Jovan Gligorijević /Zeka Buljubaša/ (1785—1813)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Junaci i vojvode Prvog srpskog ustanka « Jovan Gligorijević /Zeka Buljubaša/ (1785—1813)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jovan Gligorijević /Zeka Buljubaša/ (1785—1813)  (Pročitano 3363 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 656



Pogledaj profil
« poslato: Jul 08, 2011, 12:25:50 am »

*



ZEKA BULJUBAŠA
(Sjenica, 1785 — Ravnje, 1813)


Spomenik Boju na Ravnju (1813) u kome su ostavili svoje živote znameniti srpski junaci Zeka Buljubaša i njegovi "golaći", delo kamenoresca Milana Najmana, podignut je 1926. godine u centru sela Ravnja. [Ljiljana Grčić, dipl. geograf, Beograd]

Na spomeniku piše:

                                                                               Za junačka vaša dela,
                                                                               Vasiona znade cela!
                                                                               Kosti su vam rasejane,
                                                                               Al s' pobedom uveličane!
                                                                               Spomen borbe za slobodu,
                                                                               Nek imena vaša budu!

                                                                               Spomen podižu zahvalni Ravnjanci, godine 1926.

* * *

"Zeka Buljubaša, bio je stanovnik Crne Bare, a doselio se iz Bosanske Dubice sa dva brata i bio je oženjen. Ime mu je bilo Krsto, a prezivao se Selaković. Kada je poginuo na Ravnju 1813, ostavio je iza sebe dve kćeri koje su se obe udale u Crnu Baru i imaju svoje potomstvo".
[piše: Zoran Milošević, Српско наслеђе — istorijske sveske broj 11, novembar 1998]

* * *

O BOJU NA RAVNJU "Boj se bio 17 dana bez prestanka. Tu su Srbi takvu vatru izeli i takvu muku imali, kakva dotad nije bila ni na jednom kraju Srbije...
I Turčin provali u šanac i postrada srpska vojska, ali izgibe i Turaka kojima se ni broja ne zna...
I tu pogibe hrabrih junaka, kakvih više majka neće roditi..." [Milan Đ. Milićević]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 656



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Maj 31, 2012, 10:07:56 pm »

**

JOVO GLIGORIJEVIĆ — ZEKA BULJUBAŠA


Pod imenom Jovo Gligorijević, Zeka je rođen u Novoj Varoši, u Nahiji sjeničkoj, ali godina njegovog rođenja nije utvrđena. Došao je u Srbiju u vreme Karađorđa i odmah se pridružio ustanicima, pre svega grupi koja je bila pod ravnanjem i komandom Stojana Čupića — Zmaja od Noćaja. Docnije mu je povereno da čuva granicu na Drini od Turaka i on se smestio u Parašnici, u ataru mačvanskog sela Crna Bara. Oko sebe je okupio "gole sinove" kojih je, prema potrebi, bilo od 50 do 200. Bili su to "sve sami bećari, ljudi bez kuće i porodice, ... u početku i goli i bosi, ali su oni docnije bivali odeveni sve u čohu i zlato, a okićeni najlepšim oružjem". Vični borbama i vešti sa oružjem, u mnogobrojnim okršajima sa Turcima zadobijali su bogat ratni plen i postajali imućni ljudi.

Zahvaljujući podacima zabeleženim i otrgnutim od zaborava (Podrinske novine, 1906), povodom obeležavanja stogodišnjice Mišarske bitke, u mogućnosti smo da navedemo neka imena Zekinih "golaća": Ilija iz Đulbeša u Bosni, Ignjatije Bjelić, Marinko Sićić, Mića i Vasilj Šumanac iz Crne Bare, Ostoja Pušibrk i Živan Čonjaga iz Salaša Crnobarskog, Jovan Lacković i Jovan Ninković iz Klenja, Mijailo Kara iz Slepčevića, Mijailo Šiša iz Belotića, Mijailo Ković iz Bogatića, Stepan Gadžulić i Stevan Kačkić iz Noćaja, Luka iz Tabanovića i Nenad iz Dvorova u Bosni. Imena mnogih drugih izgubiše se u zaboravu.

Zeka je imao naročitu sposobnost da dozna turske tajne i planove i zbog toga je često prelazio preko Drine, u Bosnu. Bio je to čovek neobične telesne snage i krupnog glasa, a naravi vesele. Odlikovao se razboritošću u prosuđivanju, domišljatošću u kritičnim situacijama i velikim ličnim junaštvom. Vojvoda Pop Luka Lazarević, tražeći njegovu pomoć u odbrani Loznice krajem jula 1809. godine, ovako mu se obraća:

Goli sine, Buljubaša Zeko!
Ded' ustani i golaće kreni!
Da si brzo u Lešnici bjeloj,
Loznica nam u nevolji cvili!


A praveći raspored za napad na Turke kod Loznice, ovako mu zbori:

Goli sine, Zeko Buljubašo!
Dobro čuvaj brda i Gučevo,
Uteći će u planinu Turci.


Iz prepiske, protokolisane u Karađorđevom delovodniku, saznajemo da je, 28. juna 1813. godine, Stojanu Čupiću bilo izdato naređenje da podigne šarampov kod Rače, u koji će biti smešten Zeka sa svojim golaćima i jednim topom.

Na iskraju leta 1813. godine, jaka turska vojska je svom silinom pritisla Srbiju i osvojila, jedan za drugim, utvrđene ustaničke šančeve. Pali su Lešnica i Loznica, a presudni boj se odigrao na Ravnju. Po Karađorđevom naređenju, na uskom zemljouzu koji se desnim krilom naslanjao na Savu, a levim na Zasavicu, podignut je šanac, koji je bio snabdeven dovoljnom količinom hrane i municije za dugotrajniju opsadu. Ustanici su smatrali da će tu uspeti da zaustave tursko nadiranje, dok im ostale jedinice ne priteknu u pomoć. U šarampovu se nalazilo preko 3.000 ustanika, među njima i golaći Zeke Buljubaše, koji su se odlikovali umešnošću i veštinom stečenim u mnogobrojnim okršajima sa Turcima. Dodatno samopouzdanje ustanicima je ulivao jedan veliki top.

Turci su uporno napadali šanac. Konjica je dopirala do samog grudobrana, ali je odatle odbijana odlučnim plotunima ustanika. Ni juriši konjice, ni snažna, paljba artiljerije, čak ni prokopavanje krivudavih rovova do samog ustaničkog šarampova — ništa nije moglo slomiti otpor ustanika. Tada su Turci, od klada i pruća, napravili primitivni pontonski most preko Zasavice, preko njega prebacili jedan top i počeli tući ustanike sa boka. Ustanici su na brzinu podigli nasip koji ih je štitio od bočne vatre i nastavili da pružaju otpor.

Onda su nastupile kiše koje su nakvasile zemljište, napunile šanac vodom i ovlažile barut. Očekivana pomoć sa Cera nikako nije stizala. U šatoru Stojana Čupića starešine su se okupile na većanje i donele odluku da šanac napuste. Tome se energično suprostavio jedino Zeka Buljubaša, izjavljujući da Turci mogu dalje prodreti samo preko njega mrtvog.

Posle očajničke borbe, turska vojska je konačno razbila ustanike i prisilila ih da se, u velikom neredu, povuku iz šanca. Po pričanju Živana Simića, savremenika boja na Ravnju, "ko nije utekao u Nemačku i u adu, i ko nije preplivao Zasavicu, svi su (do 3.000) pali od Turaka, ili podavili se..." Videći stradanje svoje braće, Zeka sa svojim golaćima načini poslednji lanac odbrane. Po cenu svojih života čuvali su odstupnicu ustanicima koji su uzmicali. Uveren da se gasi "sveća srpske slobode", Zeka i njegovi goli sinovi nisu mislili o sopstveno izbavljenju. Dok je bilo baruta, zaustavljali su Turke puškama "iza nekih fatova", a onda, "pomenuv Boga i svoj narod, juriše s golim noževima u Turke, i tu, sekući, budu isečeni svi do jednog"...


Branko Šašić

Branko Šašić | ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI | Štampa "Dragan Srnić" | Šabac, 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 656



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Novembar 01, 2013, 06:59:45 pm »

**

ZEKA BULJUBAŠA


STAREŠINA GOLIH SINOVA

Zeka je rođen u Novoj Varoši, u nahiji seničkoj. Došao je u Srbiju u vreme Karađorđeva ustanka, i nahodio se uza Stojana Čupića. Docnije je bilo određeno da čuva drinsku granicu od Turaka, i on se smestio u Parašnici, u ataru crnobarskom, i tu pribrao Golih sinova kad 50, kad 100, a kad kad i 200.

Zekini su se vojnici zvali "Goli sinovi" za to što su bili sve sami bećari, ljudi bez kuća i porodica, pa naravno u početku i goli i bosi, ali su oni docnije bivali odeveni sve u čohu i zlato, a okićeni najlepšim oružjem.

Zeka je naročito bio lak da dozna, i često da pomete turske vojske onamo preko Drine, ali i u velikim sukobima on je svakad uzimao na se deo junačke zajednice, i svakad se odlikovao ličnim junaštvom i mudrim rasporedom.

Njemu Luka ovako piše :

"Goli sine, buljubaša Zeko!
Ded' ustani i golaće kreni!
Da si brzo u Lešnici bjeloj,
Loznica nam u nevolji cvili!"

Dalje u rasporedu za napad na Turke kod Loznice, veli mu:

"Goli sine, Zeko Buljubaša!
Dobro čuvaj brda i Gučevo,
Uteći će u planinu Turci."

Kad je 1813 sila turska, pod vezirom Derendelijom, nagrnula ispreko Drine na Srbiju, Srbi su načinili šanac na selu Ravnju, na onom zemljouzu između Zasavice i Save, i tu su mislili da ustave tursku silu, dok joj druga srpska vojska ne bi ozgo udarila sleđa, te da tako suzbiju Turke i vrate ih u Bosnu.

Ova se nada ne ispuni, nego naprotiv ova turska vojska razbije Srbe i natera da se povuku iz šanca, i to u velikom neredu. Videći tu pogibiju braće svoje, Zeko, sa svojim golim sinovima, načini najstražnji lanac, te stane zaklanjati Srbe koji se povlače, a uzbijati Turke koji napadaju. Time je mnogima obezbedio uzmicanje, a sebi i društvu svom kupio pravo na nesamrtno ime. Uveren da se već sprema da utuli sveća srpske slobode, Zeka sa svojim golim sinovima nije ni mislio o svom izbavljenju. Dok je trajalo baruta, ustavljali su Turke puškama, a kad toga nestane, oni povade noževe svoje, još po jednom pogledaju na naoblačeno nebo nad Srbijom, osvrnu se na lepe ravni mačvanske, pa pomenuv Boga i svoj narod, juriše s golim noževima u Turke, i tu, sekući, budu isečeni svi do jednog!

Eto tako je svršio niz svojih junačkih dela "Goli Sin Zeka Buljubaša."

Zeka je bio čovek šišakav, glavat, neobične telesne snage, dugih obraza, krupnog glasa, smeđe kose; naravi je bio vesele; u suđenju razborit. Kad je noginuo, nije mu bilo više od 45 godina.

Bog da prosti i njega i sve njegove junačke drugove!


Milan Đ. Milićević

Milan Đ. Milićević Kneževina Srbija | Državna štamparija | Beograd, 1876
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 656



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Novembar 01, 2013, 07:09:24 pm »

*

DOJADIO TURSKI ZULUM

Zeka Buljubaša je ostavio splavarenje i pridružio se Stojanu Čupiću u borbi protiv ljutih Osmanlija.

ZEKA Buljbaša — Jovan Gligorijević je rođen 1785. godine u Sjenici u Starom Vlahu.

Potiče iz siromašne porodice srpskog seljaka u kojoj su, pored njega, bili još dva brata i tri sestre. Imao je upadljivo zelene oči, zbog čega su ga roditelji i okolina prozvali Zeka. Kasnije, kad je u Prvom srpskom ustanku postao i ustanički buljubaša, postao je poznat u srpskom narodu i njegovoj istoriji kao Zeka Buljubaša.

Kao dete siromašnih roditelja posluživao je u manastiru, gde je naučio da čita i piše. Zatim je služio kod turskih i srpskih trgovaca, gde je dobro naučio i jahanje konja, rukovanje oružjem i snalaženje u bespućima, kao i turski govor.

SUKOBI SA TURCIMA

Teško je podnosio turske zulume i zbog toga je dolazio u sukobe sa njima. Zbog toga je promenio mesto boravka i nastanio se u Višegradu. Službovao je kod jednog viđenijeg trgovca građom, koji je otkupljivao balvane, spuštao ih splavovima niz Drinu do Bosanske Rače i Sremske Mitrovice i tu prodavao.

U splavarenju Zeka je našao sebe, dobro naučio da pliva, roni i savlađuje ćudi ove brze i plahovite reke. Često splavareći, dobro je upoznao i svaki delić reke posebno njene gazove, obale, ali i pribežne terene, što mu je bilo od velike koristi u toku njegovog četovanja na Drini u burnim godinama Prvog srpskog ustanka.

Zekaje dobro upoznao težak i ropski život srpskog seljaka, tursko nasilje nad njima, slušao priče o srpskim hajducima i priželjkivao da se i on uključi u tu borbu. Zato se i posebno obradovao vestima o Karađorđevom ustanku u Šumadiji i širenju tog plamena po čitavoj Srbiji, od Drine do Timoka.

Čuvši da su se na Drini u Mačvi pojavili ustanici Stojana Čupića koji je veoma uspešno suzbijao turske pljačke iz Bosne i čuvao oslobođenu teritoriju, Zeka se, umesto u Sremskoj Mitrovici, sa gazdom pozdravio u Bosanskoj Rači, najavivši odlazak među srpske ustanike.

MEĐU USTANICIMA

Stojana Čupića je, posle oslobađanja Šapca, kao najboljeg poznavaoca staza i bogaza između Drine i Šapca, poslao na Drinu Jakov Nenadović, da zatvara puteve od ove reke ka Šapcu. On je razmestio svoje straže pokraj Drine, po njenim vrbacima i uvalama na širokom području, od uliva Drine do Žičkog potoka. Sedište je često menjao: Parašnica, noćajski Salaš, Bogatić...

Zeka je sa drugom preplivao Drinu. Krenuli su u dubinu Mačve, ali su ih zaustavila dva čoveka sa uperenim puškama i pitali gde idu. Odgovorio je da su Srbi kojima je dodijao turski zulum i da su pošli u Srbiju da se zajedno sa svojom braćom bore protiv Turaka. Raspitivali su se za Stojana Čupića i molili da ih njemu sprovedu. Straža je bila Čupićeva, pa su im predali kubure i handžare koje su nosili u torbama. Krenuli su u Parašnicu ka Čupiću.

Stojan ih je lepo primio i, posle dužeg ispitivanja, stekavši utisak da se radi o snažnim, rodoljubivim i plemenitim Srbima, prihvatio ih među svoje momke. On je imao običaj da proveri kondiciju i znanje u rukovanju sa oružjem novopridošlih momaka, pa ih je, kada se uverio da oni dobro rukuju puškom, kuburom i handžarom, rasporedio u jednu od svojih četa koja je čuvala Drinu nasuprot Bosanskoj Rači.

Prijem među Stojanovim momcima je bio izvanredan. Svi su bili mladi, dobro naoružani i odeveni. Poticali su uglavnom iz okolnih mačvanskih sela i bili dobri poznavaoci terena, ali je među njima bilo i ljudi iz Semberije, Srema, pa ček i Hercegovine. Vladalo je veliko drugarstvo i međusobno poštovanje, delili su sve što su imali. Zeka je raspoređen u desetinu bivšeg hajduka iz Crne Bare Dragoja.
Čete su bile dobro obezbeđene od drinskog i savskog pravca stražama i zasedama. Uz to, Stojan je, kao bivši trgovac, razvio i veoma dobru obaveštajnu mrežu među prekodrinskim srpskim seljacima i Srbima u Sremu, pa su se svakodnevno kod njega slivali dragoceni podaci.

Posedovanjem drinske obale i razvijenim obaveštajnim radom, Stojan je veoma uspešno čuvao oslobođenu teritoriju Mačve sa zapadne strane, dok je Kitoške prolaze u to vreme čuvao prota Nikola Smiljanić sa svojim momcima. U sklopu ovog obezbeđenja je i Zeka sa drugovima, raspoređen po smenama, čuvao drinske obale.

ŽIVI BEDEM

U istoriji Prvog srpskog ustanka posebno mesto zauzimaju Zeka Buljubaša i njegovi golaći, koji su danonoćno čuvali srpsku granicu na Drini, potpomagali srpskim ustanicima u svim važnijim bojevima sa Turcima u Podrinju i Mačvi i njihovim ofanzivama u Bosni. Svi su hrabro izginuli štiteći odstupnicu ustaničke vojske sa Ravnja.


Piše: Dr Miladin Stevanović | 23.12.2003. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 656



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Novembar 01, 2013, 07:32:51 pm »

**
III DEO: BESMRTNIK


DIVOVI

...Uputila se u trku konjica turska pravo k šancu...

Najedanput sve poleže po crnoj zemlji i zavlada tajac. Čuo se samo topot što je zemlju potresao i cakat oroza na puškama...

Ništa skuplje i ništa jevtinije od glave čovečje. I kruške kad treseš milostiviji si nego u boju... To je padalo kao snoplje; svaki pucanj nosio je po jedan život... Kroz onaj lom razlegala se zapevka i vrisak konjski. Jarko sunce, koje tek što beše obasjalo, zavi se tamnim plaštom, kroz koji ne mogoše probiti sjajni zraci...

Ali se opet tuklo. Starešine turske golim sabljama nagoniše svoje ljude u borbu... A ovi u šancu sve oduševljeniji...

Stanko je jurio tamo-amo i tukao. Zeka, prav kao bor, čisto popevaše od radosti što njegova nejaka četica takav lom gradi. Zavrzan je pravio šale i sa živim i sa mrtvim. Ivanko mu reče:

— Grehota je podsmevati se mrtvacu!...
— A šta smo mi? — pitaše on onako uzgred, pa, ne tražeći odgovora, iđaše dalje od jednog do drugog.

Deva je sedeo mirno i pucao. Nijedan ribić na njemu nije zaigrao. On beše hladan kao da pokiva kamen u svojoj vodenici...

Tri puta jurišaše Turci, i tri puta ih odbiše... Glasno se smejao Zavrzan kad ugleda da se povijaju njihovi redovi.

— Zeko!... Još ćeš ih zavitlati u Bosnu!... I ko zna što bi učinila ova šaka sokolova da beše baruta; ali baruta nestade.

Turci baš u taj mah jurnuše četvrti put.

— Nema baruta!... Da jurišamo! — viče Zavrzan.

I skoro da se reše, ali se diže Deva i reče:

— Ne.
— Pa šta ćemo? — upitaše.
— I jurišaćemo!... Ali najpre da učinimo sve. Neka pođu nekoliko za mnom...
— Šta li je sad smislio? — pitaše Stanko Zeku.
— Mora da je nešto pametno — reče Zeka.

Pa zapovedi nekolicini te pođoše za Devom.

— Pritegnite vi malo!... — reče Deva.

Ode. I za nekoliko trenutaka vrati se. Svaki je nosio po dve košnice u rukama...

Glasan smeh pozdravi ga.

A on dokopa košnicu i stade uz sami bedem.

— Puštajte Turke bliže! — reče tiho.

Za nekoliko trenutaka utišaše se oni u šancu. Turci halaknuše i jurnuše... Konji se propinjahu da uskoče u šanac...

U taj mah pade nekoliko košnica među njih.

I nasta nov lom... Razljućene pčele činiše svoje. To behu tek neprijatelji, što goniše i konje i junake u vale savske i zasavičke...

Kad se to načini, Deva pogleda u Zeku pa reče:

— Sad možeš otvoriti kapiju...
— To i hoću!... Nego, braćo, da se još jedanput alalimo! — reče Zeka.

I izljubiše se kao da će u svatove.

— Ja govorim braći i junacima... Hoćemo li da izginemo?
— Do jednog! — povikaše.
— Onda — evo!...

I otvori kapiju, pa jurnuše s golim noževima među Turke... I izgubiše se u turskim redovima... Čulo se samo dovikivanje:

— Ha!... Ne daj!... Drž̓ onog tamo!... Zbogom braćo... osvetite me!...

I susretahu se u ljutom boju.

— Junački, Devo! — dovikuje Zavrzan. — Ala Stanko džumbusa!... Gledaj Zeku šta čini! Ej, veseli Klempo, zar izgubi glavu?... Ček da te bar ja osvetim!...

I mlatnu Turčina što oseče glavu Klempi, ali udarac što ga iza leđa dobi obori i njega!... Umuknuše usta koja su veselila držinu...

— Pogibe Zavrzan! — viknu Stanko Zeki. — Juriš tamo!

I upade u najgušće redove. Otuda se vrati s prebijenim nožem...

Ali družina sve manja. Ostalo ih desetak, i to bez oružja. Tukli su se puškama kao vrljikama. U najvećem očajanju Stanko pogleda u nebo. Pogled mu pade na sadevene hvatove, što ih preko Save prenosiše na nekoliko dana pred borbu. Njemu senu kroz glavu:

— Pobratime!... Evo nam oružja!...

I u trenutku svaki držaše po jednu cepanicu u rukama...

I složno učiniše još jedan juriš. Još jednom prsnuše mozgovi, pa se sve utiša...

I Turci provališe Ravnje...

Šumi Sava i svojim šumorom priča priče o junacima... Ćuti Zasavica kao stari grešnik od koga ne možeš rečce iščupati; i njeni vivci kao i njene ribe — nemi su. Ali stoji neko što remeti istoriju, što joj ništi najsjajnije primere, što je odskočio od sviju i stao u red Termopila. To je šanac na Ravnju. Kao seda starina, on je obrastao u trnje i korov; ali je još ponosit te dere nebesa...


Janko Veselinović

Odlomak iz romana Janka Veselinovića "Hajduk Stanko"| RAD | Beograd, 1986.






Boj na Ravnju
rad slikara Mladena Josića (1897—1972)
ulje na platnu
Istorijski muzej Srbije
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: