Janko Katić (?—1806)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Janko Katić (?—1806)  (Pročitano 9931 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Jul 10, 2011, 03:48:54 pm »

**





JANKO KATIĆ
(Rogača, ? — leto, 1806)

Janko Katić je rodom iz sela Rogače ispod Kosmaja. U mladosti je većim delom živeo u Beogradu kod svoje sestre koja je bila udata za Turčina. Za to vreme lepo je naučio turski, što mu je kasnije koristilo. Zbog nekih sukoba sa zetom, Turčinom, morao je da beži iz Beograda te se vratio u Rogaču. Tu ga je zatekao ustanak. Kao knez turiske nahije, Janko se sa celom svojom kneževinom odmah pridružio ustanku, a kako je bio poznat sa svoje pravičnosti, razboritosti i junaštva, ubrzo je postao glavni vojvoda beogradske nahije. Bio je lepe spoljašnosti, na skupštinama darovit govornik, u borbama vrlo snalažljiv, okretan i junačan starešina. U narodu je bio popularan a savremenici su ga zvali "mudri i junački Janko". On je bio jedna od najmarkantnijih figura Prvog ustanka.
 
Od samog početka ustanka učestovao je u svim bojevima: pri zauzimanju Beograda, pri osvajanju Rudnika, u boju na Vrbici itd. Karđorđe ga je 1806 god., za vreme borbi u Mačvi, poslao kao pomoć. On se tamo odlično snašao i pokazao kao veliki junak. Posle paljenja sela Sovljaka pobio je šszdesetsedam Turaka i oteo im čitav plen koji su bili zaplenili. Poginuo je goneći Turke ka Šapcu, baš uoči same Mišarske bitke. To je bio veliki gubitak za ustanak.

Katić je bio u velikom prijateljstvu sa Karađorđem, stalno je bio uz njega ali je pripadao onoj grupi vojvoda koji su tražili takvo državno uređenje koje bi ogrančilo Voždovu samovolju.


Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jul 10, 2011, 04:05:27 pm »

**

JANKO KATIĆ


Ne bejaše se još navršila ni prva godina srpskoga ratovanja sa vojskom Sultanovom, a Srbija prinese na oltar slobode možda najveću žrtvu smrću Janka Katića. Najdostojniji takmac Voždov pogibe u leto 1806. godine — ali i jedan od najsvetlijih karaktera u doba veličanstvenog pokreta narodnog ode smrću njegovom Bogu na istinu. "Šapcu se — priča istoričar tih događaja, M. Đ. Milićević — tada približavahu znameniti dani. Za Mišar još ne bejaše saznala ni srpska Vi-a ni srpska Klija. Prijatelji iz Klenka, na levom bregu Save, javno tugovahu, daće sve propasti, ako iz Šumadije ne stigne pomoć. Hasan-paša, zauzevši Šabac, pođe s vojskom niza Savu, i prve mu čete već dopreše do potoka Vukodraži; ali kad ču da mu od Tamnave dolazi u bok Janko Katić sa Šumadincima, ustavi se da sačeka i razbije tu srpsku vojsku. Katić napade Turke u selu Krniću, na Dugim Njivama, razbi ih i potera ka Šapcu.

U tom gonjenju Jankovi vojnici stigoše nekog starog Turčina, i, videći da je već ostao od svoga društva, povikaše:

— Predaj se, Turčine; ne gini ludo!
— Da se predam, reče Turčin: — ali kom? Ko vam je starešina?
— Vojvoda Janko Katić; njemu se predaj!

U taj mah i sam Katić na konju dolete k vojnicima, hoteći očuvati život zarobljeniku, pa i on turski viknu:

— Ne boj se Turčine; tvrda je vera! Predaj se slobodno!
— Kom da se predam? upita on na novo, dobro razgledajući i vojvodu i konja njegovoga, kao da bi se hteo uveriti: da li je to odista Janko Katić:

Janko, kao vojvoda, gleda na sve strane kako se dovršuje poraz turske vojske, pa ovom starcu, i ne gledajući u njega, ponovi:

— Meni, Katiću Janku; ne boj se ništa!

— Predajem se! progovori krvnik, i u taj mah opali jednu kratku puščicu, te vojvodu zgodi posred srca živa....

Tako je u oči samih velikih događaja poginuo vitez, koji je svim i svačim podsećao na pojavu srednjevekovnih ritera. U raskošno bogatu odelu, lika muške lepote, srca Obilićeva — jahao je Katić i za turske sile na neobičnom konju kome je, po orijentalskom običaju ženskoga kićenja, metana na grivu kana — "na đogatu grive oknivene" — onda kad su neprijatelji mislili da je u Srba izumro svaki duh muškoga pregnuća!...
 
Ovaj neobični junak rođen je u drugoj polovini osamnaestoga veka u selu Rogači, pod Kosmajem, beogradske nahije. U mladosti je imao romantičnih doživljaja u ljubavi s jednom Turkinjom s kojom se poznao u Beogradu kod svoje sestre, zarobljenice bogatoga jednog Turčina. Tadašnju dušu njegovu najbolje karakteriše novelistički opis jednog dvoboja.

.... Među delijama, koji se vežbahu u džilitu, bejaše i stari Jašar-aga, koji zažele da se s Jankom ogleda. Janko gledaše da otkloni sukob radi protivnikova častoljublja, koje mogaše lako biti povređeno, a kad ne uspe — prista.
 
... Delije se rastaviše u dva reda, da gledaju dve megdaidžije.
 
Dobre konje razigraše obojica; vešto se drže i Jašar i Janko. Što prvom pomaže dugovremeno vežbanje, to drugom naknađa snaga i mladost.
 
Sukobiše se prvi put.
 
Sudariše se drugi put.
 
U jedan mah izlete Jašaru džilit iz ruke i nekoliko hvata daleko pade na zemlju.
 
Janko se vrati i u najbržem trku povi svoju desnu nogu, a levom se zakači konju za sedlo; saže se do zemlje, desnom rukom dohvati Jašarov džilit, uspravi se, vrati se u sedlo, pa onda pritrča, i starcu, protivniku, predade cilit i duboko se pokloni pred njim.

— Što ga nadbi, što mu džilit izbi — mlađi je; ali što ga nadvisi ovim poštovanjem, to je u neku ruku rug za Muslomana! — šapću među sobom ozlojeđene delije...
 
Malo posle toga Janko je morao ostaviti Beograd i ukloniti se u šumu Kosmaj. Toga, po gotovu pustinjičkoga, života oslobodi Katića narodni ustanak. On bejaše među prvima koji se odazvaše pokretu; za malo pa već stade na čelo svoga kraja a po tom iziđe i u prvi red, jednačeći se kad što i sa samim Voždom. U prvom okršaju, na Rudniku pri osvojenju grada, Katić bejaše uporedo sa Karađorđem, s kojim bejaše i na razbojištu u Vrbici, gde besni Kučuk-Alija nenadno napade malenu vojsku srpsku.
 
Kad ustanak zahvati veće razmere, pokuša austriski dvor preko đenerala Ženeja u Zemunu da izmiri Srbe i Turke. Sastanak, na koji Turci dođoše rado a Srbi nerado, bejaše 28. aprila 1804. u Zemunu u đeneralovoj bašti. Tu bejaše i Katić. U sred mučnoga pregovaranja, ukaza se na levoj strani Save plamen od zapaljenih kuća topčiderskih. Katić skoči i, sevajući očima, reče đeneralu:

— Nuto, gospodine! Vi nas na carski i vaš obraz prevedoste preko Save, a dahije pale kuće i robe sirotinju kao vuci ovce bez pastira!
 
Vide i đeneral da od mira ne može biti ništa, ali opet uze utišavati Janka:

— Polako, Janko! Polako, Janko!
— Lako ću, gospodine, lako! — odgovori Janko — jer sam ovde za vodom i prevaren, al' čućeš me sutra na Vračaru!
 
Za tim se okrete Turcima:
 
— Čujte, i dahiski i carski Turci! Idite i kažite kurvi Kučuk-Aliji: u jutru rano neka iziđe na Dedino Brdo ili u Vračar, gde on voli, pa hat mu, hat mi! kubura mu, kubura mi! gardija mu, gardija mi! sabljamu, sabljami! čime on voli, da ja i on mejdan podelimo, a sirotinja neka mirna bude!
 
Svi ustadoše da pođu, a Katić još jednom viknu Turcima:

— Jošte jedan put vam kažem, kažite opet kurvi Kučuk-Aliji što mu poručuje Katić Janko iz Rogače; ako je muško, sutra rano na mejdan da mi iziđe!..
 
Kad se, odmah po tom, poče skupljati srpska vojska da stegne dahije u Beogradu, tu je bio i Katić, a odatle je otišao na predaju Požarevca. Još je Janko te godine s Jakovom Nenadovićem udario na Šabac, a kad se pojavio Bećir-paša sa svojom vojskom da kazni dahije i zavede red, Katić mu je izišao u susret i s ostalim knezovima izneo, docnije srpske, zahteve.
 
Ovome junačnom i plemenitom predstavniku i vođu naroda srpskog već je iduća godina, 1806, donela smrt kao najveći gubitak u samom pravom početku velikoga dela.


Znameniti Srbi XIX veka | Andra Gavrilović | Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Jun 12, 2012, 02:16:58 pm »

*
JANKO KATIĆ
"Nepročitani" memoari Prote Matije



KORENI NESLOGE

Zanimljiva je polarizacija mišljenja kad je u pitanju ličnost znamenitog ustaničkog vojvode Janka Katića. O njemu prvo piše mitropolit Stratimirović i pored svih sposobnosti nema visoko mišljenje. "Janko Katić je uistinu prost, ali uočljiviji od ostalih, gibak, duhovit, u ophođenju vešt i prijatan čovek. Pre ustanka je bio ugledan oborknez. Od sviju je najrečitiji i uživa najveće poverenje Crnoga Đorđa. Koliko Đorđu, toliko i njemu leži opšta stvar na srcu... Svoj veliki uticaj nije stekao samo svojim vezama sa Crnim Đorđem, no i pre ustanka odlično pokazanom umeću i u pojedinim narodnim neprilikama." Prota govori samo najlepše, kako je hrabar i odlučan kao malo ko. Vožd je izgleda uvek imao potrebu oslonca na nekoga. Do ustanka najviše poverenja ima u Stanoja Glavaša te ne čudi i što se njemu nudi i vođstvo ustanka na izbornom skupu u Orašcu.

Kasnije kroz ustanak sve do Katićeve smrti Đorđe se oslanja na njega kao nekad na Glavaša koji kroz ustanak prolazi skoro neprimetno tako da se u njemu ne može da prepozna čovek tako velikog ugleda koji je ranije imao.

Kao što je rečeno, za Protu on je "mudri i hrabri Janko". Pri povratku iz Rusije on prvo ide kod Katića. "Ja odande u Rogaču Katiću, u Topolu Karađorđu i u Brankovinu." Sličan je i odnos Katića prema Proti. "Piše mi Janko Katić da su svi momci odustali Karađorđa, te je sam ostao, no brže da u Rogaču dođem, da idem u Topolu, da vidimo šta je bilo. Ja za dan u Rogaču dođem, sutra idem u Topolu..." Odavde se saznaje da se od Brankovine do Topole putuje dva dana.

Samo je topolski kazivač Petar Jokić na izvestan način blizak onome što kaže mitropolit Stratimirović: "Janko je bio još pod janičarima knez, pa kad oni počnu seći knezove. On s knezom Simom pobegne u šumu, pa se nije mešao ni sa Srbima, niti je Turcima zlo činio, a to zato da bi, ako Turci zavladaju opet Srbima, on kod njih u čest knezom ostao".

Sima pominje neku ljutnju Katića što navodno nisu njega izabrali, a zatim govori kako mu se predskazala skora propast kroz gledanje u plećku posle ručka sa Lukom Lazarevićem.

Izgleda da je Janko darovit, odlučan i sposoban čovek, sklon da deluje samostalno bez želje da bude na čelu pokreta. Gde je prisutan, kao na pregovorima u Zemunu, i Crni Đorđe pada u zasenak. Otuda Vukova tvrdnja da je Katić "strašan" za Crnoga Đorđa. Kao prevodilac učestvuje i u pregovorima sa Bećir-pašom. Darovit i sposoban, zadovoljan je sobom i onim što ima i ne pokazuje težnju za vođstvom. I do slepog guslara i skoro jedinog pevača o ustanku, Filipa Višnjića, nisu stigle najbolje vesti o junaštvu Katića.

Katić Janko u zemlju preda se,
Jer Katiću milo ne bijaše
Boj zametat’ u zemlji neznanoj
S malo društva i mnogo Turaka
Društvo malo a i to nevešto,
Ne poznaje staza ni bogaza.

Pomenuto je koliko je baš kod Jankove vojske zastupljen princip vezanosti za svoj kraj i svoga vođu. Tu treba tražiti razlog Katićevog kolebanja, na koje guslar Višnjić skreće pažnju, a ne u pomankanju hrabrosti.


Živorad Janković
Deo teksta preuzet sa: Pravoslavlje
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: