Skorašnje poruke
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
RIZNICA SRPSKA « Skorašnje poruke
Stranice: [1] 2 3 ... 10
 1 
 poslato: Novembar 01, 2015, 05:16:20 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

RECI NEŠTO, BOGORODICE LJEVIŠKA


Reporteri "Novosti" sa Srbima na molebnu u samotnoj i ranjenoj crkvi u Prizrenu. Vređa bodljikava žica, nema zvona, o zidove se odbija molitva. Ljudi svesni nesreće i nepravde.

Prizren je bio carski, srpski grad. [...] crkva Ljeviška, hram nesrećno izabranog ili nametnutog hrišćanstva. Tada Albanaca nije bilo, ne samo ovde, nego ni u celoj Evropi. A, čujemo od Šiptara: Ovo je naša crkva, džamija, šta već.

Metohija, 2008. godina, toliki vekovi prošli, a ništa pametnije nisu doneli. Ti vekovi. Prisustvujemo molebnu u oskrnavljenoj crkvi, među spaljenim licima svetaca, došlo 60 Srba, prognanika, da se — mole.

Nemci su pripadnici međunarodnih snaga (KFOR), oni "dopuštaju" da se molimo. Oni nas — čuvaju. Srbi su čuvali celu tu predstavu zvanu hrišćanstvo, ovde. Pa, koji je to preokret istorijskog točka? Zašto je nama, Srbima, dato to hrišćanstvo, pa smo ga onda branili? Mogli smo bez svega toga.

Ovde, ispred Bogorodice Ljeviške je kapija pala, rešetke nestale, bačeni su koturovi žice kao simbol nove okupacije. I maske su pale.

Čekamo da se desi zvuk zvona, kao poziv, naš. Nema zvona. Nema ni srpskih domova okolo, ni svetinja, a sve što vredi je poharano. U vreme Osmanlija, bilo je Turaka koji nisu hteli ni smeli da oskrnave lica i oči svetaca na freskama. Zapisano je da jedan Turčin nije to uradio, rekao je da je sve "lepota, kao što je i zenica oka mog". Turci su, ipak, star narod. Šiptari su, vidi se, hteli baš pogled sa zidova da spale na lomači, 1999. i 2004. godine. Kakva je to straža koja ne može ništa da sačuva? Govori Vukica Grujić, žena koja nema gde da se vrati:

— Bogorodice moja, Ljeviška, tako si sada samotna i daleko od svog naroda. Oprosti, nisi ti napustila narod, Srbi su otišli. Oterali su nas. Neko će reći da nismo krivi što smo te napustili, nismo krivi za tvoju samoću. Bićemo krivi ako te se odreknemo i ako ti se ne vratimo. Ti, Bogorodice moja, ne bi bila da nas nije, a nas neće biti ako te se odreknemo.

I, nije samo molitva spas.

Kako opisati ovaj moleban? Srbi prognanici pevaju. Došli su sa igumanom Petrom, starešinom Đurđevih stupova, iz Beograda i drugih, ne tako carskih gradova. Opasna žica, bodljikava, kao živa, a hladna i surova, smišljena da bi joj se pokorili, da bi zastrašivala. Pa, koga — Srbe?

Tuđa vojska, tuđa policija, u carskom gradu, sada, kraj marta 2008. A, pre toliko vekova, episkop Sava, kasnije proglašen za sveca i protosinđel Damjan, nadgledali su, u vreme kralja Milutina, radova na freskama. Crkvu su, podsetimo, životopisali, u svetu čuveni, Mihajlo Astrapa i Evtikije.

Molitva traje. Odbijaju se glasovi o zidove Ljeviške. Ljudi svesni nesreće i nepravde. Još nesvesni da ih ovaj hram zove. Ne samo na molitvu.   

Milena Marković | 29.03.2008. | Večernje novosti

 2 
 poslato: Novembar 01, 2015, 12:45:50 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

 3 
 poslato: Jul 04, 2015, 02:35:44 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

JUGOISTOČNA SRBIJA


LJUDI I OBIČAJI

Stanovnici jugoistočne Srbije su veoma veseo i gostoprimljiv narod koji veliki deo svog vremena provodi družeći se, pre svega u restoranima, kafanama i kafićima.

Najčešće se nazdravlja se uz domaću rakiju, veoma često nastalu u porodičnoj manufakturi. Nazdravlja se uz kucanje čašama, obavezno gledanje u oči i glasno uzvikivanje "Živeli!".

Bitan deo srpskog mentaliteta je "plaćanje računa" u restoranu. Domaćin skoro nikada neće dozvoliti gostu da plati ručak, večeru ili piće, jer je običaj da domaćin snosi sve troškove dok gost boravi kod njega.

Neka obeležja srpske tradicije jesu:

Ljubljenje tri puta u obraz
Prilikom pozdravljanja Srbi se u znak poštovanja ljube u obraz tri puta. Ovaj običaj je nasleđen od Srba u Crnoj Gori i Рusa.


Kolo
Kolo je tradicionalni srpski ples. Smatra se da je oblast jugoistočne Srbije, kada je ova vrsta igre u pitanju, najraznovrsnija i najzanimljivija celina u Srbiji. Blizina Bugarske i Makedonije i burna istorijska zbivanja ostavila su trag i u tradicionalnim igrama. Šopska oblast koja se proteže od Pirota do Sofije u zapadnoj Bugarskoj i severoistoka Makedonije predstavlja jedinstvenu celinu u svim oblastima stvaralaštva, pa i u narodnoj muzici i igri. Osim toga, uticaj drugih kultura i tradicija prati se daleko u prošlost.

Stariji uticaj Levanta iz Grčke dospeo je preko Vizantije u Nemanjića Srbiju i u Prizrenu i u okolini uticao na stvaranje dostojanstvenog gradskog igračkog repertoara, a potom se preneo i u seosku sredinu. Drugi, mlađi uticaj dospeo je u Vranjsko Pomoravlje sa Osmanlijama i ostavio trga najviše u stilu igranja. Ovde postoji veliki broj osnovnih igračkih obrazaca (tipova), raznovrsna muzička pratnja, brojni instrumenti, raznolikost stila igranja, veliki broj obrednih igara vezanih za godišnji ciklus običaja (koledari, sirovari, lazarice, kraljice) i životni ciklus (svadba). O brojnim igračkim i muzičkim varijantama ove igre govore i nazivi: banjski čačak, svrljiški čačak, niški čačak, stara bosara, piperana, pirotski čačak, šilovački čačak, pčinjski čačak...

Pored ovih igara zastupljene su sledeće: jednostranka, osamputka, (osmača, čiča Drišlja), četvorka, selsko oro (staroselsko, novoselsko), samački (po same, lile, lilka, katanka), trojanac, rumenka i polomka (u severnom delu ove celine), vlasinka, bugarka (bugarčica, pešački) i šestorka (u južnom delu celine). Osim pesme, igru je pratila svirka duduka, gajki, kamena, gajdi i tupana, zurli i tapana, orkestra trubača i harmonike.


Božić
Badnji dan se proslavlja 6. januara, uoči Božića i sastavni je deo božićnih običaja u koje ubrajamo sečenje badnjaka, božićnu pečenicu, obilaženje domova, badnje veče, unošenje badnjaka i slame, paljenje badnjaka, badnja večera i bdenje.

Za spomen Hristova rođenja, još od apostolskih vremena ustanovljen je veliki praznik — Božić. Da bi se dostojno spremili za Božić, ustanovljen je post u periodu od 28. decembra do 6. januara uveče. Božić je mrsni dan. O Božiću se ljudi, umesto uobičajenog pozdrava, pozdravljaju sa "Hristos se rodi" i "Vaistinu se rodi". Najčešći običaji su: polaganje badnjaka, zastiranje domova slamom, mešenje česnice, pečenje pečenice, položajnik. Po verovanju, grejući se oko badnjaka, ukućani se zagrevaju ljubavlju, iskrenošću i slogom.


Uskrs
Uskrs je jedan od najvećih hrišćanskih praznika. Po verovanju tada je Hristos vaskrsao na nebo i seo sa desne strane oca. Dan kada se lupaju jaja, kada se svi pozdravljaju najradosnijim pozdravom: Hristos Vaskrse, Vaistinu Vaskrse. Ovaj praznik je simbol pobede nad smrću, i simbol pobede nad đavolom. Dan kada je Hrist, pošto je preziveo najteže muke, iako je bio pravedan, razapet na krst, umro, pa posle dva dana u grobu vaskrsao.

Ovaj praznik Srbi provode u krugu porodice. Najčešće jelo na trpezama na ovaj dan je praseće pečenje, jer su im Turci za vreme njihove vladavine upadali na Uskrs u kuće i odnosili im jagnjeće pečenje sa trpeze. Tako je bilo godinama, sve dok se Srbi nisu dosetili da Turci ne jedu prasetinu. Onda su lepo spremali prasetinu, i kada Turci upadnu, vide da nema jage, odu praznih ruku. Naravno, tu je i sarma, i torta.


Bele poklade
Stanovnici Homolja, Srbi i Vlasi neguju bogatu obrednu praksu u kojoj dominira kult pokojnika i predaka. Na bele poklade dan počne namenjivanjem hrane i svetlosti na groblju. Najistaknutiji ritual prolećnog ciklusa je paljenje obrednih vatri. Vatra je simbol plodnosti, veza između sveta živih i mrtvih. Za svetlost i toplotu pokojnicima se na bele poklade namenjuju muzika i igra. Vatra se pali u centru sela oko koje se igra kolo. Igra predstavlja način da se pokojnici okupe i ponovo budu sa svojima.


Svadba (tradicija koja prati ceremoniju venčanja)

Bidermajer
Kada se završi ceremonija venčanja, mlada baca bidermajer. Devojka koja ga uhvati je po verovanjima sledeća za udaje.

Bacanje sita
Kada mladenci nakon venčanja dođu u njihovu novu kuću (mladoženjinu), mlada uzima od svekrve sito u kom se nalazi jabuka. Jabuku baca sebi iza leđa, a sito baca na krov kuće. Ukoliko se sito zadrži na krovu kuće, i mlada će se zadržati u kući.

Jabuka
Kada mladoženja ide po mladu, običaj je da tast postavi jabuku na najviše drvo u mladinom dvorištu. Mladoženja ne može da odvede mladu sve dok puškom ne pogodi jabuku na drvetu.

Molitva pomoću brojanica
Molitva pomoću brojanica jedan je od najstarijih nacina molitve, koji su naročito negovali pravoslavni monasi. Same brojanice imaju simbolički karakter. Obično su crne boje i time nas upućuju da vodimo trezven i ozbiljan život u neprestanom pokajanju. Brojanice su ispletene od čiste ovčije vune, što nas podseća da smo mi ovce Dobrog Pastira Gospoda Hrista, koji je sam kao Jaganjac Gospodnji postradao za nas i izbavio nas od večne smrti.

Male brojanice obično imaju 33 čvorića. Postoje i veće brojanice od po 50, 100 ili 300 čvorića. Po starom predanju, bio je jedan monah koji je želeo da načini vunenu brojanicu da bi odbrojavao svoje molitve, ali đavo mu je stalno razvezivao čvoriće koje bi ispleo. Jednom mu se javio anđeo i naučio ga da plete čvorić koji se sastoji od sedam upletenih krstova. To je jedan od najkomplikovanijih čvorova na svetu. Ovakvu brojanicu đavo nije mogao da rasplete. Jugoistočna Srbija

 4 
 poslato: Maj 31, 2015, 02:26:32 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
**


ETNO SELO
S T A N I Š I Ć I

 5 
 poslato: Oktobar 31, 2014, 11:03:38 pm 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

DRVENGRAD


... Etno naselje "Drvengrad", na uzvišenju Mećavnik,


... sagrađeno prema ideji našeg čuvenog filmskog režisera Emira Kusturice. Za izgradnju sela korišćene su autentične brvnare iz ovog kraja koje su prenete na ovu lokaciju. Najstarija od njih datira od pre 90 godina. Na licu mesta postavljene su na visokim kamenim postamentima i podrumima prilagođenim terenima u padu. "Drvengrad" je između sela i grada-etno selo u urbanom obličju i strukturi. Grad je jasno formiran u okvirima pravougaonog trga, čija je glavna osa određena ulaznom kapijom i položajem male drvene crkve. Trg, koji je popločan drvenom kockom i sečenim pragovima, formiraju brvnare, a u svakoj od njih je ponešto od urbanog sadržaja, poslastičarnica, prodavnica lokalne narodne radinosti, galerija slika, biblioteka, restoran i bioskop. više » » »

 6 
 poslato: Septembar 23, 2014, 03:24:34 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
**






Nacionalni park Tara obuhvata najveći deo planine Tare u Zapadnoj Srbiji, prosečne nadmorske visine 1.000—1.200 m, na 180 km od Beograda. Ukupna površina zaštićenogpodručjaje 19.175 ha.

Tara je jedna od najlepših planina u Srbiji, pokrivena gustim očuvanim šumama jele, smrče, bukve i bora, sa preko 1.000 biljnih vrsta. To je jedino prirodno nalazište Pančićeve omorike u svetu.


Reka Drina opasuje Taru sa severozapadne i severne strane i predstavlja najveću kontaktnu reku opštine Bajina Bašta u dužini od 60 km. Drina nastaje spajanjem reka Pive i Tare kod Šćepan Polja u Crnoj Gori. Ukupna dužina toka je 345,9 km i predstavlja najveću pritoku reke Save. Reka Drina se ubraja u najčistije vodene tokove Srbije. Čuvena je kao kolevka splavarenja, nekada poznata po ljutim brzacima i slapovima, a sada u svojim jezerima poslušna i mirna. Ribolov na Drini je doživljaj koji se ne zaboravlja. U stara vremena imala je ime Drinos, a narod joj je dao imena Zelenika i Zelenka (po zelenoj boji vode).


Perućac je turističko naselje udaljeno od Bajine Bašte 13 km, na desnoj obali reke Drine. U neposrednoj blizini je velika brana hidrocentrale, odakle počinje jezero Peručac, dugačko 54 km, čiji se veličanstveni kanjon prostire sve do Višegrada. Perućac je malo, idilično, veoma privlačno mesto za odmor i uživanje u prirodi, kojem posebnu čar daju reka Drina, reka Vrelo i jezero Perućac.

Rečica Vrelo izvire iz masiva planine Tare i posle svog kratkog toka stropoštava se u reku Drinu, formirajući izuzetzno lep vodopad. Njen tok je dugačak tačno 365 m, dakle onoliko koliko godina ima dana, pa je to razlog zašto ovu rečicu nazivaju i "reka godina".

Turistička agencija TARAtours
Bajina Bašta, Svetosavska 80
tel: +381 (0) 31 861 — 501

 7 
 poslato: Septembar 23, 2014, 02:28:02 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
**

ZASAVICA
Specijalni rezervat prirode




 8 
 poslato: Septembar 23, 2014, 01:50:37 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*


A R I L J E    Crkva sv. Ahilija


Crkva Svetog Ahilija je zadužbina kralja Dragutina Nemanjića. Najpre je bila katedrala moravičke episkopije, a zatim i mitropolita. Ovde su u XI veku pronašli utočište izbegli stanovnici iz Tesalije, a mošti svog sveca Svetog Ahilija, koje su poneli sa sobom, položili u postojeći hrišćanski hram, tako da je i crkva posvećena episkopu Ahiliju iz Larise (Grčka).
 
Kada i kako su na uzvišicu u Arilju stigli prvi grčki monasi iz Vizantije teško je reći. Ukoliko posveta crkve Svetom Ahiliju datira iz njihovog vremena moglo je to biti krajem X i početkom XI veka kada je i u Makedoniji podignut jedini očuvani hram koji slavi istog zaštitnika. Da je prvobitni Vizantijski hram postojao i u vreme kada je Sveti Sava, po povratku iz Nikeje osnovao Srpsku autokefalnu crkvu i uspostavio dvanaest episkopskih sedišta u graničnim oblastima ondašnje srpske države, nesumnjivo je. Smeštanje episkopija na nemirnu granicu izloženu neprekidnim udarima mahom divljih, paganskih osvajača imalo je jasnu duhovnu, ali i svetovnu poruku, crkva kao branik vere i vera kao branik države i naroda.
 
Godine 1219. Sava Nemanjić je ariljski manastir proglasio za sedište moravičke episkopije, koja se prostirala na teritoriji ariljskog, užičkog, valjevskog i čačanskog kraja. Prva katedrala moravičkih episkopa je uništena u 13 veku posle čega je kralj Stefan Dragutin preduzeo građenje nove katedrale na istom mestu. (Dragutin – Stefan Dragutin Nemanjić sin Stefana Uroša I i Jelene Anžujske. Kralj Srbije (1276—1282.); kralj Srema, 'Sremski kralj' (1282—1316.))
 
Zbog bolesti posle jednog teškog pada s konja, Dragutin je prepustio mladjem bratu Milutinu presto Raške. Ipak se ubrzo oporavio i preuzeo kralljevanje severnim delovima, od kojih je mnoge dobio od ugarskog kralja posle ženidbe sa njegovom ćerkom, princezom Katalin. Tadašnji i današnji pojam Srema se veoma razlikuju. Dragutinova prestonica je bila u Debrcu, negde u Mačvi.—
 
Dragutinov ktitorski portret sa modelom hrama u rukama na južnom zidu unutrašnje priprate nesumnjivo ukazuje da je on preduzeo obimne radove na crkvi, ali to nipošto ne znači da je on zidao iz temelja. U vreme kada je živopisan hram Svetog Ahilija u Arilju braća Dragutin i Milutin su živela u slozi. Na južnom delu unutrašnje priprate, iznad mirotočivog groba mlađeg Dragutinovog sina Urošića, kao nedvosmisleni dokument kraljeve ktitorske aktivnosti i ilustracija uzajamnog uvažavanja, nalazi se jedan od najpleših, idealizovanih portreta vladarske braće, Milutina i Dragutina u pratnji žene, Ugarske princeze Kataline.—
 
Vreme podizanja postojeće crkve je oko 1284. godine, a unutrašnjost crkve je živopisana 1296. godine i iz tog razdoblja potiču svi sačuvani ostaci fresaka.

Ariljska crkva prema svojim arhitektonskim svojstvima pripada Raškoj graditeljskoj školi koja je obeležila XIII vek, koherentnim spojem romaničke obrade spoljašnosti i vizantijskog prostornog koncepta. Ariljska crkva je jednobradna, jednokupolna građevina sa spoljnjom i unutrašnjom pripratom, naosom, bočnim pevnicima postavljenjim u ravni središnjeg traveja i tročlanim oltarskim prostorom čija se apsida završava polukružno, dok su istočni zidovi proskomidije i đakonikona ravni. Koncept istočnog, oltarskog dela hrama, odstupa od uobičajnog programa samo u delu u kome se nalazi đakonikon, obzirom da se otvara jedino prema oltaru i nema uobičajnog ulaza iz južne pevnice na osnovu čega jasno proističe da je primarno imao ulogu skevofilakiona (riznice).
 
Njena duga istorija prožeta legendama i stradalništvom monaha i naroda ovog kraja, sačuvala se u fragmentma oštećenog živopisa sa kraja XIII veka, ostacima srednjovekovnog utvrđenja i staništa manastirske zajednice, mnoštvu kostiju mučenika rasutih u danačnjoj porti, ali i bez najmanjeg pisanog dokumenta iz vremena svog nastanka.
 
Arheološka nalazišta svedoče da je plodna zelena dolina u slivovima nepredvidljive Moravice i kristalnog Rzava, gde stoji crkva Svetog Ahilija, bila naseljena još u antička vremena.

Kakva je sudbina prvobitnog vizantijskog hrama i kakve je radove na njemu obavio Sveti Sava pretvorivši je u sedište episkopije u Moravici oko 1220 godine pitanja su na koja još uvek nema valjanih odgovora.
 
U znatno oštećenom zapisu sa kraja XIII veka, koji se nalazi visoko u prstenu tambura kupole, stoji da je po zapovesti Kralja Dragutina, a u vreme Kralja Milutina, 1296. godine živopisan hram Svetog Ahilija u Arilju.

Na severnoj strani nalazi se scena upokojenja episkopa Merkjurija, koji je zajedno sa episkopima Gerasimom i Jevsevijem imao značajnu ulogu u radovima na hramu Svetog Ahilija.

Ono što Ariljski hram nedvosmisleno izdvaja od ostalih zadužbina Nemanjića nastalih u istoj epohi je pored njegove svojevrsne visine, nedostatak kule zvonika nad spoljnom pripratom što je bila karakteristika svih episkopskih sedišta, glavni ulaz na južnoj strani spoljne priprate umesto uobičajenog na zapadnoj, izuzetno masivno kvadratno postolje koje nosi kupolu oslonjeno na svodove pevnica sto je konstruktivno rešenje bez prethodnika.
 
Za razliku od ostalih crkvi Nemanjića građenih u XII i XIII veku, koje nisu bile katedralni hramovi namenjeni velikom broju vernika, crkva u Arilju sazidana je na uzvišenju sa kog je bila vidljiva iz daleka, kao vodič slučajnom prolazniku. Ukupni utisak bio je dodatno naglašen slikanim dekorativnim ornamentom terakot crvene boje, čiji se ostaci i danas vide na tamburu kupole i kvadratnom postolju na koje ovaj naleže, a koji je bio nanešen na svetlo oker ili bledo ružičasti malter. Takav izgled i položaj hrama morao je u posmatraču, pristizao on iz ma kojeg pravca, izazivati osećaj bogobojažljivog divljenja, ushićujući i neponovljiv.
 
Neuobičajen je u Ariljskoj crkvi i odabir svetitelja u donjoj zoni južne pevnice, u prostoru gde je stajao kralj tokom liturgije. On je sa svog mesta gledao u lik ozbiljnog, asketskog Hrista ogrnutog modro plavim himationom. Iza vladara nalazila se Bogorodica sa Božanskim Mladencem na rukama iz čijeg zagrljaja zrači živonosno svetlo kojim su pobeđeni Ad i Smrt. Veliki liturgičar, Sveti Jovan Zlatousti, kao i prvi hrišćanski carski par Sveti Konstantin i mati mu Sveta carica Jelena, naslikani pored Bogomajke simbolišu premudrost. U istoj pevnici naslikani su osnivači hrišćanske crkve na zemlji, apostoli Petar i Pavle, a na istočnom zidu pored Hrista stoji patron hrama Sveti Ahilije i Jovan Preteca.

Na istočnom zidu unutrašnje priprate, iznad ulaza u naos ilustrovana je starozavetna priča o žrtvi Avramovoj. Loza Jesejeva kao geneološko stablo Hristovo postavljena nasuprot žrtvi Avramovoj, dodatno podvlači ideju o dobrom rodu koji može proizići samo iz dobrog korena.

Na južnom delu zida grupu apostola umesto apostola Pavla predvodi izdajnik Juda Iskariotski, jedini među Hristovim učenicima naslikan bez oreola. U srednjoj zoni zapadnog dela naosa, na južnom delu dominira remek delo najboljeg slikara Ariljske crkve, Rođenje Bogorodičino.—
 
U doba Cara Dušana, Moravička episkopija podignuta je u rang mitropolije, po proglašenju Srpske Patrijaršije 1346. godine.
 
Mitropolija u Arilju i manastirsko bratstvo podelili su sudbinu svog naroda i države u naletu Osmanlija vođenih Mehmedom II Osvajačem Carigrada. Morala su da prođu skoro dva veka da bi tek krajem četrdesetih godina XVII veka ponovo oživela mitropolija u Moravici. Ali, ne zadugo. Stalni sukobi između Austrije i Turske biće pogubni po Srbiju. Ariljska zvona oglasiće se ponovo tek 1833. godine. No ovog puta ne sa mitropolijske već samo sa parohijske crkve.

Sredina XIX veka predstavlja u svakom pogledu prekretnicu u trajanju Ariljskog hrama, učinjene su mnoge popravke, kupola je izmenjena. Ove opravke učinile su da crkva pretraje ali ne i da povrati stari sjaj.

Tek sredinom XX veka stručnjaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije uspeli su da i pored manjka izvornih dokumenata povrate dobrim delom nekadašnji izgled episkopske crkve.—
 
Crkva je smeštena u samom centru mesta, na zaravni uzdignutoj iznad prostrane rečne doline reke Moravice i Velikog Rzava i predstavlja najdominantniji objekat u vizuri Arilja.


Tekst priredio Nenad Glišić korišćenjem različitih izvora na Internetu.

Deo teksta preuzet sa: Pravoslavlje.nl

 9 
 poslato: April 01, 2014, 04:06:29 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

VRANJE — IZGLED SVADBE I OBIČAJI

Devojke su spremale za svadbu raznovrsne darove i "devojačku spremu". Tu su posteljina, čaršavi, peškiri, jastučnice, maramice, učkure, ćilime, kao i razni darovi za svatove i srodnike obe familije.

Za vreme prosidbe momkova rodbina daje jabuku devojci, u kojoj su zabodeni dukati, kao obeležje za sklopljenu prosidbu. Nakon ovoga devojka postaje verena. Po starom običaju, devojka se dva-tri dana posle prosidbe sklanja u komšiluk, kako bi bila pošteđena od susreta, čestitanja i zapitkivanja od strane radoznalih posetilaca i gostiju. Kada se isprosi devojka dolazi "pijenje" kojim se proslavlja veridba. Posle pijenja dolazi večera, a nakon večere starešina među proscima (obično svekar) baca novac na sofru, koji je namenjen za "spremanje" isprošenice. U subotu, uoči svadbe mlada odlazi na "banjanje" sa svojim drugaricama, devojkama i mladim ženama iz komšiluka u gradski hamam. "Banjanje" isprošenice ima svečan karakter, a samo kupanje prati čitav ritual obreda, uz narodne pesme koje pevaju devojke i mlade žene iz pratnje.

Uoči početka svadbe, nevestini darovi se slažu po doksatu, da bi ih svadbari mogli videti. Zatim darovi se stavljaju na kola, koja uz pratnju svirača odlaze mladoženjinoj kući. Devojačka kuća se bogato osvetli raznim fenjerima i svećama postavljenim u čirake, pa se postave dugačke sofre u kojima može sesti i po 30 svadbara. Prvo oro vodi majka isprošene devojke, noseći sito sa leblebijom i raznim bombonama, koja ona drugom rukom rasipa. Prema narodnom verovanju time se želi postići blagosloven i srećan život među mladencima. Pošto baci deo žita, ona oro vodi i van kuće u dvorište, a zatim izlazi nevestin otac koji odlazi u kuhinju da obiđe jela koje je ona spremila. Nakon toga hvali je i daje joj nešto novca za trud. Kada počnu dolaziti gosti on ih dočekuje i uvodi u kuću.

Poznata svadbena pesma u Vranju je bila "Hadži Gajka devojku udava." Ova pesma se je pevala i prilikom izvođenje neveste iz roditeljske kuće. Na dan svadbe, u zoru, nevestu oblače u nevestino ruho, češljaju je i kite je njene drugarice, dok joj pevaju tužnu narodnu pesmu "Da li te je žalba tvoju majku". Kada dođu svatovi po devojku, sa njima je i dever koji se uvodi kod neveste. On je uvek bogato odeven i nakićen. Sa nevestom se prvo opraštaju mati, zatim rođake i drugarice, tek onda dever izvodi nevestu iz kuće. Svadbena povorka prvo odlazi u crkvu na venčanje, a ispred mlade i devera idu čočeci i igraju. Iza mlade prvo idu žene, a zatim iza njih i muževi. U crkvi mladenci stoje ispred oltara i imaju preko ruku prebačene kumovske darove (tkaninu). Verovalo se je da ako se ako darovi padnu na pod, brak će biti nesrećan.

Kod mladoženjine kuće stoji svekrva. Snaha ljubi svekrvu u ruke, svekrva snahu u obraze i niko pre neveste ne sme ući u mladoženjino dvorište. Na pragu kuće se namesti korito sa vodom, koje po običaju nevesta ne sme da pređe, dok svekar ne baci u korito dar u novcu. Uz to on mora reći koji će deo imovine (njive, dućana ili kuća) kao poklon pripasti nevesti kao lična svojina. Pošto dade otkup, svekar pruža ruku snahi da ova prekorači korito s vodom i uđe u dvorište gde je svekar vodi do kuhinje i predaje ženama.

Prvu bračnu noć mladenci provode u svojoj ložnici, gde su prosrte na podu dve postelje. Običavalo se je da mladenci prvu bračnu noć provedu u nevestinoj postelji. Drugog dana svadbenog veselja, nastaje "viđenje" ili "čašćenje". Toga dana dolaze žene iz rodbine i susedstva da vide mladu, među kojima mlada mora biti raspoložena i vesela. I drugog dana svadbe, nevesta se pojavljuje obučena u svoje nevestinske haljine. Bilo je slučajeva da svadba traje i po tri dana. No obično se završavala danom venčanja i "velikom večerom". Običavalo se da se pri kraju svadbe igra "šareno oro". / Vranje online

* * *

Hadži-Gajka, hadži-Gajka
devojku udava...
Em je dava,
em je ne udava...

 10 
 poslato: Mart 31, 2014, 03:07:04 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
**

PATRIJARH VARNAVA


Šest dana posle smrti patrijarha Dimitrija (1930) izabran je za srpskog patrijarha mitropolit skopski Varnava.

Sin zemljoradnika Đorđa Rosića i Krsmane, Petar Rosić rođen je u Pljevljima 29. avgusta 1880. godine. Bogoslovsko-učiteljsku školu u Prizrenu završio je odlično (1889), pa je kao stipendist ruskog Svetog sinoda otišao u Rusiju. Pošto je neko vreme proveo u petrogradskoj bogosloviji da douči ruski i popuni svoje znanje, primljen je u duhovnu akademiju koju je takođe odlično završio godine 1905. Nekoliko nedelja ranije (30. aprila) postao je monah Varnava.

Ovih šest godina u Rusiji, posvećenih samo studijama, bile su veoma značajne za duhovno razvijanje i kulturu budućega patrijarha. Posle toga on prelazi u Carigrad gde je bio duhovnik pri poslanstvu Srbije, učitelj srpske osnovne škole i jedan od glavnih saradnika dobro uređivanog nedeljnog lista Carigradski glasnik, organa otomanskih Srba.

Učeći grčki i turski, mladi monah posećuje Palestinu i Svetu Goru, upoznaje prilike u vaseljenskoj patrijaršiji i u turskom carstvu, a godine 1910. dočekuje kralja Petra I, kad je kralj pohodio sultana. Kralj je tada posetio i patrijarha Joakima III, a otac Varnava ga je pratio i bio mu tumač.

Bavljenje kralja Petra I imalo je političku svrhu da olakša sporazume sa turskom vladom, pa i sa vaseljenskom patrijarjišom o mnogim pitanjima; između ostalih i o postavljenju još jednog našeg episkopa. Turski državljani iz Pljevalja, već pet godina u Carigradu, poznat i priznat i od Turaka i Grka, znatne kulture, sa znanjem turskog, grčkog i ruskog jezika, otmena ponašanja i naočite pojave — monah Varnava bio je najpogodniji da postane veleško-debarski episkop, pa ga je ubrzo Sveti sinod vaseljenske patrijaršije izabrao za to vladičanstvo, a patrijarh Joakim zatim i posvetio, u tridesetoj godini života, 10. aprila 1910.

Mladi episkop odmah se sav predao crkvi i školi u svojoj eparhiji, udahnuo u nju nov živog, nov način rada, i počeo podizati narod i sveštenstvo u svakom pogledu, ulivajući im nadu u skoro oslobođenje. U knjizi "Kanonska vizitacija Reke" dr Toma Smiljanić-Bradina dao je živu i impresivnu sliku toga rada mladog vladike. Kad je zatim došla dvanaesta godina, Sveti sinod je Varnavi poverio brigu o više upražnjenih eparhija iz kojih su otišli egzarhijski nekanonski episkopi.

U velikom ratu on je obilazio sela i vojne jedinice, osobito tamo gde su se nalazili verni iz njegove eparhije, a zatim se povukao na solunski front gde se bavio, radeći i u oslobođenom Bitolju do godine 1917, kada ga crkva i vlada šalju u Rusiju. Februarska revolucija dala mu je prilike za znatnu aktivnost. U Petrogradu je bio u dodiru sa novom vladom i ruskom elitom, obnavljao je naše mnogostrane veze sa ruskim narodom, a zatim je prešao i u ostala središta, Moskvu i Harkov. Tada je objavio više zapaženih izjava i članaka. U Moskvu je otišao ponajviše stoga da bi učestvovao u obnavljanju ruske patrijaršije, te je bio izaslanik srpske crkve na saboru koji je izabrao Tihona za patrijarha. Zatim se preko Skandinavije, Britanije i Francuske vratio na solunski front odakle je zajedno sa vojskom stizao u Veles, Debar, Skoplje, Štip i druge oblasti Makedonije gde je sređivao crkvene i druge prilike u korist ne samo svoje pastve nego i stanovništva drugih veroispovesti.

Uskoro je, kao najbolji za to, izabran za mitropolita skopskog (1920), pa je svoj rad mogao nastaviti u još većim razmerama. Za deset godina koliko je proveo na skopskoj katedri mitropolit Varnava posvedočio je sve vrline pravoslavnog arhijereja i velikog organizatora. Više nego što je to izgledalo mogućno, on se trudio da obnovi sveštenstvo školovanim podmlatkom; mnoge crkve i manastiri popravljeni su i propojali, a verski život čistio se od politikanstva, zahvaljujući ponajviše mitropolitu Varnavi i njegovoj saradnji sa ohridsko-bitoljskim episkopom Nikolajem (Velimirovićem) i drugim episkopima srpskih i makedonskih oblasti oslobođenih godine 1912.

Istakavši se među episkopima, zapažen već od 1910. godine i u političkim krugovima, mitropolit Varnava je zasluženo uživao blagovoljenje svih koji su mogli odlučivati, pa se već za poslednjih godina života onemoćalog patrijarha Dimitrija uviđalo da je najpodobniji njegov poslednik — mitropolit Varnava. Kralj Aleksandar jedva je čekao takvoga patrijarha s kojim će moći sarađivati. I tako je u pedesetoj godini života mitropolit Varnava seo na presto Svetoga Save 12. aprila 1930.

U velikoj svojoj skromnosti, stalno ispitujući kritički sebe i svaki svoj postupak, patrijarh Varnava često je govorio da žali što nije imao prilike da bude iskušenik ili običan monah, da opslužuje uboga sela kao paroh, da počne od najnižih funkcija i da prođe kroz sve stupnjeve i faze razvića i rada. "Nisam dovoljno bio poslušnik da bih bio dobar zapovednik", govorio bi u intimnom krugu aludirajući na svoj brzi uspon. U tridesetoj godini postao je episkop, u četrdesetoj mitropolit, u pedesetoj patrijarh, ali nije imao pravo kad mu se činilo da nije trebalo tako da bude. Sve su to bile veoma odgovorne dužnosti u veoma teškim prilikama i vremenima, ali on je svuda posvedočio svoje velike sposobnosti.

Kad je postao patrijarh pokazao je veliku energiju i suptilnost. Kralj Aleksandar je bio uveren da je dobio poslušnog patrijarha koji će crkvu učiniti servilnim organom države, onako kako je to ponekad bilo u Srbiji, ali se iznenadio. Novi patrijarh je znao da je došlo vreme emancipacije crkve, i da se toga ne treba plašiti nego, naprotiv, iskoristiti sve mogućnosti takve situacije.

Pisac ovih redova pohodio ga je jednom u Sremskim Karlovcima i video u njegovom kabinetu pun orman knjiga. Bila je to velika zbirka zakona i literature o srpskoj crkvenoj autonomiji u Ugarskoj. Patrijarh ih je stalno dopunjavao novijim radovima o organizaciji crkve u Francuskoj, Sovjetskom savezu i drugim zemljama u kojima je izvršena emancipacija crkve.

Božidar Kovačević

PROSVJETA kalendar za 1996. godinu | Priređivači: Prof. dr. Vojislav Maksimović

Stranice: [1] 2 3 ... 10