Jevrem Obrenović (1790—1856)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « SRPSKE VLADARSKE PORODICE « Obrenovići « Jevrem Obrenović (1790—1856)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jevrem Obrenović (1790—1856)  (Pročitano 6377 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« poslato: Jul 07, 2011, 10:35:03 pm »

**





JEVREM OBRENOVIĆ
(Dobrinja, 18.03.1790 — Vlaška, 09.09.1856)

Najmlađi brat Kneza Miloša Velikoga, Jevrem Obrenović, rođen je u Dobrinji 1790. godine.

U doba kad bejaše i sveštenika gotovo nepismenih Jevrem je odvajao od većine svojih vršnjaka pored ostaloga i time što je bio knjigu izučio. Za to mu se dala prilika i mogućnost u kući Nikole Lunjevice, jer te dve kuće bejahu u neobičnoj slozi i međusobnom poštovanju, a Lunjevica kao jedan od najbogatijih ljudi, odan mirnom napretku i poštovalac prosvećenih radnika, bejaše dobavio naročitoga učitelja u svoju kuću, ponajpre radi svoje dece. Ta stečena pismenost i, bez sumnje, upotreba njena na ličnom usavršavanju, dovešće docnije Jevrema u bliži dodir sa ljudima književnicima i drugim kulturnim radnicima koji su u njemu gledali svoga moćnog zaštitnika.

U dvadesetpetoj godini svoga života posta i Jevrem zatočnikom srpske slobode. Pred sam novi pokret siđe Jevrem na Savu skeli ostružničkoj sa dželepom goveda koje je Miloš spremio bio za prodaju, te da tim novcem kao isplati Turcima otkupljeno roblje a u stvari da bude prva novčana pomoć u novom preduzeću. Ali se Skopljak-paša, po čijem je odobrenju Miloš i izišao iz grada beogradskoga, brzo pokaja što ga je pustio. Kad, pak, poslata potera ne stiže Miloša, onda Turci uhvatiše Jevrema u Ostružnici, pa ga zatvoriše u staru i tvrdu kulu Nebojšu, na bedemu donjega grada beogradskoga. U tom planu ustanak. Jevremova je glava bila u turskim rukama. Teške muke podnese on u tamnici pola godine, ali ga ni besni Skopljak ne smede pogubiti: računao je Skopljak da u nevolji živim Jevremom može iskupiti svoju glavu. Kad, posle mnogih događaja, dođe u Beograd silni Marašlija i u ime sultanovo pozva, Skopljak-pašu da iz grada iziđe, trebaše predati Srbima i Jevrema živa. Iznuren, ali ipak spasen, nađe se Jevrem u slobodi koju narod sa braćom njegovom izvojeva dok je njemu bila zakraćena i sama svetlost sunčana.

U oslobođenoj Srbiji Jevremu bejaše dodeljen severozapadni kraj njen na upravu. On se smesti u Šapcu, dobivši pored šabačke docnije i sokosku, valjevsku i beogradsku nahiju na upravu. Već u tom položaju — kao Gospodar Jevrem — on je bio zaštitnik prosvetnoga napretka. Pojedini književnici, putnici, spominju s hvalom njegove dočeke, odlikovanja i uputstva. Jako se, sem drugih, i profesor Đorđe Magarašević, koji je, putovao po Srbiji s kraja avgusta i u početku septembra. 1827. i koji je kod Klenka prešao preko Save u Šabac, hvali lepim dočekom i pomoći koju je dobio od Gospodara Jevrema.

Godine 1835. Jevrem je zastupao u vlasti Kneza Miloša, dok se on bavio u Carigradu, i tada je sedeo u kneževu dvoru u Kragujevcu. Ali posle dve godine, zbog jednog nesporazuma, pređe Jevrem na stranu kneževih protivnika, a godine 1839. postane jedan od trojice namesnika, koji su upravljali zemljom dok u nju nije stigao mladi Knez Mihailo, koji ga je po tom, postavio za predsednika Državnoga Saveta. Kad se, pak, izvršiše promene 1842, Jevrem ode u Vlašku na svoja dobra, gde je 8. septembra 1856. preminuo. Docnije je posmrtni prah njegov prenesen i sahranjen u, manastiru Rakovici, blizu Beograda. —

Jevrem je sa svojom ženom Tomanijom, kćerju vojvode Ante Bogićevića, imao petoro ženske dece i sina Miloša, čiji je sin Milan, po smrti Kneza Mihaila, proglašen Knezom Srbije a za tim za kralja kao Milan I. Praunuk Gospodara Jevrema a unuk Milošev jeste Njegovo Veličanstvo Kralj Srbije Aleksandar I.


Znameniti Srbi XIX veka | Andra Gavrilović | Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jul 07, 2011, 10:35:15 pm »

**

JEVREM OBRENOVIĆ

Jevrem, najmlađi brat srpskog kneza Miloša Obrenovića, bio je istovremeno i najmlađe od devetoro dece u porodici Martinović Mihailović. Njegova majka Višnja se dva puta udavala. Prvi put, za Obrena Martinovića, iz sela Brusnice, sa kojim je imala troje dece; posle Obrenove smrti, Višnja se udala za siromašnog udovca Teodora Mihailovića, u selo Dobrinju. Višnja i Teodor su imali tri sina: Miloša, Jovana i Jevrema, koji je rođen oko 1790. godine u Dobrinji.

Višnjini i Teodorovi preci su bili hercegovački doseljenici; u ove krajeve su došli krajem 17. ili početkom 18. veka.

Po završetku austrijsko-turskog rata (1788—1791), Teodor umire ostavljajući porodicu u nemaštini. Koju godinu kasnije, braća po majci — Jakov i Milan, koji su živeli na zaostavštini svog oca Obrena u Brusnici, odveli su majku Višnju, zajedno sa Milošem, Jovanom i Jevremom, na svoje imanje u Brusnicu.

Milan Obrenović je bio na glasu kao uspešan trgovac i pametan i razborit čovek. Imao je velikog uticaja na vaspitanje i razvoj mlađe braće, o čemu svedoči i činjenica da su Miloš, Jovan i Jevrem, koji su se inače prezivali Teodorović, uzeli prezime brata po majci — Obrenović.

U oktobru 1813. godine, topovi sa Kalemegdana označili su ponovno tursko gospodarenje Srbijom.

Jesen i zimu 1814/15. godine, Miloš je koristio za pripremu bune u narodu. Podmićivanjem i zaklinjanjem na vernost, dobio je dozvolu da napusti beogradski grad, po izgovorom da ide da kupi zaostali harač. Da bi pribavio obećani novac turskom paši, ali i novac za nabavku oružja i municije, naređuje Jevremu da krene na beogradsku skelu, sa celepom volova, i da ih proda u Austriji. Stigavši u Ostružnicu, Jevrem na kratko dođe u Beograd, ali ga Turci uhvate i zatvore u Kalemegdansku tvrđavu na Zindan kapiji, a zaplenjene volove doteraju u Beograd.

Saznavši da su se Srbi, početkom aprila 1815. godine, ponovo digli na oružje, Sulejman-paša Skopljak htede pogubiti Jevrema, ali ga od toga odvrati beogradski emin-efendija. Tako je Jevrem pošteđen smrti, ali ne i surovog tamničkog života u beogradskoj tvrđavi, gde je proveo oko šest meseci. Pošto su, u avgustu 1815. godine, Miloš i Marašli-ali paša sklopili mir, Jevrem je pušten iz zatvora, ali tek na intervenciju beogradskog vezira.

Godine 1816, Miloš je postavio Jevrema za obor-kneza Šabačke nahije; naredne godine, Jevrem je starešina i Sokolske nahije, a od 1819. upravlja i Valjevskom. Vršio je dužnost u okviru "nastavlenija" dobijenih od Miloša, ali se u nahijama ponašao kao pravi gospodar. Tu se ništa nije moglo dogoditi bez njegovog znanja i odobrenja.

Jevrem je u Šabac stigao u martu 1816. godine. Iz tamnice je izašao narušenog zdravlja i hrom u jednu nogu, ali mu to nije smetalo da pedantno i uredno obavlja sve svoje dužnosti, svuda stigne i sve vidi i čuje.

Ubrzo se oženio Tomanijom Bogićević, sa kojom je imao osmoro dece — sedam kćeri i jednog sina. Punu zrelost i zasnivanje sopstvenih porodica doživelo je samo četvoro: bliznakinje Simka i Jelka, zatim Anka i sin Miloš.

U nadležnim nahijama, Jevrem je imao teška i brojna zaduženja: prikupljanje poreza, komunalno uređenje, osnivanje i organizaciju rada Magistrata, organizaciju zdravstva i sprečavanje epidemija, suzbijanje hajdučije, naseljavanje pridošlica i ušoravanje sela, učešće u suzbijanju mnogih buna u narodu, zaduženja u oblasti diplomatije, itd.

Poreski sistem se sastojao od plaćanja u novcu, zemaljskim proizvodima i radnoj snazi. Da bi mogao uredno i uspešno prikupljati brojne poreze, Jevremu je bilo dozvoljeno da drži određen broj "momaka", uz pokrivanje troškova iz državne kase.

Posle osnivanja Suda opštenarodnog u Kragujevcu 1820. godine, usledilo je osnivanje i nahijskih sudova. Na osnovu Miloševog naređenja od 1. jula 1823. godine, osnovani su sudovi u Šapcu i Valjevu. Knez (starešina) u Šabačkom sudu bio je Sima Slomo, a u Valjevskom Jovica Milutinović.

Jevremova uloga u organizaciji i radu sudstva je od velike važnosti, posebno kad se zna da su nadležnosti Magistrata bile veoma široke i da su objedinjavale i administrativno-upravnu, i policijsku i sudsku vlast. Za sve propuste u radu sudova i sudskog aparata, a bilo ih je, Jevrem je direktno bio odgovoran Milošu.

Iako je Šabac imao bolnicu i lekara u državnoj službi, Jevrem iz Valjeva upozorava Sud o merama koje treba preduzeti da bi se sprečilo širenje kolere preko Save u Srbiju. A kad je obavešten da u šabačkoj varoši ipak ima obolelih, odmah naređuje da se njihove kuće izoluju, kako se zdravi ne bi mešali sa bolesnima.

U redovne poslove spadalo je i suzbijanje hajdučije, koja je naročito uzela maha posle 1817. godine. U to vreme, čuveni hajduci bili su Burmaz i Mikavica koji, na području Valjevske i Šabačke nahije, imaju preko 100 jataka; u Rađevini se skriva hajduk po imenu Đak.

Iz Miloševe i Jevremove prepiske saznajemo da su se Burmaz i Mikavica predali Jevremu 1820. godine, a ovaj ih je prosledio Knezu Milošu. I jednog i drugog je Miloš okovao i bacio u tamnicu, da bi potom, iz neutvrđenih razloga, Burmazu naprečac oprostio grehe i pustio ga, a Mikavicu ostavio u okovima do Mitrovdana, kada mu je zakazano suđenje. Šta više, Miloš naređuje da se Burmaz ubuduće ne uznemirava zbog hajdučije.

Primenjujući oštre, katkad i surove mere, Miloš i Jevrem su uspeli da hajdučiju svedu na razumnu meru, čak bi se moglo reći i da su je iskorenili.

Krajem avgusta 1820. godine Jevrem je, po Miloševoj naredbi, sa knezovima i kmetovima Šabačke i Valjevske nahije, na zbornom mestu srpskih starešina u Topčideru, gde su saslušali ferman koji je Srbiji Porta "darovala". Nezadovoljan njegovim sadržajem, Miloš je odbio da ga potpiše, što je prouzrokovalo zategnutost u srpsko-turskim odnosima.

U aprilu 1821. godine, sa vojskom iz Šabačke i Valjevske nahije, Jevrem učestvuje u gušenju Abduline bune. Pobuna je relativno brzo i lako ugušena. Marko Todorović Abdula se na veru predao Milošu, ali je ubijen pod sumnjivim okolnostima. Drugi kolovođa, Petar Dobrnjac, plašeći se Miloševe osvete, beži prvo u Leskovac, pod zaštitu Šašit-paše, a zatim u Austriju.

Istovremeno, takođe u aprilu 1821, Srbija je sa svih strana opkoljena turskom vojskom. Napetost raste. Ovakva situacija ne odgovara ni Milošu ni Marašli ali-paši, pa se obojica trude da održe red i mir. Međutim, pojedinačni izgredi prete da se pretvore u sukobe širih razmera. Naročito su obesni šabački Turci, koji prete da će udariti na Vladičanski dvor i Jevremov konak, a varoš zapaliti. Već krajem juna 1821. godine, skoro svi Srbi su se iselili iz varoši, odlazeći preko Save u Austriju. Po nalogu beogradskog vezira, u Šabac dolazi specijalna komisija, koja ima zadatak da izgladi nesuglasice između Srba i Turaka. Član ove komisije bio je i Jevrem.

Smrt Marašli ali-paše, 20/21. avgusta 1821. godine, unela je strah i paniku i među Srbe i među Turke. Za njegovog naslednika, Porta je odredila Abdurahman-pašu, dotadašnjeg upravnika Adakalea. Novom veziru Miloš odmah šalje pismo i poklon od 25.000 groša, da mu se u putu nađe, a u Beogradu ga je sačekao Jevrem sa knezovima Šabačke i Valjevske nahije. Nakon toga, Jevrem i dalje ostaje u Beogradu i služi kao spona između Miloša i novog vezira. Međutim, prisećajući se tamničenja 1815. godine, u Jevrema se uvukao strah i on traži od Miloša da ga razreši ove dužnosti kako bi se vratio u Šabac, ali je Miloš neumoljiv. Ipak, 17. oktobra 1821, Jevrema je u Beogradu zamenio brat Jovan.

Po povratku u Šabac, samo na kratko je mogao da predahne. Miloš počinje istragu protiv Nikole Nikolajevića i Lazara Teodorovića, koji su sročili pamflet s namerom da, u blagoj formi, saopšte Milošu sve njegove mane. Sumnjajući u sve i svakoga, Miloš nije poštedeo ni Jevrema, tvrdeći "da mu se od sve braće niko nije nevernijim pokazao". Poznavajući Miloševu narav, Jevrem se nije usudio da izađe pred njega i usmeno se opravda.

Jevrem je učestvovao i u gušenju Đakove bune, koja je izbila u januaru 1825. godine. Pobunjenička vojska je potučena i razbijena, a sam Đak je ranjen u nogu. Poslednji tragičan čin odigrao se u Palanci. Ranjenog Miloja Popovića Đaka postavili su na konja i pustili da prođe ispred streljačkog stroja. Međutim, nenadano, vojnici su odbili da pucaju u njega, ili su pucali iznad njegove glave. Tada pojuri Jevrem za Đakom i ubije ga iz pištolja. Usledile su oštre represalije prema pobunjenom narodu, u čemu su posebno prednjačili Jevrem i Toma Vučić Perišić. Jevremov bes i mržnju prema sopstvenom narodu uspeo je, na jedvite jade, da stiša brat Jovan Obrenović.

U proleće naredne, 1826. godine, izbila je nova — Čarapićeva buna. Đorđe Čarapić je bio učesnik Đakove bune, ali je uspeo da pobegne u Austriju i živeo je u Temišvaru. Njegovi istomišljenici-zaverenici, u Srbiji su rasturali "proklamaciju" kojom pozivaju narod na oružani otpor Miloševoj tiraniji. Za Miloševu glavu, oni nude 50.000 dukata, a za Jevremovu i Jovanovu po 20.000.

Po Miloševom naređenju, Jevrem je krenuo u potragu. Kolovođe puča, braća Đorđe i Marko Čarapić, poginuli su u šumi Manastira Rakovice, kod Beograda, a ostali su živi pohvatani i izvedeni pred sud.

Izbijanje rusko-turskog rata, u aprilu 1828. godine, donosi Milošu nove probleme. Ni Rusija ni Turska ne žele da Srbija bilo kako učestvuje u ovom ratu, što Milošu odgovara, ali je za to potrebno voditi uspešnu diplomatiju. Miloš je svakako cenio Jevremove diplomatske sposobnosti i smatrao ga je najpogodnijom ličnošću koja će predstavljati i štititi interese Srbije u novonastaloj situaciji i okolnostima. Sem toga, sa vojskom iz Šabačke i Valjevske nahije, Jevrem je imao zadatak da, po svaku cenu, spreči prelazak turske vojske iz Bosne, preko Srbije, na istočno ratište.

Poraz Turske u ratu sa Rusijom okončan je Jedrenskim mirom, u septembru 1829. godine, kojim je i Srbija dobila određene privilegije. Godinu dana po potpisivanju mira, Porta je dala hatišerif Srbima. Portinog komesara, koji je nosio original hatišerifa i berata, u Beogradu je, 9. novembra 1830. godine, svečano dočekao Jevrem sa svojom pratnjom. Istog dana, Jevrem je išao u zvaničnu posetu beogradskom veziru Husein-paši i predao mu Milošev dar; narednih dana, on će se više puta sastati sa Husein-pašom dogovarajući sve detalje u vezi sa svečanim čitanjem hatišerifa u Beogradu.

Tokom 1830. i 1831. godine, u Beogradu je često dolazilo do nemira. Krajem aprila 1831, podmetnut je požar u Jevremovoj kući na Zereku, koju je kupio od nekog Kurteše.

Iste godine, u novembru, Miloš je postavio Jevrema za gubernatora Varoši i Nahije beogradske.

Na Sretenjskoj skupštini 1835. godine, pročitan je i usvojen novi Ustav, ali je on, posle mesec dana — suspendovan. U aprilu iste godine, formirana je komisija za izradu ustava, a ustavno pitanje poprima sve veći značaj.

Miloševom diplomom od 21. jula 1835. godine, Jevrem je unapređen u čin general-majora. Mesec dana kasnije, kad je Miloš krenuo u Carigrad, ukazom je postavio Jevrema za svog zastupnika u Srbiji.

Krajem novembra, Miloš se vraća u Srbiju i, svesno ili ne, povlači neke pogrešne poteze. Prvo je izrazio zadovoljstvo načinom na koji je Jevrem vodio poslove u Srbiji u njegovom odsustvu, a zatim je objavio da Jevremove funkcije zastupnika prestaju. Ubrzo, pravi novi pogrešan potez, imenujući Jevrema "binaeminom", nadzornikom javnih građevina u Beogradu. To je prelilo čašu Jevremovog nezadovoljstva, koji je ubeđen da Miloš hoće javno da ga uvredi i ponizi. Jevrem javno govori da je Miloš u svojim nepravdama prevršio svaku meru i da je bolje napustiti zemlju, nego i dalje živeti pod neograničenom samovoljom "tako malo razložnog gospodara".

Drugog februara 1837. godine, Miloš je postavio Jevrema za upravnika Vojno-policijske kancelarije, u zvanju "militarnog komandanta", sa širokim, gotovo neograničenim ovlašćenjima. No, Jevremovo nezadovoljstvo ovim nije umanjeno. Ubrzo je vratio ukaze kojim je imenovan u čin general-majora i militarnog komandanta i podneo ostavku na položaj gubernatora, "pod izgovorom slabosti i želje da se povuče u miran život". Istovremeno, i Jevrem i Toma Vučić Perišić, podneli su zahteve za izdavanje pasoša radi odlaska na lečenje u Banju Mehadiju, kod Oršave. Čin izdavanja pasoša ponovo je izazvao Jevremov bes i potvrdio njegovu odluku da napusti zemlju.

Iz Oršave, Jevrem i Toma Vučić Perišić, pojačani Miloševim opozicionarima Simićem i Protićem, šalju poslanice turskoj Porti i Rusiji, protiv Miloša.

U oktobru 1837, posredstvom engleskog konzula, Miloš je dozvolio Jevremu da se vrati u Srbiju, ali za Vučićev povratak nije hteo ni da čuje. Krajem januara 1838, zavađena braća su se svečano izmirila, ali sada Jevrem nije bio zadovoljan činom izmirenja. Otvoreno je prišao Miloševoj opoziciji i ne krijući više da je u pozadini svega borba za vlast.

Tzv. "turski" Ustav, delo Miloševe najžešće opozicije, pročitan je na Kalemegdanu, 13. februara 1839. godine. Novim Ustavom, svi Miloševi protivnici — domaća opozicija, Porta i Rusija — su dobili, samo je Miloš izgubio. Ostavši bez ijednog oslonca, Milošu nije preostalo ništa drugo nego da se odrekne vlasti i napusti zemlju.

Kad je Miloš, 18. aprila 1839. godine, prešao u Zemun, ruski konzul Vaščenko pokušava posredovanjem da smiri situaciju. Miloš je postavio uslov — vratiće se u Srbiju ako se iz Državnog saveta udalje Jevrem, Toma Vučić Perišić i Stojan Simić. Miloš se zaista vratio u Beograd, da bi, već 27. aprila, potpisao Ustrojstvo Saveta, u sastavu: Toma Vučić Perišić, Mateja Nenadović, Milutin Garašanin, Lazar Teodorović, Stojan Simić i Mileta Radojković. Predsednik Saveta bio je, niko drugi do — Jevrem Obrenović. Kad je još, 16. maja, Vučić razoružao pobunjenu vojsku pod Avalom, Miloševa vladavina u Srbiji praktično je bila okončana. Napušten od svih, bio je prinuđen da potpiše akt kojim se odriče kneževskog dostojanstva u korist starijeg sina Milana. Sa mlađim sinom Mihailom, 3. juna 1839. godine, Miloš napušta Srbiju i odlazi u Černec, svoje imanje u Vlaškoj.

Pošto je Milošev naslednik bio bolestan, Srbijom je vladalo trojno Namesništvo u sastavu: Jevrem Obrenović, Avram Petronijević i Toma Vučić Perišić. Uskoro, krajem juna 1839. godine, Milan Obrenović je umro, a Jevrem počinje da shvata da je njegova uloga sve manja, odnosno, da sve konce u svojim rukama drže Vučić i Petronijević. Konačno je došao do spoznaje da su njegovi izgledi da bude izabran za srpskog kneza propali i zato se zalaže da na presto dođe Milošev drugi sin Mihailo. Nasuprot njemu, preostali namesnici se svojski trude da u Srbiju dovedu Karađorđevog sina Aleksandra.

Konačno, Mihailo je, preko Carigrada, došao u Srbiju, 2. marta 1840. godine i preuzeo vlast. Zvanja namesnika su ukinuta, ali su Vučić i Petronijević odmah imenovani za kneževe savetnike. Tako se Jevrem i zvanično isključuje iz vladinog vrha, čime je onemogućeno njegovo uplitanje u državne poslove. Nezdovoljan, jer smatra da je potisnut na nepošten način, Jevrem se udružuje sa Kneginjom Ljubicom, pa zajednički rade na dizanju bune u Beogradskom i Smederevskom okrugu, ali njihovo angažovanje ne daje očekivane rezultate.

Sukob između Mihaila i ustavobranitelja se ne smiruje. Krajem aprila 1840. godine, šezdesetak ustavobranitelja je bilo primorano da napusti Srbiju. No, najverovatnije na intervenciju velikih sila, većina ih se vratila iz emigracije u martu 1842. godine. Među njima su bili Vučić, Garašanin i Stojan Simić. Iz Šabačkog okruga, njima se pridružuju Lazar Teodorović, Pop Luka Lazarević i Đuka Stojićević.

Na mestu predsednika Državnog saveta, Jevrema je ubrzo zamenio Mileta Radojković, a on sam je, na kraće vreme, otputovao u Beč, gde se sastao sa Milošem.

U avgustu 1842. godine, počinje u Srbiji nova buna pod vođstvom Tome Vučića Perišića. Knez Mihailo je rešen da mu se ozbiljno suprotstavi, a kad u tome nije uspeo, 25. aprila napušta zemlju i prelazi u Austriju. Sa njim su prešli i stričevi Jevrem i Jovan. Posle nekoliko dana, za novog srpskog kneza izabran je Aleksandar Karađorđević.

Posle 1842. godine, Jevrem je uglavnom živeo na svom imanju u Vlaškoj. Jedno vreme je proveo i u Beču. Ispostavilo se da je njegovo opozionarstvo Milošu bilo kontraproduktivno — rušeći Miloša, zapravo je srušio sebe.

Jevremova kći Anka je rođena u Šapcu 1821. godine. Pripadala je krugu retkih pismenih žena svoga vremena. Još u Šapcu je učila da svira na klaviru i gitari. Kasnije se okušala i na književnom planu, pišući pesme i pripovetke. Njena knjiga prevoda sa nemačkog Naravoučitelne povjesti, bila je "prva ženska knjiga" štampana u Srbiji.

Jevremov sin Miloš, jedini muški potomak, rođen je takođe u Šapcu, 1829. godine. Za tu priliku, sa zvonika šabačke crkve gromko su odjekivala zvona, a opšte slavlje, u koje se uključio i Knez Miloš, trajalo je osam dana. Školovao se u Ratnoj školi u Berlinu. Kažu da je bio naočit, ali i veliki trošadžija, kockar i ženskaroš. Oženio se Marijom Katardži, ćerkom moldavskog plemića, jednom od najlepših devojaka rumunske aristokratije. Iz ovog braka rođen je sin Milan, 1854. godine, potonji kralj Srbije. Oboleo od tuberkuloze, Miloš je umro veoma mlad, 1860. godine, ostavljajući svom nasledniku velike dugove.

Šabačku varoš, u kojoj je boraviood 1816. do 1831. godine, Jevrem je uredio po "evropejski". Glavne ulice su se sekle pod pravim uglom, a ostale su "prema njima... izvedene lenjirom". Živeo je u svom konaku, koji je završen 1824. godine. Bila je to skladna spratna građevina koja "simetrijom, arhitekturom i krasotom prevashodi sve konake i dvorove u Srbiji".

Zahvaljujući Jevremovom shvatanju važnosti narodnog prosvećivanja, Šabac je, među prvim gradovima u Srbiji, obnovio škole, imao učitelje, lekare, apotekare, "hudožestvenike", itd.

Godine 1826, u Šapcu radi škola kod crkve, koju je Jevrem podigao sopstvenim sredstvima. Školu pohađa 100 učenika u prvoj, i 25 u drugoj klasi. U školi rade dva učitelja; jednog plaća Šabačka opština, a drugog Jevrem, iz svog džepa, 1200 groša godišnje.

Joakim Vujić svedoči da je, 1826. godine, u Šapcu zatekao solidno snabdevenu apoteku sa lekovima u vrednosti od 5.000 groša. Iste godine, Jevrem je podigao i bolnicu, sa dve prostorije. Veća je predviđena za bolesnike, a manja za lekara.

Jevrem je u Šapcu podigao i prvu kasarnu, spratnu zgradu sa četiri odeljenja, u koju se moglo smestiti 60 vojnika.

Godine 1829, doveo je u Šabac, iz Sombora, Josifa Šlezingera, za učitelja muzike svojoj deci. Šlezinger je ubrzo formirao u Šapcu sopstvenu "muzičku kapelu". Posle hatišerifa iz 1830. godine, Miloš je procenio da mu je, uz dobro organizovanu vojsku, potrebna i vojna muzika, pa je Šlezinger, 1. juna 1831. godine, postavljen za kapelnika vojne muzike u Kragujevcu.

Jevremov konak, i u Šapcu i u Beogradu, bio je stecište školovanih i obrazovanih ljudi ondašnje Srbije, od kojih je većinu materijalno i moralno pomagao. Shodno tome, odigrao je značajnu ulogu u podizanju opšteg kulturnog nivoa ondašnje Srbije. Njegova biblioteka u Konaku u Šapcu, sa delima Lafontena, Kupera, Skota, Šilera i drugih, spada u red najbogatijih u Srbiji.

Pod Jevremovim pokroviteljstvom, početkom 1832. godine, osnovana je u Beogradu javna Biblioteka, "kao poludržavna ustanova". Prvi darodavac knjiga bio je upravo Jevrem.

Posle duže bolesti, Jevrem je umro na svom imanju u Vlaškoj, 9. septembra 1856. godine.


Branko Šašić | ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI | Štampa "Dragan Srnić" | Šabac, 1998.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: