Miloš Obilić (?—1389)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Heroji i borci « Miloš Obilić (?—1389)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miloš Obilić (?—1389)  (Pročitano 29491 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« poslato: Jul 13, 2011, 12:55:20 am »

**

MILOŠ OBILIĆ


Miloš Obilić je istorijska ličnost potvrđena u izvorima. Međutim, on je više od istorijske ličnosti — legendarna ličnost.
 
Pesma i predanje su Miloša Obilića uzdigli i ovekovečili u hrabrosti i žrtvovanju za plemenite ciljeve. Obilić je u svesti našeg naroda uvek bio drugo ime za junaštvo i podvig. ("O Miloše, ko ti ne zavidi, / Ti si žrtva blagorodnog čuvstva", peva o Obiliću Njegoš).
 
Legenda kaže da je uoči samog boja, na večeri kod kneza Lazara, Miloš bio oklevetan kako će izdati Srbe i, iz srpskog tabora, prebeći u tursku vojsku. Miloš je teško primio ovu kletvu. Na kosovskoj večeri, uoči samog boja, Miloš je, kako nam kažu pesma i legenda, ustao u odbranu ne samo svoje časti.

"Skoči Miloš na noge lagane,
pak se klanja do zemljice crne:
"Vala tebe, slavni knez-Lazare!
Vala tebe na tvojoj zdravici,
na zdravici i na daru tvome;
al' ne vala na takoj besjedi!
Jer, tako me vjera ne ubila,
ja nevjera nikad bio nisam,
nit' sam bio, nit' ću kada biti,
nego sjutra mislim u Kosovu
za rišćansku vjeru poginuti!
Nevjera ti sjedi uz koljeno,
ispod skuta pije ladno vino:
a prokleti Vune Brankoviću.
Sjutra jeste lijep Vidov-danak,
viđećemo u polju Kosovu
ko je vjera, ko li je nevjera.
A tako mi boga velikoga,
ja ću otić' sjutra u Kosovo,
i zaklaću turskog car-Murata,
i staću mu nogom pod gr'oce;
ako li mi Bog i sreća dade,
te se zdravo u Kruševac vratim,
uvatiću Vuka Brankovića,
vezaću ga uz to bojno koplje,
kao žena kuđelj' uz preslicu,
nosiću ga u polje Kosovo!"


Pretkosovske kao, uostalom, i sve epske pesme o kosovskom boju retko pevaju samo o Milošu Obiliću. No, on je, i u onima iz pokosovskih vremena, retko sam pominjan. Miloš je u epskim pesmama sporedna ličnost iako ga krase najlepše i najuzvišenije osobine: hrabrost, otmena skromnost, častoljublje i spremnost ka žrtvovanju za dobro naroda. Prema legendi majka mu je kobila pa je to razlog njegove natprirodne snage.
 
Miloša, međutim, čudom viteštva nije učinila narodna pesma, već stihovi naših kasnijih pesnika. Njegoševi pre svega. U Gorskom vijencu Miloš Obilić je junak koji nadahnjuje i oplemenjuje nova pokoljenja. Njegoš je Miloševu legendu obnovio, uzdigao i trajno opevao.

"Obiliću, zmaju ognjeviti,
ko te gleda bliješte mu oči,
svagda će te svetkovat junaci".


Miloš Obilić je živeo u svesti našeg naroda, ali je, tek nakon Gorskog vijenca, postao simbol junaštva. Objedinivši ono što su o njemu znale legenda i narodna pesma, Njegoš je Miloša stavio u samo središte kosovskog boja. Legenda o večeri uoči boja, priče o izdajstvu i Miloševo herojstvo, Branković, Knez, Miloševa tri pobratima, kao oslonac, pomoć i sigurnost (nalik i kao nagoveštaj propasti carstva srpskoga) sve je to sažeto i objedinjeno jedinstvenim nadahnućem Njegoševim.
 
Kolo:
(odlomak)

"O prokleta kosovska večero,
kud ta sreća da grdne glavare
sve potrova i trag im utrije,
sam da Miloš osta na srijedi
sa njegova oba pobratima
te bi Srbin danas Srbom bio!
Brankoviću, pogano koljeno
tako li se služi otačastvu,
tako li se cijeni poštenje? —
O Miloše, ko ti ne zavidi?
Ti si žertva blagorodnog čuvstva,
voinstveni genij svemogući,
grom stravični te krune razdraba!
Veličanstvo viteške ti duše
nadmašuje besmrtne podvige
divne Sparte i velikog Rima;
sva viteštva njina blistatelna
tvoja gorda mišca pomračuje.
Šta Leonid oće i Scevola
kad Obilić stane na poprište?
Ova mišca jednijem udarom
prestol sruši i tartar uzdrma.
Pade Miloš, čudo vitezovah,
žertvom na tron biča svijetskoga.
Gordo leži veliki vojvoda
pod ključevma krvi blagorodne,
ka malopred što gordo iđaše,
strašnom mišlju prsih nadutijeh,
kroz divjačne tmuše azijatske,
gutajuć' ih vatrenim očima:
ka malopred što gordo iđaše
k svetom grobu besmrtnog života,
prezirući ljudsko ništavilo
i pletenje bezumne skupštine."



MAČVA

Pripovijedaju da je knez Lazar pitao Miloša Obilića (kad je došao da idu na Kosovo): "Kamo ti, Milošu, Mačvani?" A on mu odgovorio: "Ostali, čestiti kneže, da krče i da siju šenicu". Onda je Lazar rekao "Eda Bog da, sve krčili, a sve Mačva u trnju ležala; a štogođ stekli, sve Turcima u bijedu dali".
 
DVORIŠTE
 
U Pocerini, u Šabačkoj nahiji, ima selo Dvorište i kod njega blizu zidine, koje se zovu Miloševa konjušnica. Srblji onuda pripovijedaju da su tu bili dvori Miloša Obilića. Oni dovode i duge svedodžbe da je Miloš iz Pocerine, n.p. u Dvorištu ima jedan stari grob s velikim kamenom čelo glave; onuda Srblji govore da je to grob Miloševe sestre, i pripovijedaju da je onđe plijevila šenicu, pa je ubio Miloš s Trojanova grada (to je gotovo kao s Gerzeleza u Šorokšar, ili s Banstola u namastir Kobilje) buzdovanom, zašto je mislio da je košuta. — U Pocerini ima jedna rijeka koja se zove Nečaja, a blizu nje polje, koje se zove Pustopolje. Sad oni dokazuju da je poslije Kosovske bitke došao glasonoša s Kosova i našao Miloševu majku na toj rijeci kod ovaca, pa joj rekao:

"Što ne čaješ Miloševa majko?
"Odbi ovce u to pusto polje:
Miloš ti je juče poginuo —

 
I od tada je ostalo Pustopolje i rijeka Nečaja.


ČITANKA KOSOVSKOG BOJA | Milovan Vitezović • Dragomir Brajković | Zavod za udžbenike i nastavna sredstva | Beograd, 1989.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jul 14, 2011, 07:30:54 pm »

**


MILOŠ OBILIĆ U POEZIJI


 O Miloše, ko ti ne zavidi?
 Ti si žertva blagorodnog čuvstva
 vojinstveni genij svemogući...
 Gordo leži veliki vojvoda...
 ka malopred što gordo iđaše
 strašnom mišlju prsih nadutijeh...
 preziruće ljudsko ništavilo
 i pletenje bezumne skupštine.
 Brankoviću, pogano koljeno,
 tako li se služi otačastvu,
 tako li se cijeni poštenje!
 
 Iz Gorskog vijenca P. P. Njegoš
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Oktobar 02, 2013, 11:24:15 pm »

**

PODVIG MILOŠA OBILIĆA


                                      O, nek' se rodi osvetnik
                                      neki iz pepela moga!


                                                          Vergilije


Istorijski je jedno sigurno: Miloš Obilić, koji je do XVIII veka nazivan Kobilićem ili Kobilovićem, ubio je Turskog sultana Murata u vreme Boja na Kosovu, 15 (28) juna 1389. Kako je to učinio i kada, o tome se istorijski izvori dosta razlikuju. U srpskim, turskim, grčkim i ostalim izvorima sa manje ili više tačnosti se opisuje Muratovo ubistvo, ali nema saglasnosti o vremenu: jedni kažu da se to desilo pre, drugi u toku, a treći posle boja. Turski izvori izlivaju gnev na Obilića ali mu priznaju veliko junaštvo. Viteški čin bez presedana u istoriji srednjovekovnih bitaka uticao je na kasnije veliko interesovanje za boj i njegovog najvećeg junaka, stvarajući o tome legendu.

O toku bitke i njenim glavnim momentima veoma je malo podataka u najstarijim izvorima. O pogibiji Muratovoj kratko se govori u odgovoru Firence na pismo bosanskog kralja Tvrtka, od 20. oktobra 1389. godine. Naime, prethodno je kralj Tvrtko svojim pismom obavestio Trogir i Firencu (1. avgusta 1389), svoje prijatelje, da je on pobedio "sataninog sina i služitelja" Murata. U pomenutom odgovoru firentinske opštine kralju Tvrtku i čestitki zbog pobede koju mu je "nebo podarilo" slavi se podvig dvanaestorice vlastele što su se, vezani uzajamnom zakletvom, probili do Muratovog šatora, gde je jedan sjurio turskom vladaru mač u grlo i slabine. U tom pismu, sastavljenom na osnovu kraljeve poslanice i onog što su čuli i saznali samo četiri meseca posle bitke, nalazi se istorijska osnova podviga o kojem će se u kasnijim vekovima toliko pevati i pripovedati. O ličnosti junaka iz te najstarije vesti ne može se ništa zaključiti, čak ni iz kojeg dela vojske je poticao: Lazara Hrebeljanovića, Vuka Brankovića ili Vlatka Vukovića (kralja Tvrtka). Tek u decenijama mlađim izvorima nalazi se njegovo ime: Milo ili Miloš.

Pismo firentinske opštine kralju Tvrtku, odgovarajući na javljanje o Kosovskoj bici, u suštini sadrži ovo: " Blago po tri i po četiri puta onoj dvanaestorici vlastele, koji probivši neprijateljske čopore i kamile u krug svezane mačem sebi otvoriše put i dođoše do Muratovog šatora! A nadasve blago onome koji junački ubi vođu tolike sile satjeravši mu mač u grlo i utrobu; a blago svojemu što kao žrtva ubije onoga vođu, nad onom ništavnom lješinom slavnom mučeništva smrću život i krv izliše".

I najstarija vest o Boju na Kosovu od strane već pomenutog ruskog monaha Ignjatija ne pominje ime Muratovog ubice.

Kao pandan ovome, može se navesti ferman sultana Bajazita, kojim je telo Muratovo sa Kosova otposlato bursanskom kadiji i Suđeman-begu, prvom većilaru. Između ostalog, u fermanu se opisuje i boj na ovaj način:

"Pa baš kada smo najveću radost i zadovoljstvo uživali, gledajući kako se odsečene glave banova pod pločama konjskih nogu valjaju, kako neki s, vezanim rukama, a neki isprebijanim mišicama stoje, onda je iznenada jedan imenom Miloš Kobilić, došavši sa lukavstvom i pritvorenošću kazao da je islamsku veru primio, moleći da se u red pobedu održavajuće vojske primi. I kad je po molbi njegovoj propušen bio, da noge cara svetloga celuje, on je umesto da izvriš to, otrovni handžar, koji mu je u rukama sakriven bio, neustrašivo na dično telo presvetloga cara upravio, i zadvši mu tešku ranu, napio ga i mučeničkom slatkom vodom, šerbetom. Pošto je rečeni Miloš ovo delo proizveo, nagao je ispred vojnika, koji su se kao zvezde na nebu blistali, begati, no od hrabrih vojnika bude stignut i na komade isečen.

Čuvši za ovaj događaj, uputio sam se bio k mučeničkoj postelji, no njega, cara, mrtvog zatečem; i u isto vreme desilo se je, te je i moj brat Jakub-beg u večnost otišao. Ja sam svetleći se sanduk s telom moga oca s poveriteljstvom ljudima poslao, da se tako sahrani."

Treba napomenuti da se sumnja u autentičnost ovoga fermana. Kao što smo već rekli napred, treba imati u vidu da su turski istoričari vodili računa da prikriju smrt Muratovu. Ako se to već nije moglo učiniti, onda da se bar iskonstruiše priča koja je najviše odgovarala tadašnjoj turskoj carevini. Evo nekih pisanja turskih, ali i ostalih hroničara koje je vekovima privlačio fenomen Kosovske bitke.

Turski istoričar Nešrija ide za tezom da je Murat ubijen kada je bitka već bila okončana, kada je Murat kan Gazi težio za smrću mučeničkom na bojištu:

"Murat otiđe s nekolicinom svojih vernih sluga, da ogleda brda mrtvačka. Među njima bejaše nevernik imena Miloš Obilić, srčani i hrabri prokletnik. Ovaj je u društvu Lazarevom rekao: Idem da ubijem turskog cara! Imade uza se skriveni nož. U toj nameri se ovaj nevernik slučajno na bojnike zaveru nameri, a ovi ga rane, te se ogrezav u krvi taj ranjeni nevernik među mrtve skrije. Kada Murat kan k tome neverniku nadođe, digne se on te padajući i opet se dižući, uprav volji k sebi propusti, govoreći: 'Čini mi se taj hoće nešto! Pustite ga da dođe.' Ovaj prokletnik imadijaše u svome rukavu skriven nož: on pristupi, učinivši se kanda će da poljubi uzengije Končareve, probode Končara... Onoga nevernika tu poseku, a brzo se šator to donese, da se metne poda nj telo sultanovo... U onoj noći bejaše u islamskoj vojsci smutnja i razdraženost."

Sličnu priču nudi i Seadedin, veleći da se Murat još nalazio na bojnom polju kada se iz gomile digao jedan teško ranjeni srpski plemić, pod izgovorom da je voljan da pređe u islam, i da ima sultanu nešto da saopšti:

"I kad mu bi dopušteno da celiva sultanu nogu, zabode mu nož u trbuh. U bekstvu ubi još nekoliko telohranitelja, triput izmače goniteljima, te najzad i on podleže masi i bi ubijen."

Laonik Halkokondiles kaže da je Murat Lazara primorao da beži i da je goneći ga naišao na jednog Srbina na kojega potegne oružje. "Ovaj, budući pešak, okrene se i probode kopljem trbuh Murata, od koje rane i umre."1

Turski pesnik Ahmedija (između 1402. i 1410) daje caru Muratu pobedu, ali i mučeničku smrt na koju se pre boja zarekao:

"Pripovedaju da je, okaljavši se od glave do pete u krvi, onde ležao neki kaurin. Kažu da bio skriven među trupovima, ali je jasno mogao videti Gazi bana. Kad nastupi gore određena sudbina, on usta najednom iz ležećeg položaja, i priskočivši udari šaha handžarom. I evo udostojivši se više sreće borac za veru i posta mučenik za nju!"

Istoričar Ašik-paša Zade (prva polovina XV veka) pripoveda da je "boj išao do pola vremena između dva namaza. S desne ruke Bajazit han, a s leve Jakub Čelebija učiniše dobar džeik (boj). Laž beše na strani Jakuba Čelebije i na toj strani vojska (naša) bude razbijena". Ašik-paša Zade Miloša naziva Biliš Kobila, koji je držao koplje donjim krajem uvis, s kapom u ruci, krenuo pravo k hanu: "Kad mu gazije zakrčiše put, on govori: 'Ukloniše se, dođoh celivati ruku i dođoh takođe javiti dobar glas, Laza sa sinom uhvatiše, eno onde, vode ih.' To reče i gazije prestaše smetati mu. On u jedan tren stigne do hana, obrnu koplje, probode hana. Bajazit beše prisutan. Dođoše k Jakubu Čelebiji i rekoše: 'Dođi, zove te tvoj otac!' Tek što dođe s njim postupiše kao s njegovim ocem. Te noći dogodiše se u vojsci smutnje. No čim nastupi jutro, vojnici primiše Bajazita za padišaha.

Grci tvrde da Murat nije poginuo boreći se, niti neprijatelja goneći, nego dok je stajao u bojnom redu:

"Nekakav vrlo plemenit čovek po imenu Miloš... javi se Muratu kao prebegalac. Murat zapovedi da pristupi i kaže šta hoće. Dokopav koplje izvrši najlepše delo što mi znamo jer je cara Murata ubio, ali je i sam tu među neprijateljima hrabro boreći se poginuo".

Jovan Duka piše da je neki Srbin, znatan plemić, mladić, hrabar i odvažan da mu tada nije bilo ravna, iz hrišćanske vojske otišao pravo u turske redove kao prebeg. Vikao je turskog cara po imenu da ima nešto važno da mu kaže, pa Murat mahne rukom da priđe k njemu. Kad se približio, mladić ga smrtno rani mačem u trbuh, ali i sam bude isečen na komade od Muratovih stražara.2

Italijanski prevodilac Dukine hronike govori o kneževoj večeri i o njegovoj zdravici, o Miloševoj tuzi što knez sumnja u njega, o zakletvi i odlasku rano sutradan pod šator Muratov gde skrivenim nožem udara sultana u prsa: "Izvršivši što se zaverio, nagne kroz zaprepašćene velikaše i stražare, sad ovoga sad onoga ubijajući, dopre do konja, metnu nogu u levi stremen, ali pre nego što je skočio na sedlo, iseku ga janičari??"3

Slično pripoveda i Tubero4 Crijević. Nakon kneževe večere, kaže, sutradan Miloš uzjaše konja, obrne koplje natrag (što je kod Srba bio znak da je prebegalac) i dođe turskom stanu. Njegovo je ime bilo čuveno kod Turaka, stoga ga izvedu pred Murata, koga on dva puta udari mačem u trbuh...

U "Žitiju despota Stefana Lazarevića" od Konstantina Filozofa kaže se kako se sukob zbio na mestu zvanom Kosovo ovako:

"Među vojnicima koji su se borili pred vojskom beše neko vreme blagorodan, koga oblagaše zavidljivci svome gospodaru i osumnjičiše kao nevernika. A ovaj da pokaže vernost, ujedno i hrabrost, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samom velikom načelniku, kao da je prebeglica i njemu put otvoriše. A kada je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnog samodršca. Tu i sam pade od njih." U ovom žitiju (1433—1439) kaže se kako su u prvi mah Lazarevi ljudi odolevali i pobeđivali.

U "Povesnom slovu o knezu Lazaru" od patrijarha Danila (kraj XV veka) veli se da kad obe strane iznemogoše i bitka prestade, bezbrojno mnoštvo sa obe strane pobijeno beše: "Srba, velim i neprijatelja, i po Kosovu polju ležaše više rečeni Amurat, u srce ranu primi i teško dušu svoju ispusti. A dobropobedni, i ljubavi blažestvene takmac, knez Lazar, po obrazu mačem posečen, blaženi konec primi".

U Kuripečićevom "Putopisu kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju" (1530) razlaže se priča kako je Miloš ubio Murata pred sam boj. Kada je car Murat saznao da je došao Miloš, naredi da ga dovedu njemu, jer je Miloš zatražio da govori s carem nasamo: "Kad su bili nasamo i kad mu car pruži desnu nogu (kao što je bio običaj kod turskih careva) da je poljubi, reče stari vitez: 'Ne pristoji se hrišćaninu da ti ljubi nogu, pa ćeš sad primiti svoju nagradu.' Pa kad se sagnuo da poljubi nogu, izvuče iz rukava nož i raspori odozdo do srca, koji uz vrisak ispusti dušu. Nato nasta strka, a vitez potrča svome konju i uzjaha ga."

Kuripečić još podseća da od toga vremena nijedan turski car ne dâ da ga ljube u nogu, već u ruku. Onoga koga car primi i kome pruži ruku da je poljubi, drže dvojica paša ispod mišica, da ne bi mogao niko više učiniti ono što je učinio Miloš Obilić.5

Zanimljivi su i zapisi Filipa Difrena-Kanea u hronici "Putovanje na Istok" (1573). On kaže: "...Zatim uđemo u Miloševac, to jest tvrđavu kneza Mila, koji je ubio sultana Murata pod njegovim čadorom na prištinskom polju, izgovarajući se da mu poljubi ruku..."

Žan Paleri Forezjen u knjizi: "Putovanja po stranim zemljama 1582" između ostalog naglašava neobičnu ljutnju sultanije na ubice Miloša Obilića: "...Pošto je umakao iz središta sultanovog tabora, uhvatiše ga. Najzad, nešto kasnije, posredstvom jedne veštice, i ti isti ga ubiše. Na njih je sultanija bila veoma ljuta, jer je zaželela da vidi čoveka koji je tako dugo odolevao svom turskom besu, koji je tako dobro branio svoju otadžbinu i bio tako odlučan da je preduzeo tako veliku stvar da pođe da ubije jednog monarha, kao što je ovaj, usred njegove vojske."

Na kraju i Tronoški letopis (rodoslov) iz 1791. godine potvrđuje verziju da je Miloš ubio Murata pre bitke. Tu se, pored ostalog, kaže da su trojica pobratima (Miloš, Milan i Ivan) posle Vukove klevete i kneževe večere odlučili da speru ljagu sa sebe:

"Miloš, Milan i Ivan usedoše na konje svoje i otide do stana Amuratova. I oni dadoše reč stražama da Miloš ide do cara i ovaj se glas brzo Amuratu dostavi. Kad on ču o dolasku Miloševu, brzo zapovedi da mu dođu načelnici, i s čašću uvedoše Miloša s, Milanom predvodnikom k Amuratu. Nadaše se Amurat da će se, što je Miloš došao, predaši vlasti njegovoj, ili da će govoriti o pokoravanju svih Srba. A kad dođe Miloš pred Amurata i približi se da mu poljubi ruku, izvukao nož, probode cara..."

U daljem tekstu se govori kako je Miloš izašao iz Muratovog čadora i pružio žestok otpor dok na kraju i on i knez Lazar nisu zarobljeni i tu ubijeni.

Umre i Murat. Turci su njegovu utrobu zakopali na Kosovu. Na tom mestu je danas Muratovo turbe6, a telo njegovo odnesoše u grad Bursu, u Maloj Aziji, gde je sahranjeno u Carskoj džamiji.

Evo šta o Milošu Obiliću kaže jedan od naših najboljih poznavalaca ove problemagike, dr Rade Mihaljčić:

"Po Konstantinu Filozofu Muratov ubica je neko veoma blagorodan, po Urudžu jedan od moćnih neverničkih begova, po Jovanu Duki neki mladić, smeli vojskovođa, po Konstantinu Mihailoviću vitez kneza Lazara, po Petančiću knez, po Dukinom prevodiocu kapetan kneza Lazara, po Tuću stari vitez, po Lukačeviću baron od Tjentišta. Njegovo ime kod nas, prvi pominje Konstantin Mihailović,7 kod Vizantinaca Holkokandil a kod Turaka Ašik paša.

U delima francuskih putopisaca on ima viši društveni rang.

U predanju on je izjednačen sa Vukom i po ugledu i po srodničkim vezama sa Lazarom. Čak je i zapovednik Lazareve vojske. U epskoj pesmi Miloš u svemu nadmašuje pobratima, slavnog Kraljevića Marka. Na megdanu hrabriji, na muci postojaniji, u nevolji razboritiji, u pesmi glasovitiji. Kraljevića natkriljuje čojstvom i junaštvom, stasom i glasom, dobrotom i lepotom. U XIX veku je ustanovljen njegov kult i zlatna medalja".


Bogdan Sekendek

__________________

1 Grk Laonik Halkokondiles pisao je opširnu istoriju Turske svoga vremena (od 1463. godine) i u njoj sa dosta oduševljenja opisao Kosovsku bitku.
2 Jovan Duka, vizantijski istoričar (XV vek) napisao je veliku istoriju svoga vremena (sve do 1462) u kojoj je dosta detaljno opisao Boj na Kosovu i sa velikim ushićenjem govorio o podvigu Miloša Obilića.
3 Zapadna javnost se naročito dobro upoznala sa Kosovskom bitkom preko italijanskog prevoda, bolje reći prerade hronike Jovana Duke, ali je prerađivač uneo mnoge izmene. Očito je bio upoznat sa kosovskom legendom iz naših narodnih pesama, te je prema njima doterivao Dukinu hroniku.
4 Crijević Ludovik, zvani Tubero (1455—1527), dubrovački istoričar, benediktinski kaluđer.
5 Benedikt Kuripečić bio je član poslanstva austrijskog kralja Ferdinanda na sultanovom dvoru. Proputovao je kroz Srbiju 1530. godine. Tada je čuo junačke pesme o knezu Lazaru i Milošu Obiliću, pa ih je zabeležio u svom putopisu koji je docnije štampan. Tako se Evropa prvi put upoznala sa kosovskom legendom.
6 Muratovo turbe je kamena kula (mauzolej), sagrađena na mestu gde je zakopana Muratova utroba, na Gazi-Mestanu, dvanaest kilometara severozapadno od Prištine.
7 Konstantin Mihailović iz Ostrovice. Pao je u tursko ropstvo prilikom zauzeća Novog Brda. U turskom ropstvu postao je janičar. Napisao je na srpskom jeziku delo "Uspoemene jednog janičara", koje je ubrzo prevedeno na poljski jezik i tako sačuvano.


Bogdan Sekendek Istorijska čitanka naših naravi | Izdavač Dom kulture "Vera Blagojević" u Šapcu | Šabac, 1998. god.

Tekst je postavljen s odobrenjem autora, istoričara i pedagoga, Bogdana Sekendeka






Miloš Obilić u tumačenju Milorada Petrovića (1865—1928)
fotograf M. Jovanović, Beograd



Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Oktobar 03, 2013, 02:17:36 am »

*

ISTINE I ZABLUDE O KOSOVSKOM BOJU

                              
Najveći broj građana Srbije ne zna koje su stvarne ličnosti učestvovale u Kosovskom boju, a koje je opevao narod u epskoj poeziji. Još manje njih zna na osnovu kojih su realnih srpskih vitezova opevani poznati junaci.

— Prema nekim istoričarima, narod je lik Miloša Obilića, kojeg su Turci zvali Kobilić, najverovatnije opevao na osnovu lika vojvode Nikole Gorjanskog, mačvanskog bana, mada neki vezuju Gorjanskog i za ovčarsko-kablarsko područje — kaže Kljajević.

On tvrdi da izvori pokazuju i da se u ličnosti starog Jug Bogdana krije lik kneza Vratka, Lazarevog tasta, odnosno oca kneginje Milice. Vratkov otac je Vratislav, unuk župana Dimitrija i praunuk Vukana, sina Stefana Nemanje. To pokazuje da ova loza najdirektnije vodi korene od Nemanjića.

Iza lika Strahinića bana iliti Banović Strahinje krije se Đurađ Stratimirović Balšić, zet kneza Lazara, za kojeg je bila udata njegova kćerka Jelena. Kosančić Ivan i Toplica Milan su vojvode iz Kosanice i Toplice.

Malo se zna i za dvojicu srpskih junaka — braću Oliverović, Krajimira i Damira, vrhunske majstore u mačevanju na evropskim turnirima. Krajimir je dočekao odrubljenu glavu kneza Lazara u posudi, zavetujući se Bogu da će i njegova "glava biti svuda gde je kneževa".

— Nedugo zatim, i zaista, njegova glava biće odrubljena i, prema svedočenjima janičara Mihaila Konstantinovića, iz Ostrovice, naći će se u istoj posudi — priča Kljajević.

Takođe pominje i skoro zaboravljene kosovske borce Pavla Orlovića, rudničkog vojvodu, od čije je braće ostalo široko potomstvo u Hercegovini, vojvodu Damjana Tonkovića, Orlovićevog ujaka, koji je poginuo sa svojim sestrićem na Kosovu, bosanskog vojvodu Vlatka Vukovića, Stevana i Lazara Musića, sestriće kneza Lazara...

Kljajević se osvrće i na Nemanjiće, i tvrdi da ima dokaza da postoje potomci ove kraljevske porodice. Reč je o plemenu Nikšića, koji vode poreklo od Vukanove kćerke Ofinije i grbljanskog bana Vladimira, i slave slavu Svetog Luku. Po vojvodi Nikši je Nikšić dobio ime.

— Dr Ruža Ćuk i dr Ilija Sindik došli su do podataka da su potomci Nemanjića po muškoj liniji postojali u bratstvu Bogunovića, u Dubrovniku, gde se naselio Lavrentije Bogunović, sin Boguna Nemanjića. On je 1350. otišao u pratnji cara Dušana za Dubrovnik, i tu se porodica održala 252 godine — kaže ovaj istoričar, i dodaje da su kasnije nastavili da traju kroz hercegovačke porodice Zuroviće i Zurovce, i islamske Ramoviće i Zuhriće, kao i porodice Bogunovića, u šibenskom području. Od njih su nastali ogranci Adamovići, Cvjetičani, Miljuši, Kovačevići, Škundrići i Grmuše.

A šta deca o Kosovskom boju uče u školi?

U udžbeniku za šesti razred osnovne škole Radeta Mihaljčića stoji da se od srpske vlastele knezu Lazaru u bici pridružio samo Vuk Branković, gospodar Kosova, i da je jedan odred u pomoć poslao bosanski vladar Tvrtko.

Tok i konačan ishod bitke nisu poznati. S bojnog polja vratilo se malo ratnika. U žestokom sudaru i obostranoj velikoj pogibiji, smrt su našla dva vladara, knez Lazar i sultan Murat. Turskog sultana ubio je srpski ratnik Miloš Obilić (Kobilić)... Moravska Srbija ostala je bez ratnika i vođe. Mada se novi sultan Bajazit posle bitke povukao iz srpskih zemalja da bi učvrstio svoju vlast u Maloj Aziji, naslednici kneza Lazara priznali su vrhovnu vlast sultana, kome je još neko vreme otpor pružao Vuk Branković, koji je preživeo bitku", piše Mihaljčić.

On dodaje i da je kasnije izgrađena legenda, na kojoj se bazirala narodna istorijska svest, kao i da su knez Lazar i kneginja Milica, Vuk Branković i ratnik Miloš Obilić, bili istorijske ličnosti. Izmišljeni su Jugovići, Ivan Toplica i Milan Kosančić. Legenda je izmislila i da je Obilić bio Lazarov zet (u stvari verenik njegove kćerke Olivere), i da je Jug Bogdan bio knežev tast, kaže Mihaljčić.

Od 19. veka istoričari, praktično, vode polemiku da li je Obilić zaista postojao i nisu se složili do današnjeg dana. Ni naši, ni strani. Zanimljivo je da je, prema turskim izvorima, Murat ubijen nakon bitke, kada je srpski vojnik koji se pravio da je mrtav, probo sultana koji mu se približio. Italijanska autorka Ana di Lelio tvrdi da je Murata, u stvari, ubio albanski vitez — Milos Kopilik, i da je taj ep rasprostranjen među albanskim življem.

ANTIĆ: O BOJU SE MALO ZNA

Pokojni akademik Sima Ćirković je svojevremeno zaključio da se o Kosovskoj bici do danas u potpunosti pouzdano znaju dva podatka — da se dogodila i da su oba vladara tokom njenog trajanja poginula, objašnjava istoričar Čedomir Antić.

— Zna se da je sultana Murata ubio neko od srpskih ratnika, nije izvesno o kome je reč, a prema nekim verzijama to je moglo biti prilikom Muratovog obilaska bojnog polja ili prilikom predaje nekog vlastelina — kaže Antić.

Ime Miloša Obilića prvi put se u pisanim izvorima pominje početkom 15. veka, i to u prilično drugačijoj verziji tog imena. Poistovećivanje Nikole Gorjanskog sa Milošem Obilićem predstavlja slobodnu interpretaciju, više oslonjenu na povest razvoja književnog nego istorijskog lika, za koju nema dovoljno dokaza, dodaje ovaj istoričar.

— Mnogo je legendi, nedokazivih tvrdnji i netačnosti vezanih za Kosovsku bitku. Recimo, u osmanskoj tradiciji valjalo je objasniti kako je u jednoj bici sa malim narodom zaboravljene državnosti, prvi i poslednji put u istoriji došlo do pogibije sultana. Odatle tvrdnje da se u bici na Kosovu sa Osmanlijama sudario savez vojski iz sedam ili devet država, među kojima su bili i Srbi, Bugari, Arbanasi, Ugari, Nemci, Franci... Istorijska istina je, a o tome je 1989. jedan značajan rad napisao i akademik Ćirković, da su u ovoj bici učestvovale samo vojska Kneževine Srbije i vojska iz Bosne koju je poslao Tvrtko Prvi — objašnjava Antić.

Kososvska bitka nije imala značaj koji joj je pridavala narodno predanje. Reč je o jednoj od velikih i sudbonosnih bitaka evropskog srednjeg veka, ali daleko je značajnija bila Marička bitka iz 1371. Godine, posle koje su balkanske zemalje (Vizantija, Bugarska, srpske i vizantijske državice...) većinom postale turski vazali. Srpske zemlje su se održale sedamdesetak godina posle Kosovske bitke, ali je zbog kolektivne uspomene i nasleđa poslednjih srpskih vladara (potomaka kneza Lazara), Kosovski boj ostao u istoriji zabeležen kao presudna i kobna bitka za kasniju srpsku istoriju, zaključuje Antić.

KARAĐORĐEVIĆI POTOMCI VOJNOVIĆA

Etnolog Mile Nedeljković istražio je poreklo Karađorđevića i došao do toga da su oni potomci plemićke porodice Vojnovića iz Hercegovine. Slava im je Sveti Kliment, jedinstvena slava u srpskom narodu. Rođake imaju u Šumadiji, ali i u sjeničkim Koritima.

— Postoji pismo Vlatka Mačeka knezu Pavlu, u kojem Maček objašnjava da su Jelačići (familija bana Jelačića) u srodstvu sa Karađorđevićima, jer su i jedni i drugi poreklom iz Hercegovine, potomci plemićke loze Vojnovića — zaključuje Kljajević.



SAČUVANE RELIKVIJE Ogromne zasluge za to što su srpske relikvije sačuvane prilikom paljenja manastira Mileševe, 1688—1689. godine, ima Nikola, otac Ruđera Boškovića. On je, objašnjava Kljajević, otkupio zlatni krst, dar sultanije Mare, kćerke Đurđa Brankovića, i ruku svetog Save u zlatnoj kutiji, koja se selila sa seobama srpskog naroda od manastira Pakraca, preko Pećke patrijaršije i manastira Dovolje na reci Tari, da bi 1912. dospela u vlasništvo muslimanske porodice Čengića. Danas je u manastiru Trojice u Pljevljima. Boškovići su se, inače, prvo prezivali Pokrajičići i slavili su Đurđevdan, da bi Nikola prešao u Dubrovnik i zbog trgovačkih veza primio katoličanstvo. Po njegovom ocu Bošku su se prozvali Boškovići.

Vojislava C. Spasojević |18.02.2012. |Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Novembar 30, 2013, 04:20:41 am »

*

MURATOVA SUDBINA I OBILIĆA DUH U SRBA

                              
Kako je centralni događaj Kosovske bitke stradanje sultana Murata i viteško delo Miloša Obilića na neki način zavijeno vekovnim velom tajne, to se ovom događaju treba vratiti analitički kroz ondašnje srednjovekovne vrednosti i duh časti. Tako će se potpunije spoznati suština i istinitost centralnog događaja ove bitke. Iz tog tog ambijenta zasijaće moćna i zavetna čast Obilića duha u Srpstvu.

Najmarkantnija ličnost iz naše književnosti, a posebno epske proze i poezije je Miloš Obilić.1 U slavu i čast njegovog izuzetnog dela i viteških vrlina, narodna epska pesma je kroz kosovski mit i kult uzdigla ovog junaka na nivo nacionalnog uzora viteške slave i časti. Svaki narod priznaje i ukazuje čast onim junacima koji se prihvataju velikih dela za opšte zajedničke interese. "Njegoš ceneći slobodu, ceni i poštuje one koji su gotovi da padnu za čast, ime i slobodu, i tako dovodi u vezu sa slobodom čast i lično ime, i čast i ime nacionalno".2 U stvari, naš narodni duh, svest i osećanje, afirmisali su i ovekovečili izuzetne vrednosti Miloša Obilića, izdvajajući ga kao jednu svetinju, koja je bila i morala bi uvek biti u našem narodu kao takva, poštovana i uvažavana.

Ako narodna svest naglašeno izdvaja Obilića po vrednostima njegovog karaktera, časti i viteštva, ona ga ujedno stavlja kao zvezdu vodilju svih slavnih vitezova, junaka, heroja, ali i ostalih znanih i neznanih ratnika naše slave i časti. Svi oni zajedno čine jedno veliko nacionalno sazvežđe proslavljenih junaka čija je dela oplemenjivao, podsticao i opijao Milošev duh. To sazvežđe junaka i ratnika je "sazvežđe Obilića".

Težnja da se Kosovskom boju daju hrišćanski sadržaji sa hrišćanskom etikom i duhom, jednim delom se negativno odrazila na utvrđivanje istinitosti događanja oko same bitke, a naročito oko cilja i načina ubistva sultana Murata. Ova težnja je delom išla na ruku pojednostavljenoj verziji tumačenja toka i konačnog rezultata Kosovske bitke. Najveća nepoznanica ove bitke je vezana za njen centralni događaj koji se odnosi na pogibiju sultana Murata. S vojničkog aspekta, to je bio njen ključni događaj za koji je vezano delo i ime Miloša Obilića. Iako su Turci znali šta se zaista desilo oko stradanja njihovog cara, sve su učinili da se ta istina sakrije i uspostavi neka njima prihvatljivija i drugačija. Naročito su bila izražena turska interpretiranja događaja u kojima se objašljavala Muratova pogibija zbog podmuklog ubistva, odnosno, ubistva na prevaru.3 Ona je bila nametana zahtevima i pretnjama po osnovu prihvaćenog vazalnog odnosa a kasnije položaja koji su imali Srbi pod turskom vlašću.

U vezi s tim postavlja se nekoliko karakterističnih pitanja:

1. Zašto Turci taj događaj čuvaju kao najveću tajnu?
2. Šta se to tako i toliko važno desilo da to Turci uporno vekovima kriju?
3. Da li su Turci i jedan drugi događaj iz svoje bogate ratne prakse ovoliko čuvali od svetla javnosti i istorijske ocene?4

Odgovori na ova pitanja ukazuju na jedan specifičan motiv, a on bi najverovatnije glasio:

Na Kosovu polju desilo se za njih nešto poražavajuće, nešto što se nije ponovilo ni u kojoj drugoj bici iz obilja bitaka koje su oni vodili po Evropi, Aziji i Africi.

Ukoliko uzmemo za pretpostavku navedeni motiv, onda sledi da je ono kako je stradao sultan Murat sa vojničke i nacionalne strane za Turke bilo ne samo sramotno već i poražavajuće. Imajući u vidu sklop okolnosti i verovatnih mogućnosti u vezi sa ovim centralnim događajem bitke, preliminaran zaključak bi mogao biti sledeći:

Srpski vitezovi su uspeli da se probiju u centar brojnije turske vojske. Uspeli su da zarobe Murata usred njihovog rasporeda. Stvorenom pat pozicijom po osnovu zarobljenog cara, oni su ga prisilili da se samoubistvom — svojim handžarom, kao nasilnik sam žrtvuje Bogu Vidu, i to umesto jagnjeta koje su Srbi po ranijim predačkim obredima žrtvovali ovom božanstvu. Svaki dalji tok bitke za Turke postaje necelishodan, opasan i gubi smisao. Odustaje se i od planiranog godišnjeg ratnog pohoda. Umesto svečano i pobednički, vraćaju se s mrtvim Muratom moralno posramljeni i vojnički poraženi u Tursku. Srpska vojska i pored stradanja kneza Lazara i dela vlastele, ostaje kao pobednica na Kosovu polju. Ona je na polju časti ostvarila i postavljeni cilj bitke. Ako je bila ovakva ili slična mogućnost događanja koja po duhu časti odgovara za obe strane, ona je po svojim posledicama neminovno zahtevala potrebu prikrivanja takvog događaja.5

Određena rezervisanost srpske i turske strane prema istinitosti o događanjima u centralnom delu bitke ukazuje na mogućnost pogodbe o naknadnom tumačenju ove bitke. "Slaveći cara Murata tursko predanje je nužno moralo načiniti od srpskog junaka mučkog ubicu, te je time neposredno unizilo i ostale srpske vitezove".6 Turska verzija mučkog ubistva Murata kako je ranije navedeno, nikako se ne uklapa u srpski viteški kodeks.7 Takav junak nametnut je našoj epskoj poeziji.

Narodno uzdizanje Miloša Obilića u najviši etički plan nadvladalo je turske namere omalovažavanja i potcenjivanja našeg junaka ali i svih ostalih srpskih vitezova. I vizantijski istoričar Duka, veličao je junačko delo Obilića opisujući ga kao mladog i hrabrog viteza koji se zaverio čašću i životom da ubije tiranina. Ovaj istoričar diže našeg junaka iznad junaka u staroj Grčkoj. Upravo ovakvo tumačenje i priznanje veličine dela Miloša Obilića nije slučajno i ima osnova.

Muratova smrt ukoliko je posmatramo u duhu viteške časti, zaslužuje dodatno objašnjenje. Prateći logičan sled mogućnosti načina Muratove smrti dolazi se do interesantnih i veoma prihvatljivih zaključaka. Murat je mogao da na dan bitke iznenada premine, ili na neki nasilan način izgubi život. Za prvo, postoje pouzdani dokazi da nije umro prirodnom smrću već na drugi način — nasilnim putem. Ako je izgubio život nasilnim putem, to je moglo da bude na način da je ubijen ili da je izvršio samoubistvo.

Ako pratimo varijante da je ubijen, onda je mogao biti ubijen u bitki ili zarobljen pa pogubljen od Srba. Za mogućnost da je ubijen u bitki, to su mogli u jeku borbe da učine Srbi, ili su ga ubili Turci kao krajnju meru da Murat ne padne živ Srbima u ruke. Ova druga varijanta je malo verovatna tako da se može zanemariti. Posmatrajući mogućnosti da su ga Srbi ubili, navodi na tri poznate verzije: prva, već spomenuta, da su ga Srbi ubili u jeku borbe; druga, da je Miloš kao prebeg otišao u tursku vojsku i na prevaru u pogodnom momentu ubio Murata; i treća, da je Murata ubio neki "kaurin" koji se pritajio praveći se mrtvim dok je Murat obilazio bojište. Prva, da je konkretno Miloš sa svojih dvanaest vitezova probivši se do Murata izvršio navedeno delo; i druga, da je Miloš kao prebeglica na tursku stranu iznenadio sve i ubio Murata, prihvaćene su kod Srba i kao takve opevane, ušle u predanja, slike, udžbenike i slično. Turcima je bila najprihvatljivija treća varijanta. Oni u njoj ističu Muratovu humanost i brigu za ranjenike, pri čemu je podmuklo ubijen.

Međutim, nastavljajući one ranije započete mogućnosti Muratove smrti, dolazimo do sledećih zaključaka. Ukoliko pratimo mogućnost da je izvršio samoubistvo, mogao je da izvrši samoubistvo pre ili posle zarobljavanja. Mogućnost da izvrši samoubistvo pre zarobljavanja je manje verovatna, jer su postojale šanse da se spasi naknadnim otkupom, razmenom, povlačenjem vojske i slično. Ovakvo razmišljanje sultana da ne izvrši samoubistvo je bilo realno, te je tako više postojala mogućnost da su ga Srbi zarobili, da bi zatim stradao na način koji on nije mogao predvideti.

Radi pojašnjavanja ovakve varijante, treba posmatrati cilj i svrhu zarobljavanja Murata. U vidovdanskom duhu, cilj zarobljavanja je žrtvovanje Bogu Vidu; u hrišćanskom duhu, cilj je Božija kazna ovog azijatskog nasilnika i porobljivača; u vojničkom duhu, cilj je obezglavljivanje vojske da se poraze Turci; i u viteškom duhu, cilj je viteška nacionalna čast najviše etičke vrednosti.

U vidovdanskom duhu, ono je težišno usmereno na Muratovo žrtvovanje Bogu Vidu. To znači da je taj čin bio u skladu sa starim kultnim običajem Srba održavanim na ovu svetkovinu. "...Miloš Obilić prineće žrtvu herojskom bogu svoga naroda na način svojih paganskih predaka: umesto jagnjeta na dan vrhovnog Boga zaklaće turskog cara Murata..."8

U vojničkom smislu, značajni su svi negativni efekti koji su mogli ili su bili izazvani zarobljavanjem Murata. Oni su neminovno donosili moralno i borbeno slabljenje turske vojske. Takav šok turska vojska bi teško podnela uz stalnu opasnost da dođe do potpunog rasula. Ovo su Srbi veoma dobro znali.9

Na osnovu navedenog, ideja da se po razbijanju levog turskog krila delom odabrane teške konjice razbije centar turske vojske i ubije Murat ima puno osnova. Za takav zadatak je bilo neophodno odabrati dobrovoljce i najbolje vitezove koji su taj deo zadatka bez ikakvog odstupanja morali da izvrše. Onaj vitez koji je taj odred odabrao, vodio i njim komandovao je Miloš Obilić. Moguće su i druge verzije, ali one ne bi toliko odgovarale duhu viteške časti u uverljivosti ovakvog objašnjenja celog događaja.

Uživljavajući se u situaciju da su srpski vitezovi koje je vodio Miloš Obilić zarobili Murata, i da ih podstiču date zakletve i viteški ideali časti te da je uspostavljena svojevrsna pat pozicija po osnovu zarobljenog sultana; nailazimo na sledeće mogućnosti daljeg toka događaja.

Muratu je predočeno da mora biti pogubljen, bilo da mu se odseče glava bilo da izvrši samoubistvo. Samoubistvo mu se nudi kao mogućnost iz poštovanja njegovog sultanskog (carskog) dostojanstva i gest časti srpskih vitezova.10 Odsecanje Muratove glave bi za njega i tursku vojsku bila velika sramota i poniženje. Međutim, samoubistvo zabijanjem handžara u stomak je bolno, ali i više dostojno njega kao cara.

Iako je sve navedeno u sferi pretpostavke koja bi bila u duhu viteške časti, treba napomenuti da se u te pretpostavke veoma logično slažu mnoge poznate činjenice iz ovog boja. Međutim, neosporno je jedno: ovakav ili sličan sadržaj događanja oko Muratove smrti i toka Kosovske bitke, može da objasni zašto su Turci težili da se ovakav događaj zavije velom tajne.

Sve ovo je trebalo izbrisati iz priča i prepričavanja. Zarobljene srpske vitezove sa carom Lazarom je bilo neophodno pobiti, a Turcima zapretiti najsurovijim kaznama ako bilo što o tome kažu, zapišu ili na bilo koji drugi način odaju. Voditi dalje bitku sa ostalim delom srpske vojske nije bilo potrebno niti je imalo smisla, čak je postojala opasnost od potpunog rasula turske vojske.11 Retke su vojske koje su po gubljenju vojskovođe ostajale vojnički homogene i izvojevale pobedu. Ni Turci tu nisu izuzeci, posebno ako su na tuđoj teritoriji gde uvek postoji strah od zarobljavanja i tragičnih posledica koje su mogle da im se dogode. Imajući sve to u vidu, Bajazit je odustao od planirnog godišnje ratnog pohoda i povukao je vojsku sa Kosova nazad ka Jedrenu.

U celovitosti Kosovske bitke i njenog centralnog događanja oko Muratove smrti, posmatrane kroz navedene, ali i veoma moguće pretpostavke; viteštvo i čast Miloša Obilića ima svoje najuzvišenije vrednosti. ("Milošev odlazak na Kosovo polje da ubije turskog cara Murata i da razbije i pobedi tursku silu te tako da sačuva čast, obraz i dostojanstvo svoje nacije, (je) tako idealan i jedinstven primer u istoriji čovečanstva."12

One se ogledaju u sledećem:

Prvo, verovatno je njegova ideja da treba ubiti Murata, i da se za taj najteži i najvažniji zadatak u celoj bitki moraju odabrati najbolji vitezovi koji žele i mogu, bez obzira na cenu, da izvrše navedeno delo. On je ujedno njihov vojvoda i sve teče pod njegovom komandom;

Drugo, Miloš se pred Lazarom zaklinje da će ubiti Murata, znajući da ga čeka surova smrt. On se unapred žrtvuje bez ikakve šanse da preživi iako to ne mora. On, dakle, svesno, a radi opšteg višeg cilja od kojeg zavisi ishod bitke, ide u sigurnu smrt, ali i večnu slavu ukoliko uspe.

Treće, On predstavlja ujedno ratnika stare srpske, ali i viteza nove hrišćanske vere, i obe se u njemu spajaju i svaka na svoj način nastavlja trajanje, kroz hrišćanski vojnički duh i vidovdanski kult. Miloš je junačkim činom zarobljavanja Murata učinio izuzetno delo. Ono je pojačano viteškim gestom kroz ponudu sultanu da samoubistvom oduzme sebi život.

Četvrto, Miloš je vešto prinudio Murata da izvrši samoubistvo. Međutim, on se ujedno sam žrtvuje Bogu Vidu kao nasilnik, osvajač, tiranin i neprijatelj. Tako je Milošev mač čist, kao mač Božije pravde, mač koji je iznad glave Murata kao pretnja svakom zlu ali i simbol časti, istine, vere i pravde.

Peto, sam čin ovakvog Muratovog žrtvovanja za koji su bar jednim delom znali Turci, za sve njih je bio poražavajući a za celu vojsku sramotan čin. Upravo zbog samog akta ali i zbog toga što se to događalo usred njihove vojske a da su svi nemoćni bilo šta da učine. Turci sa Bajazitom na čelu tu prisustvuju kao posmatrači puni stida što su dozvolili da im se car zarobi i tako poražavajuće samosatire.

Šesto, što posle Muratovog samoubistva nema predaje, već se svi bore do smrti; i

Sedmo, što se može reći da je takvo viteško delo po svojoj sadržajnosti, etičnosti, junaštvu i požrtvovanju, jedinstven primer uopšte u svetskoj istoriji, te da mu nema ravna ni u primerioma grčkih junaka kako je naveo vizantijski istoričar Duka.

Iako Srbi prihvataju one jednostavne verzije Miloševog dela kao uslova nametnutog od turske strane, oni kao da osećaju da to ipak nije bilo tako. Naš narod kao da je znao da turska tajnovitost krije nešto mnogo važnije, časnije i viteški dostojanstvenije. Otuda u narodu Miloševo uzdizanje na viši etički plan. Istorijsko postojanje Miloša Obilića nije dokazano, kao što se ne zna ni ime tog viteza koji je ubio Murata. On nije poznat ni kao vlastelin, mada je mogao biti neko iz dela srpske aristokratije viteškog zvanja. Vitez najverovatnije jeste, jer drugi to nikako ne bi mogao uraditi. Ali, vitez je mogao postati svaki junak koji se istakao u borbama kojih je bilo, kada su u pitanju Turci, i to nekoliko veoma značajnih pre Kosovske bitke.

Tako je vitezom mogao postati neko iz naroda što ne umanjuje značaj niti važnost porekla. Ta moguća dvojnost Miloševog porekla uvek je služila kao podsticaj narodnim vođama, njegovoj aristokratiji, ali i svakom drugom običnom čoveku koji je mogao da se pokaže junaštvom i požrtvovanjem u svakoj bitki ili boju. Miloš je tako bio uzor u vreme rata i bogatijem sloju i običnom narodu.

Njegovo ime i prezime se vremenom menjalo, da bi konačno u narodu bilo opšte prihvaćeno kao Miloš Obilić.13 Turske verzije prezimena kao "Kobila", "Kobilović" ili "Kopilović" imali su više podrugljiv i potcenjivački smisao i obezvređivanje našeg junaka kao i svih ostalih junaka i vitezova sa Kosova. Ukoliko su Turci hteli da njegovo prezime vežu za "kobilu" dajući navedena podrugljiva prezimena, Srbi su samo izostavljanjem prvog slova "k" dobili osnovu fonetski sličnu pojmu "obilja" što je jedno od tri posvećenosti ili moći Boga Vida (Bog obilja, svetlosti i junaštva — rata). Na taj način narod je u Milošu Obiliću povezao kultno i junačko sa Vidom i Vidovdanom. Stiče se utisak da je narodna svest napravila idealnu celinu kroz spoj stare srpske vere vidovdanskog ratničkog kulta, hrišćanske vere u duhu svetih ratnika, našeg svetosavlja i srpskog viteškog kodeksa.

Ukoliko je narod izveo prezime Obilić, turska podrugljiva prezimena tu nisu mogla ništa više promeniti. Ime Miloš je narodno u smislu "čovek od milja" — odnosno ljubavi u hrišćanskom i nacionalnom duhu. Međutim, kako je on idealni predstavnik viteške, muške, vojničke i nacionalne časti, "Miloš" je naše najmoćnije i najlepše ime, i ima značenje u smislu "čast duše srpskog naroda".

Kroz narodne pesme o Milošu Obiliću vremenom je stvaran i stvoren jedan uzor muškarca, viteza i nacionalnog junaka. U njemu se iskazuje otmenost aristokratskog duha puna dostojanstva, ozbiljnosti i čestitosti karaktera; visoke časti, snažne volje i junaštva; ličnost puna rodoljublja, otačestvoljublja, i nacionalnog ponosa; čoveka muške snage i muževne lepote. Njegova hrabrost se ispoljava na pravi način sa puno moralnog sadržaja i ciljeva. Njegoš Miloša uzima kao ideal čoveka i viteza. "Ovaj vitez je za našeg pesnika jedna vrsta božanstva" navodi Dimitrije Kalezić. Njegoš kao da svima, a posebno vojsci poručuje:

"Kuda ćete s kletvom prađedovskom?
Su čim ćete izać' pred Miloša,
I pred druge Srpske vitezove,
Koji žive dokle Sunce grije?" (75)

Međutim, Milošev duh časti po svojim osnovnim etičkim vrednostima, kao da univerzalno važi za sva vremena i prema svakom neprijatelju na našim vekovnim prostorima i ognjištima. Duh Obilića će se jasno pokazivati tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka, kroz dugu vitešku borbu Crnogoraca protiv Turaka, u balkanskim ratovima, a naročito tokom Prvog svetskog rata.

Na Cetinju je ranije postojala Obilića poljana. Na Obilića poljani su se svojevremeno okupljali ratnici, vojvode, knezovi i serdari, i uzimali zavet za viteška dela da bi sa njima imali "...su čim izać pred Miloša i ostale srpske vitezove". Posle bojeva na toj se poljani dodeljivala Obilića medalja, ali na poseban, specifičan i jedinstven način. Treba pri tom imati u vidu da je Njegoš inicirao ustanovljenje Obilića medalje, pored ostalog i zbog toga što je po njemu Miloš Obilić ostao nesalomljen i nepobeđen duh nacije. Malo je poznato da u Beogradu postoji "Obilića kapija" posvećena slavi i časti ovom našem idealnom vitezu a na ponos Srpstvu i njegovim oružanim formacijama.

Oficiri srpske vojske su vaspitavani na visokim vrednostima našeg viteštva i duha Obilića. Nad ulaznom kapijom kasarne 7. pešadijskog-gardijskog puka gardisti su imali priliku da gledaju Milošev lik koji ih "...stalno posmatra i prati, hrabri i podstiče". Ta kapija je ranije bila poznata u Beogradu kao "Obilića kapija". Sva ostala viteška znamenja i ornamenti na toj zgradi i danas postoje i traju, podsećajući na etičke, moralne i vojničke vrednosti oficirske vojničke i viteške časti. Ova kasarna je današnja zgrada koja se nalazi na uglu ulica Nemanjine i Resavske (ranije General Ždanove). Svojim centralnim ugaonim delom gde je glavna "Obilića kapija" sa bočnim ulazima, okrenuta je sredini raskrsnice te dve ulice.


Iz "Ognjišta Srpskog"
Dr Rade S. N. Rajić

_____________

01 Dimitrije M. Kalezić, Etika Gorskog vijenca, Sremski Karlovci, 1969, s. 12.
02 Đorđe Bakić, Njegoševa filozofija prava, Izdavačka knjižara "Slavija", Beograd, 1938, s. 81.
03 Na jednoj ploči u Muratovom turbetu postoji zapis u kome pored ostalog stoji: "Čuveni velikan iz Lazareve vojske nevernik Miloš Kobilić nalazeći se kao ranjenik među izginulim borcima u trenutku kada je ljubio ruku sultanovu izvuče iz rukava prikriven otrovni handžar te raspori sultana i učini ga šehidom..." (Jaša Tomić, Kosovo, s. 120)
04 U kontekstu Kosovske bitke, poznati istoričar Marvo Orbin o Turcima kaže sledeće: "Ovaj narod je veoma postojan u ćutanju i čuvanju tajni koje su za njih nepovoljne, te im je nemoguće ni zastrašivanjem ni obećanjima izvući iz usta reč kojom bi nagovestili ono što njihovi gospodari žele da ostane u tajnosti." (Hrišćanska misao — svečanik Kosova, Živorad Janković, Prilog srpskom crtoslovu, 6, godina 5/5—8/97, s. 41.)
05 Ovakav preliminarni zaključak iskazan kao veoma realna pretpostavka koja odgovara duhu časti je mišljenje autora. (Prim. R.R.)
06 M. Popović, n.d., s. 28
07 Mirjana Popović-Radović, Srpski viteški kodeks, Narodna knjiga, Beograd, 1989, s. 182—193.M. 08 Popović, n.d., s. 100.
09 Značaj obezglavljivanja neprijateljske vojske je uvek bio izuzetno važan a često i presudan za poraz i rasulo vojske. Srbi su imali divan primer u pobedi srpske vojske u bitki na Velbuždu 1330. godine. Tada je mladi kralj (kasnije car) Dušan direktno napao centar Bugarske vojske sa ciljem da zarobi ili ubije bugarskog cara Mihajla Šišmana, pri čemu se potpuno uspelo.
10 Slični postupci su se obavezno dozvoljavali zarobljenim samurajima da bi harakiri postupkom spasli svoju čast. (Prim. — R.R.)
11 Pored postradalog Murata, ubijen je Jakob po nalogu Bajazita. U boju je poginuo i veliki vezir i dosta drugih begova i starešina.
12 Đorđe Bakić, Njegoševa filozofija prava, Izdavačka knjižara "Slavija", Beograd, 1936, s. 79.
13 U Hilandaru je 1803. godine najpre naslikan lik Miloša Obilića sa oreolom i natpisom "Sveti Miloš Obilić", a zatim se nalazio u nekim drugim crkvama. (Leontije Pavlović, Kultevi lica kod Srba i Makedonaca, Narodni muzej u Smederevu, posebno izdanje, knjiga 1, Smederevo, 1965. s. 191 - 194. )


Tekst preuzet sa sajta: Svi Srbi sveta
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: