Nikola Tesla (1859—1943) Najveći pronalazač svih vremena
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Nikola Tesla « Nikola Tesla (1859—1943) Najveći pronalazač svih vremena
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Nikola Tesla (1859—1943) Najveći pronalazač svih vremena  (Pročitano 11867 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« poslato: Jul 21, 2011, 03:32:46 am »

*





NIKOLA TESLA
(Smiljan, 10.07.1859 — New York, 07.01.1943)



Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jul 22, 2012, 11:15:08 pm »

**

MOJI IZUMI


I. MOJA MLADOST


Napredak i razvoj čoveka bitno zavise od izumiteljskog dara. On je najvažniji proizvod čovekovog stvaralačkog uma. Njegov krajnji cilj je potpuna prevlast uma nad materijalnim svetom i ovladavanje prirodnim silama za potrebe ljudi. To je težak zadatak za izumitelja, koga vrlo često pogrešno shvataju i ne priznaju. Ali on nalazi ogromnu nadoknadu u zadovoljstvu koje proizlazi iz njegove moći i osećanja da on pripada klasi izuzetno privilegovanih ljudi, bez kojih bi čovečanstvo odavno iščezlo u ljutoj borbi protiv nemilosrdnih sila prirode.

Ako govorim o sebi, ja sam već osetio punu meru ovog divnog zadovoljstva koje je bilo toliko da sam u mnogim godinama svoga života osećao taj neprekidni zanos. Bije me glas da sam jedan od najvrednijih radnika a možda i jesam, ukoliko je razmišljanje isto što i rad, pošto sam mu posvetio sve moje budne sate. Ali, ukoliko se rad shvata kao određeno delovanje u određeno vreme prema strogim pravilima, onda sam ja verovatno jedan od najvećih dokoličara. Svaki napor pod prinudom zahteva žrtvovanje energije. Nikada nisam platio tu cenu. Naprotiv, ja sam sazrevao razmišljajući.

Pokušavajući da dam tačan redosled svojih aktivnosti koje će biti predstavljene serijom članaka uz pomoć urednika "Electrical Experimenter", a koji su uglavnom namenjeni mladim čitaocima, moram da se zadržim, mada nevoljno, na utiscima iz moje mladosti i na okolnostima i događajima koji su određivali moju karijeru.

Naši prvi pokušaji su potpuno instinktivni, podstaknuti maštom, živom i nedisciplinovanom. Sa godinama postajemo razumniji, sve sistematičniji i konstruktivniji. Ali, ovi rani impulsi, mada ne odmah kreativni, predstavljaju značajan trenutak i mogu da odrede naše sudbine. Zaista, kako sada to osećam, da sam ih onda razumeo i negovao umesto što sam ih gušio, znatno više bih ostavio svetu. Ali tek u zrelom dobu sam shvatio da sam izumitelj.

Za to ima nekoliko uzroka. Kao prvo, imao sam brata koji je bio izuzetno nadaren — jedan od onih retkih pojava ljudske prirode koju biološka istraživanja nisu uspela da objasne. Njegova prerana smrt je učinila moje roditelje neutešnim. Imali smo konja, poklon dragog prijatelja. To je bila sjajna životinja, arapske rase, gotovo ljudske inteligencije, koju je cela porodica mazila i pazila, pošto je jednom prilikom spasao život mome ocu pod neverovatnim okolnostima. Jedne zimske noći, oca su pozvali da obavi hitan posao i dok je išao kroz planine koje su vrvele od vukova, konj se uplašio i zbacio grubo oca na zemlju. Konj se vratio kući iscrpljen i krvav, ali pošto je podigao uzbunu, ponovo je jurnuo nazad na mesto nezgode i stigao tamo pre ljudi koji su pošli u potragu za ocem i sreli ga kako se osvestio i ponovo uzjahao konja, ne shvatajući da je nekoliko sati ležao na snegu. Taj isti konj je bio kriv za povrede moga brata od kojih je on i umro. Bio sam svedok tragičnog događaja i mada je od tada prošlo 56 godina, slika toga događaja ni do danas nije izbledela. Sećanje na ono što je on postigao činilo je svaki moj pokušaj bezvrednim u poređenju sa njim.

Ma šta vredno da sam radio, samo je dovodilo do toga da moji roditelji još jače osećaju svoj gubitak. Tako sam rastao sa malo poverenja u sebe. Međutim, daleko od toga da su me smatrali glupim dečakom, ako je suditi po događajima kojih se ja još uvek dobro sećam. Jednoga dana gradski većnici su prolazili ulicom u kojoj sam se igrao sa ostalim dečacima. Najstariji među uvaženom gospodom, bogati građanin, zaustavio se da bi dao svakom od nas srebrenjak. Prilazeći meni, naglo se zaustavio i rekao: "Pogledaj me u oči." Pogledi su nam se susreli, dok sam pružao ruku da primim dragoceni novčić, on je na moje zaprepašćenje rekao: "Ne, nema više, ti ne možeš ništa da dobiješ, od mene isuviše si pametan." Ljudi su imali običaj da pričaju smešne priče o meni. Imao sam dve stare tetke izboranih lica, jedna od njih je imala dva zuba, koja su strčala kao slonovske kljove, koje je ona zabadala u moje obraze kad god bi me poljubila. Ništa me ne bi uplašilo više od zagrljaja tih koliko strasnih, toliko i neprivlačnih rođaka. Jednom, dok me je majka nosila u svom naručju, pitale su me koja je od njih dve lepša. Pošto sam prostudirao pažljivo njihova lica, odgovorio sam zamišljeno pokazujući na jednu od njih: "Ova nije tako ružna kao ona druga."

Mene su još od samog rođenja odredili za sveštenički poziv i ta misao me je neprestano tištala. Čeznuo sam da postanem inženjer, ali moj otac je bio neumoljiv. On je bio sin oficira koji je služio u vojsci velikog Napoleona i zajedno sa svojim bratom, profesorom matematike u poznatoj ustanovi, stekao je vojno obrazovanje, a kasnije se priklonio pozivu sveštenika u kome je stekao ugled. Bio je veoma obrazovan čovek, pravi prirodni filozof, pesnik i pisac i za njegove propovedi je govoreno da su tako elokventne kao one Abrahamove u Santa Klari. Imao je izvanredno pamćenje i često je recitovao dugačke tekstove na nekoliko jezika. Često je u šali govorio da može da rekonstruiše neke od klasika ukoliko se izgube, recitujući njihova dela. Njegov stil pisanja je izazivao divljenje. Njegove rečenice su bile kratke i jezgrovite, a on je bio vrlo duhovit i satiričan. Duhovite upadice, koje je imao običaj da pravi, uvek su bile čudne i karakteristične. Ilustracije radi, mogu da navedem jedan ili dva primera. Među poslugom smo imali i nekog razrokog momka po imenu Mane, čiji je posao bio da ispomaže na imanju. Jednoga dana, Mane je cepao drva. Kako je zamahnuo sekirom, moj otac, koji je stajao u blizini, osetio se veoma nelagodno, i opomenuo ga je: "Zaboga, Mane, ne udaraj u ono u šta gledaš, već u ono u šta nameravaš." Drugom prilikom povezao je u šetnju nekog svog prijatelja, koji je iz nemara dozvolio da mu se skupocena bunda tare o točak kola. Moj otac mu je skrenuo pažnju na to, rekavši: "Povuci taj kaput, oštetićeš mi točak." Imao je čudnu naviku da govori sam sa sobom, i to bi činio vrlo živo, upuštajući se u žučnu raspravu i menjajući boju glasa. Neupućen slušalac mogao bi se zakleti da se u sobi nalazi više lica.

Mada majci moram da zahvalim za sav izumiteljski dar koji posedujem, i vežbe koje mi je otac zadavao mora da su bile od izuzetne koristi. One su se sastojale od svakojakih zadataka. Zadavao mi je, na primer, da pogađam tuđe misli, da otkrivam nedostatke nekog oblika ili izraza, da ponavljam dugačke rečenice ili da računam napamet. Nesumnjivo je da su te svakodnevne lekcije, čija je svrha bila jačanje memorije i rasuđivanja, a naročito kritičkog mišljenja, bile veoma korisne.

Moja majka je poticala iz jedne od najstarijih porodica u našem kraju i pripadala je lozi izumitelja. Njeni otac i deda su izumeli mnogobrojna oruđa za domaćinstvo, ratarstvo i druge svrhe. Ona je zaista bila velika žena, retke umešnosti, hrabrosti i moralne snage, koja se hrabro suprotstavljala životnim nevoljama i stekla mnoga teška iskustva. Kada joj je bilo šesnaest godina nekakva zarazna boleština harala je zemljom. Njenog oca su bili pozvali da obavi poslednju pričest bolesnika na umoru, a za vreme njegovog odsustva ona je sama otišla da pomogne jednoj porodici u susedstvu, koju je takođe napala ta strahovita bolest. Svi članovi porodice, njih petoro, brzo su podlegli jedno za drugim. Ona ih je sama okupala i obukla. Pošto ih je prema običajima svojih predaka ukrasila cvećem, položila ih je na odar. Kada se otac vratio, sve je bilo pripremljeno za hrišćansku sahranu. Moja majka je bila prvorazredni izumitelj i verujem da bi mnogo postigla da nije bila tako daleko od modernog života i njegovih mnogostrukih mogućnosti. Izumela je i konstruisala svakojake naprave i alatke, tkala je najlepše šare od vune koju je sama prela. Čak je sejala semenje, uzgajala biljke i sama razdvajala njihova vlakna. Neumorno je radila od rane zore do kasno u noć i bezmalo sva odeća i pokućstvo u kući bili su delo njenih ruku. I posle šezdesete, prsti su joj bili još toliko spretni da je mogla ono što očima vidi, rukama da stvori.

Postoji još jedan, mnogo važniji razlog za moje kasno osvešćenje. Patio sam od čudne boljke koju je izazivala pojava slika, vrlo često praćena jakim bleskovima svetlosti koji su mi zamućivali viđenje stvarnih predmeta i ometali misao i delo. Bile su to slike predmeta i prizora koje sam zaista video, nikada onih koje sam zamišljao. Kada bi mi neko nešto rekao, pojavila bi se živa slika predmeta koji je ta reč označavala i ponekad nisam mogao jasno da razlikujem da li je to što sam video stvarno ili nije. To je u meni stvaralo veliku nelagodnost i izazivalo nespokojstvo. Nijedan od studenata psihologije i fiziologije koje sam pitao za mišljenje nije mogao uspešno da objasni ovu pojavu. Izgleda da su oni bili jedinstveni u svom stavu, mada sam ja verovatno bio predodređen za to, pošto sam znao da je i moj brat imao slična iskustva.

Po teoriji koju sam formulisao, slike su bile rezultat refleksne radnje mozga na retinu prilikom velikog uzbuđenja. One sigurno nisu bile halucinacije koje se javljaju kod bolesnih i namučenih ljudi, pošto sam ja u svakom drugom pogledu bio normalan i staložen. Da biste imali predstavu o mojim nedaćama, zamislite da sam nekad bio na sahrani ili u nekoj nervno napetoj situaciji. Potom, odjednom neočekivano u tišini noći, živa slika tog događaja bi mi se nametnula i ostala uporno pred mojim očima, uprkos svim mojim naporima da je odagnam. Ponekad bi čak ostajala tako postojana u prostoru iako sam mogao rukom da prođem kroz nju. Ako je moje objašnjenje ispravno, trebalo bi da je moguće prikazati na platnu i učiniti vidljivim slike bilo kog predmeta koji čovek zamisli. Takav napredak bi izazvao korenite promene u svim ljudskim odnosima. Uveren sam da će se takvo čudo ostvariti u budućnosti. Mogu još da dodam da sam mnogo vremena posvetio rešavanju toga problema.

Da bih se oslobodio ovih mučnih pojava, pokušavao sam da se koncentrišem na nešto što sam već video i na taj način bih osetio privremeno olakšanje; ali da bih to postigao, morao sam stalno da prizivam nove slike. Ubrzo sam shvatio da sam iskoristio sve one koje su bile pod mojom kontrolom; "prave" slike su bile potrošene, pošto sam video malo od sveta samo predmete u svome domu i neposrednoj okolini. Kako sam izvodio ove misaone radnje po drugi ili treći put da bih proterao slike iz svojih vizija, taj lek je postepeno izgubio svu svoju snagu. Onda sam instinktivno krenuo da pravim izlete izvan granica maloga sveta koji sam poznavao i ugledao sam nove prizore. Oni su u početku bili nejasni i nerazgovetni i nestajali bi kada bih pokušao da se na njih koncentrišem, ali malo-pomalo sam uspeo da ih ustalim; postajali su jasniji i određeniji i konačno su poprimali izgled stvari onakvih kakve jesu. Ubrzo sam otkrio da je moja najbolja uteha bila da jednostavno idem dalje u svojim vizijama stičući utiske sve vreme, pa sam tako počeo da putujem, naravno — u svojoj mašti. Svake noći (a ponekad i danju), kada sam bio sam, ja bih se otisnuo na put — video bih nova mesta, gradove i zemlje, živeo bih tamo, susretao se sa ljudima, sklapao prijateljstva i poznanstva i ma koliko to bilo neverovatno, činjenica je da su oni bili za mene isto tako dragi kao i oni iz stvarnog života i nimalo bleđi u svojoj pojavi.

To sam neprestano radio do svoje sedamnaeste godine, kada su mi se misli iznenada ozbiljno okrenule ka izumiteljstvu. Tada sam shvatio na svoje veliko zadovoljstvo da mogu da zamislim stvari u mašti, nisu mi bili potrebni modeli, crteži ili eksperimenti. Mogao sam da u mašti o njima stvorim sliku onakvu kakvi su oni zaista bili i u stvarnosti.

Tako sam nesvesno usavršavao ono što sam smatrao novom metodom davanja konkretnog oblika izumiteljskom konceptu i idejama, što je u potpunoj suprotnosti sa čisto eksperimentalnim postupkom i po mome mišljenju je mnogo korisnije i efikasnije. Od trenutka kada čovek konstruiše aparat do trenutka kada prvobitna ideja dobije praktičnu primenu, on je neizbežno obuzet detaljima i greškama aparata. Dok on nastavlja da usavršava i rekonstruiše, njegova koncentracija slabi i on gubi iz vida osnovna načela. Rezultati mogu da se postignu, ali uvek na štetu kvaliteta.

Moj metod je drugačiji. Ja nikada ne hitam ka praktičnom radu. Čim mi se javi ideja, odmah počinjem da je razvijam u svojoj mašti. Menjam konstrukciju naprave, usavršavam je i ona radi u mojim mislima. Sasvim mi je nevažno da li moja turbina radi u mislima ili je testiram u svojoj radionici. Čak i primetim ako nije izbalansirana. Bilo šta da je, nema razlike, rezultati su isti. Na ovaj način sam u stanju da brzo razradim i doteram zamisao, a da ništa ne dodirnem. A kada postignem takav stepen usavršenosti svoga izuma da ne vidim nigde nikakav nedostatak, onda mu dajem konkretan oblik, konačni proizvod moga uma. Redovno moja naprava radi onako kako sam i zamislio i rezultat eksperimenta je upravo onakav kakav sam planirao da bude. Za dvadeset godina nije bilo nijednog izuzetka. A zašto bi i bilo drugačije? Inženjerstvo, elektrotehničko i mašinsko daju pozitivne rezultate. Jedva da postoji nešto što ne može matematički da se predstavi i čiji učinak ne može da se izračuna ili čiji rezultati ne mogu da se izraze unapred, na osnovu raspoloživih teorijskih i praktičnih podataka. Sprovođenje prvobitne ideje u delo kako se danas radi, po mome mišljenju nije ništa drugo do rasipanje energije, novca i vremena.

Moja mladalačka nevolja imala je, međutim, drugu kompenzaciju. Neprestano umno naprezanje razvilo je moju moć opažanja i omogućilo mi da otkrijem jednu veoma značajnu istinu. Primetio sam da je pojavi slika u mojoj mašti uvek prethodila stvarna vizija događaja pod čudnim i uglavnom vrlo izuzetnim okolnostima i ja sam svaki put bio primoran da odredim izvorni podsticaj. Posle izvesnog vremena taj napor je postao gotovo automatski i stekao sam veliku sposobnost da povežem uzrok i posledicu. Uskoro sam, na svoje iznenađenje, postao svestan da je svaka moja misao nametnuta spoljnim utiskom. Ne samo to, već je sve što sam radio bilo na sličan način podstaknuto. Vremenom mi je postalo savršeno jasno da sam bio samo automat obdaren mogućnošću kretanja, koji odgovara nadražajima čula i prema tome se ponaša i misli. Praktični rezultat toga je veština teleautomatike koja je do sada praktikovana, samo na nesavršen način. Njene potencijalne mogućnosti će se međutim konačno pokazati. Ja već godinama planiram automat koji će sam sebe kontrolisati i verujem da može da se napravi takav mehanizam koji će se ponašati razumno do izvesne granice i koji će napraviti revoluciju u mnogim komercijalnim i industrijskim oblastima.

Bilo mi je dvanaestak godina kada sam uspeo snagom volje da odagnam sliku iz svoje mašte ali nikada nisam mogao da kontrolišem bleske svetlosti na koje sam već skrenuo pažnju. Oni su verovatno moje najčudnije i neobjašnjivo iskustvo. Obično su se pojavljivali kada sam bio u nekoj opasnosti ili nevolji ili kada sam bio vrlo ushićen. Ponekad sam video kako je sve oko mene ispunjeno plamenim jezičcima. Umesto da se smanjuje, njihov intenzitet je vremenom postajao sve jači i čini se da je dostigao svoj maksimum kada sam imao oko dvadeset i pet godina. Kada sam boravio u Parizu 1883. godine, jedan ugledni francuski fabrikant me je pozvao u lov, i ja sam prihvatio njegov poziv. Dugo sam bio vezan za fabriku i svež vazduh me je divno okrepio. Vrativši se u grad te večeri imao sam osećaj da mi mozak gori. Video sam svetlost u kojoj kao da je bilo malo Sunce i celu noć sam proveo stavljajući hladne obloge na svoju izmučenu glavu. Konačno su se učestalost i snaga bleskova smanjile ali je trebalo duže od tri nedelje da se potpuno smire. Kada mi je drugi put bio upućen poziv odgovor je bio izričito NE!

Ovi svetlosni fenomeni se još uvek s vremena na vreme javljaju, kao onda kada mi sine nova ideja sa mnoštvom svojih mogućnosti, ali oni nisu više tako uzbudljivi, pošto su relativno slabi. Kada zatvorim oči, ja neizbežno prvo vidim ujednačenu vrlo tamnu, plavu pozadinu kao što je nebo u vedrim noćima bez zvezda. Kroz nekoliko sekundi ova pozadina se prožme velikim brojem svetlucavih zelenih mrlja, raspoređenih u nekoliko slojeva koji polako idu prema meni. Onda se sa desne strane pojavljuje divna slika dva skupa paralelnih gustih linija koji su međusobno upravna i u svim bojama, a preovlađuju zelenožuti i zlatni tonovi. Odmah zatim linije postaju svetlije i ceo prostor biva posut tačkicama treptećeg svetla. Slika se polako kreće kroz vidno polje i za desetak sekundi nestaje na levoj strani, ostavljajući za sobom prilično neprijatnu i tupu sivu pozadinu, koja vrlo brzo ustupa mesto talasastom moru oblaka, koji kao da pokušavaju da se uobliče u živi lik. Čudno je da ne mogu da zamislim lik u tom sivilu sve dok ne stignem u drugu fazu. Svaki put pre nego što zaspim slike ljudi i predmeta prolaze mi ispred očiju. Kada ih ugledam znam da ću uskoro utonuti u san. Ukoliko ih nema i odbijaju da dođu, znam da ću provesti besanu noć.

Do koje je mere mašta igrala ulogu u mom detinjstvu mogu da ilustrujem još jednim čudnim iskustvom. Kao većina dece voleo sam da skačem i silno sam želeo da se održim u vazduhu. Ponekad je jak vetar pun kiseonika duvao s planina i poigravao se sa mojim telom, koje je bilo lako kao da je od plute, a ja bih skočio i dugo lebdeo u prostoru. Bilo je to čarobno osećanje posle koga je sledilo gorko razočarenje pošto bih docnije shvatio da je zabluda.

U tom periodu u meni su se stekle mnoge čudne sklonosti, netrpeljivosti i navike, od kojih neke mogu da pripišem spoljnim utiscima, a neke mi ostaju neobjašnjive. Snažnu odvratnost sam osećao prema ženskim minđušama, dok su mi se drugi delovi nakita kao što je narukvica, dopadali manje ili više, zavisno od svojih oblika. Kada bih ugledao biser, gotovo bih dobio napad, ali me je zato fascinirao sjaj kristala ili predmeta oštrih ivica i ravnih površina. Ne bih dotakao kosu neke druge osobe, osim, možda, ako bi neko u mene uperio revolver. Dobijao bih groznicu samo posmatrajući breskvu, a ako bi se delić kamfora našao bilo gde u kući, osećao bih se veoma nelagodno. Čak sam i danas osetljiv na neke od tih neprijatnih nadražaja. Kada ispustim male komadiće papira u posudu punu tečnosti, redovno u ustima osetim neki neobičan i odvratan ukus. Brojao sam korake u šetnji i izračunavao zapreminu tanjira za supu i šoljice za kafu i zalogaja hrane — drukčije ne bih mogao da uživam u jelu. Sve radnje i postupci koje sam ponavljao morali su biti deljivi sa tri i ukoliko bih pogrešio, bio sam prinuđen da sve počnem od početka, čak i ako je za to bilo potrebno nekoliko sati.

Do osme godine moj karakter je bio slab i kolebljiv. Nisam imao ni snage ni odvažnosti da donesem bilo kakvu čvrstu odluku. Osećanja su mi nadolazila u velikim i malim talasima i neprestano oscilovala između dve krajnosti. Izgarao sam od želja i one su se umnožavale poput hidrinih glava. Bio sam obuzet razmišljanjem o bolu u životu, smrti, i verskom strahu.

Mnome je ovladalo sujeverje i živeo sam u stalnom strahu od zlog duha, od utvara, od divova, ljudoždera i ostalih nečasnih čudovišta mraka. A onda je, odjednom, nastala velika promena koja je izmenila čitav moj život.

Knjige sam voleo najviše. Moj otac je imao veliku biblioteku i kad god sam mogao, pokušavao sam da zadovoljim svoju strast za čitanjem. Otac mi to nije dozvoljavao i pobesneo bi kada bi me uhvatio na delu. Kada bi primetio da potajno čitam, skrivao bi od mene sveće. Nije želeo da kvarim oči. Ali ja sam dobavljao loj, pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanica, i svake noći dok su ostali spavali, pošto bih zapušio sve ključaonice i pukotine, čitao bih sve do zore kada je majka već započinjala svoj mukotrpni dnevni posao. Jednom prilikom sam naišao na roman pod naslovom "Abafi" (Abin sin), srpski prevod poznatog mađarskog pisca Jožike (Josika). Ovo delo je nekako probudilo moju slabu volju i počeo sam da vežbam samosavlađivanje. U početku se moja rešenost topila kao aprilski sneg, ali sam ubrzo savladao svoju slabost i osetio zadovoljstvo kao nikad do tada da radim ono što hoću. Vremenom je ta naporna duhovna vežba postala moja druga priroda. U početku sam morao da potiskujem svoje želje, međutim, postepeno su želja i volja postajale jedno. Nekoliko godina posle ovakvog ovladavanja umnim, moralnim i fizičkim sposobnostima, potpuno sam zagospodario sobom, tako da sam se poigravao strastima koje bi uništile i neke mnogo snažnije ljude. U određenom uzrastu obuzela me je manija kockanja, što je moje roditelje veoma brinulo. Kartanje je za mene predstavljalo užitak nad užicima. Moj otac koji je vodio uzoran život, nije mogao da nađe opravdanja za tako besmisleno traćenje vremena i novca kome sam se odao. Bio sam jako odlučan ali nisam dobro rasuđivao. Govorio sam ocu: "Ja mogu da prekinem kad god hoću ali vredi li se odreći nečega što ne bih menjao za sve rajske radosti." Otac je, za razliku od moje majke, često davao oduška svojoj srdžbi i svom preziru. Majka je razumela mušku prirodu i znala je da čovek može da se spase samo vlastitom voljom. Sećam se, jedno popodne, kad sam izgubio sav novac i strasno žudeo za igrom, ona je došla k meni sa svežnjem novčanica i rekla mi: "Idi i zabavljaj se! Što brže izgubiš sve što imamo, to bolje. Znam da će te to proći." Bila je u pravu. Toga trena sam pobedio svoju strast, i jedino sam zažalio što nije bila stotinu puta jača. I ne samo da sam je savladao već sam je iz svog srca iščupao tako da nije ostao ni trag od želje za njom. Otad sam prema svakoj kocki ravnodušan, kao prema čačkanju zuba.

Kasnije sam preterano pušio i doveo svoje zdravlje u opasnost. Ali, onda se moja volja potvrdila i ne samo što sam prestao da pušim već sam ugušio svaku naklonost prema pušenju. Pre mnogo godina, patio sam od srčanih tegoba sve dok nisam otkrio da su one posledica nevine šoljice kafe koju sam pio svakog jutra. Odmah sam prekinuo, mada mi, priznajem, to nije bilo nimalo lako. Na taj način sam kontrolisao i zauzdavao sve navike i strasti i ne samo što sam tako sačuvao život već sam izvukao ogromno zadovoljstvo iz onoga što bi većina ljudi smatrala lišavanjem i žrtvom.

Posle završenih studija na Politehničkom institutu i univerzitetu doživeo sam potpuni nervni slom i za vreme tog svog bolovanja zapazio sam mnoge neobične i neverovatne pojave.


"Antologija srpske književnosti"
projekat digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije microsoft®
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Jul 23, 2012, 12:41:19 am »

**

NIKOLA TESLA (1859—1943)


10. jul 1856. — Nikola Tesla rodio se u ponoć, u porodici pravoslavnih Srba, u ličkom selu Smiljanu, u Austrougarskoj monarhiji. Po nekim izvorima u trenutku Teslinog rođenja nad selom se pojavila kometa, a sam Tesla je napisao: "Nešto sasvim neobično mora da se desilo pri mome rođenju pa su mi roditelji namenili sudbinu sveštenika". Nikola Tesla je sin sveštenika Srpske pravoslavne crkve Milutina Tesle i Đuke Tesle (rođene Mandić), koja takođe potiče iz svešteničke porodice. Za Milutina Teslu unaroduje ostalo svedočanstvo da je bio izuzetno inteligentan i mudar, talentovan govornik i izrazito duhovit čovek. Teslina majka Đuka bila je pak nepismena, ali pametna, plemenita i kreativna. Nikola je bio četvrto dete u porodici Tesla. Kršten je u seoskoj crkvi Svetog Petra i Pavla, a ime je dobio po dedama koji su se obadvojica zvali Nikola. Nikola je bio slabo i bolešljivo dete i plašili su se da neće preživeti. Iako ima brata i tri sestre, Tesla odrasta kao usamljeno dete koje mašta i druži se sa životinjama, a kasnije u životu opisuje taj period kao bajku. Po psiholozima, u njegovom detinjstvu, krije se ključ kasnijeg usamljeničkog života velikog genija.
 
1862. — Nikola Tesla se upisuje u osnovnu školu u Smiljanu. Iste godine, Nikola prekida školovanje u Smiljanu, jer se u julu
 
1863. — porodica seli u Gospić, gde Tesla nastavlja školovanje u osnovnoj školi.
 
1866—1870. — Nikola Tesla pohađa Nižu realnu gimnaziju u Gospiću.
 
1870. — Nikola Tesla upisuje Višu realnu gimnaziju u Rakovcu kod Karlovca. Zanimljivost iz ovog perioda Nikolinog školovanja je da je budući genijalni naučnik, na kraju prvog polugodišta sedmog razreda imao dvojke iz matematike, fizike i nacrtne geometrije. Bez obzira na školski uspeh, Nikola je bio zainteresovan za nauku i dosta je čitao, provodeći sate u očevoj biblioteci.
 
1873. — Nikola završava školovanje u Rakovcu. Njegov stariji brat Dane umire od posledica pada sa konja. Tesla dve godine pauzira školovanje zbog porodične tragedije.
 
1874. — Nakon mature je oboleo od kolere i oporavljao se godinu dana. Dolazi do sukoba sa ocem koji insistira da Nikola upiše Bogosloviju. Tesla odbija i odlazi na studije u Grac.
 
1875—1878. — Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine u Politehničku školu u Gracu u Austrougarskoj carevini. Bio je marljiv student. Polagao je sve ispite sa najvišim ocenama. Profesori su ga voleli i cenili.
 
1878. — Nikola Tesla prekida studije u Gracu. Odlazi u Maribor, gde se zapošljava kao pomoćni inženjer. Iz Maribora odlazi u Gospić.
 
1879. — Umire Milutin Tesla, Nikolin otac. Nikola ostaje u Gospiću i počinje da radi kao suplent u gimnaziji. Nakon očeve smrti, tražio je stipendiju od Matice srpske, koju nije dobio pod izgovorom da već prima stipendiju. Nikola Tesla ubrzo se našao na listi dužnika. Na trećoj godini studija, depresivan i razočaran, postaje nemaran i neodgovoran i umesto na fakultet odlazi u kafanu.
 
1880. — Zbog toga napušta studije u Gracu i nastavlja da studira politehniku u Pragu. Želi da završi studije i time ispuni očevu želju. Poslednje dve godine studija izdržava ga ujak Petar Mandić. Po završenim studijama Nikola stupa u službu telefonskog društva i priključuje telefone po kućama.
 
1881—1882. — Zapošljava se u Centralnom telegrafskom uredu u Budimpešti na mestu tehničkog crtača. Upravo tu započinje svoj veliki pronalazački period tako što je usavršio aparat za pojačanje glasa kod telefona. Februara 1882. godine, prilikom šetnje u parku sa prijateljem, dolazi na ideju o obrtnom magnetnom polju.

Februar 1882. — Nikola Tesla odlazi u Pariz. Dobija posao u Edisonom kontinentalnom društvu, gde radi na održavanju električnih centrala.
 
1883. — Odmah je bio zapažen njegov genijalni um i dobija ponudu da pređe u Njujork (sedište kompanije) u Edisonovu laboratoriju i da se bavi pronalazačkim radom, što je Tesla vrlo rado prihvatio. Iste godine odlazi u Strazbur po nalogu društva iz Pariza. Radi na rekonstrukciji električne centrale. Pravi model prvog indukcionog motora.
 
1884. — Vraća se u Pariz.
 
Jun 1884. — Na predlog uprave društva odlazi u Ameriku sa preporukom Čarlsa Batčejlora za Tomasa Edisona u kojoj stoji: "Ja poznajem samo dva izuzetna čoveka. Jedan si ti, a drugi ovaj mladi čovek". Narednih 59 godina Nikola Tesla živi u Njujorku. Zapošljava se u Edisonovoj laboratoriji, gde ostaje godinu dana. Amerika je krajem XIX veka, nakon završetka rata Sever-Jug u ekonomskom procvatu. Ali potreban joj je čelik za izgradnju pruga, brodova, potrebno je pokrenuti industriju. Za proizvodnju čelika nedostaju motori i u tom trenutku koristi se isključivo ljudska snaga. Tada se pojavljuje Nikola Tesla sa svojim otkrićem elektromotora što predstavlja spas za industriju. Vrlo brzo Tesla dolazi do epohalnih otkrića u oblasti fizike i elektrotehnike: otkriva naizmeničnu struju, obrtno magnetno polje, indukcioni motor, transformator, struje visoke frekvencije, radio i telekomandu radio talasima. Nikola Tesla postaje jedan od najslavnijih ljudi Amerike. Njegova otkrića dovela su do neslaganja sa Edisonom, koji je zastupao mišljenje da je budućnost prenosa električne energije u naizmeničnoj struji.
 
1885. — Nikola Tesla je napustio Edisona smatrajući da nije adekvatno plaćen za svoje inovacije. Osniva sopstvenu kompaniju "Tesla Arc.LightCo." u Njujorku. Počinje da pravi motore i generatore naizmeničnih polifaznih struja. Svoj prvi patent prijavljuje Američkom patentnom zavodu 6. maja 1885. godine, nazvavši ga "Komutator za električne dinamo mašine".
 
6. maja 1885. — Prijavljuje patente u oblasti polifaznih naizmeničnih struja. Slede ubrzo i novi patenti. U periodu od 1887. do 1890. godine Nikola Tesla prijavljuje svoje najpoznatije patente iz oblasti polifaznih naizmeničnih struja. Pronalaske javno prikazuje u Američkom institutu elektroinženjera, 16. maja 1888. godine, na svom predavanju "Novi sistem motora i transformatora naizmenične struje". Na tom predavanju, uvidevši vrednost Teslinih pronalazaka, Vestinghausova kompanija otkupljuje prvih sedam Teslinih patenata iz oblasti polifaznih struja. Vestinghaus finansira gradnju prve električne centrale na naizmeničnu struju na Nijagarinim vodopadima (po Teslinim patentima). Nikola Tesla je kao dečak bio zadivljen opisom Nijagarinih vodopada i maštao je da tu sagradi veliku turbinu koja će stvarati električnu struju. Dvadesetak godina kasnije, 15. novembra 1896. godine, ta želja mu se ostvarila puštanjem struje do grada Bufala.
 
16. maja 1888. — Nikola Tesla drži prvo predavanje "Novi sistem motora i transformatora naizmenične struje" pred Američkim institutom elektroinženjera.
 
1888. — Firma Vestinghaus otkupljuje Tesline patente iz oblasti polifaznih struja.
 
1888. — 1889. — Boravi u Pitsburgu gde sa inženjerima firme Vestinghaus radi na praktičnoj realizaciji svojih patenata.
 
1889. — Posećuje Svetsku izložbu nauke i tehnike u Parizu sa ujakom Petrom Mandićem. Iste godine dolazi u Gospić.
 
1890. — Tesla je objavio rezultate o fiziološkom dejstvu struja visokih učestanosti.
 
1891. — Tesla počinje da radi u oblasti naizmeničnih struja visokih frekvencija. Zvanično postaje američki državljanin.
 
20. maja 1891. — Pred Američkim institutom elektroinženjera u Njujorku drži predavanje "Eksperimenti sa naizmeničnim strujama vrlo visokih frekvencija i njihova primena u veštačkom osvetljenju".
 
1891. — 1896. — Prijavljuje patente vezane za varnični oscilator sa rezonantnim transformatorom.
 
1892. — Posećuje Evropu po drugi put na poziv Engleske akademije nauka i Društva engleskih elektro inženjera sa molbom da održi predavanja o svojim poslednjim radovima. Direktan povod za ovaj poziv je Teslino predavanje održano 8. maja 1891. u Društvu američkih elektro inženjera koje je izazvalo ogromnu pažnju. Nikola je u Londonu održao dva predavanja, 3. i 4. februara, u Faradejevoj laboratoriji čime mu je ukazana velika počast. Englezi su sa divljenjem posmatrali Tesline eksperimente a "Times" je tom prilikom objavio: "Gospodin Tesla je stajao u elektrostatičkom polju koje je bilo tako jako da bi upalilo sijalicu bez žica, i ništa nije osećao. Jednom rukom je držao kraj žice iz koje je pršteći sipao ljubičasti mlaz varnica, a u drugoj lampu ili sasvim praznu staklenu cev i tako propustio kroz sebe struju od nekih 50.000 volti. Staklena cev je sijala u njegovoj ruci od jake struje, od koje bi, u običnim prilikama, i jedan stoti deo bio dovoljan da učini kraj njegovom životu...". Na početku ovog predavanja Tesla je pomenuo izvesnog profesora Kruksa, koji ga je oduševio i dao pravac njegovom radu. Međutim, po završetku predavanja, Tesli je prišao jedan od najuvaženijih članova Akademije, čestitao mu i rekao da nije trebalo da pominje profesora Kruksa, već da jednostavno kaže: "Ja sam Nikola Tesla, rodom sam Srbin, i evo do kakvih sam rezultata došao u svojim istraživanjima..". Sutradan, na drugom predavanju, desilo se da je došlo do kvara na mašinama koje su obezbeđivale struju za eksperimente, ali je Tesla po instrumentima primetio da će struje biti još par minuta. Pošto je tada ponavljao priču sa prethodnog predavanja, rekao je da neće sa zamara slušaoce eksperimentima koje su već videli i prešao je na nove, za koje struju nije dobijao sa mašine na kojoj je došlo do kvara, već iz gradske mreže za osvetljenje. Po završetku predavanja, Tesli je ponovo prišao onaj isti Lord i rekao mu: "Sinoć sam Vas savetovao kako je trebalo predavati, a sad vidim da moram kod Vas doći, da me naučite kako se predavanja drže". Tesla je potom dobio pozive i od Francuskog društva za fiziku i Međunarodnog električkog društva da dođe u Pariz i tu održi nekoliko predavanja. Odazvao se i ovom pozivu i postigao, kao i u Londonu, veliki uspeh. Iz Pariza odlazi u Gospić jer saznaje da mu je majka na samrti. Teslina majka, Đuka Tesla, umrla je 16. aprila 1892. Posle majčine sahrane, Tesla prvi i jediniput posećuje Beograd. Svoja osećanja prema Srbiji Tesla je izneo u govoru na banketu koji je bio priređen u njegovu čast: "U meni može biti nešto, što može biti i obmana, kao što češće biva kod mlađih ljudi, ali ako budem sretan da ostvarim bar neke od svojih ideala, to će biti dobročinstvo za celo čovečanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi ta, da je to delo jednoga Srbina". Teslu u Beogradu dočekuje Jovan Jovanović Zmaj i prvi put javno čita svoje stihove "Dobrodošlica Nikoli Tesli". Tesla, duboko ganut, celiva Zmaju ruku. Tesla i Zmaj postaju prijatelji i Tesla se angažuje oko prevoda Zmajeve poezije na engleski. Teslin članak o Zmaju objavljen je u Americi 1894, a 1897, Zmajeve pesme su objavljene u Americi u prevodu Roberta Andervuda Džonsona. Iz Beograda Tesla se vraća u Ameriku gde se priprema za Svetsku izložbu nauke i tehnike u Čikagu.

1893. — Učestvuje na Svetskoj izložbi u Čikagu. Privlači veliku pažnju i postiže uspeh izloženim modelom obrnutog magnetnog polja i propuštanjem struja visokih frekvencija kroz telo. Drži predavanje o mehaničkom oscilatoru.
 
1894. — Dobija počasni doktorat univerziteta Kolumbija i Jejl i medalju "Eliot Kreson" Instituta Frenklin.
 
13. marta 1895. — U požaru je uništena Teslina laboratorija u Njujorku. Crnogorski kralj Nikola dodeljuje mu Orden vladike Danila.
 
1896.Electrical Review objavljuje članak o Teslinom izumu "x" zracima. Članak se pojavljuje u isto vreme kada Rendgen "x" zrake prijavljuje kao svoj izum. Tesla nikada nije uložio žalbu niti zamerio Rendgenu. Iste godine Tesla otkriva radio. Objavljuje šeme i dijagrame, objašnjava osnovne elemente radio prenosa što kasnije koristi Markoni. Tesla konstruiše uređaj za prijem radio talasa. Eksperiment se sastoji od pokušaja prenosa radio talasa od njegove laboratorije na South 5th Avenue do Gerlach Hotel-a u 27th Street na Menhetnu.
 
1897. — Prijavljuje patente iz oblasti radiotehnike.

1898. — Prijavio je patent kojim je zaštitio uređaj i način za upravljanje mehanizma pokretnih objekata. U Njujorku izvodi javni eksperiment sa radioupravljanim brodom.
 
1899. — Završena je gradnja hidrocentrale na Nijagari.
 
1899. — 1900. — Nikola Tesla boravi u Kolorado Springsu, gde podiže radio-stanicu snage 200 kw. Konstruisao je transformatore koji su proizvodili napone do 12 miliona volti i struje učestanosti od nekoliko desetina hiljada herca.
 
1900. — 1902. — Prijavljuje patente u oblasti radiotehnike.
 
1901. — 1905. — Gradio je veliku radio-stanicu sa visokim antenskim tornjem na Long Ajlendu, ostrvu kraj Njujorka. Radi na realizaciji svog "Svetskog radio sistema" uz finansijsku podršku Džordža Morgana. Tesla zastupa tezu da je pomoću radio talasa moguća komunikacija sa Marsom, podjednako lako kao sa Parizom.
 
1915.New York Times piše da bi Nobelovu nagradu za fiziku trebalo da prime Tesla i Edison. Na kraju, nijedan od njih nije nagrađen.

1909 — 1922. — Prijavljuje patente turbine, pumpe brzinomera i druge patente u oblasti mašinstva. Nikola Tesla se ne zaustavlja samo na ovim istraživanjima. Slede pronalasci i patenti iz oblasti naizmeničnih struja visoke frekvencije, radio-tehnike, a izučavao je i rendgentske zrake. Pomoću rendgenskog zračenja načinio je prve snimke delova ljudskog tela, ali je i ukazao na njihovo štetno zračenje. Sa preko 700 patenata Nikola Tesla se, uz Faradeja, smatra najvećim pronalazačem u istoriji nauke. U njegovu čast jedinica za jačinu magnetne indukcije nosi njegovo ime — tesla (T).
 
1931. — Pronela se vest da će Nikola Tesla, u čast 75 rođendana, dobiti Nobelovu nagradu. Teslina fotografija pojavljuje se na naslovnoj strani Time Magazine. Tesla dobija čestitke više od 70 mladih naučnika, inženjera i istraživača. Među njima su i Mark Tven i Albert Ajnštajn. Nagradu ipak nije dobio.
 
1934. — Nikola Tesla je odlikovan medaljom "Džon Skot" u Filadelfiji za otkriće polifazne struje.
 
1937. — Doživljava saobraćajnu nesreću.
 
7. januar 1943. — Umro je u sobi 3327 hotela Njujorker, gde je živeo poslednjih 10 godina, sam i siromašan. Sahrana je obavljena o trošku srpskih iseljenika. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka je rekao: "Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće". Na vest o Teslinoj smrti reagovali su najznačajniji ljudi tog vremena: od Ruzvelta do dobitnika Nobelovih nagrada. Kremiranje u Ardsliju, Hjuston, država Njujork. Njegova zaostavštvina i urna sa pepelom nalaze se u Teslinom muzeju u Beogradu.

 

AMERIKANCI O TESLI
 
Nikola Tesla bio je jedan od najslavnijih ljudi u Americi u XX veku. Prema pisanju Life Magazine u septembru 1997, Nikola Tesla je jedan od 100 najslavnijih ljudi u poslednjih 1000 godina. Bio je izuzetan čovek koji je promenio tokove istorije. Bio je Super Star.
 
Država Njujork, kao i mnoge druge u SAD proglasile su 10. jul, dan Teslinog rođenja za Dan Nikole Tesle.
 
Na uglu 40th Street i 6th Avenue na Menhetnu nalazi se natpis "Nikola Tesla Corner".[/color]

"Novine beogradskog čitališta" | broj 9-10-11 | maj-jun-jul 2006.

Za izradu separata 150 godina od rođenja Nikole Tesle (1856—1943) korišćeni su materijali Muzeja Nikole Tesle u Beogradu, Teslinog društva u Njujorku, Elektroprivrede Srbije, Republičkog odbora za obeležavanje godišnjice, Biblioteke grada Beograda, brojne studije i nesebična pomoć pojedinaca. Najsrdačnije zahvaljujemo Muzeju, Ministarstvu za dijasporu i Književnom društvu "Sveti Sava", posebno Teslinom društvu — bez čije pomoći ovaj separat ne bi bio ovako potpun. Separat su uradili: Staniša Nešić, Violeta Vučetić, Dimitrije Stefanović, Srđan Stojančev i Miodrag Novaković. Dizajn i likovno-grafička oprema: Zoran Stanković.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Oktobar 04, 2013, 01:49:49 am »

**

NAJVEĆI PRONALAZAČ SVIH VREMENA


Teško da se zemaljski čovek može više u visinu ispeti od Nikole Tesle, koji je rođen u Lici 10. jula 1856. godine. On je najavio novo vreme. Teslu ne možemo smestiti u normalne okvire velikog inženjera, on je bio pesnik-elektroničar, vanzemaljac, umetnik, vizionar, genije. On je svojevremeno smislio prsten oko zemlje, poput onog oko Saturna. Taj prsten je zamišljen od čvrstog materijala koji bi se oko plave lepotice podizao uz pomoć čeličnih skela. Na kraju posla skele se ruše a prsten ostaje da slobodno visi u vazduhu. Okreće se oko svoje ose isto kao i Zemlja.
  
— Prsten bi mogao biti korišćen, objašnjavao je Tesla, naročito ako bi se pronašli načini za upotrebu neke reakcione sile, koja bi prsten naterala da u odnosu na Zemlju miruje. Zemlja bi se okretala brzinom od 1000 milja na sat. To bi bio saobraćajni sistem sa pokretnom ravni velike brzine i omogućio bi svakom da obiđe Zemlju za jedan jedini dan.
 
Na istoj muci bio je i Arhimed kada je, gledajući u nebo, raširio ruke i rekao: "Dajte mi oslonac i dovoljno dugačku polugu, pokrenuću i kuglu zemaljsku".
 
Ideja je ipak rođena, princip je jasan. Nikola Tesla je 8. oktobra 1887. patentirao ovu svoju viziju, ali u malom. Kao višefazni sistem naizmenične struje, koji je i danas u upotrebi. Upalio je svetlo na kugli zemaljskoj. Ličani su epohalni pronalazak svog zemljaka pojednostavili da bi to i deca shvatila.
 
Nikola Tesla,
seo za vesla,
otišao u Ameriku
i otkrio elektriku.


Od toga 8. oktobra koji se slavi kao Dan Nikole Tesle, sve do danas, ništa novo, čak ni približno po svojoj veličini, i blagodeti za čoveka, nije postignuto u elektrotehnici.
 
Nikoli Tesli, tvorcu svetlosti rimovano se obrtio i Amerikanac B. A. Berent predajući mu Edisonovu medalju:

Priroda i njeni mrki zakoni,
sve beše mrkli mrak,
"nek bude Tesla!" — reče Bog
i blesne svetlost i zrak.


Nikola Tesla, koji je svetu ostavio preko sedam stotina različitih patenata, veoma mnogo se interesovao za zvezde i druge svetove. Tako je 1925. sa publicistom Polom Dalijem raspravljao o svemiru.

Da li je život slučajan, pitao je Dali Teslu?

— Ne, život je bio neizbežan.
 
Ima li života sem na Zemlji, ili ga ima i na drugim planetama?

— Života mora biti na drugim planetama. Sunce sja, voda se skuplja na površini, događaju se hemijski procesi i promene koje mi još ne razumemo, a to je život.
 
Da li će biti moguće saobraćati sa drugim planetama?

— Zašto ne, čovek će još stići na Mars i Veneru. Negde gore ima živih i oni su napredniji od nas u električnoj veštini.
 
Onima gore Nikola Tesla je nameravao poslati poruku i uspostaviti dijalog pomoću svojih laserskih zraka koje su Teslini saradnici kasnije preinačili u oružje, tzv. "zrake smrti". Potom je konstruisao svoj epohalni pronalazak, pronalazak nad pronalascima, mapu spravu "posrednika", i tim povodom izjavio:

— Dok ispitujem taj predmet u svetlosti svog sadašnjeg teorijskog i eksperimentalnog znanja, prožet sam dubokim uverenjem da će se svetu dati nešto što prevazilazi i najneverovatnije snove pronalazaštva svih vremena.
 
Šta je to? U Teslinoj zaostavštini nađena je jedna pismena izjava: "U toku prošle godine (1937.) posvetio sam znatan deo svog vremena usavršavanju jednog malog i kompleksnog uređaja pomoću kojega bi se snaga u znatnoj jačini mogla slati u međuzvezdani prostor, na bilo koju daljinu. Imao sam nameru da se sa svojim prijateljem Džordžom E. Helom, velikim astronomom i sunčanim ekspertom posavetujem o mogućnostima upotrebe ovog pronalaska u vezi sa njegovim ispitivanjem. U međuvremenu, nadam se, da ću izneti pred Francuski institut tačan opis ovog izuma i zatražiti nagradu Pjer Gucman' od sto hiljada franaka jer sam omogućio opštenje sa drugim svetovima. Savršeno sam uveren da će mi ta nagrada biti dodeljena. Naravno, novac je beznačajna stvar, ali je velika istorijska čast da budem prvi koji je postigao ovo čudo. Za to sam spreman da gotovo dam i svoj život."
 
Tesla ove dugoputujuće zrake, kao novo tajno oružje, prvi put pominje u pismu svom sestriću Savi Kosanoviću, upućenom u Beograd 27. februara 1941.:

— Pronašao sam nedavno novo načelo prenosa neograničene sile za potpunu odbranu naše predrage otadžbine. Ta sila, koju sam praktično dokazao, daće Jugoslaviji užasnu moć, jer će s njom biti moguće uništiti svaku spravu, upaliti barut itd. Sve ću vam rastumačiti preko našeg poslanika u Americi (Konstantina Fotića). Presrećan sam i mislim da pomažem otadžbini.
 
Crni ratni oblaci iznad Evrope i Jugoslavije postajali su sve gušći, pa Tesla sestriću Kosanoviću marta 1941. šalje telegram proširujući opis svog izuma:

— Novo načelo je veoma jednostavno, jer dejstvuje mehaničkom snagom izvan ograničenja poznatih sredstava promena u električnoj sili. Izvršuje se bez iskre. Vidi se samo tanka, neškodljiva magla. Niko mi ne može prisvojiti "novo načelo", jer je u njemu preko pedeset drugih mojih pronalazaka. U sistemu nema elektrona. Energija juri u istom pravcu, a putem se ne širi, jednaka je na sve daljine. Sastoji se iz neutrona. Zraka je u prometu jednaka prečniku atoma vodonika. Prodire kroz oklop najvećih ratnih brodova. Dakle, što je u njima može se upaliti sa neograničene daljine. Isto tako i aeroplana. Trebaće devet stanica, četiri za Srbiju, tri za Hrvatsku i dve za Sloveniju. Svaka dve stotine kilovata. One će neminovno osigurati našu milu otadžbinu protiv svih vrsta napadaja. Sadržaj jedne bombe može se iz vazduha upaliti. Dodajem, da u stanici treba jedan majušni generator ili baterija od trideset volti za dejstvovanje.

Jugoslovenski vojni ataše u Vašingtonu Mirko Burja je o ovom pronalasku Nikole Tesle tajnim kanalom obavestio Ministarstvo vojske i mornarice u Beogradu. Posle čitanja ovog šifrovanog telegrama Aleksandar Cincar-Marković, ministar spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije obavestio je ambasadora Fotića da je Kraljevska vlada za razradu ovog Teslinog pronalaska odobrila dve hiljade Dolara.
 
Prilikom svoje američke turneje, kralj Petar Drugi Karađorđević, 8. jula 1942. posetio je i Nikolu Teslu, ali kralj u svojim memoarima nijednom rečju ne pominje tajno oružje koje je Tesla namenio svojoj domovini da se odbrani od napadača. Drugima je govorio da je njegovo tajno oružje i u obliku "vatrene kugle" koja je u stanju da uništi "cele armije" i "hiljade aviona na stotine kilometara razdaljine".
 
Sledeći njegov pronalazak je "energetski štit" koji njegove zemljake može odbraniti od svake sile. Planovi tog štita su na još uvek neobjašnjiv način nestali iz Teslinog trezora još za njegovog života. Šarlota Mažar, sekretarica Save Kosanovića je izjavila da Teslin sef nije obijen, kako se posle njegove smrti pričalo, nego otključan. Nestali su mnogi dokumenti, a usput je promenjena i šifra. Ostao je, međutim, jedan Teslin diktat sa detaljnijim objašnjenjem ovog tajnog oružja:

— Moj štit je savršena odbrana od najbrojnije agresije, ali u pogrešnim rukama takođe može da ima ogromno razorno dejstvo. Narod, pod zaštitom toga "trojstva", može da napadne druge bez ikakvog straha, jer sam model oružja napravio iz tri dela. Ako nekim slučajem jedan dospe u pogrešne ruke, bez druga dva dela on je neupotrebljiv.
 
Gde su završili ovi Teslini planovi — tajna je koja nije razrešena ni do danas.
 
Iz ovog rata, najvećeg od kada je Istorije, mora se roditi novi svet, koji će opravdati žrtve što ih čovečanstvo podnosi. Taj novi svet, neće biti svet pogaženih i poniženih, već slobodnih ljudi i naroda, kako dolikuje dostojanstvu i poštovanju čoveka — poslednja je poruka Nikole Tesle. Napisana je kao predgovor odabranim govorima američkog potpredsednika Valasa, pod naslovom "O miru malog čoveka". Tesla je ovo zabeležio dva meseca pred svoju smrt. Umro je na pravoslavni Božić 7. januara 1943. u njujorškom hotelu "Nju-jorker", u 34. ulici, na Osmoj aveniji.

— Umro je najveći pronalazač koji je ikada živeo na zemlji, istog dana je javio Radio Njujork. — Nijedan izumitelj u istoriji ne bi ni sveću mogao držati čoveku koji je toliko uradio za izmenu civilizacije. Njegovi pronalasci uveli su nas u eru elektrotehnike, njegovi izumi omogućili su nam da slušamo radio, njegovi izumi omogućili su televiziju. Vaš račun za potrošenu električnu energiju bio bi možda pedeset ili sto puta veći nego danas da nema njegovih izuma koji su omogućili primenu naizmenične struje.
 
Telo Nikole Tesle je spaljeno a urna sa pepelom preneta u Beograd.





OGLEDALO SRPSKO
Mesečnik za
istoriju, tradiciju,
duhovnost i kulturu
Broj 1 ■ januar 1996.
Izdaje LARS
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Oktobar 18, 2013, 09:56:33 pm »

**

TESLIN BORAVAK U BEOGRADU


NIKOLA TESLA U BEOGRADU
SPAJAĆE NAS ELEKTRIKA

"Ja osjećam mnogo više, no i što mogu da kažem. Stoga Vas molim da jačinu mojih osjećanja ne merite po slabosti mojih riječi. Istrgnut sam iz sred poslova da amo dođem i još ne mogu da se oslobodim misli i ideje, koje me evo i ovde prate. U meni ima nešto, što može biti i obmana, kao što češće biva kod mladih, oduševljenih ljudi, ali ako budem sretan da ostvarim bar neke od mojih ideala to će biti dobročinstvo za cijelo čovječanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi ta: da je to djelo jednog Srbima. Živilo Srpstvo!"
 
Ove uzvišene reči izgovorio je ushićeni Nikola Tesla, kada je izašao iz vagona brzog voza na beogradskoj železničkoj stanici, pred više hiljada razdraganih sunarodnika u sredu 20. maja ( po starom kalendaru), odnosno 1. juna 1892. godine (po novom kalendaru). Naime, Tesla je posle veoma uspešnih predavanja po najvećim evropskim gradovima i posle smrti i sahrane majke i svoje kraće bolesti otišao u Budimpeštu. U glavnom gradu Mađarske ga je čekao poziv grada Beograda, Velike škole i Srpskog inženjerskog društva da dođe u, prvu, posetu srpskoj prestonici i da održi predavanje velikoškolskoj omladini. Tesla je ovaj poziv rado prihvatio i dok je izlazio iz voza okupljeni narod je klicao: "Živeo Tesla, veliki srpski sine! Dobro nam došao".
 
Na železničkoj stanici — pišu "Srpske novine" — "dočekali su milog gosta predsednik beogradske opštine, članovi odbora za doček, profesori, velikoškolska omladina i vrlo mnogo građana i beogradske publike što se beše tu skupila, da dočeka svog brata, koji je u dalekom svetu stekao svojim naučnim radom čuveno ime".
 
Posle srdačnog susreta i upoznavanja sa predstavnicima beogradske opštine uputio se s njima u varoš. Na Teslinom koščatom licu se moglo, tvrde savremenici, primetiti jako ushićenje. Kada je hteo da sedne u kola zaorila je oduševljena masa okupljenog naroda:
 
"Živeo Tesla". Zbunjen veliki naučnik rekao je onima koji su mu bili najbliži: "Braćo Srbi ne ushićujte se toliko!".
 
Nikola Tesla je odseo u hotelu "Imperijal", koji se tada nalazio na mestu današnjeg platoa gde je spomenik Petru Petroviću Njegošu, odnosno na prostoru između nove zgrade Filozofskog fakulteta i Kapetan Mišinog zdanja. U hotelskoj knjizi prispelih gostiju 20. maja / 1. juna 1892. godine skromno je upisao: Nikola Tesla elektro-tehničar iz Pešte.
 
U četvrtak 21. maja / 2. juna 1892. godine Tesla je pre podne u pratnji g. Andre Nikolića, ministra prosvete i crkvenih poslova primljen u audijenciju kod mladog kralja Aleksandra Obrenovića, koja je, mimo uobičajenog protokola, trajala čak ceo jedan čas. Zatim je otišao kod kraljevog namesnika g. Jovana Ristića, da bi se u podne vratio u hotel na ručak.
 
Posle podne Tesla je obišao Narodni muzej i kabinete Velike škole. Tačno u 16 časova pojavio se u prepunoj sali Velike škole, gde ga je dočekala sva velikoškolska omladina burnim uzvicima: "Živeo! Dobro nam došao". Po izveštaju "Novog lista", prvo, je rektor g. Nikola Alković okrenuvši se prema Tesli rekao sledeće reči: "Gopodine smatrao sam za svoju svetu dužnost da vam predstavim ovde našu budućnost, našu omladinu. Isto tako mislim da ispunjujem i jednu dužnost prema njima predstavivšiim Vas. I nemogu ništa drugo, do da zajedno s njima viknem: Živeo!" Slavni naučnik se, potom, zahvalio, na ovom veličanstvenom dočeku, sledećim rečima "lepim južnim dijalektom": "Gospodo i braćo! Oduševljen doček koji sam doživeo u Beogradu neobično mi je mio, a naročito ovaj vaš doček. Ja u vama gledam mlado Srpstvo, koje ima da radi na opštem delu sviju Srba.
 
Ali gospodo, nemojte misliti da sam ja, otišavši sa svog ognjišta, zaboravio na svoj rod i pleme, ne, ja sam ostao Srbin i tamo daleko preko debeloga mora, usled ispitivanja, kojima se bavim.
 
Mi se nalazimo pred velikim preobražajem nauke. Ceo svet radi da što više doprinese tom delu prograsa, pa i mi Srbi to radimo i treba da radimo. I ako smo robovali pet stotina godina , mi ipak ne treba da očajavamo, jer sve se može postići. A priroda nam je bogato dala sve svoje darove, te možemo reći, da je srpski narod na prvom mestu pozvan da uspešno radi za borbu celog čovečanstva.
 
Zato braćo moja, posvetite se .... oduševljenjem radu, koji treba biti i nama na prvom mestu, kao i celom čovečanstvu i samo tako ćemo tome nadoknaditi sve ono što smo izgubili. Samo tako pomoću nauke mi ćemo jednoga dana moći reći, da smo okajali stare grehe i da smo povratili, sve ono, što smo na Kosovu na sablji izgubili. Živelo Srpstvo".
 
Potom je Tesla održao predavanje veliko-školcima o svojim pronalascima, kombinujući ga sa onim koje je već izgovorio u Londonu. Zatim je , oko 17,30 časova, u pratnji profesora i članova odbora obišao Kelemegdan.
 
Uveće 2. juna organizovan je u čast Nikole Tesle, banket u Smutekovcu — kraj Beograda gde se nalazila "Vajfertova pivara" na Topčiderskom brdu, danas zgrada Beogradske industrije piva. Na toj gala večeri bili su prisutni svi viđeniji Srbi i Beograđani, njih oko stotinu. Na početku banketa prvu zdravicu je "napio" predsednik beogradske opštine g. Marinković i to Njegovom veličanstvu kralju Aleksandru Obrenoviću poželevši da ga Bog poživi na sreću zemlje i naroda, a na korist nauke kojoj je poklonio pažnju, primivši neobično ljubazno i radosno našeg dragog gosta. Samom Tesli, prvi je, nazdravio Nikola Alković, rektor Velike škole. U lepom govoru on je napomenuo, između ostalog, da se veoma raduje, u ime najvećeg prosvetnog zavoda u Srbiji, što je srpsko ime njegovo steklo tolikoga glasa u naučnom svetu, da se svi Srbi njime mogu ponositi. Nikola Tesla se, ushićen, zahvalio na zdravici i u svome obraćanju prisutnima pomenuo "da će njegovo srce, daleko preko Atlanskog okeana, vazda kucati za Srpstvo i njegovu budućnost i u časovima, kada se njegove misli budu nosile u sferu električnih talasanja". Zatim je g. Đoka Stanojević, profesor Vojne akademije nazdravljajući Tesli izneo u živom i lepom govoru, na način razumljiv i za običan svet, kakve su zasluge Tesline u elektrotehnici.
 
Ali, veče je dostiglo vrhunac tek kada je ustao naš omiljeni lekar i pesnik, tada seda starina, Jovan Jovanović Zmaj. On je pozdravio milog gosta pesmom "Pozdrav Nikoli Tesli pre dolaska mu u Beograd", koju je sam izrecitovao. Ganut do suza Tesla mu je, još dok je Zmaj čitao svoje strofe, prišao i poljubio mu ruku. Proslavljeni naučnik je potom rekao sledeće objašnjavajući ovaj svoj gest: "Kad mi je bilo najteže u Americi i kada sam bio od svih odbačen i neshvaćen, s gorkim suzama čitao sam Vašu poeziju, a sada Vam obećavam da ću Vaše stihove prevesti na engleski jezik i u Americi objaviti. Čini mi se da će to biti značajnije za Srpstvo nego i moji radovi na polju elektriciteta".
 
Zatim se Tesla obratio prisutnima sledećim rečima:
 
"Gospodo i braćo! Ne bih bio Srbin, i ne bih se srpski osjećao kad večerašnje veče ne bih računao u najsretnije i najdragocenije časove u životu. Od kako sam ostavio otadžbinu svoju i vinuo se u daleki svijet, kao i svaki čovjek, imao sam i uspjeha i neuspjeha, i radosnih i mračnih i sretnih i nesretnih trenutaka. No opet za to mogu reći, da mi je sreća bila naklonjena, i da sam imao više radosnih no tužnih dana, jer sam srazmjerno za kratko vrijeme dostigao velike uspjehe i dobitke. Ali, slobodno, bez ikakova pretjerivanja mogu reći da nikad nisam bio zadovoljniji, niti sam ikada osjećao ovakvu slast uspjeha, kao što osjećam sada ovdje, u sredini vašoj i uz vaše priznanje, mila braćo, moja.
 
A sada ću Vam ispričati kroz kakve bure naučnik prolazi da bi došao do otkrića. Bila je noć. Držao sam jednu žicu u jednoj a drugu u drugoj ruci, a pogled mi je bio uperen u staklenu cijev. Sastavio sam žice, ali cijev se nije osvijetlila. Ja se u malo nisam srušio. Da mi je topovsko tane grudi probilo, ne bi mi bilo teže i gore. Ali opet sam se pribrao. Izašao sam ponovo da pregledam cijelu spravu i tada sam našao, gdje na jednom mjestu žice nisu bile spojene. Spojio sam ih i cijev je zasvjetlila. Mojoj radosti nije bilo kraja. To su bili trenuci ekstaze. Takav jedan trenutak za mene je i sad, posle ovog laskavog pozdrava od čovjeka (Zmaja), koji je jedini u Srpstvu, koga toliko štujem i cijenim, i čije sam pjesme u dalekoj tuđini čitao, ljubio ih i suzama zalijevao".
 
Bilo je još zdravica. Tesla je i po treći put morao da se zahvali i naglasio da je srećan "što se nahodi u ovom srpskom skupu, i da će mu misli vazda biti sa Srpstvom".
 
Veselje je trajalo do pola jedan posle ponoći, kada je Nikola Tesla ustao i oprostivši se od prisutnih otišao ispraćen burnim "živeo" i "srećan put". Sutradan 22. maja / 3. juna 1892 godine Tesla je brzim vozom, u 5,22 časova, iz Beograda otišao u Budimpeštu a odatle opet u — Severnu Ameriku. Tako je prošao prvi i jedini za života boravak Nikole Tesle u prestonici Srbije.


"Novine beogradskog čitališta" | broj 9-10-11 | maj-jun-jul 2006.

Za izradu separata 150 godina od rođenja Nikole Tesle (1856—1943) korišćeni su materijali Muzeja Nikole Tesle u Beogradu, Teslinog društva u Njujorku, Elektroprivrede Srbije, Republičkog odbora za obeležavanje godišnjice, Biblioteke grada Beograda, brojne studije i nesebična pomoć pojedinaca. Najsrdačnije zahvaljujemo Muzeju, Ministarstvu za dijasporu i Književnom društvu "Sveti Sava", posebno Teslinom društvu — bez čije pomoći ovaj separat ne bi bio ovako potpun. Separat su uradili: Staniša Nešić, Violeta Vučetić, Dimitrije Stefanović, Srđan Stojančev i Miodrag Novaković. Dizajn i likovno-grafička oprema: Zoran Stanković.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Oktobar 18, 2013, 10:08:27 pm »

*
DR RADE RAJIĆ:


NIKOLA TESLA I NJEGOV SRPSKI PATRIOTIZAM

Srbin Nikola Tesla — najveći genije Drugog milenijuma

O našem i svetskom velikanu Nikoli Tesli zaista se mnogo zna posebno iz njegove genijalne pronalazačke i naučne strane gledišta, pri čemu se On svrstava u najveće genije Drugog milenijuma.

Ono što se nekako stavlja po strani je njegovo nacionalno poreklo pri čemu se više ističe Teslino "sterilno" nacionalno opredeljenje kroz američko državljanstvo koje nije sporno.[1]

Srbin Nikola Tesla je rođen u Smiljanu u Lici, u nekadašnjoj Vojnoj krajini Austrijskog carstva. (Dakle, ne u Hrvatskoj kako se to neistinito navodi, jer Hrvatske, u smislu kako se to danas nameće, na tom delu tada nije bilo). On pogotovo nije Hrvat ili po nacionalnosti neko drugi, kako ga neki svojataju i tendenciozno rasrbljuju. Otac Milutin je bio sveštenik Srpske pravoslavne crkve. Majka mu je bila iz poznate srpske popovske porodice Mandića iz Bruvna. Kršten je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po dedi.

Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo iz Stare Hercegovine od Draganića iz Banjana. Po drugom pak su od Komnenovića takođe iz Banjana. Po trećem, oni vode poreklo od plemena Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini. U svakom slučaju je Srpskog porekla i roda.

Prema krštenici je rođen po starom kalendaru na Vidovdan 28. juna, odnosno po novom 10. jula 1856. godine.

Ono što je ipak neobično važno, je upravo to da je ovaj naš i svetski genije rođen baš na Vidovdan, najveći srpski nacionalni, vojnički, predački, zavetni i duhovni praznik, što naravno nije slučajno.

Na taj način se i kroz Teslino rođenje poučno opominjemo ne samo na njegova pronalazačka epohalna dela, već i na njegovu slavu, njegovu veru i njegovo rodoljublje i nacionalni ponos.

Rodoljubivo opredeljenje Nikole Tesle se može uočiti i kroz njegov odnos prema epskoj pesmi i guslama. Valja podsetiti da su gusle naš prepoznatljiv nacionalni instrument. One su simbol slobode u Srpstvu. U odnosu na sve duge nacionalne muzičke instrumente poput lire kod Grka, gitare kod Španaca, harfe kod Egipćana, balalajke kod Rusa, gajde kod Iraca, zurle kod Turaka, bubnjeva kod Crnaca, itd. Gusle su kod Srba imale ubedljivo najznačajniju i neuporedivu ulogu u održanju, jačanju u negovanju nacionalne etike, časti, dostojanstva, rodoljublja, junaštva, čojstva, zaveta, mita, kulta i slobodarskog duha. Ovaj instrumen kao da govori iz dubine velike i nadlične narodne duše rečima naših slavnih predaka.

To je Nikola Tesla jako dobro znao i osećao, te je uz gusle i epske pesme često umeo da posle dugog naučnog i stvaralačko-pronalazačkog rada odmori svoju dušu srpsku. Čak i u starosti znao da: "...u sred noći, na trideset trećem spratu hotela "Njujorker" zapeva uz gusle pesme o Marku Kraljeviću i Milošu Obiliću" što u svojoj knjizi "Nikola Tesla u ratu i miru" na strani 215. navodi autor mr Branislav Jovanović.

Poštujući i podržavajući Teslin patriotizam i osećaj za Srpstvo, naš pisac Janko Veselinović svoj najpoznatiji roman "Hajduk Stanko" je posvetio Nikoli Tesli. U toj posveti stoji zapisano sledeće:

"JUNAKU NAŠEG DOBA, Velikom Srbinu, Nikoli Tesli,

Devetnaesti vek plete Ti venac slave. Dopusti i meni da u nju upletem jedan cvetak sa naših polja, cvetak prost, ali poškropljen krvlju i orošen suzom naših predaka. Njegov miris neka Te seća Tvoje Otadžbine. Neka te seća onih zanosnih priča o junaštvu i požrtvovanjima, kojima te je Tvoja Srpska majka u detinjstvu zapajala.

Primi ga Srbine, onako srdačno kao što ga srdačno pruža Tvoj veliki poštovalac Janko Veselinović."

Srpsko nacionalno biće i korene Nikola Tesla je u više navrata jasno i nedvosmisleno isticao.

Tako se na primer, navodi njegov razgovor sa portirom kada mu se ovaj znajući da je Tesla posebna ličnost, obratio sa "Klanjam se, Ekselencijo." "Moja titula je viša" upozorio ga je Tesla. "Visočanstvo?" zbunjeno je promucao portir. "Još viša" rekao je Tesla želeći da ga podseti na sledeću. "Veličanstvo?" jedva je izgovorio portir. "Još više" ponovio je hladnokrvno Tesla. Portir je, kako je zapisano, zanemeo obzirom da veću titulu nije znao. Videći njegovu zbunjenost Tesla mu je mirno i dostojanstveno rastumačio, odnosno rekao sledeće. "Ja sam Srbin."

Neophodno je ovim povodom istaći njegovo obraćanje našem okupljenom narodu prilikom svog boravka u Beogradu 20. maja 1892. godine gde je na veličanstven način dočekan ispred železničke stanice. Tada je oduševljenom narodu i predstavnicima vlasti i kulturnih institucija pored ostalog rekao i sledeće:

"Ja sam srećan što sam Srbin, i tim imenom ponosiću se do vijeka. Kolijevka mojijeh djedova, kraljevina Srbija, prijestonica Srbinova poziva me — to je odlikovanje za mene veliko, i ništa mi na svijetu, u životu mome, neće biti draže od ovog odlikovanja." Zatim je dodao: "Ja sam ostao Srbin i preko mora gde se ispitivanjima bavim. to isto treba da budete i vi, i da svojim zmanjem i radom podižete slavu Srpstvu."

Ove reči su tada služile na ponos celom našem narodu, a valjalo bi ih i sada ponavljati mnogo češće, posebno mladim ali i drugim našim intelektualcima koji su rasuti po svetu, te često zaboravljaju koji su im koreni, šta za jedan narod znači nacionalna svest, a za naš — srpski narod Kosovski zavet, slava i duh, zaputujući se u materijalistička, belosvetska i kosmopolitska anacionalna bespuća.

Na kraju kao nauk iznetog štiva, valja imati u vidu sledeće. U uslovima svojatanja ovog našeg velikana od strane drugih naroda, mi smo u obavezi da ostanemo uporni u istini i pravdi, da je on kako je isticao, po nacionalnosti Srbin, naše krvi, vere i jezika, našeg duha, predanja i kulture, te da kao takav ima prvorazredno i dostojno mesto na mramornoj ploči zaslužnih svetskih velikana, a na slavu, čast i ponos vaskolikom Srpstvu.

S druge strane, Vidovdan je i moć duha, trajanja, borbi, opstajanja, zaveta i predanja našeg naroda, i mnogi, gotovo najznačajniji događaji iz naše istorije su se desili na ovaj dan.

Nikola Tesla je, kako je ovim člankom istaknuto, rođen na Vidovdan, što nama daje obavezu da se na svako svečano i dostojno proslavljanje vidovdana, podsetimo i na njegovo grandiozno naučno pronalazačko delo i jasna rodoljubiva i nacionalna osećanja.

Zbog toga je i primereno da mu se speva i peva dostojna pesma: "Tesli u čast".

Lika dala svetskog velikana,
Našeg Teslu iz sela Smiljana.

O Nikola, kad ti čujem ime,
Ponosim se jer imam i čime.

Tvoja dela jesu ponajveća,
Služe svima, ponosi se njima.

Munje grme i sevaju jako,
Tesla sedi, razmišlja polako.

I danas se naučnici muče,
Neke tvoje tajne da dokuče.

Kazivali kad ti čuju ime:
"Vreme ide, a Tesla pred njime".

Ti si dika bio i ostao,
Svome rodu, srpskome narodu.





Beograd, 25.09.2012.
Dr Rade S. N. Rajić

____________

[1] Amerikanac, ukoliko ga analiziramo kroz naciju, odnosno narod, nema svoju otadžbinu. Naime, samo je Indijancima, Severna Amerika otadžbina. Ostalim dodeljenicima to ona nije. Ona im je domovina. Tako je na primer, Amerikancima kineskog porekla, Amerika nova domovina, ali im je Kina otadžbina. To je isti slučaj sa američkim Nemcima, Špancima, Grcima i drugim narodima koji dakle imaju svoju otadžbinu, odnosno matičnu nacionalnu državu. Po tom osnovu i američki Srbi sa tim državljanstvom, imaju svoju Otadžbinu. Možemo je zvati kao nekada "Velika Srbija", odnosno da ona podrazumeva Srpske Zemlje, kako to u našoj himni "Bože Pravde" doslovno stoji. (Prim. R.R.)

srbin.info | 19.12.2012.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: