Ava Justin Popović (1894—1979)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski duhovni velikodostojnici « Ava Justin Popović (1894—1979)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ava Justin Popović (1894—1979)  (Pročitano 12115 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Jul 11, 2011, 11:37:19 pm »

*



JUSTIN POPOVIĆ

(Vranje, 06.04.1894 — Manastir Ćelije, 07.04.1979)


Djelo ave Justina nije samo proizvod napora i truda jednog umnog i izuzetno darovitog čovjeka već je djelo zapečaćeno divnim pečatom i divnim i čudesnim mirisom Božjeg prisustva u njemu. Ono je prošireno, produbljeno i osvijetljeno svjetlošću dubinskog egzistencijalnog Bogopoznanja, sebepoznanja i poznanja tvorevine u njenoj sveukupnosti." [Arhiepiskop Amfilohije]

Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jul 11, 2011, 11:44:40 pm »

*

JUSTIN POPOVIĆ


Justin Popović (Vranje, 6. april 1894 — manastir Ćelije, 7. april 1979) je novokanonizovani srpski svetitelj. Bio je arhimandrit manastira Ćelije, doktor teologije, profesor Beogradskog univerziteta i duhovnik.


ŽIVOTOPIS

Blagoje Popović, potonji otac Justin, je rođen u Vranju 6. aprila (25. marta po starom kalendaru) 1894. godine od oca Spiridona i majke Anastasije. Familija Popovića je kroz generacije bila sveštenička, jedino je Blagojev otac Spiridon bio samo crkvenjak. Blagoje je bio najmlađe dete, a imao je starijeg brata Stojadina i sestru Stojnu.

U devetorazrednoj beogradskoj Bogosloviji stekao je puno prijatelja i sa njima se okupljao u razna bogoslovska, molitvena bratstva. Jedan od njegovih prijatelja je bio i Milan Đorđević, potonji vladika dalmatinski Irinej. Kao mlad bogoslov, Blagoje je pored svetootačkih dela čitao najviše Dostojevskog.

Brat Stojadin, kao student prava je izgubio nesrećnim slučajem život, ispavši iz voza pri jednom svome povratku sa studija kući. Blagoje tada svima otvoreno govori da želi ceo svoj život da posveti Bogu da bi bio što bliži njemu i svome bratu. Roditelji mu se protive toj želji i na sve načine pokušavaju da spreče svoje dete da ode u monahe.

Blagoje biva mobilisan u "đačku četu" pri vojnoj bolnici u Nišu tokom Prvog svetskog rata, a kasnije oni se zajedno sa vojskom i sveštenstvom povlače preko Albanije. Stigavši u Skadar, Blagoje moli patrijarha Dimitrija za monaški postrig, patrijarh blagosilja i bogoslov Blagoje postaje monah Justin.

Tadašnja vlast prebacuje jednim starim brodom bogoslove do Barija, a posle toga preko Pariza, bogoslovi stižu u London gde ih prihvata jeromonah Nikolaj Velimirović. Iz Engleske gde je sa grupom bogoslova privremeno smešten, blagoslovom patrijarha srpskog Dimitrija, Justin prelazi u Duhovnu akademiju u Petrogradu. Zbog nemira koji su nadolazili, bogoslovi su 1916. godine povučeni nazad u Englesku. U Engleskoj, Justin studira teologiju na Oksfordu i sam se izdržava, a ne od stipendija engleske vlade. Svoju kritiku zapadnog sveta izložio je u svojoj doktorskoj tezi "Religija i filosofija Dostojevskog", koja nije prihvaćena. Bez diplome se vraća u Srbiju 1919. godine. Patrijarh Dimitrije ga ubrzo po povratku šalje u Grčku. Postao je stipendista Svetog sinoda. Za vreme jednoga kratkoga boravka kući, biva promovisan u čin jerođakona. U Grčkoj, kao i u Rusiji i Engleskoj, upoznaje tamošnji svet. Na njega je posebno utisak ostavila jedna starija baka, Grkinja, kod koje je stanovao. Za nju je rekao da je od nje više naučio nego na celom Univerzitetu. Često je kao jerođakon sasluživao u grčkim hramovima.

U Atini stiče doktorat bogoslovlja. Sveti sinod mu najednom uskraćuje stipendiju, pred sam doktorat. Morao je 1921. godine da se povuče u Srbiju i postane nastavnik karlovačke bogoslovije. Predavao je Sveto pismo Novoga zaveta, Dogmatiku i Patrologiju. Tu prima jeromonaški čin. Vremenom postaje urednik pravoslavnoga časopisa "Hrišćanski život". Poznati su njegovi članici "Sa uredničkog stola". Ponekad mu je pero "bilo oštrije" i doticalo se i nekih tadašnjih nepravilnosti u kliru SPC i bogoslovskim školama. U karlovačkoj bogosloviji (u koju je u međuvremeno bio premešten), neko mu krade sa radnoga stola doktorsku disertaciju o gnoseologiji Sv. Isaka Sirijskog i Sv. Makarija Egipatskog. Ali je za par dana napisao okvirno istu disertaciju "Problem ličnosti i poznanja po učenju Sv. Makarija Egipatskog" i doktorira u Atini, 1926. godine. Ubrzo potom proteran je iz Karlovačke bogoslovije u Prizren, gde je proveo oko godinu dana, tačno onoliko vremena koliko je trebalo da se časopis "Hrišćanski život" ugasi.

U to vreme na Zapadu, u Češkoj javlja se pokret koji je želeo da se vrati u Pravoslavnu veru. Justin biva izabran za pomoćnika vladici Josifu Cvijoviću u misiji u Prikarpatskoj Rusiji. Ubrzo je Sveti sinod odlučio da ga postavi za episkopa. On je to odbio uz obrazloženje da je nedostojan tog čina. Posle toga nijednom nije biran ili predlagan za episkopa. Posle toga je postavljen za profesora Bitoljske bogoslovije. Na bogosloviji je bio u vezi sa vladikom Nikolajem i Jovanom Šangajskim. Zajedno sa arhijerejima SPC borio se protiv uvođenja Konkordata u Srbiju 1936. godine. Često je pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Sv. vladika Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred crvene revolucije.

Od 1934. je profesor Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Zajedno sa Branislavom Petronijevićem osnovao je Srpsko filozofsko društvo 1938. u Beogradu. Bavio se prevođenjem bogoslovsko-asketske i svetootačke literature.

 Po izbijanju Drugog svetskog rata, otac Justin boravi po mnogim manastirima. Najviše vremena je provodio u ovčarsko-kablarskim manastirima, u kojima je i uhapšen posle rata od strane komunističkih vlasti. Posle pritvora, premestio se u manastir Ćelije kod Valjeva.

U Ćelije je došao 1948. godine po blagoslovu vladike šabačko-valjevskog Simeona i mati igumanije Sare, koja je došla sa nekoliko svojih sestara iz manastira Ljubostinje u Ćelije, nekoliko godina ranije.

O samome životu oca Justina u Ćelijama, ima se mnogo reći. Stalno je bio proganjan, saslušavan, privođen od vlasti. Malo je bilo onih koji su stajali u njegovu odbranu. To su bile ćelijske sestre s mati igumanijom Glikerijom na čelu, prota Živko Todorović — lelićki paroh, avvini učenici i ostali poštovaoci...

Otac Justin je se upokojio u isto vreme i u isti dan kada je i rođen — na praznik Blagovesti 7. aprila (25. marta) 1979. godine.

Dana 2. maja 2010, odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC Justin Popović kanonizovan je u red svetitelja SPC zajedno sa Simeonom Dajbabskim u Hramu Svetog Save na Vračaru.


KNJIŽEVNO-BOGOSLOVSKI RAD

Ubrzo posle Prvog svetskog rata javio se knjigom "Filozofija i religija F. M. Dostojevskog" (1923). Po oceni nekih ovo delo Justinovo je jedna od prvoklasnih i najboljih studija uopšte o genijalnom ruskom piscu.

Justin Popović, koji je u međuvremenu postao profesor dogmatike na Teološkom fakultetu, svoju temu o Dostojevskom je unekoliko proširio u novoj knjizi pod naslovom "Dostojevski o Evropi i Slovenstvu" (1940). Religiozna misao ruskog pisca poslužila je Justinu Popoviću da reinterpretira religioznu filozofiju pravoslavlja. Postavljajući u novim uslovima, pred Prvi svetski rat, pitanje odnosa Evrope i slovenstva, kojom su se bavili još slovenofili, bliski Dostojevskom, Justin Popović je posredno otvarao i srpsko pitanje. Bilo je to pred sam početak Drugog svetskog rata.

Priredio je 12 tomova Žitija svetih, za svaki mesec u godini po jedna knjiga. Svaki tom ima po nekoliko stotina strana i predstavlja sintezu mnogo raznih izvora sistematično sakupljenih i priređenih. Osim ovih žitija, sabrana dela Justina Popovića imaju 33 toma. Govorio je tečno četiri strana jezika: grčki, ruski, nemački i engleski i bavio se prevođenjem sa više jezika.

Značajnija dela:


  • Filosofija i religija F. M. Dostojevskog (1923),
  • Dogmatika pravoslavne crkve, 1—3 (1932),
  • Dostojevski o Evropi i slovenstvu (1940),
  • Svetosavlje kao filosofija života (1953),
  • Filosofske urvine (Minhen, 1957),
  • Žitija svetih, 1—12 (1972—1977),
  • Pravoslavna crkva i ekumenizam (Solun, 1974),
  • Put bogopoznanja (1987).


DUHOVNIK MANASTIRA ĆELIJE

Po kazivanju nekih ćelijskih sestara, u Ćelije je došao 28. maja 1948. godine. Prognan sa Bogoslovskog fakulteta, ovde se nalazio u nekoj vrsti zatočeništva. Ćelije tada postaju mesto hodočašća za mnoge koji su želeli da ga vide i dobiju duhovne pouke i savete. To je opisao Dušan Vasiljević u svome "Sećanju na oca Justina"[1].

Među najznačajnije njegove učenike ubrajaju se: mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački i primorski Atanasije Jevtić, umirovljeni episkop raško-prizrenski Artemije Radosavljević i episkop bački Irinej Bulović. Na Bogoslovskom fakultetu predavao je i patrijarhu Pavlu Dogmatiku.

Preko trideset godina je proveo u Ćelijama, učinivši ih jednim od najpoznatijih srpskih manastira. Njegov grob, koji se nalazi u neposrednoj blizini manastirske crkve, i danas privlači posetioce i poštovaoce. Na ovom grobu su se, prema predanjima, dešavala čudesa i isceljenja. Postoji i ikona na kojoj je predstavljen kao prepodobni Justin Ćelijski i drži u ruci knjigu Žitija svetih.

Bio je protivnik ekumenizma u pravoslavlju nazivajući ga jednim imenom "svejeres". Svoje mišljenje o tome izneo je u knjizi "Pravoslavna crkva i ekumenizam". U Valjevu postoji Duhovna biblioteka "Otac Justin".


Više na: Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Novembar 25, 2012, 01:45:03 am »

*
JUSTIN POPOVIĆ

SRNA U IZGUBLJENOM RAJU


ISPOVEST

Srna sam. U vasioni ja sam čulo tuge. Davno-davno, Neko je proterao na zemlju sve što je tužno u svima svetovima i od toga salio moje srce. I otada ja sam čulo tuge. Živim time što iz svih bića i tvari sišem tugu. Po crnu kap tuge spusti u moje srce svako biće čim mu pristupim. I crna rosa tuge kao tanki potočić struji kroz moje vene. I tamo, u mome srcu, crna rosa tuge prerađuje se u bledu i plavičastu.
 
Po mome biću razlivena je neka magnetska sila tuge. I sve što je tužno u svetu ona neodoljivo privlači i slaže u mome srcu. Zato sam tužnija od svih stvorenja. I imam suze za svačiji bol... Ne smejte mi se, o nasmejani! Ja sam zaprepašćena saznanjem: u ovom tužnom svetu ima bića što se smeju. O, prokleti i najprokletiji dar: smejati se u svetu u kome vri tuga, ključa bol, pustoši smrt! Kakav osuđenički dar!... Ja se od tuge nikada ne smejem. Kako bih se smejala kada ste tako grubi i surovi, vi nasmejani! Kada ste tako zli i ružni! A ružni ste od zla. Jer samo zlo naruži lepotu zemaljskih i nebeskih stvorova... Sećam se, prisećam: ova je zemlja nekada bila raj, a ja — rajska srna. O, sećanja od koga ushićeno posrćem iz radosti u radost, iz besmrtnosti u besmrtnost, iz večnosti u večnost!...

A sada? — Mrak je popao sve moje oči. Na sve puteve, kojima se krećem, polegla je gusta tama. Moje misli kaplju suzama. A osećanja vru tugama. Celo moje biće zahvatio je neki neugasivi požar tuge. Sve u meni tugom gori, ali nikako da sagori. I ja jadna samo jedno jesam: večna žrtva paljenica na vasionskom žrtveniku tuge. A vasionski žrtvenik tuge je Zemlja, siva i sumorna, bleda i sumračna planeta...
 
Moje srce je nepristupačno ostrvo u beskrajnom okeanu tuge. Nepristupačno za radost. Da li je svako srce — nepristupačno ostrvo? Recite vi što srce imate! Znate li čime su sve opkoljena vaša srca? Moje — sve samim okeanskim ponorima i bezdanima. I stalno se davi u njima. Nikako da se izvuče iz njih, da izađe iz njih. Sve čega se dohvati meko je kao voda. Zato su oči zamagljene od suza, a srce razriveno od uzdaha. Bolne su mi zenice, jer su mnoge ponoći zanoćile u njima. Sinoć je sunce zašlo u oku mome, a jutros se nije rodilo. Udavilo se u tminama moje tuge. Nešto strašno i jezivo prohodi moje biće. Plaši me sve što je oko mene i iznad mene. O, da bih pobegla od strahota ovoga sveta! A postoji li neki svet bez strahota? Zazidana sam mukom, opijena pelinom, presićena čemerom. Ja usplahireno budim srce svoje od pijanstva tugom, a ono se sve više opija. Dušu svoju, poplašenu i razjurenu strahotama ovoga sveta, vičem da mi se vrati, a ona sve bezobzirnije beži od mene, tužne i setne...
 
Srna sam. Ali čime? — Ne znam. Vidim, ali kako, i to ne razumem. Živim, ali šta je to život, ne shvatam. Volim, ali šta je to ljubav, ne pojimam. Patim, ali kako u meni niče, raste i sazreva patnja, to nikako ne razumem. Uopšte, vrlo malo razumem od onoga što je u meni i oko mene. I život, i ljubav, i patnja, sve je to šire i dublje i beskrajnije od moga znanja i razumevanja i shvatanja. Neko me je spustio u ovaj svet, i u moje biće stavio malo razuma, zato i razumem malo od sveta oko sebe i od sveta u sebi. Sve nešto neshvatljivo i neobično gleda u mene iz svake stvari, zato se i plašim. A moje krupne oči, da li su zato krupne, da bi što više smestile neshvatljivog, i sagledale nesagledanog?
 
Kraj tuge, neko je razlio u meni, i obesmrtio, i ovekovečio nešto što je trajno kao besmrtnost i ogromno kao večnost. To je instinkt ljubavi. U njemu ima nečeg svemoćnog i neodoljivog. On se razliva kroz sva moja osećanja, kroz sve moje misli, i vlada svecelim mojim bićem. Kao malo, majušno ostrvce, tako je biće moje, a oko njega se beskrajno preteže, razliva i preliva ona — zagonetka moje duše: ljubav. Ma kuda krenula po svome biću, svuda naiđem na nju. To je nešto svuda prisutno u meni, ali i najprisnije. U meni: ja jesam, ravno je sa: ja volim. Ljubavlju jesam ono što jesam. Biti, postojati za mene je isto što i voleti, ljubiti. I zar može biti bića bez ljubavi? Za takvo biće ne zna moje srnino srce.
 
Ne vređajte ljubav u meni. Jer vređate moju jedinu besmrtnost i moju jedinu večnost. A usto, moju jedinu besmrtnu i večnu vrednost. Jer šta je vrednost, ako ne ono što je besmrtno i večno? A ja sam samo ljubavlju besmrtna i večna. To mi je sve. Ja time i osećam, i mislim, i gledam, i čujem, i vidim, i znam, i živim, i besmrtujem. Kad kažem: volim — ja time obuhvatam sve svoje besmrtne misli, sva svoja besmrtna osećanja, sve svoje besmrtne čežnje, sve svoje besmrtne živote. Sa tim — ja sam iznad svih smrti i iznad svih nebića, ja: srna srebrnasta, srna nežna, srna usplahirena...
 
Kroz jezive urvine i strašilne ponore prolazi ljubav moja ka tebi — plavo nebo, ka tebi — blagi čoveče, ka tebi — cvetna dubravo, ka tebi — mirisna travo, ka tebi — Svedobri i Svenežni! Kroz bezbroj smrti probija se ljubav moja ka tebi, o slatka Besmrtnosti! Zato je tuga moj stalni saputnik. Svaka grubost — čitava je smrt za mene. Najviše sam u ovom svetu doživela grubosti od jednog bića što se zove — čovek. O, ponekad je on — smrt za sve moje radosti. Oči moje, gledajte preko njega i iznad njega ka onom — Svedobrom i Svenežnom! Dobrota i nežnost, to je život za mene, to — besmrtnost, to — večnost. Bez dobrote i nežnosti — život je pakao. Osećajući dobrotu Svedobrog i nežnost Svenežnog, ja sam sva u raju. Nagrne li grubost ljudska na mene, o! to pakao nagrne sa svima svoji strahotama. Zato se plašim čoveka, svakog čoveka, osim dobrog i nežnog.
 
Kraj potoka sam, čije obale resi plavo cveće. A potok je od mojih suza. Raniše me ljudi u srce, i mesto krvi potekoše suze. Nežna nebesa, evo vam kazujem svoju tajnu: mesto krvi u srcu imam suze. U tome je moj život, u tome moja tajna. Zato plačem za sve tužne, za sve nedužne, za sve ponižene, za sve uvređene, za sve gladne, za sve besprizorne, za sve ucveljene, za sve namučene, za sve ojađene. Moje misli se od tuge brzo zagrcnu i pretvore u osećanja, a osećanja se izliju u suze. Da, osećanja su mi beskrajna, i suze bezbrojne. I gotovo svako moje osećanje tuguje i plače, jer čim krene iz mene u svet oko mene, naiđe na poneku grubost ljudsku. O, ima li grubljeg i surovijeg bića od čoveka?...
 
Zašto li sam bačena u ovaj svet, među ljude? Oh, nekada, davno -davno, kada u svojim gustim i beskrajnim šumama nisam znala za ljude, svet je bio za mene radost i raj. I ja sam svoja rajska raspoloženja i ushićenja radosno tkala između mirisavog cveća i vitkih breza, između pitomih dubrava i plavih nebesa. No u moj raj kročio je on: grub, surov i ohol, on — čovek. Zgazio mi cveće, posekao drveće, zamračio nebo. I tako, moj raj pretvorio u pakao... O, ne mrzim ja njega zbog toga, već ga žalim. Žalim ga što nema osećanja za raj. A od toga nema većeg užasa za stvorenje, za ma koje stvorenje. Znate, srna ne može da mrzi; ona može samo da žali i sažaljeva. Sve uvrede, sve grubosti ona odbija tugom i sažaljenjem... O, ljudi, kako ste surovi i grubi! Čula sam da postoje demoni. Zar je moguće da su gori od ljudi? Samo jedno molim, samo jedno želim: da ne budem duša u čoveku, osećanje u čoveku, misao u čoveku...
 
Svaku grubost ljudsku ja doživljujem kao težak udarac po srcu. Od toga se javio tumor na srcu. O, koliko modrica imam na srcu! O, koliko udaraca!... Ah, da! Ta ja sam u izgubljenom raju: srna u izgubljenom raju! Oh, smiluj se na mene, Svedobri i Svenežni! Gomile modrica, jedna do druge, jedna na drugoj, i tako se napravio tumor na srcu! Oh, spasi me od ljudi, od grubih i zlih ljudi! Time ćeš moj svet pretvoriti u raj i moju tugu u radost...
 
Više od svega što se voli, volim — slobodu. Ona se sastoji u dobroti, u nežnosti, u ljubavi. A zlo, a grubost, a mržnja, — to je ropstvo najgore vrste. Robujući njima, robuje se smrti. A ima li od smrti strašnijeg ropstva? U takvo ropstvo odvode ljudi, ti izmišljači i tvorci zla, grubosti i mržnje. A mene poslali u svet, rekli i prorekli, odredili i predodredili: budi tuga i ljubav. I ja svim bićem ispunjujem svoje naznačenje: tugujem i volim. Tugujem kroz ljubav, ljubim kroz tugu. I zar mogu drugačije u svetu koji je naseljen ljudima? Moj život je u tome okviru, u tome ramu. Sva sam srce, sva oko, sva tuga, sva ljubav, zato me potresa strah, onaj mili strah, za koji zna samo — tužna srna...

U oholosti svojoj ljudi i ne slute kakva raskošna i čudesna osećanja nosimo u sebi mi, srne. Između nas i vas, ljudi, zjapi provalija, te mi ne možemo k vama ni vi k nama. Vi nemate čulo za naše svetove. Kada bismo mi srne srcem prešle u vas, prešle bismo u pakao. Nekada, mi smo bile u raju. Vi nam ga ljudi pretvoriste u pakao. Šta su đavoli za vas, to ste vi ljudi za nas. Pričale nam breze: videsmo Satanu gde pade s neba na zemlju, pade među ljude i — ostade. On, otpadnik neba, objavio je: najprijatnije mi je među ljudima; i ja imam svoj raj, to su oni: ljudi...
 
Znam i predosećam: mene očekuje besmrtnost, bolja od ljudske. Za vas ljude, tamo u onom svetu, postoji i pakao. A za nas srne — samo raj. Jer vi ste ljudi svesno i dobrovoljno izmislili greh, zlo i smrt, pa ste i nas, bez našeg pristanka, povukli u njih svojom pakošću i zlobom, pošto ste imali vlasti nad nama. Zato ćete i odgovarati za nas: za sve naše muke, nevolje, patnje i smrti. Vi ćete i ispaštati za nas i zbog nas... Slušala sam, plavo nebo šaputalo je crnoj zemlji ovu večnu istinu: ljudi će na dan Suda dati odgovor za sve muke, za sve patnje, za sve nevolje, za sve smrti zemaljskih bića i tvari. Sve životinje, sve ptice, sve biljke, ustaće i optužiće rod ljudski za sve bolove, za sve uvrede, za sva zla, za sve smrti što im je pričinio u gordom greholjublju svom. Jer sa rodom ljudskim, pred njim, i za njim idu greh, smrt i pakao.
 
Kada bih birala među stvorenjima, pre bih izabrala tigra nego čoveka, jer je manje krvožedan od čoveka; pre bih izabrala lava nego čoveka, jer je manje krvoločan od čoveka; pre bih izabrala hijenu nego čoveka, jer je manje odvratna od čoveka; pre bih izabrala risa nego čoveka, jer je manje ljut od čoveka; pre bih izabrala zmiju nego čoveka, jer je manje lukava od čoveka; pre bih izabrala svako čudovište nego čoveka, jer je i najstrašnije čudovište manje strašno od čoveka... O, istinu govorim, iz srca govorim. Jer čovek je izmislio i stvorio: greh, smrt i pakao. A to je gore i od najgorega, čudovišnije i od najčudovišnijega, strašnije i od najstrašnijega u svima mojim svetovima.
 
Načula sam, romorio je potok od suza: ljudi se hvale nekakvom inteligencijom. A ja ih gledam iz njihovih glavnih dela: greha, zla i smrti. I izvodim zaključak: ako se njihova inteligencija sastoji u tome što su izmislili i sazdali greh, zlo i smrt, onda to nije dar nego prokletstvo. Inteligencija koja živi i izražava sebe grehom, zlom i smrću, kazna je Božja. Velika inteligencija — velika kazna. Mene bi uvredili, kada bi mi rekli da sam inteligentna, na ljudski način inteligentna. Ako je takva inteligencija jedina odlika ljudi, onda — ja je se ne samo odričem nego je i proklinjem. Kada bi od nje zavisio čak i moj raj i moja besmrtnost, ja bih se zanavek odrekla raja i besmrtnosti. Inteligencija bez dobrote je kazna Božja. A velika inteligencija bez velike dobrote je nepodnošljivo prokletstvo.

Sa inteligencijom, bez dobrote i nežnosti, čovek je gotovo đavo. Slušala sam od nebeskih anđela, kada su krila prali mojim suzama: đavo je velika inteligencija bez imalo dobrote i ljubavi. Čovek inteligentan, a bez dobrote i samilosti, pakao je za moju nežnu dušu, pakao za moje tužno srce, pakao za moje bezazlene oči, pakao za moje krotko biće. Ka jednoj želji duša se propinje: da ne živi ni u ovom ni u onom svetu kraj čoveka koji je inteligentan a nema dobrote ni samilosne nežnosti. Samo tako pristajem na besmrtnost i večnost. Ako ne, uništi me, Bože, i pretvori u nebiće!

U davna vremena pričale su bele srne: zemljom je prošao On: Sveblagi i Svemilostivi, i zemlju u raj pretvorio. Gde je stao, tu je raj nastao. Na sva bića i na svu tvar iz Njega se lila beskrajna dobrota, i ljubav, i nežnost, i milost, i blagost, i mudrost. Po zemlji je hodio, i nebo na zemlju svodio. Zvali su ga Isus. O, mi smo u Njemu videle da čovek može biti divan i prekrasan, samo kad je bezgrešan. On je i našom tugom tugovao i sa nama plakao zbog zala što nam ih ljudi počiniše. Bio je sa nama, a protiv tvorevina ljudskih: greha, zla i smrti. Voleo je sva stvorenja nežno i samilosno; milovao ih nekom božanskom setom; i branio od ljudskog greha, od ljudskog zla, od ljudske smrti. Bio je, i zauvek ostao — Bog naš, Bog tužnih i ucveljenih stvorova, od najmanjih do najvećih.

Samo oni ljudi koji liče na Njega — mili su nam. Oni su rod naš, i besmrtnost naša, i ljubav naša. Duša je tih ljudi satkana od Njegove dobrote, i samilosti, i ljubavi, i nežnosti, i blagosti, i pravednosti, i mudrosti. Njihova je inteligencija božanski mudra, božanski dobra, božanski krotka, božanski samilosna. I oni liče na svetle i svete anđele. Jer velika inteligencija i velika dobrota, spojene u jedno, i jeste anđeo.
 
Zato naša ljubav sva hita ka Isusu sveblagom, svedobrom, svemilostivom, svenežnom. On je — Bog naš, i Besmrtnost naša, i Večnost naša. Njegovo Evanđelje je više naše nego ljudsko, jer je u nama više Njegove dobrote, Njegove ljubavi, Njegove nežnosti... On, o! blagosloven On u svima srcima i u svima našim svetovima! On — Gospod i Bog naš! On — naša slatka uteha u ovom gorkom svetu koji prolazi, i naša večna radost u onom besmrtnom svetu koji nailazi...
 
Na Rastku objavljeno: 13.08.2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Novembar 25, 2012, 02:32:59 am »

**

JUSTIN POPOVIĆ


SVETOSAVSKA FILOSOFIJA PROSVETE

Sveti Sava je najveći srpski prosvetitelj: jer je najveći srpski svetitelj. Prosveta je samo projekcija svetosti, zračenje svetlosti; svetitelj svetli, i time prosvetljuje, prosvećuje. Prosveta je svim svojim bićem uslovljena svetošću: pravi prosvetitelj je u stvari samo svetitelj. Bez svetitelja nema prosvetitelja: bez svetosti nema prosvete: bez prosvetljenja nema prosvećenja. Svetost je svetost božanskom svetlošću. Istinska prosvećenost nije drugo do zračenje svetosti: samo su svetitelji istinski prosvećeni. Jer su božansku svetlost razlili po celom biću svom praktikujući evanđelske vrline i time potisli iz sebe svaki mrak greha i tamu poroka. Evanđelska svetost, evanđelska pravednost i živi, i diše, i zrači, i dela svetlošću. Osvećujući, ona u isto vreme osvetljuje i Prosvetljuje. To nam kazuje i sama etimologija srpske reči: prosveta, koja dolazi od crkvenoslovenske reči: prosvješčenije: a svjet znači svetlost, te prosveta znači prosvetljenje.
 
Da, prosveta u stvari znači prosvetljenje, i to prosvetljenje kroz osvećenje Duhom Svetim, Duhom Hristovim, kao tvorcem, nosiocem i razdavaocem svetosti i svetlosti. Zato što su osvećeni i prosvećeni Duhom Svetim, svetitelji su prosvetitelji. Sveti Sava je Duhom Svetim rodio i preporodio svoju duhovnu decu, Srbe, i osvetio ih pomoću evanđelskih vrlina. O tome nam rečito govori tropar Sv. Savi. Naučen Svetim Savom, naš je narod zanavek izjednačio pojam prosvete sa pojmom svetosti, pojam prosvetitelja sa pojmom svetitelja. I sve to oličio u Svetom Savi kao svom prvom i najvećem svetitelju i prosvetitelju, uvek prvom i uvek najvećem. Stoga su u našem svetosavskom narodnom saznanju Crkva i škola nerazdvojni blizanci: oni i postoje, i žive, i rastu jedan sa drugim i jedan pomoću drugog.

 

* * *

STOSLOVI AVE JUSTINA

Kako proživeti ovaj život, nije li to osnovni problem čoveka? Zato je i Bog postao čovek, da bi nas tome naučio. To je najteža nauka, toliko teška i na zemlji i na nebu, da nam je nije znao ni umeo saopštiti ni najmudriji Serafim ni najvidovitiji Heruvim. Šta sve ne ulazi u tkivo onoga što mi nazivamo život, i čovek! Mirijade logosnih vlakana, zrnaca, prediva! Život: snopljenje svega toga i još mnogo nevidljivoga, i neznanoga, i neprimetnoga. I kako imati um da sve to usnopiš, ubuketiš! I kako imati srce da sve to uosetiš! I snagu — da sve to doživiš! Čovek, čovek — o najtragičnije svebiđe, zagledano u nebiće! — Doživljuješ i raj i pakao, i nebiće, i Boga i đavola, i smrt i život. Čoveče, ti si najveći, jer najtragičniji mučenik, tvome mušeništvu nema mere! Budi gord i smiren! Oprosti što se nad ponorima tvoga mučeništva gube i propadaju sva ljudska saznanja i razumi, lude sve misli i ginu sva osećanja. Nema šireg bića od čoveka, ni ponornijeg, ni užasnijeg. Zato mu je na svima stupnjevima postojanja potreban Bog — Svebog, Bogočovek, Logos. Bez Njega — sve se ljudsko survava u tamu najkrajnju, gde je plač i škrgut zuba.


* * *

O SVETOSAVSKOM SVEŠTENSTVU

...Neobična je naša istorija i izuzetna, i po svome idealu i po njegovim ostvarenjima u našem narodnom životu. Sveti Sava je pronašao i dao našem narodu sve ono radi čega on treba da živi i postoji; sve večne vrednosti i besmrtnosti svetinje. Razgrnite ih: u njima je sve i sva Hristos sa Svojim Evanđeljem. Otuda, u svim odlučnim trenucima naše narodne istorije — "sve je sveto i čestito bilo i milome Bogu pristupačno".

Po svome svetosavskom pozivu, sveštenici su uvek bili nosioci i čuvari večnih narodnih vrednosti. A to znači: Nosioci i čuvari svega svetog i pravednog, svega božanskog i evanđelskog, i kada su na svetosavskom putu malaksavali mnogi sveštenici i prvosveštenici, uvek se našao poneki đakon Avakum, koje je orlovski kliktao kroz sve narodne ponore i tmine:

Nema lepše vere od hrišćanske!
Srb je Hristov — raduje se smrti!


Svetosavski sveštenik u svakom čoveku uvek traži, neguje i podiže ono što je sveto, besmrtno i večno. Jer je njegov poziv i dužnost: naći i spasti ono što je izgubljeno. To znači: svetosavski sveštenik nikoga ne smatra za neprijatelja, stoga i nema neprijatelja. U svakome traži čoveka, i u čoveku ono što je sveto, besmrtno i večno. A toga ima i u najvećem grešniku.

U tome je Svevideći Vođ i nepogrešivi učitelj Gospod Hristos. On je tražio čoveka i u caru i u robu, i u sudiji i u vojniku, i u grešniku i u razbojniku. Hristovski je ne suditi čoveku o zvanju ili položaju, po partiji ili režimu. Čovek je večna vrednost, a ne njegov položaj ili čin. To je merilo apostolsko to i svetosavsko.

Метохïа časopis Eparhije zapadnoevropske | godina 2 — 2009. i godina 4 — 2010.


* * *

AVA JUSTIN POPOVIĆ — PRAVOSLAVLJE I EKUMENIZAM

"Pričešće od jeretika otuđuje od Boga i predaje đavolu... hleb jeretički nije telo Hristovo. Kakva je razlika između svetlosti i tame, takva je i između Pravoslavnog Pričešća i jeretičkog. Pravoslavno prosvećuje, jeretičko pomračuje; jedno sjedinjuje sa Hristom, drugo — sa đavolom; jedno oživljuje dušu, a drugo — ubija. Pričešće iz jeretičkih ruku jeste otrov, a ne prost hleb".
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: