Rade S. N. Rajić (1951)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Heroji i borci « Rade S. N. Rajić (1951)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Rade S. N. Rajić (1951)  (Pročitano 9341 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Oktobar 04, 2013, 01:23:14 am »

*




RADE S. N. RAJIĆ

Dr Rade Rajić, pukovnik u penziji, rođen je 1951. godine u Apatinu od oca Stevana, radnika i majke Nade, domaćice. Osnovnu školu a potom i srednju mašinsko-tehničku školu "Božidar Maslarić" završio je u Apatinu. Na školovanje u Vojnu akademiju Kopnene vojske primljen 1971. godine, i na njoj je diplomirao 1974. godine. Završio je Komandno-štabnu školu taktike u Beogradu kao slušalac vanredne 10. klase. Doktor je vojnih nauka. Službovao je u garnizonima Zagreb, Bileća, Beograd, Bar i Kumbor.

Najveći deo vojničke službe proveo je u vojnom školstvu, i to: u Pešadijskoj školi rezervnih oficira u Bileći, Vojnoj gimnaziji, Vojnoj akademiji i Školi nacionalne odbrane u Beogradu. U vojnom školstvu je obavljao dužnosti komandira, nastavnika-predavača, načelnika klase, referenta u operativno nastavnom odesku i druge dužnosti. Po originalnim sadržajima i metodici predavanja proglašen je za najboljeg predavača u katedri taktike Škole nacionalne odbrane.

Učesnik je poslednjih ratova na prostorima bivše Jugoslavije i to na prostorima Republike Srpske Krajine gde je vanredno unapređen u čin potpukovnika, a kasnije tokom agresije NATO na SRJ na prostorima Crne Gore.

Zbog zalaganja za vraćanje vojske slavnim tradicijama Srpske vojske pre svega u Republici srpskoj Krajini, a potom i u SFRJ, i obavezi obnovljanja duha vojničke časti i nacionalnom duhu Srpstva, te pisanja članaka na te teme, bio je osporavan, prekomandovan u Bar i Kumbor, i na neki poseban način kažnjavan. Uvidevši značaj i perspektivu svojih opredeljenja na temeljima neospornih moralnih, nacionalnih i vojničkih vrednosti na planu transformacije naše vojske, ostao je uporan u izradi svojih pisanih dela, da bi bio ponovo vraćen u Vojnu akademiju u Školu nacionalne odbrane. Obzirom da se jedini u našoj vojsci i državi bavio i pisao o časti uopšte, a posebno o vojničkoj na insistiranje kolega iz Vojne akademije, pristupio je radu na doktorskoj tezi koja u okviru Ratne veštine obuhvata moralni aspekt i značaj oficirske časti u našoj vojsci u njenom izvornom, kultnom i zavetnom smislu i duhu, na samo u vojsci, već i u našem narodu.

On se, dakle, s jedinstvenim motivacionim obrascima i samoinicijativno preko petnaest godina bavi intenzivnim izučavanjem časti sa etičkog, istorijskog, nacionalnog, religijskog i profesionalnog aspetka.

U vojnim listovima i teorijsko-stručnim časopisima objavio je više naučnih tekstova o časti i moralu, oficirskom koru, Kosovskom boju i Aleksandru Suvorovu. Deo članaka je objavljivao u časopisima Srpske pravoslavne crkve. Učestovao je na više naučnih skupova, okruglh stolova, tribina, konferencija i simpozijuma, među kojima je bilo i nekoliko na međunarodnom nivou. Često je pozivan na svečane akademije ili svečanosti da prigodnim besedama otvori iste.

Do sada je njegovo najveće delo trilogija o časti koja obuhvata knjige: "U IME ČASTI", "BISERI O ČASTI" i "U IME VOJNIČKE ČASTI".

Iz obilja materijala i saznanja do kojih je došao baveći se književno-literarnim i naučno-teorijskim radom, izdvojio je oblikovao i za rodni Apatin napisao knjigu "Apatin i despot Stefan Lazarević". Kao profesor taktike u Vojnoj akademiji, posebno se zainteresovao za velikog slovenskog i svetskog vojskovođu Aleksandra Suvorova, taka da je svojevremeno pripremio rukopis za knjigu o njemu a u povodu 200-te godišnjice njegove smrti. Ova knjiga je konačno izašla iz štampe krajem 2012. Godine, i njen promocije su u toku. S druge strane, baveći se kompleksnim kosovskim fenomenom, objavio je neobično vrednu knjižicu pod nazivom "Objašnjenje slike kosovka devojka".

Na proslavu obeležavanja dvestote godišnjice Prvog srpskog ustanka, ukazana mu je posebna čast da ispred naše Vojske bude određen da učestvuje na svečanoj akademiji, odnosno naučnom skupu održanoj u Beogradu i Kragujevcu pod nazivom "Su čim ćemo izać' pred Karađorđa", odnosno "Srpsko nacionalno pitanje dvesto godina kasnije".

U slobodno vreme bavi se izradom posebnih modela pojedinih delova nameštaja koji imaju i vrednosti unikatnih umetničkih. Od njih su karakteristične srpske naslonjače rađene u nekoliko namenskih ponuda kao što su: episkopska stolica za naše crkve i manastire, srpska slavarica za nosioca porodične krsne slave, te druge stolice- naslonjače posvećene našim velikanima ili nacionalnim jubilejima.

Jednu od tih srpskih nalsonjača izrađenu u tipu episkopske stolice poklonio je Hramu Svetog Save na Vračaru u čast osvećenja Hrama za bogoslužbenu upotrebu a u povodu proslave 200-e godine Prvog srpskog ustanka. Prvi da sedne na ovu episkopsku stolicu postavljenu na svečanosti osvećenja Hrama imao je Vaseljenski patrijarh Vartolomej.

Posebna vrsta modela njegovih radova su ogledala srpska sa simboličnom i uzvišenom porukom i karakterističnim izgledom, odnosno oblikom.

Ujedno je izradio posebnu srpsku kuću sa njegovim umetničkim delima, idejama, porukama i modelima pod nazivom "Ognjište srpsko". Za razliku od brojnih i lepih etno kuća, to je po ideji, porukama, vrednostima i sadžajima uređen prostor višeg značenja i smisla; to je kuća etike, zaveta i duha našeg. Rad ovog jedinstvenog objekta je u uzlaznoj fazi i uz sve kvalitetnije sadržaje, tematske celine i ambijentalni duh kojim dominira u raznim aspektima ono što pleni lepotom, predanjem i čašću dostojnih našeg naroda i njegove duhovne snage i trajanja. Kada je ovaj objekat otvarala gospođa Smilja Avramov uoči Vidovdana 2008. Godine, prijatno iznenađena onim što je videla i doživela, rekla je sledeće: "Ovo je moj srećan trenutak. Dao Bog da ovo bude početak obnove Srbije. Živeće srpski narod."

O njegovim ostvarenjima i specifičnim delima snimljen je deo dokumentarnog filma koji je na republičkom festivalu kratkog i dokumentarnog filma u Zrenjaninu 2006. godine dobio prvu nagradu. Ekipa emisije "Kvadratura kruga" urednika Branka Stankovića snimila je o njemu prilog predstavljajući ga specifičan način u svetlu svog poziva i duha časti u srpskoj i našoj vojsci. Početkom meseca novembra 2010. godine, emitovana je dokumantarna emisija Televizije Vojvodine o pukovniku Dr Radu Rajiću pod nazivom "Živopis" koja je imala naslov "Čast". U njoj je na veoma poučan i reprezentativan način predstavljena ova tematika i njen pobornik sa svojim idejama i angažovanjima, pisanim i umetničkim delima, i uspesima i postignutim rezultatima.

Bio je u sastavu grupe oficira i studenata Vojne akademije na pokloničkom putovanju na Hilandar na Vidovdan 2002. godine, pri čemu su njegova pisana i umetnička dela kao pokloni našli mesto u riznicama ove Svete Srpske Carske Lavre.

Redovan je član Srpske akademije inovacionih nauka i njen potpredsednik za etiku i moral. Član je nekoliko književnih klubova i patriotskih organizacija. Aktivan je na političkom planu pre svega na onim sadržajima kojima dominira nacionalna moralna, radna, čestita i časna uloga, afirmacija i pomoć.

Oženjen je suprugom Draganom. Ima dvoje dece. Živi i radi u Beogradu.


Tekst: Московское городское казачье общество
Fotografija: Dr R. Rajića sa predavanja "Doček Srpske vojske u Beogradu posle oslobođenja Stare Srbije", 2013 (sajt: Odbrana)
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Oktobar 04, 2013, 03:20:05 am »

*

DR RADE S. N. RAJIĆ — O ČASTI, ETICI, MORALU I DUHU


U okviru svojih tradicionalnih Duhovnih razgovora bečki dobor SPKD Prosvjeta imao je prilike da ugosti gospodina Radeta Rajića.

Dr Rade Rajić, pukovnik u penziji, prvi je Srbin koji je kao temu svog doktorskog rada izabrao onu koja govori o časti. Želeći da izvrši sistematizaciju ovog ljudskog fenomena u svetlu savremenih i istorijskih događaja, napisao je tri knjige iz ove oblasti, kao i više naučnih radova.

Na samom početku svog veoma zanimljivog izlaganja, dr Rade Rajić ističe da mu je drago što mu se ukazala prilika da o ovoj tematici govori pred bečkom publikom.

Za njega su čast, moral i etika "iskonstruisane pojave, a ako se etika menja prema potrebama, ako se svodi na potrošačke, materijalne vrednosti, onda je čast u krizi".

Analizirajući tradicionalne pojmove kao što su pravoslavlje, srpski običaji i slava, dr Rade Rajić zaključuje da je pojam časti odvajkada deo srpske kulture, identiteta i duha. Krsna slava je bila i ostala nesalomivi stub naših običaja. Iz kulta slave rađaju se pojmovi rodoljublja, čovekoljublja, časti i čestitosti. Te uzvišene duhovne, moralne i socijalne vrednosti iz slovenskog nasleđa vekovima se čuvaju i prenose s kolena na koleno. One će presudno uticati na tradiciju, kulturu, svest i veru.

Čast nosi sa sobom najjaču etičku osnovu i pouzdanu moralnu snagu za preporod naroda. Samo od nas samih zavisi hoćemo li uspeti da je prepoznamo, povratimo i obnovimo.

Kosovski fenomen obuhvata nekoliko celina. Religijski kult slave, zatim vidovdanski ratnički kult stare srpske vere i opredeljenje za carstvo nebesko.

Mit o Kosovu je izvor časti i morala, izvor života i vere. Samo visoki ciljevi koji su pravilno odmereni mogu da nametnu jedan mit kao zapovest i zavet kako bi trebalo da se moralan i častan narod ponaša u najtežim situacijama.

"Narod bez mita je siromašan narod. Mi smo ponosan narod jer zaista imamo čime da se ponosimo", završne su reči dr Rajića.


Prosvjeta Austrija | 16.05.2013.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Oktobar 04, 2013, 03:28:53 am »

*

ČASNA DESIMULACIJA


U vremenima teških društvenih i socijalnih kriza susreću se dva najčešća, i bitno različita odnosa ljudi prema životu: jedan — elastičniji, trpljiv, i sračunat — koji bi se dao izraziti rečima "Ko ne ume da se pretvara ne ume da živi", i drugi — časniji — ispoljen stavom da je "Bolje je umreti nego nedolično opstajati". Ovaj drugi — borbeniji, iskreniji i beskompromisniji – kod našeg naroda bio je opšteprihvaćen pred početak i Prvog i Drugog svetskog rata, izražen i parolom "Bolje rat nego pakt! Bolje grob nego rob!"

Prvi dakle prihvata za neminovnost da je potrebno mudro pretvaranje, uz spoznaju šta je vredno, istinito, pravedno i časno ali i shvatanje da otvoreno zastupanje istine i pravde nije korisno, a može biti i opasno. Ovde međutim nema zablude o tome šta je vredno, već se vredno, moralno i časno u sebi poštuju i održavaju, do vremena kada se jave pogodniji i manje pogibeljni uslovi za njihovo ispoljavanje. Ovo nije simuliranje, već jedan poseban oblik latentne časti koji se naziva "časnom desimulacijom".

"Desimuliranje nije ništa drugo do veo sačinjen od časnih tmina i žestokih obzira, od čega se ne stvara laž, već se istini daje malo odmora da bi, kada dođe vreme, bila pokazana; i kao što je priroda htela da u poretku sveta budu dan i noć, tako isto je potrebno da u kruženju ljudskih dela postoje svetlo i senka, to jest očevidno postupanje ili skriveno postupanje, shodno toku razuma koji je regula života i nedaća što se u njemu dešavaju." (Opširnije: Torkvato Ačeto, O časnoj desimulaciji, Etika renesanse "Treći program", jesen 1973, str. 463)

Jer, časnom desimulacijom se teži drugom ne naškoditi, ali ni lično pretrpeti štetu. Imajući to u vidu moguće je razumeti i prihvatiti osobe sklone takvom ponašanju. Kod njih naime nema dovoljno požrtvovanja, ideala i hrabrosti,bez kojih nema ni istinske časti. Njihova postoji više u duhu nego na delu. Međutim, to njeno opstajanje u duhu razumevanja i ispravnog rasuđivanja pruža im jednu vrstu smirenosti i zadovoljstva, budući da veruju u snagu duha koji, kada pobedi, donosi najveću radost. Ta radost je naročito izražena kada takav čovek u određenim prilikama pobedi sebe i — ohrabren duhovnom snagom svoje uščuvane časti — založi se pa i žrtvuje za nešto što ga nadilazi.

U svojoj biti, časna desimulacija voli mir smatrajući da razum treba da vlada nagonima, osećanjima i afektima. Osećanje obezvređenosti pri prećutkivanju onoga što bi se moralo reći, ili nečinjenju nečega što savest i sva osećanja nalažu, ublažavaju se unutrašnjim zadovoljstvom s umerenosti u rečima i postupcima. Tako se, na primer, okolini pokazuje da se nije videlo ono što jeste, mada je u sebi sve jasno prepoznato i kao takvo zadržano. Časnom desimulacijom to se smatra inteligentnim i odmerenim ponašanjem zato što nije po sredi ni zabluda, ni neznanje, ni laganje, već veština strpljenja koja nam omogućuje da druge ne obmanjujemo, ali da ni sami ne budemo obmanuti.

Desimulacija je časna i korisna "i štaviše ispunjava zadovoljstvom" jer se njome mogu prikriti važne vrline, kojima se u povoljnijim prilikama pobeđuju sopstvene slabosti i dotle samosapeta ličnost u časti iskazuje. Mnogo je osoba sklono takvom prilagođivanju. Otuda se u nekim periodima javljaju pregaoci koji iz svoje časne desimulacije hrabro iskorače, pokrećući za sobom veći broj drugih ljudi, sličnih uverenja i težnji.

Govoreći o časnoj desimulaciji vredno je spomenuti i političke "preletače" u burnim političkim previranjima. Bili smo svedoci — kako u ranijem tako i novijem političkom miljeu — pomeranja i prelaska jednog, ili čak većeg dela birača, iz jedne u drugu političku stranku ili opciju iz raznih motiva, interesa i pobuda. Ukoliko su posredi čestitija opredeljenja a ne puka sebičnost i račun, i to se može prihvatiti kao moralni izlaz iz okvira časne desimulacije na dostojniju javniju scenu.

Pri tom, najočitije otkrivanje desimulacije je u srdžbi — ona budući burna, i pokazna. Da bi se, stoga, vratilo desimulaciji valja mnogo razboritosti i snage. Jer, kroz srdžbu kao da se savest oslobađa za delo protiv onog što je preterano loše, nepošteno i štetno, te otrpeti trenutnu nepravdu zarad buduće, probitačnije akcije, jeste časno. Takvim desimuliranjem se sebi zapoveda smirenost na delu i rečima, a hrabrost prikriva. U sebi se međutim ostaje zadovoljan, iz vere u krajnju pobedu časti, pravde i istine.

Kako se u pravoslavnom hrišćanstvu više uvažava duhovno (nebesko) od materijalnog (zemnog), trpljenje od opiranja i protivljenja, smirenost od srčanosti, ljubav od mržnje, ljutnje i srdžbe, to upravo kod pravoslavnih, u odnosu na ostale hrišćane, ima najviše časne desimulacije. U periodima kriza ona održava narod da bi se, kada se ukaže prilika, od nje odstupilo i ostvarila zadivljujuća, velika i časna dela.

Kod nas Srba je to posebno izraženo. Desimulacijom se prikrivaju i Kosovski zaveti časti u vremenima nemilosrdnih pritisaka spoljne, ili vlastite nasilne i obesne vlasti na naš duh, državotvornost, mentalitet, kulturu, patriotizam, tradiciju, postojanje, veru, prava i slobodu. Naročito je ona bitna kod mlade generacije koju su stariji, zabrinuti za budućnost države i nacije, neretko smatrali nesposobnom, nedoraslom, nehajnom na zavet predaka, skorojevićki zagubljenom u potrazi za uživanjem po svaku cenu, demoralisanu neradom, opijanjem, gotovanstvom, svakovrsnim kičem i pomodarstvom.

Tako su, na primer, stariji ocenjivali našu omladinu s početka 1912. godine. I tada je u štampi bilo dosta pokude na mlade. Tvrdilo se da su neozbiljni i nedorasli velikom delu oslobođenja i ujedinjenja Srpstva i osveti Kosova. Međutim, kada je objavljena mobilizacija za Prvi balkanski rat, ta ista omladina se oduševljeno i preko potrebnog broja odazvala na nju, da bi se u Balkanskim ratovima pokazala dostojnom slavnih predaka i njihovih stremljenja.

Da su Srbi skloni časnoj desimulaciji vidi se i po tome što se u narodu veoma poštuju visoke moralne vrednosti, mada je mali broj ljudi istinski spreman na velika dela pošto mnogi samo kritikuju negativnosti, nespremni da im se suprostave. No još je rečitija ćutnja, kada i takvo negodovanje prestaje. To je tek znak da prema narodu treba menjati odnos nabolje. Naime, unutrašnje osećanje dostojanstva se tada pojačava a časna desimulacija postaje pokretač na akciju, posebno kod ljudi u masi ili na drugi način okupljenih i motivisanih.

Časna desimulacija je dakle vrsta posebne "rezervne", "prikrivene", upravo tako potrebne časti koja je u pojedinim trenucima, periodima ili vremenima spremna da se iskaže na polju visoke etike, i sve valjano u državi i društvu pojača, podrži i brani.

I danas o časnoj desimulaciji kod našeg naroda i u njegovom mladom naraštaju valja stoga promišljati. Naime, vreme poplave raznoraznih informacija obremenjuje svest i podsvest ljudi masom podataka, da po njima u skladu sa okolnostima, ličnim osećanjima i merilima vrednosti misle i čine. Kako Srbin ima osećanje časti, uz tajanstveno prisutan Kosovski zavet (nepredvidivi iskaz duha koji materijalisti i račundžije stoga potcenjuju i smatraju mitomanijom), to je naročito važno da mu se konstantno i čestito ukazuje na istinu, i neophodnost stalne pa i beskrajne borbe za pravdu, osvetljenu nalozima časti, ponosa, rodoljublja, požrtvovanja, pobožnosti, i svega moralnog i uzvišenog, bez čega nema dobrobiti bar našem narodu.

Ta vrsta iskrenog, pravovremenog i dobroželećeg obaveštavanja srpske javnosti – utemeljenog na misli i delu naših vanvremenih velikana — usled antisrpskog rada stranaca, ili od srpstva duhom odrođenih naših ljudi i organizacija, ima poseban uticaj na oblikovanje časne desimulacije. Ovo je od izuzetnog značaja za našu mladu inteligenciju i omladinu uopšte, kako bi bila osposobljena da ispravno ocenjuje događaje, pojave, poruke, sugestije, manifestacije, procese itd — kao i javnu i prikrivenu politiku, i njene odraze u tim sadržajima.

U tom smislu valjalo bi razumevati "časno" povlačenje našeg naroda u sebe, njegovu zabrinutost, rezervisanost i nepoverenje u politiku i politikante, njegovu odbojnost prema svakovrsnim informativnim lažima usmerenim protiv svega što je srpsko, njegovo preispitivanje i ranije i skorašnje istorije, te unutrašnje mudro rasuđivanje zašto smo stigli gde smo, kao i kuda, kako, kada i s kim se pokrenuti i kročiti pouzdano napred. Časna desimulacija nije, dakle, apatija niti beznađe, kritizerstvo, kukumavčenje, razočarenje u život i bežanje iz Srbije, a ponajmanje ruženje sebe, mada svega toga nesporno ima.

Delatnosti naših brojnih rodoljubivih, kako političkih tako i ostalih organizacija, pokreta, društava, grupa i uvaženih pojedinaca imaju, pored ostalog, snagu da indirektno ojačavaju časnu desimulaciju kod mlade a potom i starije generacije. I na takav način one u većem ili manjem obimu doprinose opštem kulturnom, duhovnom, saznajnom, istinskom, ponosnom i čestitom pročišćavanju, obogaćivanju i ustoličenju visoko moralnih nacionalnih vrednosti u Srpstvu, te njegovoj sabornost i ovde, i u rasejanju.


Napomena: Priredilo Uredništvo Srpskog Lista
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Oktobar 24, 2013, 03:41:20 am »

*

KAKO SU NAM ŠIPTARI OTIMALI KOSOVO


Kako Kosovo i Metohija pored prostornog, sadrži i nosi duboko istorijsko, duhovno, etičko i kulturno značenje, to je za naš narod, ili bar njegov najveći deo, neprihvatljiva varijanta otimanja tog dela državne teritorije uz davanje državnog legiteimiteta stvorenog na vekovnoj otimačini, pljačkama i teroru o čemu ima izuzetno mnogo dokaza.

Nastanak albanskog nasilja i terora nad Srbima počeo je pre oko 400 godina. U srednjem veku do Kosovske bitke, na prostorima Kosova i Metohije živeli su isključivo Srbi činivši tada oko 98% stanovništva. Ostalih 2% su drugi narodi od kojih se arnauti vrlo retko spominju. Veoma su opasna uveravanja da Šiptari kao narod na Kosovu oduvek žive. To se mora uporno uz navedene istorijske dokaze javno demantovati. Tek primanjem islama krajem 16. i početkom 17. veka obezbedilo im je da se kao muslimani nesmetano šire i razbijaju kompaktne srpske etničke prostore. Najčešće su to činili putem pljačke i otimačine.

Prva najezda Albanaca na ove prostore usledila je krajem 17. i početkom 18. veka, odnosno posle sloma i povlačenja austrougarske vojske u njenom pokušaju proterivanja Turaka sa balkanskog poluostrva. Kako je u tom ratu na strani austrougarske učestvovao veliki deo Srba, a da bi izbegli teror i odmazde, usledila je poznata seoba 1690. godine. Turska je tada vešto iskoristila pljačkaške sklonosti albanskih plemena, podstičući ih na osvetu nad preostalim srpskim narodom. S druge strane, Turci i Albanci su uz pretnje fizičkog istrebljenja našeg naroda, nasilno nametali islam i vremenom u visokom procentu, poarnaućivali Srbe na Kosovu. (Najveći broj, odnosno oko tri četvrtine današnjih Šiptara na Kosovu su srpskog etničkog korena. Stari im znaju kada su im njihovi primili islam i arnaućenje, i koje su ima krsne slave bile. Te podatke ističe Branislav Nušić kao srpski diplomata dok je službavao na Kosovu kada je ono bilo pod turskom vlašću.)

Drugi znatan priliv Albanaca i naseljavanje Kosova i Metohije traje u poslednjim decenijama 19. i prvoj 20. veka. Naime, u težnji da ojača i islamizira te prostore, turska je podsticala na doseljavanje Albance iz centralne Albanije uslovljavajući to primanjem islama. (Tako je na primer, 1892. godine sa teritorije Kosova pored ostalog zapisan i sledeći podatak: "Vučitrn je mala varoš; broji do 500 kuća, od kojih najviše 200 srpskih; broji do 3000 stanovnika, od kojih je većina Arnauta, koji su poznati kao najveći razbojnici i siledžije na Kosovu. Na vučitrnskim arnautima najlepše se može poznati da su to stari i pravi Srbi. Oni svi nose srpska imena, a među ostalima imenima, postoji među njima još i ime Obilić." Slični podaci su dati za Prizren i Mitrovicu.)

Treći talas njihovog naseljavanja, nasilja i terora usledio je uz podršku musolinijeve fašističke Italije na planu albanizacije Kosova i Metohije i stvaranja Velike Albanije. Tada je pobijeno preko 10.000, i proterano oko 100.000 Srba. Nakon toga se na njihova imanja po nekim procenama doselilo više od 100.000 Albanaca.

Četvrti priliv i politička afirmacija albanskog stanovništva bila je u periodu komunističke jugoslovenske vlasti koja je po tehnologiji vladanja u uslovima viševerske i višenacionalne države napadala i temeljno razbijala najveći odnosno srpski narod. (Po istoj komunističkoj matrici je učinjeno sa Rusima u SSSR). Ona je zabranila povratak Srbima omogućavajući Albancima nova doseljavalja. Ujedno je tolerisala njihovo nasilje i ojađivanje srpskog naroda. (Računa se da je nakon Drugog svetskog rata na "divlje" i uz prećutnu saglasnost doseljeno oko 300.000 Albanaca.)

Peti udar albanskog nasilja i terora nad srpskim narodom, njegovim svetinjama i imovinom, izvršen je nakon Kumanovskog sporazuma i donošenja Rezolucije Ujedinjenih Nacija 1244. Tužne slike stradanja preostalih Srba na Kosovu i Metohiji stajale su pred nezainteresovanim očima KFOR-a i svetske javnosti. (U to vreme doseljen je priličan broj Albanaca iz njihove države.)

Svo to četvorovekovno istorijsko nasilje, obogaćeno otimačinama i pljačkama, osvedočeno progonima, a potvrđeno sistematskim terorom i nasilnim poarnaućivanjem Srba, uz satanizaciju srpskog naroda i izvrtanje istorijskih činjenica od strane Zapada, dobija promociju i pomoć stvaranju nezavisne države "Kosovo republjik". Kako naš narod da razume i prihvati takav paradoksalni odnos, ili interes i ciljeve dela svetske politike i njihovih moćnika da jednom vekovnom trendu otimanja, pljački, nasilja i terora nad Srbima, nude ništa manje nego Šiptarski državni legitimitet na Kosovu i Metohiji? Pitanja je mnogo, a zadiru u problematiku sistematskog genocida koji se vršio nad Srbima tokom 20. veka. Posle svega preživljenog na ovoj balkanskoj vetrometini, istorija nas kao nikad pre žestokim argumentima opominje za aktuelno i buduće vreme.

Dr Rade S.N. Rajić | Srpska.ru
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: