Životopis Patrijarha Srpskog g. Pavla (1914—2009)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Gojko Stojčević — Patrijarh srpski Pavle « Životopis Patrijarha Srpskog g. Pavla (1914—2009)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Životopis Patrijarha Srpskog g. Pavla (1914—2009)  (Pročitano 13197 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« poslato: Jun 29, 2011, 07:02:08 pm »

*
PATRIJARH SRSKI G. PAVLE






"Patrijarh Pavle jedan je od poslednjih monaha stare epohe,
one koja je prošla kroz Drugi svetski rat i posleratna stradanja pod komunizmom.
Kakva su to vremena bila, to samo Bog i oni znaju"

Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jun 29, 2011, 07:02:23 pm »

**
ŽIVOTOPIS PATRIJARHA SRSKOG G. PAVLA


SVETOST NJEGOVE SVETOSTI


Posle temata o Aleksandru Solženjicinu evo novog broja časopisa "Dveri srpske" posvećenog drugom najvećem živom pravoslavnom Slovenu na svetu u ovom trenutku. Mnogo je sličnosti između najvećeg Rusa i najvećeg Srbina druge polovine 20. veka, ali ono što se svakako najviše ističe jeste njihov nenadmašni intelektualni i moralni integritet, kojim su se izdigli među najviše autoritete savremenog sveta.
 
Njegova Svetost Arhiepiskop Pećki, Mitropolit Beogradskokarlovački i Patrijarh Srpski G. Pavle (svetovno ime Gojko Stojčević) rođen je 11. septembra 1914. godine, na praznik Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja, u selu Kućanci kod Donjeg Miholjca u Slavoniji (današnja nezavisna država Hrvatska) u zemljoradničkoj porodici. Njegova porodica je poreklom sa juga Srbije.
 
Rano je ostao bez roditelja — otac je otišao na rad u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i "vratio se kući da umre". U to vreme dečaku je bilo tri godine. Isto se ubrzo dogodilo i s majkom. Gojka je odhranila tetka. Imao je i tri godine mlađeg brata, koji je za vreme Drugog svetskog rata poginuo od ustaške ruke. O svom detinjstvu u jednom intervjuu rekao je sledeće: "Ja sam sa sela rodom. Ja sam 1914. rođen, automobila tada nije bilo. Bili su konji i kola, ali to se nije moglo tako često koristiti. Čovek se morao naviknuti na pešačenje. Roditelji su mi rano umrli, pa sam odrastao kod tetke, njene kćeri i zeta i s njima išao na rad. Kao bogoslov i student, kad dođem leti kući, odmah motiku u šake, nastaje prašenje kukuruza i tako redom. Kako sam rastao, tako sam ulazio u poslove. A kada sam stasao stigao sam i do oranja. Ja sam, inače, po prirodi bio slabačak. Čuo sam da su mi kao detetu još u povojima bili upalili sveću misleći da sam umro, ali sam ipak preživeo". Pošto je bio "vrlo slabašno" dete štedeli su ga od seoskih poslova i omogućili mu da se školuje. Osnovnu školu završio je u svom rodnom mestu, nižu Gimnaziju u Tuzli (jedan od mlađih školskih drugova bio mu je Meša Selimović), a višu u Beogradu. Iako je bio sklon "predmetima gde ne mora da memoriše kao što su matematika i fizika", iako je iz veronauke imao tanku dvojku, uticaj rodbine je prevagnuo i njegov konačan izbor bio je bogoslovija. Šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu završio je 1936. godine, a Bogoslovski fakultet u Beogradu, iako je najpre upisao Medicinski fakultet. Jedno vreme je bio sekretar Hora studenata Bogoslovskog fakulteta, a pred sam Rat i sekretar kod tadašnjeg ministra vera Vojislava Janića.
 
Godine 1940. odlazi u vojsku kao vojni bolničar u Zaječar. Nemačka okupacija ga zatiče u Slavoniji. Praktično kao izbeglica ispred ustaša prelazi u Srem i stiže ponovo u Beograd.
 
MONAŠENJE

Drugi svetski rat prvo provodi u Beogradu do 1942. godine, gde najpre radi kao fizički radnik na raščišćavanju ruševina i drugim poslovima, a zatim, zbog slabašnog zdravlja, počinje svoj iskušenički život u manastiru Svete Trojice u Ovčaru. U ovom mastiru preživeo je i bugarski teror nad ovim krajem. Jedno vreme 1943. godine radi i kao vaspitač i veroučitelj deci izbeglicama u Banji Koviljači. Tamo mu lekari otkriju tuberkolozu i predvide još samo tri meseca života. Odatle odlazi u manastir Vujan u selu Prislonica između Čačka i Gornjeg Milanovca, gde ostaje do 1945. godine i gde je došlo do čudesnog izlečenja i odluke o odabiru monaškog života. U tom manastiru se danas, kao posebna vrednost, čuva drveni krst koji je iskušenik Gojko uradio svojom rukom.
 
Zamonašen je u manastiru Blagoveštenje u Ovčar Banji uoči Blagovesti 1946. godine, gde je unapređen i u čin jerođakona. Od 1949. do 1955. bio je sabrat manastira Rače. Školsku godinu 1950/51. proveo je kao suplent u prizrenskoj Bogosloviji Svetih Ćirila i Metodija. U čin jeromonaha unapređen je 1954, protosinđel je postao iste godine, a arhimandrit 1957.
 
EPISKOP RAŠKO-PRIZRENSKI
 
Od 1955. do 1957. godine bio je na postdiplomskim studijama Novog Zaveta i Liturgike na Bogoslovskom fakultetu u Atini, gde je odbranio doktorat. Po jednoj priči, kada se jedan srpski crkveni velikodostojnik raspitivao o novom atinskom postdiplomcu dobio je sledeći odgovor: "Kada bi naša Grčka Crkva imala pet sveštenika kakav je Vaš Pavle, ne bi se bojala za svoju budućnost, već bi bila najjača Crkva na svetu".
 
Na svom redovnom zasedanju u to vreme, Sveti arhijerejski sabor SPC primetio je istu stvar i mladi doktor teologije je izabran za episkopa Raško-prizrenskog 29. maja 1957. godine. Ova vest zatekla ga je na pokloničkom putovanju u Jerusalimu. Hirotonija je izvršena 22. septembra 1957. godine u beogradskoj Sabornoj crkvi od strane tadašnjeg Patrijarha Srpskog G. Vikentija. U tron episkopa Raško-prizrenskog uveden je 13. oktobra iste godine u prizrenskoj Sabornoj crkvi.
 
U eparhiji Raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se posebno o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pojanja i crkvenoslovenskog jezika. Često je putovao i služio u svim mestima svoje Eparhije. Sam je održavao svoj dvor, nije imao ni posluge ni sekretara, dugo ni automobil, već je svuda išao pešice i običnim prevozom.
 
Kao episkop Raško-prizrenski svedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima o lošim međuetničkim odnosima na Kosovu i Metohiji. Iako u tom periodu nije bio poznat široj javnosti, brojne biografije i svedoci tvrde da je vodio praktično svakodnevnu borbu za nacionalna prava kosovsko-metohijskih Srba, pisao nadležnima u Crkvi i Državi, obilazio i najzabačenije crkve i manastire, kucao na vrata svima za koje je procenio da bi mogli pomoći u sprečavanju sukoba. O onome što je lično preživeo, o svim šikaniranjima i maltretiranjima od strane Šiptara, nikada nije govorio. Nikakvih reakcija državnih organa nije bilo.
 
BOŽJI IZBOR NOVOG PATRIJARHA
 
Trećeg decembra 1990. izabran je za 44-og Patrijarha Srpske pravoslavne crkve, nasledivši tako Patrijarha Germana. U drevni presto srpskih patrijaraha u manastiru Pećke patrijaršije uveden je 2. maja 1994. godine.
 
Za vreme od kada je Srpski Patrijarh obnovljeno je i osnovano više eparhija i bogoslovija (Cetinjska 1992, Kragujevačka i Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog u Srbinju 1997). Osnovana je i Informativna služba Srpske pravoslavne crkve.
 
Pokrenuo je 1993. godine u Beogradu Akademiju za umetnost i konzervaciju sa nekoliko odseka (ikonopis, freskopis, konzervacija), najviše na njegovu inicijativu nastava veronauke vraćena je u škole (2002), kao i Bogoslovski fakultet u okvire Beogradskog univerziteta iz koga su ga komunističke vlasti izbacile 1952. godine.
 
Najveći je putnik među srpskim patrijarsima posle Svetog Save, iako je na tu dužnost došao kada mu je bilo 76 godina. Obišao je sve kontinente i sve eparhije Srpske Crkve. U 91-oj godini života otputovao je u Australiju i ostao dve nedelje. Posetio je i većinu Pomesnih Pravoslavnih Crkava i brojne evropske i svetske države i državnike, uvek i svuda rado priman i poštovan od svih. Retko ko od značajnih svetskih ličnosti je dolazio u Beograd a da nije posetio Njegovu Svetost. Srpski narod, koji je dotakao maksimum medijske satanizacije na kraju 20. veka, u Patrijarhovoj ličnosti, kada nije bilo drugog odgovora, imao je oličenje svog pravog moralnog lika i pune istine o sebi.
 
Njegova Svetost najveći je i najčistiji živi simbol srpskog naroda i sabornosti koji danas imamo. Rođen u Srpskoj Krajini Slavoniji, školovao se u Srpskoj Bosni i Beogradu, proveo više decenija na Kosovu i Metohiji, jedini ustao protiv izbijanja crkvenog raskola u političkoj emigraciji i bio najzaslužniji što je raskol prevaziđen, poput Svetog Save mireći zavađenu braću.
 
Tek, u toku ratova na bivšim jugoslovenskim prostorima 90-ih godina 20. veka, novoustaški zločinci srušili su crkvu Svetih apostola Petra i Pavla u njegovom rodnom mestu samo zato što je u njoj kršten Srpski Patrijarh, iako u tom delu današnje nezavisne države Hrvatske u krugu od 40 kilometara nije bilo ratnih dejstava.
 
Ove godine se navršilo punih 50 godina episkopske službe Njegove Svetosti.
 
VELIKI NAUČNIK I PASTIR
 
Njegova Svetost se sa velikim znanjem i trudom bavio i naučnim radom. Objavio je monografiju o manastiru Deviču: "Devič, manastir Sv. Joanikija Devičkog" (1989, drugo izdanje 1997). U "Glasniku Srpske pravoslavne crkve" od 1972. godine objavljuje studije iz Liturgike u obliku pitanja i odgovora, od kojih je nastalo trotomno delo "Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere" (1998). Priređuje dopunjeno izdanje "Srbljaka", koje je Sinod Srpske pravoslavne crkve izdao 1986. godine. Takođe, priređuje "Hristijanskije prazniki" od M. Skabalanoviča. Autor je i izdanja "Trebnika", "Molitvenika", "Dopolniteljnog trebnika", "Velikog tipika" i drugih bogoslužbenih knjiga u izdanju Sinoda. "Pitanja i odgovori čtecu pred preoizvodstvom" objavljuje 1988. godine.
 
Zaslugom Patrijarha Pavla umnožen je u 300 primeraka "Oktoih" iz štamparije Đurđa Crnojevića. Patrijarh Pavle je dugo godina bio predsednik Komisije Svetog arhijerejskog sinoda za prevod Svetog Pisma Novog Zaveta, čiji je prvi prevod, koji je službeno odobren od Crkve, objavljen 1984, a ispravljeno izdanje ovoga prevoda 1990. godine i u nekoliko navrata kasnije. Isto tako, bio je predsednik Liturgičke komisije pri Svetom arhijerejskom sinodu, koja je pripremala i štampala "Služebnik" na srpskom jeziku.
 
Do sada su izašle tri knjige njegovih izabranih tekstova: beseda, izjava, pisama: "Molitve i molbe" (BIGZ, Beograd, 1996), "Život po Jevanđelju" (Priština, 1996) i "Put u Život" (Beograd, 1999). O Njegovoj Svetosti napisano je i više biografija od kojih treba izdvojiti dve: Jovan Janjić: "Budimo ljudi — reč Patrijarha Pavla" (Zograf, Niš, 2007) i Radmila Radić: "Patrijarh Pavle" (Kompanija Novosti, Beograd, 2004). Važan izbor Patrijarhovih tekstova napravljen je i u zborniku "Pomozi nam, Višnji Bože — Savremeni srpski duhovnici (razgovori, pouke, besede)" (Obraz Svetački, Beograd, 2007).
 
Imajući u vidu zasluge na naučnom bogoslovskom polju, Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu dodelio mu je 1988. godine zvanje počasnog doktora bogoslovlja. Nedovoljno je primećeno i ocenjeno da je Njegova Svetost jedan od najobrazovanijih srpskih episkopa i da iza sebe ostavlja impozantno bogoslovsko naučno delo. Njegova skromnost i lično neisticanje, izbegavanje medijske prašine i svetske slave, neforsiranje svojih učenika i škola, predstavljaju veliki moralni uzor, ali ne i razlog da se njegovo teološko i pastirsko delo ne istakne. U vremenu u kome nam najviše nedostaje unutrašnje misionarske delatnosti i duhovničko-pastirskog rada, redovni odgovori Njegove Svetosti na pitanja vernika u rasponu od skoro 30 godina predstavljaju jedinstven i poučan primer.

LJUBIUTELJ BOGOSLUŽENJA
 
O svakodnevnom životu Njegove Svetosti jednu od lepših slika ostavio je pravoslavni publicista Vladimir Dimitrijević (u predgovoru knjizi "Pomozi nam, Višnji Bože", str. 9): "Patrijarh Pavle jedan je od poslednjih monaha stare epohe, one koja je prošla kroz Drugi svetski rat i posleratna stradanja pod komunizmom. Kakva su to vremena bila, to samo Bog i oni znaju. Kao i mnogi drugi srbski monasi i monahinje, Patrijarh Pavle je čovek starinskog, čvrstog kova, veliki radnik i trudbenik, koji zna, kao pravi sin srbskog sela, skoro desetak raznih zanata i veština, i koji se nikad nije libio da na crkvi popravlja krov, a sebi da krpi cipele.
 
Zamonašen u Blagoveštenju pod Kablarom, on je baštinik onog duha koji je opisao, u 19. veku, Feliks Kanic, putujući klisurom Zapadne Morave, rekavši da su ovčarsko-kablarski kaluđeri "kontemplativni i slobodoljubivi", "sa ralom u jednoj, a Biblijom u drugoj ruci".

Trudbenik, molitvenik, skromni svedok Hristov, bez jakih reči, ali sa delima koja ostaju.
 
Devedesete godine 20. veka, tako strašne po srbski narod, Patrijarh Pavle je podneo kao serafim u telu, krepeći se svakodnevnim služenjem Liturgije. Uvek je služio jasno, lepo, razgovetno, bez patetike, po Predanju. Koliko puta smo išli u kapelu Patrijaršije da se ukrepimo na tim ranim Liturgijama, koje su umivale dušu poput vode s planinskog potoka. (...) Umetnik tipika, ljubitelj bogosluženja, tihi glas pravde i istine Božje... Skroman, ali odlučno pravoslavan i spreman na odgovor, duhovit po monaški i mudar, životno mudar...
 
Takav čovek je, u najtežim vremenima naše propasti, svojom čovečnošću ukazivao na to da "nije sve propalo kad propalo sve je" (Rajko Petrov Nogo)".
 
KOME SMETA NJEGOVA SVETOST?
 
Čak i takva ličnost kakva je Patrijarh Pavle mogla se, i to nebrojeno puta, naći na meti neumornih jahača denacifikacije u Srbiji. Od prozivki zbog Patrijarhovih poslanica u kojima je ukazivano na problem abortusa i bele kuge, preko optuživanja za "otvoreno" eksponiranje na strani vođstva prekodrinskih Srba i Srba uopšte (?!?!?), pa do krajnje bezobraznih iživljavanja na internet stranici B92, ni ovakva svetiteljska ličnost nije mogla ostati nepošteđena u velikom govoru mržnje na sve što je srpsko. Izvestan broj političkih stranaka, medija i nevladinih organizacija, ako nigde drugo, ovde je pokazao svoje pravo lice. Nije, dakle, uopšte bitno ko je i kakav je bilo koji Srbin — on je "loš po definiciji".
 
Primera radi, izvesni "Dokumentacioni centar" u jednom broju beogradskog nedeljnika "Vreme" o Njegovoj Svetosti piše "kako je baš za Njegovog upravljanja SPC-om ova instutucija dozvolila sebi da se pod njenim okriljem blagosilja oružje i u boj ispraćaju potonje ubice, kao i to da se njeni predstavnici pominju u kontekstu pedofilije, korupcije, neprimerenih nacionalističkih istupa, političkog delovanja i ostalih marifetluka", dok javnost od odgovornosti za sve to čuva Patrijarha, "toliko da se već po inerciji zaboravljaju neke jezive rečenice koje je izgovorio, neki postupci koji mu ne služe na čast i neki "detalji" koji bi mu se i te kako mogli zameriti".
 
Za neke opet Srbe Njegova Svetost je previše blag i hrišćanski smiren. Potrebno je da učini nešto više i jače. Zaboravlja se da se radi o starcu od 93 godine, koji je na svojim vladičanskim plećima izneo 33 godine na Kosovu i Metohiji i 17 godina na mestu Patrijarha, dakle ukupno pola veka službe Bogu i rodu.
 
Bilo kako bilo, Njegova Svetost ostao je retka (ako ne i jedina!) ličnost koju svi oni koji se osećaju pravoslavnim Srbima podjednako poštuju i koja nam je ostala jedan od poslednjih neuništenih autoriteta i stubova svenarodnog poverenja. Konačno, svi možemo da se u Njegovoj Svetosti ogledamo kao u ogledalu i lako uočimo gde smo, ko smo i šta smo i kao pojedinci i kao narod u celini, kako u pozitivnom smislu uzora, tako i u negativnom smislu velikog odstupanja od uzora.
 
SVETI NIKOLAJ SRPSKI I PATRIJARH PAVLE
 
Kako je to prvi lucidno uočio Jovan Janjić u svojoj knjizi "Budimo ljudi — reč Patrijarha Pavla", Njegova Svetost "nastavio je vreme i misiju Svetog Vladike Nikolaja Ohridskog i Žičkog" (str. 85—95).
 
Patrijarh Pavle svoj monaški život započinje u eparhiji Žičkoj na čijem se čelu nalazio u to vreme od Nemaca internirani episkop Nikolaj Velimirović. Prihvataju ga upravo monasi i manastiri ove eparhije: Svete Trojice, Vujan, Blagoveštenje i Rača, posebno oni ovčarsko-kablarski, koje je Sveti Vladika sa velikom ljubavlju obnavljao i gradio. Simbolički gledano, na prostore sa kojih je odveden u nemačko zarobljeništvo tada najvažniji episkop SPC, Bog dovodi budućeg srpskog patrijarha koji postaje, kako sam kaže u pismu Svetom Nikolaju Srpskom iz 1955. godine, "klirik Eparhije Žičke", koji oseća obavezu da se javi "svome" episkopu, koji će se već sledeće godine upokojiti.
 
I Vladika Nikolaj i Patrijarh Pavle bili su ozbiljno bolesni u mladosti i lekari su im davali tek nekoliko meseci života. Budući patrijarh se izlečio u jednom od manastira eparhije Svetog Nikolaja, tu postao iskušenik i potom monah.
 
Na kraju Drugog svetskog rata njihovi putevi se razdvajaju: Vladika Nikolaj odlazi u emigraciju, a monah Pavle ostaje u Otadžbini. Četrdeset i pet godina kasnije taj monah postaje Patrijarh Srpski, i već sledeće, 1991. godine na beogradskom aerodromu lično dočekuje mošti svoga indirektnog zaštitnika, Svetog Nikolaja Srpskog.
 
Pod predsedništvo Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog g. Pavla, Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve 19. maja 2003. godine uneo je episkopa Ohridskog i Žičkog Nikolaja Velimirovića u Kalendar Svetih SPC.
 
Na ovom primeru duhovnih i istorijskih veza između dva velikana Srpske Crkve u 20. veku iznova je potvrđen kontinuitet Predanja Srpskog Zaveta.
 
MOLITVE ZA SRBE
 
Njegova Svetost Arhiepiskop Pećki, Mitropolit Beogradsko-karlovački i Patrijarh Srpski G. Pavle autor je i nekoliko predivnih molitvi koje su postale deo bogoslužbenog poretka Svete Liturgije Srpske pravoslavne crkve. I ovo autorsko delo ga predstavlja na poseban način i daje završnu reč svim našim zajedničkim molitvama, koje će ostati pečat Patrijarhovog žitija:

"Za milost Božju nama nedostojnim slugama Njegovim, da sačuva sve nas od mržnje i zlih dela i da useli u nas ljubav nesebičnu, po kojoj će svi poznati da smo učenici Hristovi, narod Božji, kao i Sveti preci naši, te da se uvek znamo opredeliti za istinu i pravdu Carstva nebeskoga, Gospodu se pomolimo.
 
Za sve one koji učiniše nepravdu bližnjima svojima, bilo da sirote ucveliše ili nevinu krv proliše, mržnjom uzvrativši na mržnju, da im Bog podari pokajanje, prosvetli um i srce i obasja dušu svetom ljubavlju i prema neprijateljima, Gospodu se pomolimo.
 
Gospode, kako je mnogo neprijatela koji vojuju protiv nas i govore: nema im pomoći ni od Boga ni od ljudi. Gospode, Ti nam pruži ruku svoju da ostanemo narod Tvoj i po veri i po delima. Ako moramo da stradamo, neka to bude na putu pravde Tvoje i istine Tvoje — ne dopusti da bude zbog nepravde naše ili mržnje ma prema kome. Recimo svi usrdno: Gospode, pomiluj.
 
Još se molimo Bogu, Spasitelju svih ljudi, i za neprijatelje — da ih Gospod čovekoljubivi odvrati od nasilja nad pravoslavnim narodom našim; da nam ne ruše svete hramove i grobove, decu ne ubijaju i narod ne progone, nego da se i oni obrate na put pokajanja, pravde i spasenja. Recimo svi usrdno: Gospode, pomiluj".

 
Urednici


Zahvalnost
Ovaj broj ne bi ugledao svetlo dana da nismo dobili odobrenje od glavnog urednika Pravoslavlja, novine Srpske patrijaršije, da koristimo njenu arhivu fotografija Patrijarha Pavla. Fotografije je pretežno napravio bivši urednik fotografije redakcije Pravoslavlja Marko N. Vujičić kome smo takođe zahvalni.





Tekst: "Dveri srpske"
časopis za nacionalnu kulturu
i društvena pitanja
Godina IX | broj 36. 4/2007.
Beograd, Božić 2007.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: