Milunka Savić (1890—1973)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Solunski ratnici « Milunka Savić (1890—1973)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milunka Savić (1890—1973)  (Pročitano 25665 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Jul 06, 2011, 12:19:54 am »

*





MILUNKA SAVIĆ
(Koprivnica, 24.06.1890 — Beograd, 05.10.1973)

Rođena u Koprivnici kod Raške 24. juna 1890. (mada se nalazi i godina rođenja 1891.), kao kći Radenka i Danice. Početkom Balkanskih ratova 1912. Milunka Savić, prerušena u muškarca i kao dobrovoljac Milun Savić postaje vojnik u Drinskoj diviziji. Učestvovala u borbama, pored ostalih kod Skadra i u Bregalničkoj bici 1913. U bolnici na lečenju od zadobijenih rana otkrva se da iza imena Milun krije se Milunka, što se ubrzo pročulo u srpskoj vojsci.
  
Početkom Prvog svetskog rata ponovo se prijavljuje kao dobrovoljac i to kao član "gvozdenog puka". Komandant puka, bio je Dimitrije Matić. U isto vreme u jedinici ovog puka bile su dve hrabre heroine: Milunka Savić i Škotlanđanka Flora Sanders. U toku povlačenja srpske vojske preko Albanije, početkom januara 1916. bila je teško ranjena pa je preneta u Bizertu na lečenje. Istakla se u borbama za Kajmakčalanu, u okuci Crne reke, kada je "gvozdeni puk" bio priključen 122. francuskoj kolonijalnoj diviziji, zarobila je 23 bugarska vojnika. Za njena junaštva čuli su i saveznički vojnici, pa se i kod njih pronosila vest o hrabroj srpskoj devojci Milunki Savić. Posle oslobođenja Bitolja, kad je otpočeo rovovski rat, kao dobrovoljac ušla je u Moravsku jurišnu četu, da se bori sa najboljim i najhrabrijim ratnicima ove divizije. O njenom junaštvu i ratnim podvizima govorilo se u savezničkim armijama. U njenu čast postrojavani su elitni saveznički pukovi i njihove ratne zastave spuštane u njenu čast na pozdrav. O ratniku Milunki Savić pisala je strana saveznička štampa. Posle rata dopisivala se sa francuskim ratnim komandantima: Emilom Gepratom i Lujom Franše Depereom. Uprkos slavi i počastima ostala je i dalje skromna kakva je bila kao čobanica u dolini Ibra. Ranjavana je više puta. Za pokazanu hrabrost u borbama dobila je čin narednika. Pismeno je pohvaljivana od strane savezničke komande na Solunskom frontu. Najpoznatija i najhrabrija žena ratnik u Prvom svetskom ratu među Srbima, dobila je mnoga srpska i saveznička odlikovanja: dva ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima, Srebrnu i Zlatnu medalju za hrabrost Miloš Obilić, Spomenicu oslobodilačkih ratova 1912—1913. Albansku spomenicu, Spomenicu za oslobođenje i ujedinjenje 1914—1918. dva francuska Ordena legije časti, francuski orden Ratnički krst sa zlatnom palmom, ruski orden Krst svetog Đorđa Pobedonosca i druga. Zbog podviga u ratu prozvana je Srpska Jovanka Orleanka. Hrabro i stoički je sa svojom generacijom podnosila ratne nedaće.
  
Kada su ratovi završeni, kraće vreme bila je na službi u vojsci u Sarajevu, gde se venčala sa Veljkom Gligorijevićem, činovnikom Hipotekarne banke. Ubrzo se demobilisala. Kao dobrovoljac dobila je malo imanje na novoosnovanoj dobrovoljačkoj koloniji Marijin majur, kasnije nazvanoj Stepanovićevo, nedaleko od Novog Sada. Na dobijenoj zemlji podigla je malu kućicu, koju je ubrzo prepustila sestri Slavki, a ona prešla da živi u Beograd. Muž Veljko, sa kojim je imala kćer Milenu ubrzo je napustio porodicu, a Milunka kao samouka bez škole, zaposlila se u Hipotekarnoj banci kao čistačica gde je dočekala i penziju. Jedno vreme pre dolaska na Voždovac, živela je u Skadarskoj ulici. Od svojih sredstava kupila je neveliku kuću na Voždovcu. Pred samu njenu smrt, nakon nekoliko novinskih tekstova o zaboravljenoj srpskoj heroini, dodeljena joj je garsonjera u naselju Braća Jerković.
  
Milunka Savić odgajila je i tri usvojenice: Milku, zaboravljeno dete sa železničke stanice u Stalaću, Radmilu-Višnju, svoju sestru od ostarelih ujaka i ujne i Zorku, sirotu devojku iz Dalmacije. Pored toga, iškolovala je još 32 dece, što od rodbine, što sa strane. Milunka Savić je ovo mogla postići jer je imala znatne prinadležnosti: platu, invalidninu i francuska primanja uz dve legije časti. U slobodnom vremenu šila je šinjele za vojsku, u čemu su joj pomagala i deca. Zanimljivo je da je u stanu za vreme školovanja držala i bugarskog studenta Bebela Ninkova, sina komandanta poražene bugarske vojske u Prvom svetskom ratu, koji je do Milunke došao po preporuci svoga oca da mu Milunka pomogne dok se ne snađe. Ostao je do kraja studija i oženio se Milunkinom sestrom od ujaka Radmilom-Višnjom (1921—2004). —
  
Milunka Savić umrla je u Beogradu 5. oktobra 1973. godine. Sahranjena je na Novom groblju. Danas jedna ulica u Beogradu nosi njeno ime.
Gradska opština Voždovac

Fotografija preuzeta sa interneta. Autor nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jul 06, 2011, 12:20:08 am »

**





LEGENDARNA MILUNKA SAVIĆ

... Pred njom su bili postrojeni pukovi. U slavu njenog imena podizane su zastave. Njene junačke i mladalačke grudi krasila su najveća srpska i francuska ratna odlikovanja: Karađorđeva zvezda sa mačevima, dva Ordena francuske Legije časti, francuski Ratni krst sa zlatnom palmom, dve Zlatne Obilićeve, Albanska spomenica ...

... A imala je obično ime: Milunka. Još od one dvanaeste, kad je Srbija ratovala s Turcima, pa trinaeste, kad se sudari s Bugarima, pa četrnaeste, kad navali Švaba, zvali su je i znali samo po imenu. Jedino je uz zvanična akta, uz predloge za odlikovanje ili u rešenju o njima stajalo prezime: Savić. Milunka Savić. Legenda.

Deo srpske istorije iz sudbonosnih godina. Ime zapisano u ratnim hronikama, izveštajima ratnih dopisnika. Primer i inspiracija.
 
... U rovovima, pred juriše, pripremajući bombe, vojnici su pominjali njeno ime: "Slavu joj ljubim, mnogo je hrabra..." Kasnije u bespuću albanskog krša, dok su se promrzli i gladni sporo kretali, govorili su: "Kad može Milunka..." Ni teško ranjena, nije gubila veru u pobedu, u povratak u svoju zemlju. Kad je došla, već je bila legenda: ime joj se izgovaralo sa poštovanjem... Pozivali su je na svečanosti, proslave, putovanja na ratišta, na grobove palih. Išla je i susretala svoje ratne drugove...

... Na takve svečanosti odlazila je u šumadijskoj narodnoj nošnji. Na njenim grudima blistao je red najviših odlikovanja. Oficiri školovani u Sen Siru, Vest Pointu, čuvenim vojnim akademijama, zastajali su — gledajući je. Bili su počastvovani prisustvom te žene, ali o njoj nisu znali ništa. Na jednom svečanom prijemu, prišao joj je jedan mlađi strani pukovnik i rekao: "Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Borio sam se u drugom svetskom ratu. Ali, vi ste bez sumnje, u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?!" Milunka se osmehnula i rekla: "Zašto ne, pukovniče, ja sam — narednik ..."

... Pukovnik u belom svečanom mundiru stao je mirno... Čestitao joj je, iskreno...

... Tako su u stavu mirno pred njom bili generali i vojvode, ministri i diplomate. Gde god se pojavila, plenila je svojom jednostavnošću i skromnošću. Priča o njoj širila se poput požara. Svi su želeli da je upoznaju, progovore koju reč, da joj čestitaju, da čuju ponešto od onih strašnih uspomena...

... Malo je govorila. Smatrala je da je ispunila svoju dužnost: borila se, kao borac, s puškom u ruci, a ne kao bolničarka, mada je i bolničarke veoma cenila. Htela je u rat. Kad je Srbija ratovala s Turcima, bila je u kući svog oca u selu Koprivnica kod Raške. Imala je 20 godina. Devojačke želje u tim časovima, bile su daleko od nje. Htela je u rat. I bila je: dva meseca, pa je rat svršen. Kasnije, s Bugarima, ali opet dva meseca: sklopljen je mir... Na vest da je Švaba sa svih strana navalio na Srbiju, otišla je pravo vojvodi Radomiru Putniku...

... Istog dana popodne stajala je u stroju sa ostalim "prvopozivcima", jer joj ni na kraj pameti nije bilo da ostane u komori ili sanitetu. Narednik, brkata vojničina, koji nije znao za pogovor, rekao joj je: "Danas ćemo učiti kako se bacaju ručne bombe ..."

... Tako je počela obuka. Srećom, to je trajalo nekoliko dana, pa je puk krenuo na položaj kod Bajine Bašte. Vojnici, mladi i snažni, kao da su dobili krila: prešli su preko reke pa razbili Švabe. Milunka Savić je s bajonetom na pušci naletela na grupu Austrijanaca: "Predajte se! Predajte se!" I Austrijanci su se predali. Odvela ih je komandantu puka i raportirala: "Gospodine pukovniče, dvadeset zarobljenih Švaba!" Istog časa se okrenula i nastavila da goni neprijatelja. Utom je pripucala artiljerija i Milunka je osetila užasan bol u glavi. Osvestila se u bolnici. Iz glave joj je izvađen komal granate. Kad je rana zarasla, opet je bila u svom puku, ovog puta blizu Užica. Da bi bacila bombu na austrijski streljački stroj koji se bližio, Milunka se pridigla na koleno. Pala je prostreljenih grudi. Međutim, posle mesec dana provedenih u niškoj bolnici, evo je opet...

... U teškim danima povlačenja, Milunka se nije odvajala od vojnika. Ličila je na avet, ali nije klonula. Čim bi, uz put, videla neku Albanku, prilazila je, skidala šajkaču da vide da je žena i tražila — hleba. "Ti asker, bre" — govore joj Albanke i daju hleb. Delila je sa vojnicima poslednju koru. Nikad nije pokazivala da joj je teško. I druge je bodrila da istraju...
 
... Jednog dana na Solunskom frontu rastrčali se komandiri po četama i naređuju da se sve dovede u red, da bude kao u kasarni pod konac... Vojnici su znali da dolazi neki viši oficir. Kad sutradan, praćen svitom, dolazi ministar vojske general Božidar Terzić. General je stao pred puk, sjahao i glasno pozvao: "Kaplar, Milunka Savić, napred!" Zbunjena devojka nije čula svoje ime. Drug do nje je gurnuo i ona se pribrala i izašla. General joj je pred pukom na koporan stavio zlatnu Obilićevu medalju za hrabrost: "Dajem ti ovo visoko odlikovanje za vojničko držanje u ratu." Devojci koja je do tada u noćnim jurišima išla na nož, potekle su suze...
 
... Milunka je učestvovala i u čuvenoj Gorničevskoj bici. Njena jedinica je ušla u "nep" između Bugara i Nemaca. Nekoliko dana je besnela borba. Milunka je upala u bugarske rovove. Bugari su nastojali da spasu glavu, pa su iskakali i bežali. Gonila ih je i upala u sledeći rov. Tu je opazila jednog vojnika — spavao je uprkos topovskim pucnjima. Milunka ga je prodrmala. Izbezumljen od straha, rekao je da ih ima 43, da bi se svi predali, ali ih čuvaju oficiri... Rekla mu je da će ona da zagovara oficire, a da se oni neopaženo provuku kroz rovove i predaju se. Tako je i uradila: zvala je i govorila da hoće da se preda, ali da čeka noć. S druge strane su obećali da neće da pucaju... Za to vreme, bugarski vojnici su se provukli i predali se...
 
... Kad je bila podnarednik, došao je komandant savezničkih trupa francuski general Saraj i predao joj Orden francuske Legije časti. I tada je pred njom bio postrojen puk. Ali, ubrzo je bila ranjena na Skočiviru. Kad je krenula u juriš, metak joj je probio obe noge... Za čudo, rane su brzo zacelivale. Nije mogla bez fronta. Tako i sada: posle mesec dana bila je na Pologu, blizu Kajmakčalana. U toj borbi je stekla Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Došli su i generali Petar Bojović i Živojin Mišić. Pred puk je izašla uplašena, kao đače. Sledeće borbe donele su joj drugi Orden francuske Legije časti, zatim najveće francusko ratno odlikovanje: Ratni krst sa zlatnom palmom... Kad je rat bio završen, Milunka je ponovo obukla svoju žensku odeću. Ubrzo potom se udala [...]
 
Milunka Savić je umrla 5. oktobra 1973. godine u Beogradu. Živela je 84 godine. —





Antonije Đurić
SOLUNCI GOVORE
osmo izdanje
NIRO "KNJIŽEVNE NOVINE"
BEOGRAD, 1989.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Jul 06, 2011, 09:28:19 pm »

*

SRBI ZABORAVILI SVOJU JOVANKU ORLEANKU

Kako vreme odmiče u Srbiji je sve više onih koji veruju u istinitost onoga što je o Srbima i našoj otadžbini napisao Arčibald Rajs, saborac srpskih ratnika iz Prvog svetskog rata. Ovaj znameniti Švajcarac po ljubavi prema Srbiji i srpskom narodu bio je veći Srbin od mnogih Srba, a u svojoj čuvenoj knjizi "Čujte Srbi" gotovo fotografski je opisao mentalitet srpskog naroda. Deo te knjige kao da je napisao prema sudbini Milunke Savić, srpske heroine iz Prvog svetskog rata i najodlikovanije žene u istoriji ratovanja, a posle rata zaboravljene junakinje koja je sebe i mnogo usvojene dece izdržavala čisteći beogradske kafane.

Uspomenu na ovu hrabru ženu, srpsku Jovanku Orleanku, danas od zaborava jedino čuvaju njen unuk Miroslav (55) i praunuk Vladimir (27) Savić, vlasnici kafane "Konak Milunke Savić" koji se nalazi na delu Ibarske magistrale između Čačka i Mrčajevaca.

RATOVALA POD IMENOM MILUN

Kada je započeo rat protiv Turaka 1912. godine Milunka Savić je na prevaru, pod imenom Milun, u muškom odelu i ošišana kao muškarac, stala u stroj srpskih ratnika i neprekidno je ratovala sve do kraja Prvog svetskog rata.

— Ostalo je zapisano da se Milunka proslavila kao bombaš Drinske divizije, kao borac na opsadi Skadra, kao bombaš Drugog pešadijskog gvozdenog puka, po tome što je preživela golgotu prelaska srpske vojske preko Albanije i što je prilikom proboja Solunskog fronta vanredno dobila čin pešadijskog narednika i postavljena za komandira jurišnog voda. Da je Milun, zapravo, Milunka Savić, otkriveno je tek posle njenog prvog ranjavanja — priča detalje iz herojskih dana Milunke Savić, njen unuk Miroslav.

Njihova želja je da babi i prababi podignu spomenik u bronzi kakav zaslužuje i da rekonstruišu kuću u selu Koprivica kod Jošaničke Banje u kojoj je rođena i do ratnih dana živela. Spomenik visine preko dva metra već je napravljen u gipsu, ali njegovo izlivanje u bronzi će potrajati jer je Savićima za to potrebno oko 10.000 evra.

— Svoje babe Milunke, rođene sestre mog oca, sećam se izuzetno dobro jer mi je bilo 19 godina kada je umrla. Baba Milunka je rođena 1889. godine u kući u selu Koprivica u kojoj sam rođen i ja i u kojoj se vazda govorilo o Milunki kao velikom ratniku i velkoj ženi, a zapamtio sam i mnoge priče o njenoj mladosti, ratovanju, pravičnosti i humanosti. Bila je izuzetno jaka i fizički i duhom te je mogla, kako su pričali u selu, da sve seoske poslove radi bolje nego petorica jakih muškaraca — priča Miroslav Savić.

POTOMCI SAMI PODIŽU SPOMENIK

Potomci Milunke Savić imaju žarku želju da obnove i domaćinstvo u selu Koprivica u kojem je rođena srpska Jovanka Orleanka i da pred njenom rodnom kućom postave spomenik u bronzi dostojan njenog doprinosa srpskom narodu. Međutim, Savićima je to za sada samo želja dok, kako kažu, finasijski ne ojačaju, a da mole neće, kao ni njihova baba i prababa, nikoga.

Ratna herojstva Milunke Savić potvrđena su mnogobrojnim odlikovanjima među kojima su dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, srebrna i zlatna medalja za hraborost "Miloš Obilić", spomenica oslobodilačkih ratova od 1912. do 1913, albanska spomenica, spomenica ratova za oslobođenje i ujedinjenje i najviša odlikovanja Francuske i Rusije koje se dodeljuju strancima. Ostalo je zapisano da je Milunka Savić najodlikovanija žena ratnik u istoriji ratovanja, a prilikom uručenja francuskih odlikovanja pred njom su u znak pozdrava spuštene zastave proslavljenih francuskih pukova iz bitaka kod Argoa, Liježa, Verdena i Marne. Ovo odlikovanje lično joj je uručio general Franš d'Epere, komandant Solunskog fronta.

— Deo babinih odlikovanja se nalazi u muzeju u Beogradu, a neka su, na žalost, pokradena. Međutim, kada su prošla ratna vremena i kada je baba Milunka odbila da se preseli u Francusku, kako joj je bilo ponuđeno, uz obrazloženje da je "ona srpska majka i da mora da ostane sa svojim ratnim drugovima", država je polagano počela da je zaboravlja. Između dva rata živela je oskudno u svom iznajmljenom stanu negde na periferiji Voždovca, a od svoje skromne penzije je izdržavala svoju ćerku Milenu, koju je dobila sa nekim Crnogorcem u braku koji je kratko trajao, i tri usvojene ćerke. Kroz njenu kuću je prošlo još i oko tridesetoro dece iz sela Koprivica koje je odškolovala i izvela na put. Iz tih razloga ova humana i hrabra žena danonoćno je čistila Hipotekarnu banku i još nekoliko beogradskih kafana i stojički podnosila sve nedaće zaboravljenog ratnika.

Tek mnogo godina posle Drugog svetskog rata, na inicijativu Peka Dapčevića, koji je Milunku Savić izuzetno poštovao, dobila je 1972. godine stan, ali samo godinu dana od useljenja je umrla i sahranjena. [...]

Od rođenja Milunke Savić proteklo je ravno 120 godina. Da je Milunka živela i da je ratovala za neku drugu zemlju, verovatno bi godišnjica rođenja najodlikovanije žene u istoriji ratovanja bila obeležena na dostojanstven način i ne bi se sećanje na nju svelo na jedan jedini spomenik podignut u Jošaničkoj Banji.


2009 | Srpska dijaspora
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Jul 06, 2011, 09:45:02 pm »

*

MILUNKA SAVIĆ: Heroina, pa čistačica


VEST da će Francuzi, čuvari sećanja na heroje Prvog svetskog rata, ove godine u Parizu otvoriti muzej u kome će biti i bista, ordenje i fotografije Milunke Savić obradovala je njenog unuka Dejana Stankova:

Baka Milunku više su cenili Britanci i Francuzi nego naša država. U Srbiji joj je postavljen samo jedan spomenik, u Jošaničkoj Banji, ali zaista ružan.

...Saveznici su je odlikovali sa dve francuske Legije časti i ratnim krstom, britanskim ordenom svetog Majkla, ruskim ordenom svetog Đorđa Pobedonosca. Uvažavali su je kao srpsku Jovanku Orleanku.

Kakva je zapravo bila Milunka Savić?

Rođen sam 1955. godine. Odrastao sam pored baka Milunke u njenoj kući na Voždovcu. Davala mi je da se igram sa njenim ordenjem, od kojeg sam pravio voziće i vukao ih po ćilimu. Bila je divna, topla i nežna. Volela je decu. Pored moje majke Milene, odnegovala je i tri devojčice iz naše familije — Višnju, Zorku i Milku, ali i još tridesetak druge dece — kaže Dejan Stankov, koji se bavi računarima i živi na Novom Beogradu.

Milunka Savić se 1923. godine u Beogradu udala za Veljka Gligorevića iz Mostara. Upoznali su se u gradu na Neretvi kada je Milunka bila predložena za počasnog direktora Zatvora Mostar.

Zaljubila se u pet godina mlađeg momka, venčali su se i naredne godine dobili ćerku Milenu. Brak je potom ugašen, jer se deda Veljko odselio u Banjaluku. Školovala je ćerku, moju majku Milenu, koja se kasnije zaposlila u preduzeću "Ivan Milutinović". Tu je upoznala inženjera Vojislava Stankova i udala se. Baba je ostala da živi u svojoj kući na Voždovcu, a mi smo bili na Dorćolu — priča Milunkin unuk.

Dejan je često od bake slušao ratne priče, ali, priznaje, kao dečak ih nije razumeo.

Pričala mi je da je od oca Radenka naučila da se bori za život, a ne da ubija neprijatelje. Zato je u ratu i zarobila veliki broj stranih vojnika. Jednog dana u njenu kuću je došao neki Bugarin, bivši zarobljenik. Sprijateljili su se i oženila ga jednim od svoje usvojene ženske dece — priča Dejan Stankov.

Vadi na sto dve kutije sa fotografijama i ordenjem. Pokazuje nam Albansku spomenicu, Karađorđevu zvezdu, medalju za hrabrost. Gledamo Milunkine snimke s početka 20. veka. U kutiji su pisma i slike sa potpisima njenih prijatelja — Arčibalda Rajsa, admirala Geprata, generala Franša d’Eperea.

Bila je obrazovana žena, govorila je francuski i nemački. Kralj Aleksandar i predsednik Tito je nisu cenili, a ni baba Milunka nije za njih marila — dodaje Dejanova supruga Milena Stankov.

I pored svetske slave, objašnjava unuk, Milunka Savić posle Prvog svetskog rata nije u Srbiji imala odgovarajući status.

Radila je kao švalja u fabrici vojnih uniformi, bila je kuvarica, a od 1927. godine i čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu. Osam godina kasnije je unapređena — postala je čistačica kancelarije direktora banke. Od zlobnih činovnika je dobijala ocenu 3 za svoj rad "nadničara" — priča Dejan.

U vreme okupacije, Nedićeva vlada je zaposlila kao državnog zastupnika, a Titova vlast joj je 1945. godine dodelila penziju.

Mnogo neistina je pisano o mojoj babi Milunki. Nije tačno da je bila zarobljena u nemačkom logoru na Banjici. I nije tačno da je posle Drugog svetskog rata bila siromašna. Imala je penziju, kuću... Mene je vodila u Nišku Banju. Čitav razred đaka je vodila kod "Pelivana" na kolače. Putovala je sa saborcima u Grčku i Francusku u srpskoj narodnoj nošnji i sa ordenjem na grudima — priča unuk.

Njegova supruga nam pokazuje poslednji snimak Milunke Savić iz sedamdesetih prošlog veka sa ćerkom Milenom.

Kada je prodala kuću na Voždovcu od države je u naselju Braće Jerković dobila 1972. godine mali stan na četvrtom spratu, u zgradi bez lifta. Posle tri šloga, preminula je u tom stanu. Imala je 84 godine — kaže Dejan Stankov.

Srpska heroina, koja je upisana u sve enciklopedije sveta kao žena heroj, umrla je u oktobru 1973. Sahranjena je u Aleji velikana na Novom groblju, uz najviše počasti. Na njenoj kući na Voždovcu, danas Ulici Milunke Savić, postavljana je spomen-ploča.



PIŠTOLJ U TORBICI
MILUNKA je iznad svega volela pravdu. Seljaci iz okoline Raške su se jednom 1960. godine žalili da njen rođak ima konja koji gazi njihove useve. Baba je opomenula rođaka da veže "šarca". On joj je odgovorio da je konj neukrotiv. Milunka je izvadila pištolj, ubila konja i rešila problem sa seljacima — priča Milena Stankov.


Marko Lopušina | 12. mart 2011. | Večernje novosti




Milunka Savić 1916. godine
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Decembar 02, 2013, 09:37:08 pm »

*

ŽIVOT SRPSKE RATNE HEROINE MILUNKE SAVIĆ

U zrenjaninskom Narodnom muzeju aktuelna je izložba fotografija Istorijskog muzeja Srbije "Milunka Savić — heroina velikog rata" posvećena najodlikovanijoj ženi Velikog rata.

Zrenjanin je prvi grad u kom izložba gostuje, nakon nedavnog otvaranja u Domu vojske Srbije u Beogradu. Postavka obuhvata reprodukcije Milunkinih ličnih, porodičnih i ratnih fotografija.

Milunka Savić, rođena je 1892. godine u u selu Koprivnicа, u blizini Rаške. U jesen 1912. godine, kao doborovoljac se priključuje Drinskoj diviziji srpske vojske u Balkanskim ratovima. Na bojište kreće preobučena u muškarca i pod imenom Milun Savić. Kako se ne bi otkrilo da je žena, šišаlа se i povijаlа je grudi. Ipak, njena tаjnа otkrivenа je nakon ranjavanja u grudi u Bregаlničkoj bici 1913, godinu dana nakon pristupanja vojsci.

Na početku Prvog svetskog rаta, čekala je poziv i svoj ratni raspored a kako joj nije stizao zaputila se u Kragujevac kod načelnika Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika. Vojvodi se odlučno obratila i kratko izgovorila da je kaplar srpske vojske i da hoće svoj ratni raspored. Na njegov odgovor da "žena nema šta da traži u vojsci" i da bi trebalo da se javi se za bolničarku, hrabra Milnuka Savić je negodovala i rekla: "Ja se metka ne plašim, idem tamo gde kuršum zuji. Dajte me u četu". Nakon ratnog savetovanja, odlučeno je da Savićevu primi major Voja Tankosić i da postane deo "Gvozdenog pukа", nаjelitnijeg i najhrabrijeg Drugog pukа srpske vojske "Knjаz Mihаilo".

U jesen 1915. godine Milunkа je, tokom povlačenja srpske vojske u Makedoniji, teško ranjena u glavu i upućena u francusku bolnicu u Bizerti. Tokom oporavka, posetio ju je čuveni francuski admiral Geprat i nad njenim bolesničkim krevetom rekao: "Ozdravi, sine, Francuska te moli!". Posle nekoliko meseci oporаvkа, kratko boravi u Marseju a potom se vrаća nа Solunski front u kom učestvuje u bitkаmа srpske vojske. Iste godine, uspeva da svojim lukavstvom zarobi 23 neprijateljska bugarska vojnika na Crnoj Reci.

Zajedno sa francuskim vojnicima, u septembru 1918. Milunka kreće u konačno oslobođenje Srbije. U proboju Solunskog fronta učestvuje i oko 150.000 srpskih vojnika. 17. novembra 1918. godine jedinice Gvozdenog puka "Knjaz Mihajlo", u kome se borila i heroina Milunka Savić, uspevaju da oslobode Zrenjanin.

Posle rаtа, srpska Jovanka Orleanka prva zaposlenja pronalazi u Bosni i Hercegovini kаo kuvаricа, bolničаrkа i kontrolor u fаbrici vojnih uniformi. 1922. godine postaje počasni direktor zatvora u Mostaru i udaje se zа Veljkа Gligorovićа. U braku dobija kćerku Milenu i usvajа još tri devojčice — Višnju, Rаdmilu i Zorku. Brak sa Gligorovićem nije dugo trajao te je Milunka sama odgajala četiri ćerke. Zahvaljujući pomoći sаborаcа, 1929. godine dobija posao čistаčice u Hipotekаrnoj bаnci u Beogrаdu, u kojoj dočekuje penziju.

Tokom Drugog svetskog rata pomaže u lečenju antifašista. I tokom kraljevine i komunističke Jugoslavije, kroz Milunkinu kuću prošlo je mnogo dece kojoj je pomagala i školovala. Obrazovanje koje joj je bilo uskraćeno, pružala je drugima.

ODLIKOVANJA

Zahvaljujući svojoj hrabrosti Milunka Savić postala je najodlikovanija žena Prvog svetskog rata. Neka od njenih ordenja su — Zlаtnа Kаrаđorđeva zvezda sа mаčevimа, Zlatna i Srebrnа Medаlja zа hrаbrost "Miloš Obilić", Orden Legije čаsti četvrtog i petog stepenа, frаncuski Rаtni krst sа zlаtnom pаlmom, Spomen-medаljа Solunskog frontа, Ruski orden Svetog Đorđа.

Posle rata se penzioniše i život provodi u kući na Voždovcu. Iako je imala mogućnost da se preseli u Francusku i tamo dobija vojnu penziju, ljubav prema domovini nije joj dozvolila da napusti Beograd. Skupština grada Beograda 1972. godine, dodeljuje Milunki stan u naselju Braće Jerković. Godinu dana kasnije, 5. okotobrа 1973, hrabra ratna veteranka umire. Sаhrаnjenа je u porodičnom grobu nа Novom groblju, a novembra ove godine, njeni posmrtni ostaci preneti su u Aleju velikana u Beogradu.

U Narodnom muzeju posetioci mogu pogledati i dokumentarno-igrani film o srpskoj heroini, autorke Slađane Zarić a u produkciji Radio televizije Srbije.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Decembar 02, 2013, 10:03:01 pm »

*

VIŠE DALA DOMOVINI NEGO DOMOVINA NJOJ

Izložbom fotografija i ordenja Milunke Savić u Maloj galeriji Doma vojske Srbije, započeo je zakasneli pokušaj da se obeležavanjem 40 godina od njene smrti heroini Velikog rata vrati zasluženo mesto u istoriji

Predsednik Narodne skupštine Srbije Nebojša Stefanović, otvarajući izložbu "Milunka Savić — heroina Velikog rata" (...), naglasio je da ovaj čin doživljava kao početak ispravljanja velike istorijske nepravde.

"Nadam se da ćemo ovim činom postati ponosniji na sebe kao naciju i ponositi se ovim što je Milunka Savić uradila za nas. Milunka je naša hrabra žena pred kojom su mirno stajali i francuski generali i ruski oficiri, žena sa najviše odlikovanja u istoriji Velikog rata. Pre sto godina upisala se u dobrovoljce i već na Bregalnici dobila prvu 'Karađorđevu zvezdu za hrabrost'. Umesto u 'Aleji velikana' sahranjena je na Novom groblju, a doprinela je da naša mala država bude velika na mapi Evrope. Srbija nikada ne sme da zaboravi svoje junake", poručio je Stefanović.

Pukovnik Petar Bošković, načelnik Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane, rekao je da se Milunki vraćamo sa dužnim sećanjem, jer je ona mnogo više dala Srbiji nego što je Srbija dala njoj.

"Za njena junaštva i četiri ranjavanja u Balkanskim i Prvom svetskom ratu Milunka je posle rata dobila posao čistačice u banci kojim je zaradila penziju. A ona je i posle Velikog rata nastavila da daje Srbiji podižući svoju ćerku, još dvoje dece i školujući još 30 dece. [...] Kada je odsekla kike, stavila šajkaču, obukla čakšire i kao muškarac pod imenom Milun upisala se u borce Balkanskog rata, već na Bregalnici dobila je svoje prvo odlikovanje. Zato pred svetom uspomenom na naredbu Milunku Savić kao stari mornar stojim mirno, kao što su sve savezničke jedinice stajale mirno u luci Bizerti 1918. kada je admiral Geprat uručio francuski 'Ratni krst sa zlatnom palmom', jedinoj ženi koja ga je dobila. Takve počasti ukazane su joj i kada je dobijala dva oficirska ordena 'Legije časti'."

Bošković je ovom prilikom mnogobrojne posetioce podsetio i na kapetana Floru Sens i stotinu britanskih bolničarki koje su došle u Srbiju da pomognu srpskim ratnicima u odbrani slobode svog naroda i svoje otadžbine.

Slađana Zarić, urednik RTS-a i autor filma o Milunki Savić, prekorila je Srbe kao narod krajnosti koji često zaboravlja heroje pale za slobodu Srbije.

"Mi smo zbog toga ponekad odlazili u mitove koji kod mene uvek izazivaju nevericu i sumnju da li je sve to tako bilo. Zato je ekipa koja je radila ovaj film želela da istraži biografiju Milunke Savić i da svaku nagradu koju je dobila potkrepimo arhivski kako bismo razuverili sve koji su imali neku sumnju i pokazali da je Srbija retka zemlja koja je pre sto godina u svom sastavu imala ženu u Velikom ratu. O njoj nijedan naš istoričar nije napisao knjigu, nje nema u muzejima, a najveći je apsurd da se bista i fotografija Milunke Savić nalazi u muzeju u Parizu, a nema je u Srbiji. Tu i tamo se pominje u istorijskim udžbenicima, i zato su manifestacije koje joj posvećujemo pokušaj da se odužimo Milunki Savić. Mislim da Srbija nije bila nepravedna prema Milunki, jer je dobila najveće srpsko odlikovanje, kasnije je dobila imanje, a neposredno pred smrt i stan, ali problem je što smo mi Milunku zaboravili, što je nismo slavili, i nismo je se sećali."


SVETAO TRENUTAK ZA PORODICU

Đorđe Minkov, unuk Milunke Savić, u izjavi za "Pečat" izrazio je zadovoljstvo što se 43 godine posle smrti Milunke Savić neko osim porodice setio da je ona postojala. "Inicijativa je krenula od Slađane Zarić, novinarke u čiju istorijsku priču imam puno poverenje, jer mi smo slušali ono što nam je pričala baka. I kad je neko pokušao da izvuče Milunku iz tame, to je uglavnom završavalo bezuspešno, a mi gurani u 'ćošak'. Ovo je jedan od svetlih trenutaka, nadam se da neće trajati nekoliko dana, pa ponovo pasti u zaborav. Samo premeštanje sa Novog groblja u 'Aleju velikana' mene ne oduševljava, jer ne bi trebalo dirati nekoga ko 40 godina leži na jednom mestu. Pravo rešenje za Milunku bi bilo da je neka lepa i velika ulica ponela njeno ime, a ne onaj ćorsokak. Ili škola na Dorćolu, na kojem je ona provela ceo život. Ali, Zarićeva je napravila maestralnu stvar svojim filmom", poručio je Milunkin unuk.

Piše Nevenka Stojčević | 27.09.2013. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Decembar 02, 2013, 11:58:14 pm »

*

U ČAST MILUNKI SAVIĆ


U sredu, 25. septembra u Maloj galeriji Doma Vojske Srbije predsednik Narodne skupštine Republike Srbije dr Nebojša Stefanović će svečano otvoriti multimedijalnu izložbu "Milunka Savić — heroina Velikog rata", koju zajedno realizuju Ministarstvo odbrane Republike Srbije, Radio televizija Srbije i Istorijski muzej Srbije.

Izložba, samo jedan u nizu događaja kojima će biti obeleženo 40. godina od smrti Milunke Savić, nastoji da na verodostojan i atraktivan način predstavi život ove velike heroine. Do danas nijedan istoričar nije napisao njenu biografiju, a nedovoljno je zastupljena i u muzejima i udžbenicima istorije. Devedestih godina u Jošaničkoj Banji joj je podignut spomenik, a pored toga samo još nekoliko ulica u Srbiji je dobilo njeno ime. To je sve što je Srbija uradila za Milunku Savić četiri puta ranjavanu u borbama za slobodu svoje otadžbine i najodlikovaniju ženu Velikog rata — nosilac je 7 odlikovanja — vojničke zlatne Karađorđeve zevezde sa mačevima, Zlatne medalje za hrabrost "Miloš Obilić", Legije časti IV stepena, Legije časti V stepena, francuskog Ratnog krsta kao i Albanske spomenice i Jubilarne spomen medalje Solunskog fronta. Treba istaći da je prisustvo žena boraca tada bilo revolucionarno i veomo bitno za emancipaciju žena. Srbija je jedna od retkih zemalja, koje su u sastavu armije imale i žene.

Izložba "Milunka Savić — heroina Velikog rata" obuhvata pretežno reprodukcije Milunkinih porodičnih, ličnih i ratnih fotografija, nastalih uglavnom u Tunisu, Solunu i Parizu od kojih mnoge do sada nikada nisu prezentovane.

Takođe, na izložbi se svojim značajem posebno ističu po prvi put javno izložena odlikovanja srpske heroine, koja se nalaze u posedu porodice. Pored toga lik i herojska dela Milunke Savić posetiocima će ilustrovati i bogata arhivska građa — kopije dokumenata, rekonstrukcije zastave Drugog Gvozdenog puka (ustupio Vojni muzej u Beogradu) u kome se Milunka borila i uniformi oficira i vojnika srpske vojske tog perioda.

Radio televizija Srbije snimila je dokumentarni film o najodlikovanijoj ženi Prvog svetskog rata, Milunki Savić. Autorka filma je Slađana Zarić, urednica RTS-a. Istraživanje u filmu bazirano je na dokumentima srpskih i francuskih arhiva. Korišćeni su citati Milunke Savić koji su objavljeni u novinskim člancima i publikacijama. U filmu učestvuju eminentni srpski i francuski istoričari kao i članovi porodice Milunke Savić. Višemesečno istraživanje ekipe Radio televizije Srbije proizvelo je dokumentarni film u kojem će se prvi put ispričati životna priča srpske heroine bazirana na istorijskim činjenicama i verodostojnim podacima. U ulozi Milunke Savić je kadetkinja Vojne akademije Tanja Tačić. U igranom delu filma pojavljuju se glumci Aljoša Vučković i Branislav Trifunović. Dokumentarni film o Milunki Savić biće premijerno prikazan početkom oktobra na Prvom programu Radio televizije Srbije. U saradnji sa Ministarstvom odbrane, Radio televizija Srbije će organizovati premijeru filma zatvorenog tipa na kojoj će biti pozvani svi predstavnici državnog vrha, diplomatskog kora i Vojske Srbije.

Sredinom oktobra startovaće sajt posvećen heroini Velikog rata Milunki Savić. Na sajtu će biti predstavljene ratne i porodične fotografije koje će pratiti biografija Milunke Savić. Sajt će biti višejezično urađen — srpski, engleski, francuski, nemački, tako da će brojni inostrani novinari i istoričari imati priliku da se upoznaju sa životom Savićeve.

Istorijski muzej Srbije pokrenuo je inicijativu za prenos posmrtnih ostataka Milunke Savić u Aleju velikana na Novom groblju u Beogradu, kao i za postavljanje njenog spomenika ispred zgrade tog muzeja.

Autor Dušica Maticki | 23.09.2013 | Glas Srbije
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: