Ljubica Obrenović (1788—1843)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « SRPSKE VLADARSKE PORODICE « Obrenovići « Ljubica Obrenović (1788—1843)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ljubica Obrenović (1788—1843)  (Pročitano 12186 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« poslato: Jul 07, 2011, 10:37:47 pm »

**





KNEGINJA LJUBICA OBRENOVIĆ
(Srezojevci, ?14.01.1788 — ?Novi Sad, 26.05.1843)

Prva kneginja obnovljene Srbije, Ljubica, žena Miloša Obrenovića, rođena je godine 1788. u selu Srezojevcima, nahije rudničke, od roditelja Radosava i Marije, a u čuvenoj kući Vukomanovića.

Brak između Miloša i Ljubice bejaše sklopljen iz ljubavi, a Ljubica se, najpre neumornim radom u domu a po tom srčanom odlučnošću, vazda znala naći u prilikama koje su, naizmence, nastupale u menljivom životu ondašnjega pokolenja.

Godine 1813, u ono teško doba kad se valjalo sklanjati ispred sile turske, ponuđena da prebegne preko Save ili, možda, u Crnu Goru, Ljubica je odgovorila: "Živa neću iz svoga zavičaja", u kome je odista i ostala, a u početku 1815. sklonila se sa decom i svekrvom u manastir Nikolju, teško pristupno mesto u klisuri ovčarsko-kablarskoj. Tu je zaklela momka Marka Štitarca da ih, ako bi i tu Turci prodrli, pokolje sve da ne bi Turcima živi pali u ruke, do čega, hvala Bogu, nije došlo.

Ali vreme iz dana u dan donošaše nova iskušenja: borbe na Ljubiću, gde je trebalo položiti osnovu za novu Srbiju, bejahu promenljive a boj jednoga dana i nesrećan. U trenutku najveće klonulosti kad se Miloš sa drugim vojvodama vrati čak do svoje kuće, Ljubica, čuvši za uspeh srpskoga oružja u Levču, iziđe pred klonule vođe s teškim prekorom: "Eto vidite šta rade ljudi! A vi šta ste učinili? Kecelje ženske pašite, pa mi žene da idemo da se bijemo!"

Posle svega došlo je doba i za mirniji život, za rad na unutarnjem uređenju zemlje koja je najzad došla do svoje slobode. Tada je nastupilo i u životu Ljubičinu drugo doba, u kome se ona, opet, znala naći i biti na vrhuncu svoga poziva.

Živeći u oslobođenoj Srbiji u različitim mestima gde je Knez Miloš imao svoje dvorove, Kneginja je Ljubica bivala u prilikama da učini čast pojedinim književnicima srpskim i tuđim, koji svi od reda s neobično mnogo topline i hvale beleže neobičnu pojavu prve vladarke nove Srbije.

Njen brat Jovan Vukomanović pogibe u cvetu mladosti svoje u boju na Požarevcu 1815. godine. Žaleći brata svoga, Ljubica nikad više ne htede staviti u uši minđuša ni kititi se onako kako se dotle kitila. Pojedini pisci pominju njeno bogato odelo u kojem se prikazivala u potrebnim prilikama, ali niko više ne vide na njoj još jedan od ženskih uresa — minđuša!

Ljubica je u znatnoj meri uticala i na razvoj unutarnjih prilika Kneževine Srbije. Ali taj njen uticaj, i ako je činjen uvek u najlepšoj nameri, nije uvek pogađao prava puta. Njega lepo karakteriše biograf Kneginje Ljubice ovim rečima: "Ova retka žena... i nehotice je pomogla da se toliko potrese i, za duže vreme, iz Srbije ukloni porodica Obrenovića. Želeći videti svoga muža ograničena u životu privatnom ona je snažno pomagala njegovim političkim protivnicima, koji su ga, najposle, i iz zemlje udaljili. A kad je opet htela njega vratiti u zemlju, slabila je vlast sinu, i tako, želeći vratiti u Srbiju "Starog Gospodara", oblakšala je neprijateljima Kneza Mihaila da i "mladoga" istisnu iz zemlje 1842".

Ali je posle ovoga poslednjega neuspeha samo malo još bila u životu. U pedesetpetoj svojoj godini, 14. maja 1843. preminu ona u Novom Sadu, i Knez Mihailo je svečano sahrani u sremskom manastiru Krušedolu. Grob se njen često pohodi i smatra se kao jedan od onih neobičnih amaneta koji su povereni krušedolskoj svetinji.

Po opisu biografa Kneginja je Ljubica bila srednjega rasta, snažna, vredna, razborita i odlučna, pobožna i veoma lepa žena. —


Znameniti Srbi XIX veka | Andra Gavrilović | Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.

Na slici kneginja Ljubica sa sinom Milanom, 1882 | ulje na platnu, 101x140 cm | rad Stevana Todorovića (1832—1925)
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: