Miša Đurković (1971)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miša Đurković (1971)  (Pročitano 8164 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Jun 07, 2011, 02:07:03 pm »

*




MIŠA ĐURKOVIĆ

Rođen 24. avgusta 1971. u Zemunu. Od 1991. do 1996. studirao filosofiju na Filosofskom fakultetu u Beogradu i diplomirao ocenom 10,00 (prosečna ocena tokom studija 9,35). Iste godine upisao magistarske studije na istom fakultetu smer Etika. Dobitnik je nekoliko stipendija među kojima i stipendije Ministarstva nauke i tehnologije Republike Srbije. Od 1997. sarađuje na projektima Instituta za evropske studije u Beogradu, gde je od početka 1999. zaposlen sa zvanjem istraživača. Organizator je pet, većinom internacionalnih skupova (letnjih škola, humanitarnih kampova), među kojima je i naučna konferencija Evropski identitet-stanja i perspektive (maj 1998). Takođe je učestvovao na brojnim skupovima u zemlji i inostranstvu.

Objavio je petnaestak članaka u stručnim časopisima i publikacijama. Bavi se savremenom političkom i pravnom filosofijom (posebno problemima opravdanja i primene ljudskih prava) i istorijom ideja (naročito problemima nacija i nacionalizama).
Beogradska otvorena škola
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Septembar 11, 2011, 10:11:33 pm »

*
O NOVOJ KNJIZI DR MIŠE ĐURKOVIĆA


MOĆ ZVUKA, SLIKA MOĆI

Već je u vodećim medijima bilo popisano šta je to glavno što se desilo u srpkoj kulturi 2009. godine.
 
Različiti autori su ponudili različite perspektive. Ono što još niko nije ponudio je šta se to značajno desilo u teorijskom razmatranju srpske kulture?
 
Iz ove perspektive, teško je navesti relevantne knjige domaćih autora. Kao i prethodnih godina, većina knjiga iz teorije kulture došla je iz pera tzv. Druge Srbije, što ih, nažalost, diskvalifikuje sa stanovišta objektivnosti.
 
Ipak, pojavila se jedna knjiga koja ne samo da je objektivna, već ju je nemoguće svrstati niti u jedan trenutno zavađeni tabor. U pitanju je nova knjiga dr Miše Đurkovića Slika, zvuk i moć: ogledi iz pop-politike.
 
KRUPNA KNJIGA, MALI IZDAVAČ

Prvo što pada u oči je izdavač. Ovu vrlo kvalitetnu knjigu štampala je relativno mala izdavačka kuća, što samo govori o nedostatku adekvatne kulturne politike. Ipak, najbitnije je da je knjiga odštampana.
 
Takođe, ono što je potpisnika ovih redova prijatno iznenadilo je prva fusnota pregovora, u kojoj piše: "Knjiga je rezultat rada na projektu 149026D koji finansira Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije."
 
Na stranu osude koje će ova fusnota proizvesti kod ostrašćenih ideoloških kritičara, potrudiću se u ovom prikazu da ukažem zašto su novci koje je ministarstvo potrošilo na ovu knjigu jedna od najboljih investicija Vlade republike Srbije protekle godine.
 
OD ČLANAKA DO KNJIGE

U ovoj knjizi prikupljeni su ogledi koje je dr Đurković pisao prethodnih nekoliko godina. Neki od njih dostupni su na internetu, poglavito na sajtovima vidovdan.org, standard.rs, nspm.rs, kao i desnica.rs. Ipak, skupljeni u jedne korice i prošireni sinhronom analizom koja nadomešćuje potencijalni nedostatak nastao usled protoka vremena (neki tekstovi originalno su napisani 2003. godine), ovi briljantni analitički radovi postaju svedočanstvo kretanja kulture u periodu posle dolaska DOS-a na vlast.
 
Knjigu otvara predgovor Pitanje moći u popularnoj kulturi u kojoj je autor daje teorijski okvir za svoja proučavanja. Osvrćući se na potrebu ponovnog proučavanja diskursa moći i dominacije u političkoj teoriji, Đurković je naveo niz kljičnih evropskih i američkih autora koji su se bavili tim pitanjem: Džejms Hanter, Mišel Fuko, Semjuel Hantington, Alan Blum, kao i nezaobilaznog Džozefa Naja i njegovo kapitalno, nažalost neprevedeno na srpski, delo The Soft Power.
 
Već iz ovog letimičnog spiska autora čije metode Đurković uključuje u svoju, vidi se široka teorijska zasnovanost i kredibilitet ove knjige. Bez obzira na to što neki od pomenutih autora (Blum, Hantington...) pripadaju konzervativcima, Đurković ne beži ni od osnovnih autora levice, poput Tedora Adorna ili Antonija Gramšija.
 
Dijapazon proučavanih fenomena u ovoj knjizi je vrlo širok, i nikako se ne da svesti samo na fenomene srbijanske (mislim na teritoriju države Srbije) kulture.
 
U prvom delu knjige, gde se proučava pop-kultura u slici, obrađene su televizijske serije u Srbiji od 2000—2005. godine, ratni angažman Volta Diznija, serija Lisice kao vizuelni izraz kulturne politike režima DOS-a, ali i planetarno poznat fenomen Borat, na čijem primeru je uočena evolucija savremenog humora.
 
Deo pod nazivom Zvuk donosi analizu znatno prijemčiviju širem auditorijumu, pošto je tzv. turbo-folk sigurno bio predmet većeg broja analiza, nego neuspešni sitkom Lisice. Ipak, ono što ovaj deo knjige čini posebno važnim je analiza diskursa sa kojih je turbo-folk tumačen i analiziran. Ističući kako iza ideoloških osuda pomenutog fenomena stoji suštinsko nerazumevanje društveno-tržišnih uslova njegovog nastanka, Đurković je istakao kako i iza nedavne abolicije ovog žanra (npr. tekstovi aktuelnog direktora Muzeja savremene umetnosti) takođe stoji nakaradna i neosnovana primena ideologije politike korektnosti.
 
Promatrajući odnos moći i dominacije u kulturi, autor je u trećem delu knjige dotakao pitanje desnice u srpskoj kulturi. Ovaj pojam, zabašuren višedecenijskom dominacijom levičara u administraciji, ponovo je dobio na aktuelnosti u protekloj deceniji. Osim desnice u kulturi, Đurković je, na tragu procvata imagoloških (i post-kolonijalnih studija) krajem prošlog veka, ispitao odnos arogancije i identiteta u Bugarskoj i Srbiji, kao vekovnim političkim antipodima.
 
ZANIMLJIVOSTI
 
Nekoliko momenata čine ovu knjigu posebno izazovnom za čitanje. Na pravom mestu, to je izrazita objektivnost. Na primer, u članku u kome analizira domete naučnog dela Ivana Čolovića, Đurković uspeva istakne značaj nekih Čolovićevih dela (čuvena Divlja književnost), ali i naučni sunovrat urednika biblioteke XX vek usled političke ostrašćenosti.
 
Uprkos čudnovatosti, Đurković vrlo uspešno obrazlaže tezu da je folk bio jedina izrazito subverzivna muzička pojava u SFRJ. Iako se ovo čini neverovatnim, ipak je tako. Osim toga, analize rada Vlade Georgijeva, Lepe Lukić, Seke Aleksić i Bijelog Dugmeta spadaju među najozbiljnije uvide u dinamiku tokova pop-kulture krajem dvadesetog i početkom dvadesetprvog veka u Srbiji. Zašto je tako?
 
Ukoliko pročitate ovu Đurkovićevu knjigu videćete kako šund i kič (ružičasta televizija) mogu biti politički korektni, kako Seka Aleksić zarad afirmacije takođe postaje moderno podobna i zašto je za komuniste Devojka iz grada bila podjednako opasna kao i crni talas u filmu.
 
Spisak se ovim ne završava... Konačno, nikome posle čitanja ove knjige neće promaći činjenica da poražena struja sa čuvenog Kongresa KPJ iz 1988. godine danas vlada srpskom kulturom.
 
Najnovija knjiga dr Miše Đurkovića je neophodan priručnik za svakoga ko želi iole ozbiljnije da razume dešavanja u popularnoj kulturi Srbije, ali i dešavanja vezana za borbu oko srpskog identiteta. Širinom teorijskog aparata, kao i očitom objektivnošću, ova knjiga će, bez obzira na njen status narednih godina, sigurno ostati kao jedna od najbolje napisanih teorijskih knjiga na srpskom jeziku 2009. godine.
 
Ukoliko ste u prilici, nabavite je, ne može da škodi.

 
Nikola Marinković (nm) | Dveri Srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Mart 04, 2013, 12:02:01 am »

*
MIŠA ĐURKOVIĆ:


ZAŠTO PIŠEM I ŠTA DA SE RADI ILI KRATAK VODIČ ZA ŽIVOT POD OKUPACIJOM

Najvažnija stvar jeste delegitimisanje celog sistema i njegovih lutkastih aktera. Treba ih ismejati, sprdati se s njima, pojdebavati ih, pokazivati im koliko su smešni u svojim ulogama
 
Poslednjih par meseci doneli su veliku dinamiku u Srbiji, koja se nije toliko ogledala u nekim velikim promenama koliko u otpočinjanju jednog temeljnog preispitivanja o tome gde smo, šta nam se dešava i koji su mogući izlazi iz ove situacije. Ako postoje, naravno, posle dekade za koju čak ni Boris Tadić nema obraza da kaže kako je bila uspešna.

S obzirom da su takozvani mejnstrim mediji uglavnom u stanju koje podseća na vrhunce Slobine epohe, razumljivo je što se malo šta od te burne preispitivačke dinamike pojavilo u njima. Najveći doprinos otvaranju ove preko potrebne diskusije dali su takozvani alternativni mediji, a pre svega "Novi standard". Zahvaljujući činjenici da je uredništvo sve do sada uspelo da izbegne poriv za cenzurom, ovaj portal je postao jedno od najvažnijih i najuticajnijih glasila za sve ozbiljne domaće i strane aktere koji se bave Srbijom. Verujte, ovo se čita po svim ambasadama, prate sve službe koje se bave nama, vrhovi političkih stranaka su najredovniji čitaoci sadržaja, pa i komenatara koji se ovde objavljuju.

Mislim da je poseban kvalitet svemu donela činjenica da su dvojica glavnih kolumnista otvorila ozbiljnu polemiku koja se nije odnosila na to šta nas dvojica mislimo o onom drugom, već na to šta zaista može da se uradi u datim okolnostima. (To naravno nećete naći ni u jednom drugom glasilu pošto se oni svi trude da budu monolitni i unisoni jerbo se pre svega bave propagandom. Možete li da zamislite Loleka kako polemiše sa Bosiljkom?) Koliko je priča važna i koliko je ceo postupak urodio plodom, govori diskusija koja se netom otvorila među komentatorima. A i tu verujte mi ima za naše prilike veoma zanimljivog i vrlo obaveštenog sveta. (Setite se onoga što nam je nacrtao suštinu srpske političke scene kad je objasnio da su Toma i Mlađa kupili stanove od kuma Dekija Mihajlova na Novom Beogradu koji je pod vlašću žutih.) Stoga će onaj ko bude imao vremena ili mu to bude zadatak, iz onoga što se ovde dešavalo u poslednja dva meseca moći da napravi veoma veoma relevantan presek toga šta se u Srbiji dešava i kakve su opcije u igri.

Od samog početak nosim se mišlju da napišem jedan programski tekst kojim bih objasnio svoje motive, ali su me događaji uvek odvlačili od toga i svojom suludom dinamikom gurali mi teme pod nos. Konfuzija kod jednog dela čitalaca je definitivno dobar podsticaj da ovo prednovogodišnje vreme iskoristim za jedno takvo razmišljanje.

STAV LIČNOG NEPRIHVATANJA Krenuo bih od izvinjenja što ne odgovaram na pitanja i komentare. Ima mnogo takvih koji su vredni razgovora, ali takva diskusija bi podrazumevala blog. Ja za to zaista nemam ni vremena ni energije. Pisanje dobrog bloga je strahovito težak posao za koji je potrebno da ste na primer uzaludni, da imate vremena na pretek ili da vam je to dobro plaćen posao. Nisam u toj situaciji, ali se trudim da makar prilikom odabira tema pratim interesovanja komentatora ili da se usput dotaknem nečeg što se u komenatarima pojavilo. Inače, zaista nemam razloga da vam se šlihtam, ali tvrdim da ovaj kvalitet rasprave u komentarima nećete naći danas nigde u Srbiji. Napravili ste dobar forum i vredi ga sačuvati i razvijati.  
 
Prvo da krenemo od osnovne kritike da sam neka vrsta levog smetala, destruktivca kome niko nije dobar, uzaludnog kvazintelektualca, koji ne nudi rešenja nego samo pljuje sve što neki konstruktivni ljudi pokušavaju da osmisle.

Molim da se pogleda na naslov moje kolumne. Ona se ne slučajno zove "Hronika okupacije". Dakle, moja osnovna ambicija je da hladnom preciznošću najpre nazovem sistem u kome živimo pravim imenom. Srbija je zemlja pod nekom vrstom okupacije koja može da bude meka (takva često ume da bude još opasnija), a može i da bude vrlo tvrda, što vidimo u slučaju Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija. Ako bude potrebno, siguran sam, ti tvrđi oblici će lako moći da se presele i na druge delove naše teritorije.  
 
Dakle, pisanje hronike okupacije može imati potpuno različite motive i namere. Od imenovanja stvari pravim imenom, što možda nekima može da pomogne da shvate gde su, šta mogu da planiraju, kako da se ponašaju itd. Ja sam naučnik, nisam političar i moje je da stvari nazovem pravim imenom i osvetlim iz različitih uglova. Političari su ti koji na osnovu toga i sopstvene ambicije treba da sprovedu akciju.

Drugo, to može biti moj čisto estetski stav ličnog neprihvatanja. Možda i neka vrsta lične terapije ili odbrane sopstvene slobode: hvala, ja u svemu ovome neću da učestvujem. To zatim može da bude i prosto beleženje svedočanstava o tome kako su se neki ljudi ponašali u vremenu propadanja; zapisivanje tragova o bezočnosti, nemoralu, izdajstvu, vrednosnom raspadu, načinima racionalizacije moralno neprihatljivih postupaka itd. Moj skromni pokušaj da zabeležim kakve su sve ništarije činile našu političku, ekonomsku, kulturnu itd "elitu" i kako su nas u ova teška vremena tretirali kao stoku, kao glupe ovce koje treba da im obezbede dobar život bez muke i rada.
 
Ili je to možda moj pokušaj da u vreme opšteg sluđivanja pomognem nekim ljudima da sačuvaj zdrav razum, mogućnost kritičkog sagledavanja i nepoverenja u bilo kakve "idole". Da čuvamo zrnce pobune, nepristajanja, svesti o tome šta nam se dešava i kad možda protiv toga ne možemo ozbiljno da se borimo. Da, kako bi Evola rekao, jašemo tigra dok možemo, da ne dozvolimo da nas on baca, gazi i sluđuje. Opstati na površini duboko utemeljen u neprolazne vrednosti civilizacije i kad si svestan da duboko tonemo u vrevu sveopšteg nihilizma.

Opet, ako nisam u pravu i ako neki drugi misle da vide mogućnost stvarne promene sistema, možda će im ova moja destrukcija pomoći da se prostor raščisti...
 
PROVOKACIJA ZA KVALITETNE Najdraži su mi oni što tvrde kako je ova kolumna priprema za političku aktivnost. To valjda funkcioniše samo kod onog plemenitog izdanka još plemenitije osiječke porodice. Ovako ne piše čovek koji hoće da se bavi politikom. Taj piše tako da se svidi što većem broju ljudi. Mene međutim zanima da isprovociram što veći broj kvalitetnih ljudi koji hoće da misle. Želim da i ovi SPO-ovci, što popizde na moj tekst o NATO-četnicima, i ovi DSS-ovci, što i dalje veruju da je Voja neviđen mudrac koji će sve da zajebe, i naprednjaci pa čak i LDP-ovci, za koje sam verovatno neka vrsta inkarnacije onog najgoreg što Srbija u perfidnoj formi može da ponudi, koliko god me mrzeli nakon mog teksta mogu da nađu neki novi podatak, da čuju za knjigu koju inače ne bi pročitali, da mogu, ako hoće, da probaju da uoče neke perspektive za koje inače ne bi znali. Mislim da je ključno ono što svi vi znate — da se moji stavovi, koliko god vas nervirali, ne formiraju u zavisnosti od toga ko me plaća. Što je kod nas nažalost sve češći slučaj.

Ozbiljna primedba je da u ovim kolumnama koristim jezik na na koji ljudi nisu navikli, da psujem, koristim uličarski rečnik, govor kafane itd. (Manje inteligentna verzija ovog prigovora je da različito pišem za "Politiku" i "Novi standard". Kome razlozi nisu jasni, ne vredi mu ih ni objašnjavati). Najozbiljniji kritičar je moja rođena žena.

Pisanje za "Novi Standard" je za mene i jedna vrsta delimično i estetskog eksperimenta. Isprobavanje u jednoj slobodnijoj formi u mediju koji je po svojoj prirodi alternativan, okrenut specifičnoj publici i otvoren za različite stvari. U isto vreme, ove kolumne nastaju u vreme kada se ogoljuje sva laž sistema ne samo u ovoj zemlji, i pokazuje naša nemoć da stvari istinski menjamo. Kako čovek može ozbiljno i pristojno da priča o Mlađanu Dinkiću, a da ne psuje? Danas je otvoreno rekao da nas je lagao pre dve godine, a već ima novu laž da nas ponovo zajebe. A ako mislite da će Toma da pravi vladu u kojoj će ekonomiju da kontroliše neko drugi a ne Mlađa, onda stvarno verujete u Deda-mraza.

Po meni najvažnija stvar stoga jeste delegitimisanje celog sistema i njegovih lutkastih aktera. Treba ih ismejavati, sprdati se s njima, pojdebavati ih, pokazivati im koliko su smešni u svojim ulogama ljudi koji se predstavljaju kao da o nečem odlučuju. Spinovanje nekih novih veličina kao navodnih spasilaca bar meni vređa inteligenciju. Otud takav rečnik. On može biti odraz moje nemoći ili moje snage, zavisi iz koje perspektive gledali. Za one kojima takav jezik smeta, najbolje je da ovo ne čitaju. Što se tiče onih koji navodno poštuju moj naučni rad pa smatraju da mi je nešto ovako nedolično, mogu samo da im kažem, žao mi je. Čitajte moje knjige, a ovo ostavite onima kojima takav pristup danas nešto znači.
 
MOGUĆNOST PROMENE Konačno šta da se radi u doba okupacije? Svako od nas, bez obzira na vreme i sistem u kome živi, ima jedan osnovni zadatak: da bude dobar čovek, hrišćanin, rodoljub, da principe i vrednosti za koje se zalaže ovaploćuje svojim ličnim primerom, na svom poslu, u svom okruženju itd. Konačno, da bude dobar roditelj i da odneguje decu na koju će biti ponosan. Osim toga, da svi zajedno čuvamo plamen znajući da vreme koje dolazi verovatno ne radi za nas. A opet čuda su uvek moguća... Setite se Rusije 90-ih. No, kad smo mi u pitanju, stvarne promene pretpostavljaju ozbiljne geopolitičke potrese za koje ja još uvek ne vidim da su na bliskom vidiku. A najgore sa našim narodom i elitom je što se za takve retke situacije ne sprema nego ih uvek dočeka bez plana i strategije.

Opet, jedan moj prijatelj ima slogan za život pod okupacijom: Hedonizmom protiv komunizma!
 
Na kraju, opet o mogućnosti promene. Pitanje za sve: da li su se ljudi od okupacije oslobađali parlamentarnom borbom? Pročitajte nekoliko knjiga: Stiven Kinzer, "Svrgavanje...", da vidite sa čime se susrećete, Baumol, "Good and Bad Capitalism...", da vidite šta ovaj nobelovac kaže o tome kako se izlazi iz lošeg (kvazi)kapitalizma i uzmite neku dobru knjigu o tome kako bankarska mafija drži sve i ceo svet gura u ropstvo. Posle toga bih voleo da čujem jake protivargumente koji će me ubediti da se može promeniti sistem u kome će NATO da nam vodi bezbednosu politiku, MMF i strane banke monetarnu, fiskalnu i ekonomsku, a Soros kulturno-identitetsku, bez obzira na to ko je na vlasti.  

Pogledajte, na primer, kako nijedna opoziciona partija ne priča ozbiljno o dramatičnom povećanju našeg spoljnog duga niti nudi program kako da se on smanji ili vrati. Štaviše, sve što u svojim programima predlažu podrazumeva povećanje budžetskih izdvajanja, dakle novo zaduživanje. I pogledajte kako, na primer, neki od njih nude daljnju privatizaciju, i to javnih komunalnih preduzeća po opštinama Srbije.

U svakom slučaju, hvala za korisnu diskusiju i svako dobro u Novoj godini.


utorak, 28 decembar 2010 | Novi standard
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Septembar 18, 2013, 02:21:20 am »

*
INTERVJU SA MIŠOM ĐURKOVIĆEM KOJI BANJALUČKI PRESS NIJE SMEO DA OBJAVI


VUČIĆ ZAPADU ODRAĐUJE SVE ŠTO TADIĆ NIJE HTEO

  • Srbija ima vladu koju su stranci skrpili kako bi nastavili geopolitičko urušavanje Srbije koje Tadić nije hteo da izvede do kraja. On je odbio da preda sever Kosmeta, odbio je da Srbija bude instrument u rušenju Srpske i našao je način da spreči prodaju Telekoma. Zato su ga stranci srušili i doveli na vlast Vučića, koji strancima ne odbija ništa.
  • Nova vlast je uništila i dosad građenu politiku Srbije prema Srbima u regionu i sprovodi politiku koja Srpstvo treba da svede na Srbiju
  • Ovaj novi Đelić, koga dovode za ministra finansija, ima zadatak da strancima preda sve što je ostalo: Telekom, EPS, aerodrom, industriju lekova. Posle njih možemo da stavimo ključ u bravu i da pogasimo svetla
  • Nakon što su ih stranci doveli na vlast, pomažući Nikoliću da u drugom krugu pobedi, Vučić je de fakto uradio ono što je Đinđić uradio sa Koštunicom. Od Nikolića je počeo da pravi kraljicu koja se ni za šta ne pita, a svu moć je prigrabio za sebe
  • Nikolić ima sve manje upliva i uticaja na politiku stranke. Njegov sin Radomir, koji je predsednik Izvršnog odbora, poputno je marginalizovan. S druge strane, nedavni javni nastup sa Dačićem (povodom rekonstrukcije) pokazao je da Nikolić nema nameru da se odrekne stvarnog uticaja na politiku i on će očigledno morati da traži način i saveznike da taj uticaj vrši
  • Da li će to biti preko pokušaja da ojača svoje krilo u stranci ili preko savezništva sa Dačićem, ili možda preko podrške nekoj novoj stranci — ostaje da vidimo
  • Novi identitet države Crne Gore je izrazito antisrpski, nasilan, a velike sile iz geopolitičkih razloga podržavaju tu kontrukciju i laž. Srbi stoga moraju da budu mudri, da nađu adekvatnu taktiku kojom će čuvati svoj identitet, stvarati svoje paralelne kulturne, političke i ekonomske institucije i nalaziti način da i dalje drže tu državu okrenutu prema Beogradu

Retko se događa da neko da intervju mediju iz druge države i da taj intervju — koji se praktično i ne dotiče države iz koje dolazi intervjuer — ne bude objavljen. I da razlog bude kritičnost intervjuisanog prema svojoj vlasti i prema stanju u svojoj državi.
 
Zaista retko, ali se, evo, desilo dr Miši Đurkoviću. Govorio za banjalučki Press, govorio je pretežno o Srbiji, Nikoliću, Vučiću i Dačiću i doživeo da mu sa žaljenjem saopšte da intervju ne mogu da objave. Nema sumnje: ne zbog onoga što je rekao o Republici Srpskoj.

Fakti prenose taj nesuđeni intervju za Press, u onoj formi u kojoj je tekst, očio, bio pripreljen za objavljivanje, pa vraćen dr Đurkoviću.


INTERVJU

Viši naučni saradnik Instituta za evropske studije iz Beograda o situaciji u Srbiji i godini raspleta u BiH

Priprema se udar na RS

  • Vek posle 1914. Poznati su akteri, metode i ciljevi. Najpre će se ići na reformu FBiH, da bi se onda probalo sa prepakivanjem Dejtona, gde RS treba da bude kolateralna šteta. Međutim, i politička elita i većina naroda u RS to dobro razumeju i solidno se pripremaju
  • Znajući šta rade zapadni igrači, koji povlače konce u Srbiji, postavlja se pitanje da li će i kod nas primenjivati recept iz Bugarske, da svakih desetak godina prepakuju partijsku scenu, čime se destabilizuje država i čini zavisnom od njihove volje?
 

Miša Đurković rođen je 1971. godine. Diplomirao je i magistrirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je 2005. i doktorirao. Zaposlen je kao naučni saradnik na beogradskom Institutu za evropske studije. Bavi se političkom i pravnom teorijom, fenomenima popularne kulture i procesima evropskih integracija. Autor je desetak knjiga i većeg broja naučnih radova.

Na početku razgovora za Press RS, Đurković se osvrnuo na politički saldo sadašnjeg vladajućeg bloka u Srbiji. Sticajem okolnosti, to je učinio kroz prizmu jednog aktuelnog procesa:

Upravo danas, dok razgovaramo, javlja mi se prijatelj, ratni oficir Vojske Republike Srpske koji živi u Beogradu. U poslednjih nekoliko dana njega i još petnaestak visokih ratnih oficira RS koji žive ovde organi bezbednosti Srbije proveravaju da li su na adresama na kojim su prijavljeni.

Uveliko se priča da se to čini po nalogu Tužilaštva BiH i da će ih Vučićeva Srbija uhapsiti i izručiti Sarajevu. Ovaj skandalozni poduhvat nikog više u Srbiji ne čudi od ovakve vlade i to najbolje opisuje šta smo mi dočekali.

Rezultati ove vlade su najgori mogući u svim oblastima. Ovo je, inače, vlada koju su stranci skrpili kako bi nastavili geopolitičko urušavanje Srbije koje Tadić nije hteo da izvede do kraja. On je odbio da preda sever Kosmeta, odbio je da Srbija bude instrument u rušenju Srpske i našao je način da spreči prodaju Telekoma. Zato su ga stranci srušili i doveli na vlast Vučića, koji strancima ne odbija ništa.

Šta je takva pozicija konkretno podrazumevala tokom prve godine vladavine koalicije SNS — SPS u Srbiji?

Za ovih godinu dana oni su predali sever Kosmeta, prihvatili uspostavljanje prave granice na prostoru administrativnih prelaza i sada teraju Srbe sa Kosmeta da izađu na izbore i potpuno prihvate da su građani države Kosovo. Drugi rezultat je da su uništili dosada građenu politiku Srbije prema Srbima u regionu i sprovode politiku koja srpstvo treba da svede na Srbiju. Ekonomski, ovo je vlada koja se najviše zadužila u istoriji Srbije, više od četiri milijarde evra za samo godinu dana. Mediji su urušeni, talobidi i "Farme" caruju Srbijom, a identitetska politika doživljava krah. Vučić je ideološki prihvatio poglede "Druge Srbije" i hoće da nam menja svest po nemačkom receptu, koji traži da im se zahvalimo što su nas bombardovali.

Da li poređenje sa prethodnicima ide u prilog aktuelnoj vladajućoj strukturi?

Bio sam među oštrijim kritičarima Tadićevog režima, ali doba njegove i Koštuničine vladavine u odnosu na ove skakavce deluje kao srećno vreme. Poseban segment je kadrovska politika: davno se nije desilo da Srbijom vladaju najgori među nama. Danas vladaju pre svega nesposobni i neobrazovani ljudi, koje motivi ličnog bogaćenja pokreću da daju sve što stranci traže. Ovaj novi Đelić, koga dovode za ministra finansija, ima zadatak da strancima preda sve što je ostalo: Telekom, EPS, aerodrom, industriju lekova. Posle njih možemo da stavimo ključ u bravu i da pogasimo svetla.

U jednoj nedavnoj analizi, razmatrali ste mogućnost buduće polarizacije u SNS-u, na relaciji Aleksandar Vučić — Tomislav Nikolić. Gde prepoznajete nijanse u njihovom političkom delovanju?

Prema svedočenjima nekadašnjeg Vučićevog saradnika Predraga Popovića, istorija ovog sukoba je jako duga. On tvrdi da je Vučić pokušavao još u radikalima da skine Nikolića i da od Šešelja dobije dozvolu da preuzme radikale. Sećamo se da je Nikolić sam krenuo da pravi SNS, a da se Vučić pridružio tek posle nekoliko meseci vaganja. Dakle, istorija tih odnosa je krajnje kontroverzna. Nakon što su ih stranci doveli na vlast, pomažući Nikoliću da u drugom krugu pobedi, Vučić je de fakto uradio ono što je Đinđić uradio sa Koštunicom. Od Nikolića je počeo da pravi kraljicu koja se ni za šta ne pita, a svu moć je prigrabio za sebe. Zahvaljujući zloupotrebi obaveštajnog aparata, tužilaštva i medija on je za šest meseci postao najmoćniji čovek u Srbiji. U isto vreme krenuo je da čisti stranku od Nikolićevih ljudi i to radi brutalno.

Na koji način?

Mehanizam se lako vidi: čiste se svi stari radikali, a dovode isključivo mladi likovi, čiji je jedini kvalitet apsolutna lojalnost Vučiću. Tako je očišćeno Predsedništvo stranke, pa se čisti Glavni odbor, a Vučić čezne da što pre budu izbori, između ostalog i da bi dobio poslanički klub u kome će biti samo njegovi ljudi. Sada je očišćen Nikolićev ministar kulture, kao i ministar poljoprvirede, a Vučić preko Zorane Mihajlović nastavlja sa pokušajima da se Nikolićevom rođaku Bačeviću oduzme resor rudarstva i da mu se uvali zaštita životne sredine. Vidljiv je i sukob oko usmerenja, gde Vučić otvoreno provodi zapadnu okupatorsku politiku, dok Nikolić pokušava da održi veze sa Rusijom.

Kakve su Nikolićeve šanse da obnovi sopstvene pozicije unutar SNS-a?

Nikolić ima sve manje upliva i uticaja na politiku stranke. Njegov sin Radomir, koji je predsednik Izvršnog odbora, poputno je marginalizovan. S druge strane, nedavni javni nastup sa Dačićem povodom rekonstrukcije pokazao je da Nikolić nema nameru da se odrekne stvarnog uticaja na politiku i on će očigledno morati da traži način i saveznike da taj uticaj vrši. Da li će to biti preko pokušaja da ojača svoje krilo u stranci ili preko savezništva sa Dačićem ili možda preko podrške nekoj novoj stranci, koja bi se osnovala, ostaje da vidimo.

Ne isključujete rasplet u kojem bi došlo do kompletnog prepakivanja partijske scene Srbije u narednim godinama. Šta to znači u slučaju sadašnje opozicije, bilo da je reč o onima koji su lojalni Zapadu, poput DS, LDP i URS, bilo da su u pitanju nacionalno opredijeljene stranke, kao što je DSS?

Situacija je nakon izbornog zemljotresa prošle godine dosta složenija. DS je stranka koja je pala u nemilost stranaca. DSS opet, s druge strane, uprkos svojoj evroskeptičnoj politici, tradicionalno ima odlične veze sa Britancima. LDP je izgubio svoj smisao postojanja, jer je krilo Aleksandra Vučića u SNS-u potpuno preuzelo i njihovu ideologiju i njihov politički program. Za URS, koji je sada prvi put deo opozicije, pitanje je da li će preživeti bez kontrole budžetskih sredstava. Već smo rekli da je pitanje i da li će SNS preživeti i u kakvom obliku. Znajući šta i kako rade zapadni igrači, koji povlače ključne konce u Srbiji, postavlja se opravdano pitanje da li će i kod nas primenjivati recept koji koriste u Bugarskoj, da svakih desetak godina kompletno prepakuju partijsku scenu, čime se destabilizuje čitava država i čini zavisnom od njihove volje. Preko takozvane borbe protiv korupcije oni zapravo pokušavaju da spreče domaće partije da koriste domaća sredstava za svoje finansiranje, što bi te partije još više učinilo zavisnim od stranih ambasada.

Gde Srbiju vode pretnje premijera Ivice Dačića, upućene predstavnicima Srba sa severa Kosova i Metohije, da će ih smeniti ukoliko nastave da se protive lokalnim izborima pod kontrolom Prištine, zakazanim za 3. novembar?

Odlukama ove vlade, Srbija je de fakto odustala od podele Kosmeta i prihvatila da se sever reintegriše u ustavno-pravni, prosvetni, zdravstveni i pravosudni sistem nezavisnog Kosova. Ranije sam govorio da je Briselski sporazum urađen po modelu Erdutskog sporazuma, kojim je Slavonija mirno predata Hrvatskoj. Nakon toga je potpuno logično da vlada traži od Srba sa severa da prihvate tu politiku i da svoju sudbinu rešavaju institucionalno u okviru nove države Kosovo. Iz te perspektive, osvajanje lokalne samouprave jeste najbitnije i vlast koristi sva sredstva pritiska, manipulacije i ucene da posebno Srbe sa severe na to natera.

Mogu li Srbi sa severa Kosova da izdrže tu tenziju?

Oni za sada ne prihvataju reintegraciju i preko svoje samostalne skupštine pokušavaju da ostvare nezavisni sistem funkcionisanja po zakonima države Srbije. Međutim, pitanje je da li imaju snage i sredstava da se za to izbore i da nateraju vladu Srbije da odustane od svoje dosadašnje politike. U narednih šest meseci predstoji vrlo problematičan period, u kome možemo videti sukobe i zaista paralelno funkcionisanje vlasti i institucija na severu Kosova.

Od osamostaljivanja Crne Gore, tamošnji Srbi su u defanzivi. Vidite li šansu da se istorijsko klatno pomeri u suprotnom smeru?

U Crnoj Gori trećina građana se i dalje izjašnjavaju kao Srbi, 44 odsto govori srpski jezik, a najveći broj pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Položaj srpskog naroda u Crnoj Gori je odraz ukupnog položaja čitavog srpskog naroda. Nažalost, sigurno još neko vreme nalazićemo se u defanzivi i stalno se boriti da očuvamo što više možemo. Srbi su u CG i prihvatili defanzvinu taktiku, gde pokušavaju da očuvaju tradicionalni identitet svojih otaca i da svojoj deci omoguće minimum, a to je da uprkos svemu ostanu Srbi.

Novi identitet te države je izrazito antisrpski, nasilan, a velike sile iz geopolitičkih razloga podržavaju tu kontrukciju i laž. Srbi stoga moraju da budu mudri, da nađu adekvatnu taktiku kojom će čuvati svoj identitet, stvarati svoje paralelne kulturne, političke i ekonomske institucije i nalaziti način da i dalje drže tu državu okrenutu prema Beogradu. Uprkos ogromnim pritiscima, naši ljudi tamo se junački i uspešno bore. Strašno im je stalo da se uvek pored Srbije i Srpske i Crna Gora pominje kao srpska zemlja, koja to mora da ostane uprkos svim pritiscima.

Šta mislite o načinu na koji Republika Srpska u novijem periodu reaguje na težnje da se dovede u pitanje njeno postojanje, bilo da takvi izazovi stižu iz Sarajeva ili iz zapadnih centara moći?

Ni za kog više nije tajna da se upravo na stogodišnjicu početka velikog svetskog rata priprema udar na RS. Znamo i ko to sprema i kako i šta su ciljevi. Čini se da će se najpre ići na reformu Federacije, da bi se onda probalo sa prepakivanjem Dejtona, gde Srpska treba da bude kolateralna šteta. Međutim, i politička elita i velika većina naroda u Srpskoj to dobro razumeju i, koliko vidim, solidno se pripremaju.

Osim jasne unutrašnje snage, potrebni su i dobri saveznici u međunarodnoj zajednici, na čemu se takođe radi. Najveći problem je ekonomska situacija i potrebno je da se njen teret ravnomerno raspodeli na sve građane i na sve delove Srpske. Najveća odgovornost u predstojećem periodu leži na dve najveće stranke, SNSD-u i SDS-u. Njihovo ponašanje prema Sarajevu u poslednjih par godina pokazalo je, čini se, put i za budućnost.

SRBI JOŠ NEMAJU PRAVE DESNE STRANE

U vašoj biografiji zanimljiv je i detalj da ste osnivač Centra za konzervativne studije. Koliko utemeljenim smatrate ocene da je za Srbe s obe strane Drine, bar od 1945. do sada, karakteristično to da je narod većinski okrenut desnim vrednostima, a da su elite uglavnom leve provenijencije?

U Srbiji, ali i u srpskim zemljama, formirala se polako nova generacija naučnika koji se bave političkim pitanjima i političkom teorijom i to uglavnom sa drugačijih ideoloških pozicija nego generacija njihovih roditelja. U Banjaluci postoji sjajna ekipa na Fakultetu političkih nauka, a mladi docent Savanović se, na primer, takođe uspešno bavi desnom političkom mišlju. Ja sam pre desetak godina počeo da obnavljam duh te ideologije, kako bih našim ljudima približio vrednosti porodice, tradicije, religije i poretka, kao osnovne vrednosti bez kojih ne može da postoji uređeni sistem. Do sada smo preveli nekoliko vrednih knjiga, ja sam objavio nekoliko studija koje se bave predstavljanjem desnice i konzervativizma i čini se da ova ideologija stiče svoj legitimitet na našim prostorima. Ali, treba još vremena da ta misao uđe i na fakultete i da jednog dana dobijemo i prave desne stranke. Vaša ocena određenja elite objašnjava zašto je to tako.[/color]

fakti.org | 02.09.2013.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: