Skorašnje poruke
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
RIZNICA SRPSKA « Skorašnje poruke
Stranice: [1] 2 3 ... 10
 1 
 poslato: Oktobar 31, 2017, 03:55:31 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

MANASTIR ČOKEŠINA


Manastir Čokešina je pravoslavni ženski manastir koji se nalazi u istoimenom selu, u podnožju Vidojevice na planini Cer, Mačvanski Prnjavor, Eparhija šabačka, Srpske pravoslavne crkve. Do manastira Čokešine se stiže magistralnim putem Loznica — Šabac sa skretanjem u selo Mačvanski Prnjavor, koji je od manastira udaljen 6 kilometara. Udaljenost manastira od Šapca je 34 km.

Po predanju, manastir je prvobitno bio zadužbina vojvode Miloša Obilića, koji je započeo gradnju manastira uoči Kosovske bitke. Predanje dalje veli: Kad je glasnik javio Miloševoj majci da joj je sin poginuo u Kosovskoj bici na Vidovdan 1389. godine, ona je rekla građevinarima koji su gradili manastir: Čok više! Prestajte sa radom! I nazivi pojedinih delova manastirskog imanja "Nečaja" i "Pusto polje" dovode se u vezu sa rečima koje je glasnik rekao Miloševoj majci: "Ne čaj" (ne čekaj) više, Miloševa majko, pusti ovce na to "pusto polje", Miloš ti je, majko poginuo.

Dovršetak radova na manastiru Čokešini (početak XV veka) vezuje se za vojvodu Čokešu, vlastelina iz tog kraja. Manastir je, zbog svog položaja, nekoliko puta bio rušen i spaljivan. Prema zapisima na listovima knjige Oktoiha (Osmoglasnika), štampane u Moskvi 1777. godine, Jevanđelja, štampanog u Moskvi 1782., Opšteg Mineja, štampanog u Kijevopečerskoj Larvi 1766. i drugim sačuvanim knjigama, vidi se da je manastir Čokešina obnovljen 1785. godine pri arhijereju valjevskom kir Joakimu i starešini manastira jeromonahu Pajsiju Lukiću. Mada je pretrpeo velika oštećenja u Drugom svetskom ratu, manastir je poslednji put zapaljen 1804. godine, kada je bio znameniti Boj na Čokešini.

Na Čokešini, više manastira, bila je borba Davida i Golijata, boj među Srbima i Turcima za Karađorđeva vremena, gde su na Lazarevu Subotu, uoči Cveti, 16. aprila 1804. godine sa 300 druga junački izginuli braća Nedići (Gligorije i Dimitrije), rođeni u Osečini. Posle Boja na Čokešini, manastir je obnovio 1823. godine knez Miloš Obrenović pri igumanu Konstantinu Vujaniću. Ikonostas je pravljen 1834. godine a majstori su bili Mihailo Konstantinović iz Bitolja i Nikola Janković iz Ohrida za vreme starešine manastira jeromonaha Sofronija Mijatovića. Manastirska Crkva je posvećena rođenju Presvete Bogorodice i od 1830. godine u crkvi se nalazi čuvena ikona Pokrov Presvete Bogorodice Čokešinske, pred kojom se, kako u prošlosti tako i danas, na verni narod izliva milost Gospoda našega Isusa Hrista i Presvete Bogorodice.

Potsticajem starešine manastira Čokešine, igumana Germana, 1890. godine podignut je sa severne strane do same manastirske crkve, spomenik od kamena, visok 5 metara, pod kojim su položene na večni počinak mučeničke kosti braće Nedića i slavnih Čokešinskih junaka sa mesta njihove pogibije.

Od 2002. godine, dolaskom shimonahinje Ane, započinje velika i značajna obnova manastira Čokešine. Uz pomoć države, opštine i vernog naroda a naročito obitelji manastira obnavlja se kompletno veliki konak iz 1928. godine, na hramu umesto crepa postavlja se bakar, ponovo se spolja malteriše hram i stavlja nova fasada, radi se drenaža, unutrašnjost hrama se generalno sanira, obija se stari malter i zidovi se dovode u pređašnje stanje, sanira se oltar, kompletno se restaurira ikonostas iz 1834. godine i postavljaju se novi polijeleji. Na mestu starog čardaka urađen je novi konak i ozidana je nova zgrada u ekonomskom delu. Urađen je asfalt do manastira i uređen je veliki parking prostor.

Turistička organizacija grada Šapca

 2 
 poslato: Novembar 01, 2015, 05:16:20 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

RECI NEŠTO, BOGORODICE LJEVIŠKA


Reporteri "Novosti" sa Srbima na molebnu u samotnoj i ranjenoj crkvi u Prizrenu. Vređa bodljikava žica, nema zvona, o zidove se odbija molitva. Ljudi svesni nesreće i nepravde.

Prizren je bio carski, srpski grad. [...] crkva Ljeviška, hram nesrećno izabranog ili nametnutog hrišćanstva. Tada Albanaca nije bilo, ne samo ovde, nego ni u celoj Evropi. A, čujemo od Šiptara: Ovo je naša crkva, džamija, šta već.

Metohija, 2008. godina, toliki vekovi prošli, a ništa pametnije nisu doneli. Ti vekovi. Prisustvujemo molebnu u oskrnavljenoj crkvi, među spaljenim licima svetaca, došlo 60 Srba, prognanika, da se — mole.

Nemci su pripadnici međunarodnih snaga (KFOR), oni "dopuštaju" da se molimo. Oni nas — čuvaju. Srbi su čuvali celu tu predstavu zvanu hrišćanstvo, ovde. Pa, koji je to preokret istorijskog točka? Zašto je nama, Srbima, dato to hrišćanstvo, pa smo ga onda branili? Mogli smo bez svega toga.

Ovde, ispred Bogorodice Ljeviške je kapija pala, rešetke nestale, bačeni su koturovi žice kao simbol nove okupacije. I maske su pale.

Čekamo da se desi zvuk zvona, kao poziv, naš. Nema zvona. Nema ni srpskih domova okolo, ni svetinja, a sve što vredi je poharano. U vreme Osmanlija, bilo je Turaka koji nisu hteli ni smeli da oskrnave lica i oči svetaca na freskama. Zapisano je da jedan Turčin nije to uradio, rekao je da je sve "lepota, kao što je i zenica oka mog". Turci su, ipak, star narod. Šiptari su, vidi se, hteli baš pogled sa zidova da spale na lomači, 1999. i 2004. godine. Kakva je to straža koja ne može ništa da sačuva? Govori Vukica Grujić, žena koja nema gde da se vrati:

— Bogorodice moja, Ljeviška, tako si sada samotna i daleko od svog naroda. Oprosti, nisi ti napustila narod, Srbi su otišli. Oterali su nas. Neko će reći da nismo krivi što smo te napustili, nismo krivi za tvoju samoću. Bićemo krivi ako te se odreknemo i ako ti se ne vratimo. Ti, Bogorodice moja, ne bi bila da nas nije, a nas neće biti ako te se odreknemo.

I, nije samo molitva spas.

Kako opisati ovaj moleban? Srbi prognanici pevaju. Došli su sa igumanom Petrom, starešinom Đurđevih stupova, iz Beograda i drugih, ne tako carskih gradova. Opasna žica, bodljikava, kao živa, a hladna i surova, smišljena da bi joj se pokorili, da bi zastrašivala. Pa, koga — Srbe?

Tuđa vojska, tuđa policija, u carskom gradu, sada, kraj marta 2008. A, pre toliko vekova, episkop Sava, kasnije proglašen za sveca i protosinđel Damjan, nadgledali su, u vreme kralja Milutina, radova na freskama. Crkvu su, podsetimo, životopisali, u svetu čuveni, Mihajlo Astrapa i Evtikije.

Molitva traje. Odbijaju se glasovi o zidove Ljeviške. Ljudi svesni nesreće i nepravde. Još nesvesni da ih ovaj hram zove. Ne samo na molitvu.   

Milena Marković | 29.03.2008. | Večernje novosti

 3 
 poslato: Novembar 01, 2015, 12:45:50 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

 4 
 poslato: Jul 04, 2015, 02:35:44 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

JUGOISTOČNA SRBIJA


LJUDI I OBIČAJI

Stanovnici jugoistočne Srbije su veoma veseo i gostoprimljiv narod koji veliki deo svog vremena provodi družeći se, pre svega u restoranima, kafanama i kafićima.

Najčešće se nazdravlja se uz domaću rakiju, veoma često nastalu u porodičnoj manufakturi. Nazdravlja se uz kucanje čašama, obavezno gledanje u oči i glasno uzvikivanje "Živeli!".

Bitan deo srpskog mentaliteta je "plaćanje računa" u restoranu. Domaćin skoro nikada neće dozvoliti gostu da plati ručak, večeru ili piće, jer je običaj da domaćin snosi sve troškove dok gost boravi kod njega.

Neka obeležja srpske tradicije jesu:

Ljubljenje tri puta u obraz
Prilikom pozdravljanja Srbi se u znak poštovanja ljube u obraz tri puta. Ovaj običaj je nasleđen od Srba u Crnoj Gori i Рusa.


Kolo
Kolo je tradicionalni srpski ples. Smatra se da je oblast jugoistočne Srbije, kada je ova vrsta igre u pitanju, najraznovrsnija i najzanimljivija celina u Srbiji. Blizina Bugarske i Makedonije i burna istorijska zbivanja ostavila su trag i u tradicionalnim igrama. Šopska oblast koja se proteže od Pirota do Sofije u zapadnoj Bugarskoj i severoistoka Makedonije predstavlja jedinstvenu celinu u svim oblastima stvaralaštva, pa i u narodnoj muzici i igri. Osim toga, uticaj drugih kultura i tradicija prati se daleko u prošlost.

Stariji uticaj Levanta iz Grčke dospeo je preko Vizantije u Nemanjića Srbiju i u Prizrenu i u okolini uticao na stvaranje dostojanstvenog gradskog igračkog repertoara, a potom se preneo i u seosku sredinu. Drugi, mlađi uticaj dospeo je u Vranjsko Pomoravlje sa Osmanlijama i ostavio trga najviše u stilu igranja. Ovde postoji veliki broj osnovnih igračkih obrazaca (tipova), raznovrsna muzička pratnja, brojni instrumenti, raznolikost stila igranja, veliki broj obrednih igara vezanih za godišnji ciklus običaja (koledari, sirovari, lazarice, kraljice) i životni ciklus (svadba). O brojnim igračkim i muzičkim varijantama ove igre govore i nazivi: banjski čačak, svrljiški čačak, niški čačak, stara bosara, piperana, pirotski čačak, šilovački čačak, pčinjski čačak...

Pored ovih igara zastupljene su sledeće: jednostranka, osamputka, (osmača, čiča Drišlja), četvorka, selsko oro (staroselsko, novoselsko), samački (po same, lile, lilka, katanka), trojanac, rumenka i polomka (u severnom delu ove celine), vlasinka, bugarka (bugarčica, pešački) i šestorka (u južnom delu celine). Osim pesme, igru je pratila svirka duduka, gajki, kamena, gajdi i tupana, zurli i tapana, orkestra trubača i harmonike.


Božić
Badnji dan se proslavlja 6. januara, uoči Božića i sastavni je deo božićnih običaja u koje ubrajamo sečenje badnjaka, božićnu pečenicu, obilaženje domova, badnje veče, unošenje badnjaka i slame, paljenje badnjaka, badnja večera i bdenje.

Za spomen Hristova rođenja, još od apostolskih vremena ustanovljen je veliki praznik — Božić. Da bi se dostojno spremili za Božić, ustanovljen je post u periodu od 28. decembra do 6. januara uveče. Božić je mrsni dan. O Božiću se ljudi, umesto uobičajenog pozdrava, pozdravljaju sa "Hristos se rodi" i "Vaistinu se rodi". Najčešći običaji su: polaganje badnjaka, zastiranje domova slamom, mešenje česnice, pečenje pečenice, položajnik. Po verovanju, grejući se oko badnjaka, ukućani se zagrevaju ljubavlju, iskrenošću i slogom.


Uskrs
Uskrs je jedan od najvećih hrišćanskih praznika. Po verovanju tada je Hristos vaskrsao na nebo i seo sa desne strane oca. Dan kada se lupaju jaja, kada se svi pozdravljaju najradosnijim pozdravom: Hristos Vaskrse, Vaistinu Vaskrse. Ovaj praznik je simbol pobede nad smrću, i simbol pobede nad đavolom. Dan kada je Hrist, pošto je preziveo najteže muke, iako je bio pravedan, razapet na krst, umro, pa posle dva dana u grobu vaskrsao.

Ovaj praznik Srbi provode u krugu porodice. Najčešće jelo na trpezama na ovaj dan je praseće pečenje, jer su im Turci za vreme njihove vladavine upadali na Uskrs u kuće i odnosili im jagnjeće pečenje sa trpeze. Tako je bilo godinama, sve dok se Srbi nisu dosetili da Turci ne jedu prasetinu. Onda su lepo spremali prasetinu, i kada Turci upadnu, vide da nema jage, odu praznih ruku. Naravno, tu je i sarma, i torta.


Bele poklade
Stanovnici Homolja, Srbi i Vlasi neguju bogatu obrednu praksu u kojoj dominira kult pokojnika i predaka. Na bele poklade dan počne namenjivanjem hrane i svetlosti na groblju. Najistaknutiji ritual prolećnog ciklusa je paljenje obrednih vatri. Vatra je simbol plodnosti, veza između sveta živih i mrtvih. Za svetlost i toplotu pokojnicima se na bele poklade namenjuju muzika i igra. Vatra se pali u centru sela oko koje se igra kolo. Igra predstavlja način da se pokojnici okupe i ponovo budu sa svojima.


Svadba (tradicija koja prati ceremoniju venčanja)

Bidermajer
Kada se završi ceremonija venčanja, mlada baca bidermajer. Devojka koja ga uhvati je po verovanjima sledeća za udaje.

Bacanje sita
Kada mladenci nakon venčanja dođu u njihovu novu kuću (mladoženjinu), mlada uzima od svekrve sito u kom se nalazi jabuka. Jabuku baca sebi iza leđa, a sito baca na krov kuće. Ukoliko se sito zadrži na krovu kuće, i mlada će se zadržati u kući.

Jabuka
Kada mladoženja ide po mladu, običaj je da tast postavi jabuku na najviše drvo u mladinom dvorištu. Mladoženja ne može da odvede mladu sve dok puškom ne pogodi jabuku na drvetu.

Molitva pomoću brojanica
Molitva pomoću brojanica jedan je od najstarijih nacina molitve, koji su naročito negovali pravoslavni monasi. Same brojanice imaju simbolički karakter. Obično su crne boje i time nas upućuju da vodimo trezven i ozbiljan život u neprestanom pokajanju. Brojanice su ispletene od čiste ovčije vune, što nas podseća da smo mi ovce Dobrog Pastira Gospoda Hrista, koji je sam kao Jaganjac Gospodnji postradao za nas i izbavio nas od večne smrti.

Male brojanice obično imaju 33 čvorića. Postoje i veće brojanice od po 50, 100 ili 300 čvorića. Po starom predanju, bio je jedan monah koji je želeo da načini vunenu brojanicu da bi odbrojavao svoje molitve, ali đavo mu je stalno razvezivao čvoriće koje bi ispleo. Jednom mu se javio anđeo i naučio ga da plete čvorić koji se sastoji od sedam upletenih krstova. To je jedan od najkomplikovanijih čvorova na svetu. Ovakvu brojanicu đavo nije mogao da rasplete. Jugoistočna Srbija

 5 
 poslato: Maj 31, 2015, 02:26:32 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
**


ETNO SELO
S T A N I Š I Ć I

 6 
 poslato: Oktobar 31, 2014, 11:03:38 pm 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

DRVENGRAD


... Etno naselje "Drvengrad", na uzvišenju Mećavnik,


... sagrađeno prema ideji našeg čuvenog filmskog režisera Emira Kusturice. Za izgradnju sela korišćene su autentične brvnare iz ovog kraja koje su prenete na ovu lokaciju. Najstarija od njih datira od pre 90 godina. Na licu mesta postavljene su na visokim kamenim postamentima i podrumima prilagođenim terenima u padu. "Drvengrad" je između sela i grada-etno selo u urbanom obličju i strukturi. Grad je jasno formiran u okvirima pravougaonog trga, čija je glavna osa određena ulaznom kapijom i položajem male drvene crkve. Trg, koji je popločan drvenom kockom i sečenim pragovima, formiraju brvnare, a u svakoj od njih je ponešto od urbanog sadržaja, poslastičarnica, prodavnica lokalne narodne radinosti, galerija slika, biblioteka, restoran i bioskop. više » » »

 7 
 poslato: Septembar 23, 2014, 03:24:34 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
**






Nacionalni park Tara obuhvata najveći deo planine Tare u Zapadnoj Srbiji, prosečne nadmorske visine 1.000—1.200 m, na 180 km od Beograda. Ukupna površina zaštićenogpodručjaje 19.175 ha.

Tara je jedna od najlepših planina u Srbiji, pokrivena gustim očuvanim šumama jele, smrče, bukve i bora, sa preko 1.000 biljnih vrsta. To je jedino prirodno nalazište Pančićeve omorike u svetu.


Reka Drina opasuje Taru sa severozapadne i severne strane i predstavlja najveću kontaktnu reku opštine Bajina Bašta u dužini od 60 km. Drina nastaje spajanjem reka Pive i Tare kod Šćepan Polja u Crnoj Gori. Ukupna dužina toka je 345,9 km i predstavlja najveću pritoku reke Save. Reka Drina se ubraja u najčistije vodene tokove Srbije. Čuvena je kao kolevka splavarenja, nekada poznata po ljutim brzacima i slapovima, a sada u svojim jezerima poslušna i mirna. Ribolov na Drini je doživljaj koji se ne zaboravlja. U stara vremena imala je ime Drinos, a narod joj je dao imena Zelenika i Zelenka (po zelenoj boji vode).


Perućac je turističko naselje udaljeno od Bajine Bašte 13 km, na desnoj obali reke Drine. U neposrednoj blizini je velika brana hidrocentrale, odakle počinje jezero Peručac, dugačko 54 km, čiji se veličanstveni kanjon prostire sve do Višegrada. Perućac je malo, idilično, veoma privlačno mesto za odmor i uživanje u prirodi, kojem posebnu čar daju reka Drina, reka Vrelo i jezero Perućac.

Rečica Vrelo izvire iz masiva planine Tare i posle svog kratkog toka stropoštava se u reku Drinu, formirajući izuzetzno lep vodopad. Njen tok je dugačak tačno 365 m, dakle onoliko koliko godina ima dana, pa je to razlog zašto ovu rečicu nazivaju i "reka godina".

Turistička agencija TARAtours
Bajina Bašta, Svetosavska 80
tel: +381 (0) 31 861 — 501

 8 
 poslato: Septembar 23, 2014, 02:28:02 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
**

ZASAVICA
Specijalni rezervat prirode




 9 
 poslato: Septembar 23, 2014, 01:50:37 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*


A R I L J E    Crkva sv. Ahilija


Crkva Svetog Ahilija je zadužbina kralja Dragutina Nemanjića. Najpre je bila katedrala moravičke episkopije, a zatim i mitropolita. Ovde su u XI veku pronašli utočište izbegli stanovnici iz Tesalije, a mošti svog sveca Svetog Ahilija, koje su poneli sa sobom, položili u postojeći hrišćanski hram, tako da je i crkva posvećena episkopu Ahiliju iz Larise (Grčka).
 
Kada i kako su na uzvišicu u Arilju stigli prvi grčki monasi iz Vizantije teško je reći. Ukoliko posveta crkve Svetom Ahiliju datira iz njihovog vremena moglo je to biti krajem X i početkom XI veka kada je i u Makedoniji podignut jedini očuvani hram koji slavi istog zaštitnika. Da je prvobitni Vizantijski hram postojao i u vreme kada je Sveti Sava, po povratku iz Nikeje osnovao Srpsku autokefalnu crkvu i uspostavio dvanaest episkopskih sedišta u graničnim oblastima ondašnje srpske države, nesumnjivo je. Smeštanje episkopija na nemirnu granicu izloženu neprekidnim udarima mahom divljih, paganskih osvajača imalo je jasnu duhovnu, ali i svetovnu poruku, crkva kao branik vere i vera kao branik države i naroda.
 
Godine 1219. Sava Nemanjić je ariljski manastir proglasio za sedište moravičke episkopije, koja se prostirala na teritoriji ariljskog, užičkog, valjevskog i čačanskog kraja. Prva katedrala moravičkih episkopa je uništena u 13 veku posle čega je kralj Stefan Dragutin preduzeo građenje nove katedrale na istom mestu. (Dragutin – Stefan Dragutin Nemanjić sin Stefana Uroša I i Jelene Anžujske. Kralj Srbije (1276—1282.); kralj Srema, 'Sremski kralj' (1282—1316.))
 
Zbog bolesti posle jednog teškog pada s konja, Dragutin je prepustio mladjem bratu Milutinu presto Raške. Ipak se ubrzo oporavio i preuzeo kralljevanje severnim delovima, od kojih je mnoge dobio od ugarskog kralja posle ženidbe sa njegovom ćerkom, princezom Katalin. Tadašnji i današnji pojam Srema se veoma razlikuju. Dragutinova prestonica je bila u Debrcu, negde u Mačvi.—
 
Dragutinov ktitorski portret sa modelom hrama u rukama na južnom zidu unutrašnje priprate nesumnjivo ukazuje da je on preduzeo obimne radove na crkvi, ali to nipošto ne znači da je on zidao iz temelja. U vreme kada je živopisan hram Svetog Ahilija u Arilju braća Dragutin i Milutin su živela u slozi. Na južnom delu unutrašnje priprate, iznad mirotočivog groba mlađeg Dragutinovog sina Urošića, kao nedvosmisleni dokument kraljeve ktitorske aktivnosti i ilustracija uzajamnog uvažavanja, nalazi se jedan od najpleših, idealizovanih portreta vladarske braće, Milutina i Dragutina u pratnji žene, Ugarske princeze Kataline.—
 
Vreme podizanja postojeće crkve je oko 1284. godine, a unutrašnjost crkve je živopisana 1296. godine i iz tog razdoblja potiču svi sačuvani ostaci fresaka.

Ariljska crkva prema svojim arhitektonskim svojstvima pripada Raškoj graditeljskoj školi koja je obeležila XIII vek, koherentnim spojem romaničke obrade spoljašnosti i vizantijskog prostornog koncepta. Ariljska crkva je jednobradna, jednokupolna građevina sa spoljnjom i unutrašnjom pripratom, naosom, bočnim pevnicima postavljenjim u ravni središnjeg traveja i tročlanim oltarskim prostorom čija se apsida završava polukružno, dok su istočni zidovi proskomidije i đakonikona ravni. Koncept istočnog, oltarskog dela hrama, odstupa od uobičajnog programa samo u delu u kome se nalazi đakonikon, obzirom da se otvara jedino prema oltaru i nema uobičajnog ulaza iz južne pevnice na osnovu čega jasno proističe da je primarno imao ulogu skevofilakiona (riznice).
 
Njena duga istorija prožeta legendama i stradalništvom monaha i naroda ovog kraja, sačuvala se u fragmentma oštećenog živopisa sa kraja XIII veka, ostacima srednjovekovnog utvrđenja i staništa manastirske zajednice, mnoštvu kostiju mučenika rasutih u danačnjoj porti, ali i bez najmanjeg pisanog dokumenta iz vremena svog nastanka.
 
Arheološka nalazišta svedoče da je plodna zelena dolina u slivovima nepredvidljive Moravice i kristalnog Rzava, gde stoji crkva Svetog Ahilija, bila naseljena još u antička vremena.

Kakva je sudbina prvobitnog vizantijskog hrama i kakve je radove na njemu obavio Sveti Sava pretvorivši je u sedište episkopije u Moravici oko 1220 godine pitanja su na koja još uvek nema valjanih odgovora.
 
U znatno oštećenom zapisu sa kraja XIII veka, koji se nalazi visoko u prstenu tambura kupole, stoji da je po zapovesti Kralja Dragutina, a u vreme Kralja Milutina, 1296. godine živopisan hram Svetog Ahilija u Arilju.

Na severnoj strani nalazi se scena upokojenja episkopa Merkjurija, koji je zajedno sa episkopima Gerasimom i Jevsevijem imao značajnu ulogu u radovima na hramu Svetog Ahilija.

Ono što Ariljski hram nedvosmisleno izdvaja od ostalih zadužbina Nemanjića nastalih u istoj epohi je pored njegove svojevrsne visine, nedostatak kule zvonika nad spoljnom pripratom što je bila karakteristika svih episkopskih sedišta, glavni ulaz na južnoj strani spoljne priprate umesto uobičajenog na zapadnoj, izuzetno masivno kvadratno postolje koje nosi kupolu oslonjeno na svodove pevnica sto je konstruktivno rešenje bez prethodnika.
 
Za razliku od ostalih crkvi Nemanjića građenih u XII i XIII veku, koje nisu bile katedralni hramovi namenjeni velikom broju vernika, crkva u Arilju sazidana je na uzvišenju sa kog je bila vidljiva iz daleka, kao vodič slučajnom prolazniku. Ukupni utisak bio je dodatno naglašen slikanim dekorativnim ornamentom terakot crvene boje, čiji se ostaci i danas vide na tamburu kupole i kvadratnom postolju na koje ovaj naleže, a koji je bio nanešen na svetlo oker ili bledo ružičasti malter. Takav izgled i položaj hrama morao je u posmatraču, pristizao on iz ma kojeg pravca, izazivati osećaj bogobojažljivog divljenja, ushićujući i neponovljiv.
 
Neuobičajen je u Ariljskoj crkvi i odabir svetitelja u donjoj zoni južne pevnice, u prostoru gde je stajao kralj tokom liturgije. On je sa svog mesta gledao u lik ozbiljnog, asketskog Hrista ogrnutog modro plavim himationom. Iza vladara nalazila se Bogorodica sa Božanskim Mladencem na rukama iz čijeg zagrljaja zrači živonosno svetlo kojim su pobeđeni Ad i Smrt. Veliki liturgičar, Sveti Jovan Zlatousti, kao i prvi hrišćanski carski par Sveti Konstantin i mati mu Sveta carica Jelena, naslikani pored Bogomajke simbolišu premudrost. U istoj pevnici naslikani su osnivači hrišćanske crkve na zemlji, apostoli Petar i Pavle, a na istočnom zidu pored Hrista stoji patron hrama Sveti Ahilije i Jovan Preteca.

Na istočnom zidu unutrašnje priprate, iznad ulaza u naos ilustrovana je starozavetna priča o žrtvi Avramovoj. Loza Jesejeva kao geneološko stablo Hristovo postavljena nasuprot žrtvi Avramovoj, dodatno podvlači ideju o dobrom rodu koji može proizići samo iz dobrog korena.

Na južnom delu zida grupu apostola umesto apostola Pavla predvodi izdajnik Juda Iskariotski, jedini među Hristovim učenicima naslikan bez oreola. U srednjoj zoni zapadnog dela naosa, na južnom delu dominira remek delo najboljeg slikara Ariljske crkve, Rođenje Bogorodičino.—
 
U doba Cara Dušana, Moravička episkopija podignuta je u rang mitropolije, po proglašenju Srpske Patrijaršije 1346. godine.
 
Mitropolija u Arilju i manastirsko bratstvo podelili su sudbinu svog naroda i države u naletu Osmanlija vođenih Mehmedom II Osvajačem Carigrada. Morala su da prođu skoro dva veka da bi tek krajem četrdesetih godina XVII veka ponovo oživela mitropolija u Moravici. Ali, ne zadugo. Stalni sukobi između Austrije i Turske biće pogubni po Srbiju. Ariljska zvona oglasiće se ponovo tek 1833. godine. No ovog puta ne sa mitropolijske već samo sa parohijske crkve.

Sredina XIX veka predstavlja u svakom pogledu prekretnicu u trajanju Ariljskog hrama, učinjene su mnoge popravke, kupola je izmenjena. Ove opravke učinile su da crkva pretraje ali ne i da povrati stari sjaj.

Tek sredinom XX veka stručnjaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije uspeli su da i pored manjka izvornih dokumenata povrate dobrim delom nekadašnji izgled episkopske crkve.—
 
Crkva je smeštena u samom centru mesta, na zaravni uzdignutoj iznad prostrane rečne doline reke Moravice i Velikog Rzava i predstavlja najdominantniji objekat u vizuri Arilja.


Tekst priredio Nenad Glišić korišćenjem različitih izvora na Internetu.

Deo teksta preuzet sa: Pravoslavlje.nl

 10 
 poslato: April 01, 2014, 04:06:29 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

VRANJE — IZGLED SVADBE I OBIČAJI

Devojke su spremale za svadbu raznovrsne darove i "devojačku spremu". Tu su posteljina, čaršavi, peškiri, jastučnice, maramice, učkure, ćilime, kao i razni darovi za svatove i srodnike obe familije.

Za vreme prosidbe momkova rodbina daje jabuku devojci, u kojoj su zabodeni dukati, kao obeležje za sklopljenu prosidbu. Nakon ovoga devojka postaje verena. Po starom običaju, devojka se dva-tri dana posle prosidbe sklanja u komšiluk, kako bi bila pošteđena od susreta, čestitanja i zapitkivanja od strane radoznalih posetilaca i gostiju. Kada se isprosi devojka dolazi "pijenje" kojim se proslavlja veridba. Posle pijenja dolazi večera, a nakon večere starešina među proscima (obično svekar) baca novac na sofru, koji je namenjen za "spremanje" isprošenice. U subotu, uoči svadbe mlada odlazi na "banjanje" sa svojim drugaricama, devojkama i mladim ženama iz komšiluka u gradski hamam. "Banjanje" isprošenice ima svečan karakter, a samo kupanje prati čitav ritual obreda, uz narodne pesme koje pevaju devojke i mlade žene iz pratnje.

Uoči početka svadbe, nevestini darovi se slažu po doksatu, da bi ih svadbari mogli videti. Zatim darovi se stavljaju na kola, koja uz pratnju svirača odlaze mladoženjinoj kući. Devojačka kuća se bogato osvetli raznim fenjerima i svećama postavljenim u čirake, pa se postave dugačke sofre u kojima može sesti i po 30 svadbara. Prvo oro vodi majka isprošene devojke, noseći sito sa leblebijom i raznim bombonama, koja ona drugom rukom rasipa. Prema narodnom verovanju time se želi postići blagosloven i srećan život među mladencima. Pošto baci deo žita, ona oro vodi i van kuće u dvorište, a zatim izlazi nevestin otac koji odlazi u kuhinju da obiđe jela koje je ona spremila. Nakon toga hvali je i daje joj nešto novca za trud. Kada počnu dolaziti gosti on ih dočekuje i uvodi u kuću.

Poznata svadbena pesma u Vranju je bila "Hadži Gajka devojku udava." Ova pesma se je pevala i prilikom izvođenje neveste iz roditeljske kuće. Na dan svadbe, u zoru, nevestu oblače u nevestino ruho, češljaju je i kite je njene drugarice, dok joj pevaju tužnu narodnu pesmu "Da li te je žalba tvoju majku". Kada dođu svatovi po devojku, sa njima je i dever koji se uvodi kod neveste. On je uvek bogato odeven i nakićen. Sa nevestom se prvo opraštaju mati, zatim rođake i drugarice, tek onda dever izvodi nevestu iz kuće. Svadbena povorka prvo odlazi u crkvu na venčanje, a ispred mlade i devera idu čočeci i igraju. Iza mlade prvo idu žene, a zatim iza njih i muževi. U crkvi mladenci stoje ispred oltara i imaju preko ruku prebačene kumovske darove (tkaninu). Verovalo se je da ako se ako darovi padnu na pod, brak će biti nesrećan.

Kod mladoženjine kuće stoji svekrva. Snaha ljubi svekrvu u ruke, svekrva snahu u obraze i niko pre neveste ne sme ući u mladoženjino dvorište. Na pragu kuće se namesti korito sa vodom, koje po običaju nevesta ne sme da pređe, dok svekar ne baci u korito dar u novcu. Uz to on mora reći koji će deo imovine (njive, dućana ili kuća) kao poklon pripasti nevesti kao lična svojina. Pošto dade otkup, svekar pruža ruku snahi da ova prekorači korito s vodom i uđe u dvorište gde je svekar vodi do kuhinje i predaje ženama.

Prvu bračnu noć mladenci provode u svojoj ložnici, gde su prosrte na podu dve postelje. Običavalo se je da mladenci prvu bračnu noć provedu u nevestinoj postelji. Drugog dana svadbenog veselja, nastaje "viđenje" ili "čašćenje". Toga dana dolaze žene iz rodbine i susedstva da vide mladu, među kojima mlada mora biti raspoložena i vesela. I drugog dana svadbe, nevesta se pojavljuje obučena u svoje nevestinske haljine. Bilo je slučajeva da svadba traje i po tri dana. No obično se završavala danom venčanja i "velikom večerom". Običavalo se da se pri kraju svadbe igra "šareno oro". / Vranje online

* * *

Hadži-Gajka, hadži-Gajka
devojku udava...
Em je dava,
em je ne udava...

Stranice: [1] 2 3 ... 10