale sporo i neujednačeno. Za razliku od Mačve, u Pocerini se još uvek u znatnijem broju nalaze tradicionalne forme raznovrsnih privrednih zgrada. U pogledu unutrašnjeg rasporeda privrednih zgrada na okućnici, sve do danas ostalo je pravilo da su uglavnom spremišne zgrade u kojima se čuvaju hrana i druge vrednije stvari (vajat, mlekar, pivnica, magaza, čardak, ambar, kačara, furuna, pušnica) uvek blizu kuće.

U drugoj polovini XIX veka, P. A. Rovinski je u Drenovcu zapisao: ''Ulazimo u prvo dvorište na koje smo naišli. Ono je veliko i ispunjeno manjim kućicama i ambarčićima. To je celo seoce: tri kućice, četiri ambarčića, u kojima se takođe živi, ako se ne računaju i ambarčići na stubovima u kojima se drži hrana, i nekoliko podruma i građevinica za domaće životinje'' (Rovinski, P. A., 1994). Strukturu mačvanskog dvorišta u drugoj polovini XX veka, upečatljivo je opisao Milić od Mačve: ''Očevo dvorište je bilo jako živopisno, što je karakteristika Mačve i celog Drinosavlja. Iza skladno ušarane kuće, nizali su se kao biseri na đerdanu: mečar (mlečar), vajat, ambar sa magazom, poljska vuruna (furuna), kokošinjac, pa košara (štala), plevnjaci, naslani i obori za ovce i svinje'' (Stanković M., 1985).

Vajat se pojavio u drugoj polovini XIX veka. On je uvek imao dvojaku funkciju: da služi kao stambena i spremišna zgrada. Kanic je 1888. godine u Desiću zabeležio: ''Oskudnije uređene odvojene kućice, vajati, bez ognjišta i peći, imaju od nameštaja obično samo ležaj za bračne parove, a u njih se smešta i sve ono što oni sami za svoj račun privrede; zajedničke zalihe, alat, stoka, itd. čuvaju se u ostavama i oborima koji pripadaju celoj kući. Ostave su kvadratnog oblika ili okrugle, a napravljene su većinom od prepletenih grana ili trske i podignute, kao vigvami, na direke da bi ono što je u njima bilo zaštićeno od stoke koja se slobodno kreće po dvorištu'' (Kanic F,. 1991).

Vajat Karića u Slepčeviću, s početka XX veka, izgrađen je "od šepera, sa strmim krovom, na četiri vode, zemljanim podom, jednim vratima i bez prozora. Tu nikada nije ložena vatra, a opremljen je bio krevetom od drveta i sandukom za spremanje raznih haljetaka i tkanina" (Nešković V., 1989). U Matijevcu, u vajatu se spavalo leti. Vajat je "građen od drveta, nema temelja i tavanice, stoji na četiri kamena, pokriven je šindrom" (Mijailović B., 2001). Vremenom vajat je menjao svoju namenu. Ne menjajući oblik i veličinu, funkcija vajata, tokom vremena svela se samo na smeštajnu. "Vajat, bela zgrada, zidana između građe, bio je mesto u kome je otac ostvarivao svoje majstorske snove. Pravio je glavčine za kolske točkove, šarage, lotre i ždrepčanike za taljige, ili izdubljivao majci drvene karlice, naćve i kopanje za kajmak i sir" (Stanković M., 1985). U Pocerini pod vajatom se podrazumeva manja zgrada s jednim odeljenjem od tesanih debelih dasaka ("brvana"). U Crnoj Bari je uređen za turističke posete vajat Hajduk Stanka, glavnog junaka istoimenog romana Janka Veselinovića.

Čardak služi kao ostava za čuvanje kukuruza u klipu. Veličina čardaka obično zavisi od veličine imanja. Pravi se od od letava, da vazduh stalno struji i suši kukuruz. Pravougaone je osnove. Redovno je odignut od zemlje na drvenim ili zidanim stubovima. Susreće se u svojim starim formama zajedno sa novim oblicima koji u donjem delu imaju sobu za stanovanje.

Mlečar (mlekar), bio je odmah uz kuću i služio je za spravljanje mlečnih proizvoda. Građen je od hrastovih talpina. U njemu je razlivano mleko u drvenim karlicama i kopanjama i svlačen kajmak koji je iznošen na pijacu.

Ambar s magazom, je pravougaone osnove bio drvena do pola, a zidana od pola zgrada, izdeljena na manje prostore ''oka'' — velika i mala, u obliku kakvih boksova, u kojima je bila klasirana pšenica posle vršidbe. Prema zapisu Milića od Mačve u ambaru se držao hleb, poređan na dugoj i uglačanoj od silne upotrebe dasci. U ovoj prostoriji od debelih hrastovih brvana, leti žene su prosejavale brašno i mesile hleb. U magazi (koja je pod istim krovom sa ambarom) držana je rakija i vino, koje je domaćin sam proizvodio. U njoj su okačene na tavanske grede, u grozdovima, visile tikve, natege, vrgovi i vrčevi za vađenje i pijenje rakije, vina i vodljike, jabukovače i kruškovače, izmešenih sa niskama ljutih paparika, glavica luka, amova i ždrepčanika. Na neravnom glinenom podu nalazili su se zemljani ćupovi sa turšijom, kace i burad sa rakijom, vinom i vodljikom. U uglu stajala je obično široka kaca sa kupusom (Stanković M.,1985).

Pivnice su služile za smeštaj vina, rakije i alata za obrađivanje vinograda. Pripadaju više prošlosti nego sadašnjosti. Bile su karakteristični za pocerinu, naročito za sela čije se stanovništvo bavilo vinogadarstvom (Rumska, Varna, Bukor, Desić, Culjković, Bela Reka, Radovašnica, Dobrić).

Furuna je hlebna peć, koja se zida od cigle sa pravougaonom ili kružnom osnovom. Starije furune su bile zidane od ćerpiča (nepečena cigla sa plevom) i pokrivene biber crepom. Prostor ispred peći u obliku sobice korišćen je za pripremanje pečenica, hleba i lepinja.

Pušnica je mala i jednostavna zgrada koje se koristila za sušenje mesa u Mačvi i šljiva u Pocerini.

Senjak se pravi u novije vreme, naročito u Pocerini, i služi za smeštaj sena.

U zadnjem delu dvorišta nalazilo se niz stočarskih zgrada: naslan, štala, torovi za ovce i svinje, kokošarnik ''kočak''.

Naslan je najstarije i najprimitivnije sklonište za stoku. Nekada je služio za boravak stoke i leti i zimi. Nešto udaljenije od naslana, nalazi se obor za sitnu stoku. To je u stvari manji prostor ograđen grubo tesanim daskama i koljem čiji su donji krajevi pobodeni u zemlju, a gornji povezani ''popletom'' od pruća. U njemu stoka može slobodno da se kreće.

Košara je najstarija stočarska zgrada, koja se javlja odmah posle naslana. Sastoji se samo od drveta i krovine. Služi za smeštaj rogate marve. Pred košarama za ovce koje su manjih dimenzija, nalazi se ograđen manji prostor zvani obor ili stan.

Štala "zidanica" od opeke je relativno novija stočarska zgrada. U donjem delu smeštena je krupna stoka, a na tavanu— stočna hrana. Zadnjih godina za gajenje goveda namenjenih tržištu mesa i mleka, grade se moderne farme.

Svinjac je najrasprostranjenija privredna zgrada, prvobitno građen od ''prošća'', zatim od ćerpiča. Danas većina domaćinstava u Mačvi gradi za tov svinja prostrana ''ranila'' od opeke i betona.

[Angelina]

**

TRADICIONALNE SEZONSKE KUĆE

Mačvanske "kolebe" su omanje zgrade van naselja, na njivama, koje su prvobitno služile kao skloništa u sezoni poljoprivrednih radova, a kasnije za držanje stoke u toku letnjih meseci. U vreme Prvog i Drugog svetskog rata kolebe su bile pogodna mesta za pružanje pomoći srpskim vojnicima. U Mačvi kolebe su bile mnogobrojne, razbacane po potesima, prilično udaljene od sela. Bilo ih je na desetine u Zasavici, Ravnju, Noćaju, Klenju, Salašu Noćajskom, Badovincima, Prnjavoru, Lipolistu, Štitaru, Tabanoviću, Mačvanskom Pričinoviću, Glušcima, kraj Drine i Save, i na cerskim kosama na Grabovcu, Kumovcu, iznad Bele Reke, Petkovice... Često su se oko njih nalazile i druge poljoprivredne zgrade — štale i torovi za stoku, voćnjaci i bašte, gumna i bunari. U njima su ponekad stanovali pojedinci, pa i cele porodice — ''kolebari'', koji su tamo čuvali stoku ili obrađivali njive. Mnoge kolebe u Mačvi bile su nastanjene preko cele godine. Iz zadružnih domaćinstava po jedna uža porodica je preko cele godine ''kolebarila'', bogatija domaćinstva su kod kolebe držala slugu, inokosna domaćinstva su poslom svakog dana odlazila do kolebe, a ponegde su se u ''kolebarenje'' povlačili stariji roditelji, ostavljajući kod kuće svoje mlađe.

Na drinskim adama ''na obroncima šuma pravljene su kolibe pleteruše. Svaka od ovih koliba imala je obično dve prostorije, kuhinju sa ognjištem ili šporetom i prostoriju za spavanje... Pleteruša je pravljena pobijanjem drvenih kolčeva u zemlju, opletenih provenulim vrbovim prućem. Kada se pletena lesa dovoljno osuši, zidovi kolibe se oblepljuju blatom pomešanim sa pšeničnom plevom''. Pored koliba pleteruša, zidane su i kolibe od ćerpiča, tj. cigle pravljene od blata i pleve a potom sušene na Suncu. One su bile toplije i nešto udobnije od pleteruša, ali ih je nabujala Drina za vreme visokog vodostaja često rušila ili vlažila da su bile duže vreme neupotrebljive. Kolibe su obično imale dve prostorije, koje su bile oskudno opremljene. Pored koliba podizani su drveni obori za sitnu stoku, svinje i ovce, i poneki naslan za goveda. Kolebari su se vodom snabdevali iz bunara na đeram. Krajem leta i početkom jeseni, kada "u njivama prispevaju purenjaci i bundeve, u baštama oko koliba patlidžan, kupus, paprika, krompir, luk, a u šumi — lešnici, orasi, šljive, jabuke kruške, a posle kiše gljive i škripci, ovde je bujao život" (Milovanović M. D., 2004)

Mačvanske ''usamljene'' kolebe su čest motiv u literaturi, jer za njih se obično vezuju detinjstvo i prijatna sećanja. Koleba se vrlo često javlja i kao predmet slikarske i književne inspiracije. Najveći mačvanski slikar, Milić od Mačve u svojoj Povjesnici piše da je 1956. godine proveo ''tri čudesno lepa meseca'', slikajući u kolibi u potesu Nakućište u selu Belotić. Boravak u Nakućištu, u ''raju svoga detinjstva'', najpresudnije je uticao na njegovo ''slikarsko rađanje''. U knjizi ''Ispod streje dedine kolibe'' slikarka S. Šefer se vraća u svet detinjstva, otkrivajući čitav ''mikrokosmos'' mačvanskog sela u Lipolistu (Rakić - Šefer, 2006).


OBJEKTI ZA SNABDEVANJE VODOM

Bunari su do skoro služili za snabdevanje stanovništva pijaćom vodom. I danas može se pronaći još po koji majstor — nurija, koji se bavi kopanjem bunara za vodu, kojih je sve manje po selima Mačve. Nadzemni delovi bunara su zidani i ograđivani opsegom i santračom, čija lepota je zavisila od imovnog stanja domaćinstva, a sa unutrašnje strane su podziđivani — da se ne bi obrušavali. U zavisnosti od načina zahvatanja vode, u Mačvi i Posavotamnavi postoje dve tipa bunara: na đeram i na čekrk.

Bunari na đeram na vrhu imaju dve raklje, kroz koje je postavljena dugačka greda — đermuša, na čijem jednom kraju visi motka na koju je prikačena kofa (vedro) za zahvatanje vode, a na drugom — kamen. Težina kamena mora biti jednaka težini kofe (vedra) na suprotnoj strani motke, iznad bunara, tako da i dete može dohvatiti kofu i zahvatiti vodu iz bunara. M. D. Milovanović, kaže da su kolebe na drinskim adama imale ''plitke bunare za vodu, sa naherenim đermovima i izdubljenim drvenim koritima za napajanje stoke, koji su tako zaokruživali celinu pejzaža ovih kolebarskih dvorišta ograđenih pletenim vrbovim prućem, lesom''. S obzirom da su danas u Mačvi bunari na đeram veoma retki, treba sačuvati od zaborava i njihov stari sistem građenja.

Bunari na čekrk u nadzemnom delu imaju kućicu pokrivenu nastrešnicom. Voda se zahvata pomoću čekrka, na kome je namotano uže, na čijem kraju se nalazi kofa. Danas su veoma su rasprostranjeni u Posavotamnavi i Pocerini.

Dolapi su služili za natapanje baštenskih useva u severnoj Mačvi i Šabačkoj Posavini. F. Kanic je 1888. godine na svom putovanju iza Orida naišao na mnoge bašte sa izvrsnim uređajima za navodnjavanje. Kao i na celom evropskom istoku, i tu su Bugari bili učitelji; tada ih je bilo još nekoliko na Savi. U selima koja su poznata po gajenju povrća, svako domaćinstvo je imalo dolap a neka i po dva-tri. Tako je u selu Radenković, početkom XX veka, u ataru Vrbovac, duž Zasavice preko tri kilometra bio takozvani "Šor dolapa'', najstarijih mašina za navodnjavanje koje su pokretali konji. Nigde nije bilo toliko majstora kadrih da naprave dolap, kao u selu Radenkoviću, u severnoj Mačvi (Bata Vićentić Kolar, Stanimir Filipović, Mića Turudić, Radovan Perišić i mnogi drugi) (Milovanović M. D., 2004).

O dolapima polovinom XX veka ima mnogo podataka zahvaljujući terenskim proučavanjima V. Radovanovića, u naseljima Šabačke Posavine i Pocerine neposredno posle Drugog svetskog rata (1947—1949. godine). On navodi da ih ima na stotine u Posavini, u dolini reke Dobrave, najviše u Mrđenovcu, Orašcu, Riđakama, Vučevici, Kujavici, Predvorici, Žabaru, Vukošiću, Nakučanima, Velikoj Vranjskoj. U Mrđenovcu, u kome je razvijeno povrtarstvo, isti autor navodi da ''ima oko 88 dolapa ukupno, većina ih je na reci Dobravi (oko 70); na Savi ima 6 dolapa''. U selu Orašcu, ''dolapi su većinom na Dobravi, ima ih bar 50''. Na kraku Dobrave ''Starača'' prema Miokusu, ''na njoj 25 dolapa i još nešto više, dalje naniže''. Njih su uveli Bugari još u XIX veku, koji su došli kao baštovani i naselili se prvo u Orašac i Mrđenovac. Dolapi su pravljeni na ''slanice'' za plitke, i na ''kofe'' za dublje vode. Dolapi na Dobravi bili su na ''slanice''. Pošto je nisko zemljište, imali su manje ''kolo'', dva do četiri metra (za kofe treba veće kolo). Od vodenog kola — na izlivu slanica, odvode se blagim nagibom prema bašti daščani ''levkovi'', preko sova, na glavne ''jaruge'', iz kojih voda, preko sporednih, ističe u ''leške'', na pojedine ''sure'' Po konstrukciji mogu biti horizontalni i vertikalni. Pokretali su ih obično krava ili konj. Dolapi su natapali površine veličine obično 20 — 60 ari. Dolap sa izvora Zmajevac u Velikoj Vranjskoj, ''stalno je navodnjavao baštu od jednog hektara'' (Radovanović V., 1994).

Danas nema više dolapa, za navodnjavanje se koriste motorne pumpe. Od mnogobrojnih dolapa, naročito na reci Dobravi, ni jedan nije sačuvan, niti zaštićen. Uzgred da napomenemo, da je dolap na reci Buni u Mostaru, jedna od turističkih atrakcija ovog grada.


OBJEKTI ZA PRERADU ŽITA

Vodenice i parni mlinovi, kao i dolapi, bili su veoma rasprostranjeni u području Mačve, Pocerine i Posavotamnave.

Vodenice su se razvile iz jednostavnih naprava od dva kamena, od kojih je gornji, koji ima rupu za žito, okretan ručno. Takva naprava se u ovim krajevima naziva žrvanj. Zadržala se do XIX veka i služila je za kućne potrebe. Savršeniji oblik uređaja za mlevenje žita jeste mlin suvača, čije je kamenove okretala vučna stoka. Krajem 19. i početkom XX veka u živopisnim i privlačnim predelima pored Drine i Save i njihovih pritoka, bile su mnogobrojne vodenice za mlevenje kukuruznog i pšeničnog žita. Pominju se razne vrste vodenica. Prema načinu gradnje postojale su "kladare" (koje stoje na kladama), vodenice sa jednim kolom (točkom) — "lopatare". Prema mestu gradnje, razlikovale su se "drinke" (vodenice na Drini) i "sovulje" na Savi kod Banovog polja i verovatno najjednostavnije vodenice — "potočare". Osim vodenica ''lopatara'', brojne su bile i seoske vodenice ''potočare'' na Dobravi, Beloj Reci, Dumači itd.

Stare vodenice bile su brvnare, imale su i po nekoliko ''vitlova''. Voda je pokretala vitla, koja su posredstvom vretena kolutala vodeničko kamenje. Pomeljari su dogonili tovare žitarica da ih prekrupe, ujarme ili samelju u brašno. Vodeničari su uzimali za "ujam" određeni deo brašna, ''ispolcem'' od vreće. Zbog velikih troškova, ljudi su se udruživali i zajednički gradili jednu vodenicu. Takve vodenice se nazivaju ortačke. Zajedničke vodenice se nazivaju još i poredovničke ili redovničke, jer su vlasnici po utvrđenom redu mleli žito na vodenici (Radenković LJ., 2005).

Polovinom XX veka retka su bila sela u Mačvi, Šabačkoj Posavini i Pocerini, koja nisu imala ''svoju'' vodenicu. Krajem XIX i početkom XX veka bilo ih je i više, ali je podizanjem parnih i kasnije električnih mlinova njihov broj znatno opao. U pojedim selima postojali su čitavi kompleksi vodenica. M. V. Radovanović nam je ostavio dragocene podatke o vodenicama u Šabačkoj Posavini i Pocerini. Po njemu, samo na ''obali provskoj kod Kamička — ukupno 7 vodenica radi''. Veće količine vode i pogodni prirodni padovi izvora ''Vrelo'', ispod Bežanca (idući Jaloviku), podsticali su ljude iz Skupljena da podignu veći broj vodenica sa valjaricama ''9 vodenica i 9 valjarica'', koje su služile za valjanje sukna. Isti autor navodi u selu Rumska 12 vodenica: pet vodenica na Cerkuši, na izvorišnom kraku Ruštanske reke tj. na glavnom izvorišnom kraku Dobrave; 2 vodenica na Janjinom potoku, levom izvorišnom kraku Ruštanske reke; 2 vodenice na glavnoj Ruštanskoj reci. Vodenice su gradili samouki majstori (u najpoznatije spadaju majstori iz Mrđenovca) (Radovanović V., 1994).

Drinske vodenice su bile najbrojnije u naseljima Prnjavor, Badovinci, Crna Bara. Na Drini su postojale vodenice ''kladare''. Ovakvih vodenica je bilo u Prnjavoru, najviše na mestu zvanom ''Kupusara''. Nazivale su se ''kladare'', jer su im čamci bili izdubljeni od ogromnih hrastovih stabala. Uz obalu su se nalazila dva čamca, a sa druge strane vodenih krila jedan. Pošto su ove vodenice bile nesigurne, postavljane su uz samu obalu. U njih se nisu smeli ostavljati džakovi, jer je pretila opasnost da se potope. Radile su i takozvane ''lopatare'' vodenice sa po dva para kamenja. One su dosta prostrane, sa posebnom sobom za pomeljare. Pošto je Drina pri ušću mirnija, to su na tom delu postavljane vodenice za finije brašno, tzv. meljavu (Rajičić M., 1974). U Mačvi je bilo na desetine drinskih vodenica do pred Drugi svetski rat. Tokom rata mnoge vodenice su popaljene, a kasnije su ih zamenili moderni mlinovi. Od velikog broja drinskih vodenica u Badovincima i Crnoj Bari, neke su usamljeno stajale u priobalju Drine i sedamdesetih godina XX veka.

Savskih vodenica bilo je nekoliko desetina — u Ravnju, Zasavici, na provskoj obali kod Kamička, u Mrđenovcu, iznad ušća Dobrave u Savu, koje su predstavljale opasnost za bezbednost plovidbe Savom. Jer, kada je niska voda vodeničari se ''navoze'' prema sredini reke, na maticu, kako bi im mlinovi radili što bolje na brzoj vodi. Međutim, oni su tada ugrožavali plovidbu brodova, jer smanjuju širinu ionako uzanog plovnog puta, iz kojeg se povlače u poslednjim trenucima. Zabeleženi su sudari remorkera sa vodenicama i njihovo potapanje (Dukić D., 1970). Do 1970. godine, postojao je kompleks savskih vodenica ''sovulja'' između Banovog broda (Banovo Polje) Bosuta i Ravnja, u severnoj Mačvi. I na malim rečicama u Mačvi — Bitvi, Jerezu, Jovači, Batru, Zasavici, postojale su vodenice. Na primer, na Bitvi su nekad postojale 4 vodenice — jedna u Dublju i tri kod sela Glušci (Milovanović M. D., 2004).

Vodenica nije bio običan objekat na vodi gde se mlelo žito, već kao mitski prostor, ima važno mesto u simboličkom sistemu kulture u Srbiji. U Mačvi, Šabačkoj Posavini i Pocerini zabeležene su mnoge zanimljive priče vezane za događaje u vodenici, koje imaju mitološku osnovu. Danas u ovom kraju retke su vodenice koje bi mogle da se urede kao etnološko — turistička znamenitost, da nova pokoljenja vide kako se nekad u ovom kraju vodena snaga neposredno koristila. Razvoj turizma nalaže i potrebu da se rekonstruišu neke vodenice kao turistički eksponati, galerije, etnoceline ili ugostiteljski objekti. U Mostaru su na primer, od starih vodenica napravljena tri egzotična restorana (Stari mlin'', ''Mateo'' i ''Mlinica'') sa prijatnim enterijerom, što bi moglo i u ovim krajevima da se uradi.

Parni mlinovi takođe su retkost. Parni mlin ''Stanić'' u Tabanoviću iz druge polovine XIX veka, renoviran je 2007. godine i adaptiran za slikarsku galeriju, koja će biti uključena u turističku ponudu opštine Šabac.


PRIMERI NARODNOG GRADITELJSTA

Etnoparkovi su muzeji na otvorenom u kojima su celovito predstavljena naselja, građevinski, stambeni i privredni objekti tradicionalnog neimarstva. Njihove modifikacije su obično seoska kuća i dvorište. Muzeji u slobodnom prostoru, predmet su interesovanja turista, možda i više nego što je to pojava kod muzeja u klasičnom smislu (Pavlović, 2001). Glavne turističke funkcije tu su saznajna, obrazovna, zabavna, a u izvesnom stepenu — odmor, rekreacija.

ETNO PARK U SOVLJAKU

Sovljak je mačvansko selo, 5 km od Bogatića u pravcu Crne Bare. Etno park u Sovljaku formiran je 1971. godine na površini od 2 hektara, po projektu M. Jevtića. Prema prihvaćenoj koncepciji ceo prostor etnoparka treba da predstavlja ''muzej pod vedrim nebom'' u kome se autentično prikazuje izvorna narodna arhitektura sa celokupnom unutrašnjom opremom i proizvodima narodne radinosti, umetničkog i privrednog karaktera, kao i svim predmetima vezanim za svakodnevni život na selu. Etno park je mesto gde u novije vreme svraća sve više đačkih ekskurzija, domaćih i stranih turista, da bi upoznali ono što je reprezentativno u mačvanskoj tradicionalnoj kulturi.

Sadržaj etnoparka čine primerci stare ruralne arhitekture tj. 10 tipskih građevina, koje predstavljaju mačvansku kuću sa okućnicom. U mačvanskom dvorištu se nalaze odabrani i preneti objekti narodnog graditeljstva iz okolnih sela, kakvi su bili rasprostranjeni u prošlom veku u ovom kraju: stara mačvanska kuća, sa četiri odeljenja i sunčanim satom, vajat, mlečar, poljska furuna za pečenje hleba, pivnica — kačara, štala, svinjac, čardak, magaza, ambar. U centralnom delu starog mačvanskog dvorišta je kuća ''osaćanka'', stara više od 100 godina, a poslednji put renovirana 1992. godine. U prostranom dvorištu, sa dve stogodišnje lipe, oko kuće su postavljene sporedne zgrade, po tradicionalnom rasporedu. U kući od četiri odeljenja, dve sobe i predvorje opremljeni su originalnim pokućstvom. Središnje odeljenje uređeno je kao muzejski prostor, sa primercima mačvanske odeće i pokućstva (Jevtić M., Vasiljević M., 1979).

Enterijer ovih objekta takođe je autentičan. Kuća i ostale zgrade u dvorištu opremljene su inventarom, onakvim kakvim su ga ostavili stari Mačvani. Postavljeni su uglavnom na nekadašnjim temeljima tih zgrada. Ova istorijsko-etnografska celina muzeološki je opremljena tako da predstavlja ambijent seoske patrijarhalne porodice u Mačvi iz vremena Janka Veselinovića. Zato je ''kuća'' — velika prostorija sa ognjištem, gde se uglavnom odvijao porodični život, opremljena originalnim predmetima iz Mačve, prikupljenim u susednim selima (stari kreveti, sinije, ćilimi, preslice, razboji, pregače...). U velikoj, gostinskoj, i maloj sobi, u kojoj je boravila porodica, izloženi su predmeti primereni tim ambijentima. Izgradnjom ovog etnoparka sačuvani su i zaštićeni mnogi predmeti narodnog graditeljstva, kao i oblici narodnog stvaralaštva. Tako je osamdesetih godina XX veka, Skupština opštine Bogatić je obustavila izvoz osam fijakera u Australiju, kupljenih u mačvanskim selima, radi turističke atrakcije. Ova kulturna dobra, koja uživaju zaštitu države, smeštena su u trošne šupe Etno-parka u Sovljaku. Oni treba da posluže za potrebe ''mačvanske svadbe'', koja se tradicionalno organizuje za vreme Hajdučkih večeri, kulturno-turističke manifestacije kojom se obnavljaju sećanja na vreme Hajduk Stanka, a o kome je pripovedao Janko Veselinović. U okviru turističke manifestacije ''Hajdučke večeri'' organizatori su uključili i izložbe mačvanskih slikara i narodne radinosti u Etno — parku.

U živopisnom ambijentu Parka organizuju se i folklorne predstave i prikazivanja savremenih narodnih stvaralaca. Najpoznatiji ansambli pesama i igara iz Mačve, prikazuju publici pojedine vidove autentičnog folklora, kroz programe koji se odvijaju pod vedrim nebom. Praznična seoska atmosfera, koju dočarava ''Mačvanska svadba'' u okviru manifestacije ''Hajdučke večeri'' privlači veliki broj posetilaca i za turiste predstavlja priliku za upoznavanje uživo, mačvanskih umetničkih tradicija. Tu se svake godine održava i majski susret pesnika seljaka i likovna kolonija. Unutrašnjost kuće u etno parku u Sovljaku krase i dela slikara iz Mačve. Etno park u Sovljaku je ogledalo prošlosti rada i stvaralaštva Mačvana.

Prema projektu predviđeno je da se ovaj kompleks proširi i uredi kao tri posebne celine:

— Mačvansko dvorište s kraja prošlog veka,
— Paviljon mačvanskih slikara i
— Turističko ugostiteljska celina.


ETNO PARK POSAVOTAMNAVE U VLADIMIRCIMA

Etno park u Vladimircima, koji je osnovan osamdesetih godina XX veka, nalazi se u centru varoši, iza dvorišta Konaka. Sastoji se iz kompletnog seoskog dvorišta, u kome su smeštene jedinstvene građevine stare narodne arhitekture prenete iz okolnih sela — kuća, vajat, magaza i čardak.

Kuća je ispunjena starim škrinjama, ćilimima, devojačkom spremom. Centralno mesto u kući zauzima ognjište. Ova jedinstvena oaza narodnog građevinarstva Posavotamnave, koja je ograđena popletenim plotom, zajedno sa zdanjem Konaka, dočarava arhitektonsku sliku XIX veka u ovim krajevima.

ETNO PARK POCERINE — ĐAKOVIĆA OKUĆNICA U SELU NAKUČANI

U selu Nakučani, u Strojica mali, na brdu zvanom Carić, nalazi se kompletno sačuvano pocersko seosko domaćinstvo iz 19. veka, koga čini 9 autentičnih, gotovo već zaboravljenih objekata, pod nazivom ''okućnica Đakovića''. U dvorištu se nalaze kuća šeperuša, kačara, ambar, mlekar, vajat, čardak, pivnica sa podrumom i naslonom, polubrvnara — polučatmara i štala. Najstariji objekat je polubrvnara — polučatmara, koju su gradili majstori Osaćani sredinom XIX veka (1840 — 1850). Kuća šeperuša, izgrađena od šepera (čatme), podignuta je krajem XIX veka. Ova stara kuća sa okućnicom, starinom je pripadala porodici Đaković (koja se pominje u popisu iz 1863. godine) a zatim je postala vlasništvo porodice Grujić. Evidentirana je kao nepokretno kulturno dobro, koje je stavljeno pod zaštitu 2006. godine.

A. Rašević smatra da ''veliko bogatstvo arhitektonskih objekata smeštenih na jednom mestu, u okviru domaćinstva porodice Grujić, pruža mogućnost za njihovu revitalizaciju i osnivanje etno — parka na ovom prostoru'' (Rašević A., 2001). Prva faza rekonstrukcije završena je polovinom 2007. godine. Namera je da se ovo autentično dvorište Srbije 19. veka sačuva, učini mestom okupljanja đaka na jednodnevnim ekskurzijama, i kao etno park Pocerine upiše u turističku mapu Srbije. Cilj je i da se kao destinacija turistički poveže sa nakučanskom crkvom, Ašikovim grobom i rekom Dobravom. To je šansa da se ovo selo uvrsti u turističku ponudu.

ETNO KUĆA U SLEPČEVIĆU

Kuća Karića u Slepćeviću ima na okućnici vajat, mlečar, pivnicu, magazu i kućerak sa hlebnom furunom. Tipičan primer je kuća šeperača, koja se počela graditi u Mačvi u drugoj polovini XIX veka. Sagradio ju je 1902. godine, samouki neimar Ilija Karić iz Slepčevića. Pored starosti i skladnosti izgleda, punu vrednost i lepotu ovoj kući, daje nameštaj u prirodnoj boji drveta (drveni krevet, starinski orman, klupa dušema sa naslonom, drveni sto, gredenac).

Kuća sa okućnicom iz Slepčevića je značajan primerak stare ruralne arhitekture i autentičan je spomenik narodnog graditeljstva s kraja XIX i početkom XX veka. ''Prema klasifikaciji Jovana Cvijića, ona se uklapa u novije tipove kuća, koje su se pojavila u drugoj polovini XIX veka. Ova kuća je utoliko značajnija, jer je poslednji primerak toga graditeljstva. Karića kuća je autentični dokument koji svedoči o načinu građenja seoskog staništa, upotrebi građevinskog materijala i razvojnoj funkciji stanovanja'' (Nešković V., 1989).

U Mačvi predstoji obnova još dve spomen kuće u etno stilu. Jedna je stara kuća prote Dragutina Tufegdžića u Badovincima (oca pesnika Janka Tufegdžića) koji je bio oženjen Persidom, ćerkom Janka Veselinovića. Druga je ''Dvor Stojana Čupića'' u Salašu Noćajskom, po dosta ambicioznom projektu, za koju je kamen temeljac postavljen 2001. godine.

NOVE SEOSKE KUĆE U ETNO-STILU

Moderne građevine u etnostilu takođe su turistička atrakcija. Primeri su etnorestoran "Čardak" u Majuru, vila "Albedo" u Varni i "Radovan kula" Milića od Mačve u Belotiću. Slikar naivac Slobodan Topalović iz Lipolista, gradi ''Etno muzej stare Mačve''. Uradio je maketu nekada najstarije kuće u Lipolistu. Planirao je da od gline uradi maketu ove kuće sa okućnicom — ambarom, bunarom, stogovima sena, svim pratećim prostorijama i stokom. Retke su kombinacije elemenata starog i novog, kao što su primerci kuća u Tabanoviću.


Tradicionalne seoske kuće u Mačvi, Pocerini i Posavini (Sl. 3—6 foto Lj. Grčić)



ZAKLJUČAK

Objekti tradicionalne kulture sve više ulaze u krug turističke potražnje, kod nas i u svetu. Turistička atraktivnost objekata narodnog neimarstva određuje se njihovom kulturno-istorijskom i umetničkom vrednošću i dostupnošću prema mestima potražnje. Turisti biraju i posećuju one objekte, koji odgovaraju njihovom duhovnom obogaćivanju i širenju horizonata. "Potreba konzumiranja doživljaja zahteva da proizvod u kulturi bude transformisan u proizvod kulturnog turizma, odnosno u takav prozvod koji će imati dovoljan stepen atraktivnosti da privuče turiste" (Hadžić, 2005).

U savremenim uslovima stara izvorna arhitektra našeg sela u fazi je potpunog iščezavanja i uništenja. Nestaju karakteristični oblici i tipovi kuća, koji su dominirali u poslednja dva veka. Samo retki pojedinci, koji su svesni vrednosti i značaja tih objekata, pokušavaju da spasu što se spasiti može. Nije sav problem u tome što ostajemo bez jednog značajnog kulturnog fonda u nasleđu, već i u činjenici da današnja urbanizacija ruralnih područja dobija neslućen zamah, a da taj proces nije dublje duhovno zasnovan. Naime, izgradnja kuća i drugih objekata na selu dobila je sadržaje i oblike koji nemaju mnogo zajedničkog ni sa potrebama korisnika, ni sa zahtevima vremena, ni sa našom graditeljskom tradicijom. Uništavanje poslednjih primeraka narodnog neimarstva najveće je otuđenje od našeg narodnog duha i njegove suštine. U mrežama globalizacije narod koji izgubi svoju kulturnu bašinu, lako može da izgubi i svoj kulturni identitet.

Naučno-tehnički progres učinio je svoje: proizvodnja jedne zemlje se praktično ne razlikuje od analogne proizvodnje druge zemlje. U kulturi jednoobraznost je nedopustiva. Uspeh razvoja turizma zavisi ne samo od odgovarajuće materijalno-tehničke baze, odgovarajućih opšteprihvaćenih standarda i potreba, nego i od unikalnosti nacionalnog kulturnog nasleđa. Region koji želi postati popularan turistički pravac, mora imati unikalne turističke komplekse i nuditi ih na turističkom tržištu (Kvartalnov V. A., 2002). Objekti nacionalnog kulturnog nasleđa moraju biti predstavljeni razumno i stvaralački. Razvoj kulturnih faktora u regionu je sredstvo proširivanja turističkih rersursa. U mnogim zemljama turizam je uključen u tzv. politiku kulturnih odnosa. Nivo kulturnog razvitka može biti iskorišćen za stvaranje povoljnog imidža konkretnog regiona i cele zemlje na turističkom tržištu.


LITERATURA

Veselinović, J. (1979). Hajduk Stanko. Beograd: Nolit
Dukić, D. (1970). Plovidba na Savi. Geografski glasnik, GDX, Zagreb.
Đorđević, T. (1925). Arhivska građa za zanate i esnafe. SEZb XXXIII, Beograd.
Jevtić, M. i Vasiljević, M. (1970). Narodni muzej Šabac. Beograd: Turistička štampa,.
Kanic, F. (1991). Srbija — zemlja i stanovništvo I, (Lajpcig 1904) Beograd.
Katić, R. (1967). Srpska medicina od IX do XIX veka., Beograd: Odeljenje medicinskih nauka, Posebna izdanja, knj. CDХV, Knjiga 21
Kvartalnov, V. A. (2002). Turizm. Moskva.
Kojić, B. (1958). Seoska arhitektura i rurizam. Beograd: Građevinska knjiga
Mijailović, B. Lj. (2001). Ševića kafana. Beograd: Uljarice — Publik
Milićević, Đ. M. (1876). Kneževina Srbija. Beograd
Milovanović, M. D. (2004). Venac od lokvanja. Udruženje kulturnih stvaralaca Republike Srbije ''Zavičaj'', Sremska Mitrovica.
Nešković, V. (1989). Karića kuća u Slepčeviću kao primer narodnog graditeljstva u Mačvi s kraja XIX veka. Glasnik Etnografskog instituta SANU, XXXVIII
Pavlović, S. D. (2001). Naša kulturna dobra i turizam, Beograd: Turist. štampa
Pantelić, D. (1936). Vojnogeografski opisi Srbije pred Kočinu Krajinu od 1783. i 1784. godine. Spomenik SKA, LXXXII, 64, Beograd.
Petrović, B. (2000). Reč-dve o nekadašnjoj i sadašnjoj gradnji kuća na selu. Valjevski almanah, knj. II, Beograd.
Radenković, Lj. (2005). Vodenica u kulturi Srba. Bratstvo IX, Društvo ''Sv. Sava, Beograd.
Radovanović, V. (1985). Zapisi iz terenskih beležnica po Šabačkoj Posavini. Godišnjak MIAŠ, br. 18, Šabac.
Radovanović, V. (1994). Šabačka Posavina i Pocerina. Antropogeografska ispitivanja, Novi Sad.
Rajičić, M. (1974). Prnjavor I. Loznica.: NIU ''Radio Podrinje''
Rakić – Šefer, S. (2006). Ispod streje dedine kolibe. Beograd: Dereta
Ribar, M. i Dimić G. (2005). Tradicionalna arhitektura srpskog sela i perspektive razvoja seoske kuće.
U: Stamenković S., Grčić M. (red.): "Srbija i savremeni procesi u Evropi i svetu". Beograd: Geografski fakultet
Rašević, A. (2001). Predlog za zaštitu i revitalizaciju jednog seoskog domaćinstva u Pocerini (selo Nakučani). "Muzeum", Godišnjak Narodnog muzeja u Šapcu
Rovinski, P. A. (1994). Zapisi o Srbiji 1868—1869. Novi Sad: Matica Srpska.
Stanković, M. (1985). Povjesnica ''Milića od Mačve''. Pirot.
Stančić, A. (1951). Stari Beograd, Jedna slika iz 1813. godine (S. L. Popović), 33, Beograd.
Stefanović-Karadžić, V. (1969). Geografičesko-statističko opisanije Srbije. "Danica", zabavnik za godinu 1827. (Beč, 1827). Beograd: Prosveta
Findruk, R. (1998). Narodno neimarstvo. Sirogojno: Muzej Staro selo
Hadžić, O. i dr. (2005). Kulturni turizam. Novi Sad: PMF
Hasanbegović, R. (1964). Gradska i seoska kuća. Glasnik Etnografskog muzeja, knj. 27
Cvijić, J. (1966). Balkansko poluostrvo. Beograd.

LJILJANA GRČIĆ
MIRKO GRČIĆ*

GLASNIK SRPSKOG GEOGRAFSKOG DRUŠTVA / BULLETIN OF THE SERBIAN GEOGRAPHICAL SOCIETY
GODINA 2007. SVESKA LXXXVII — Br. 1 / YEAR 2007 TOME LXXXVII — No 1

Originalan naučni rad UDC 911.375.227(-2) (497.11)

* Mr Ljiljana Grčić, dipl. geograf, Beograd
   Dr Mirko Grčić, redovni profesor, Geografski fakultet Beograd, Studentski trg 3/3, Beograd
   Rad predstavlja rezultate istraživanje projekta 146010 koje finansira Ministarstvo nauke Republike Srbije.