Zoran Bogavac (1947—2006)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Zoran Bogavac (1947—2006)  (Pročitano 6271 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Jun 06, 2011, 11:46:37 pm »

*




ZORAN BOGAVAC
(Beograd, 25.04.1947 — Beograd, 16.09.2006)

Zoran Bogavac. — Veliki majstor žurnalistike i publicistike, urednik, reporter, kolumnista, briljntan pisac, satiričar, rođen je 25. aprila 1947. godine u Beogradu. U rodnom gradu završio je gimnaziju i apsolvirao medecinu. Nemiran duh i uverenje da će istinom više doprineti izlečenju svog naroda odvelo ga je u novinarstvo.

Počeo je u Studentu, a nastavio u Ježu. U svojoj bogatoj karijeri bio je glavni i odgovorni urednik Reportera (najmlađi u novoj bivšoj Jugoslaviji) i Magazina DEM. Uređivao je Aš, Dugu, Politikin Svet, Puls, Glas Nedelje, Glas Crnogoraca, Ekspres, Princip, Turistički informator Srbije....
 
Autor je na desetine knjiga, publicističkih dela i feljtona.

Nekoliko dana pred smrt završio je rukopis kapitalnog dela "Nečujna zvona-hrišćansko nasleđe Kosmeta".


Glas javnosti | 18.09.2006
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Oktobar 26, 2011, 07:30:03 pm »

*
POSLEDNJI (NEDOVRŠENI) INTERVJU ZORANA BOGAVCA


NEMOJ OTIĆI NEMO U TAMNU NOĆ

"Znam da jedna knjiga ne može mnogo da promeni, da je traganje za istinom, u ovom današnjem svetu, samo 'jalova intelektualna igra', i da bi 'kosovski Gordijev čvor' mogao biti 'razrešen' udarcem već zamahnutim mačem nekog svetskog silnika za kojeg sumnjam da bi na karti umeo da pokaže gde je Kosovo. Ali — uprkos svemu — dužni smo da izreknemo istinu. I ima smisla izreći je. Jezik traje i pamti duže od kamena. Reč je tvorački princip. I kad sve drugo iščezne, i mi sami, ona ostaje poslednja u odbrani ljudskog dostojanstva"
 
Kapitalna knjiga Nečujna zvona — Hrišćansko nasleđe Kosmeta Zorana Bogavca, pisca, publiciste, novinara, bila je pred ulaskom u štampu kada mu je povodom nje, na osnovu pročitanog rukopisa, zatražen ovaj intervju. Pisac nije dočekao izlazak knjige, baš kao što nije stigao ni da sasvim dokonča ovaj razgovor. "Tiho, u svom stilu, 16. septembra 2006, na putu od redakcije do kuće, iskrao se iz ovozemnog života."

"Frapantno je ignorisanje činjenica kod onih koji o sudbini Kosova i Srbije odlučuju", rekao je Zoran Bogavac u pripremnom razgovoru za ovaj intervju. "Oni koji 'sve o Kosmetu znaju', očito, znaju i šta ne treba da znaju." Ispovedio je, tada, da je knjigu pisao "u stanju Velike Rezignacije", docnije, u odgovorima, objasnivši i zašto. Nacionalna revija, u čijem je osmišljavanju i nastajanju Zoran Bogavac imao jednu od ključnih uloga, predočava svojim čitaocima izvode iz tog nedovršenog intervjua.

Rezignacija? Gotovo pet stotina stranica rezignacije!?
 
Često sam sam sebi citirao stih "nemoj otići nemo u tamnu noć", a radni naslov knjige, danas izgubljen u sajber-kosmosu, gde je katapultiran iz mog kompjutera, glasio je Poslednja srpska knjiga o Kosmetu. Pesimizam potiče iz duboke svesti da jedna knjiga ništa ne može da promeni, da je, uopšteno gledano, traganje za istinom danas u svetu samo jalova intelektualna igra, čija se besmislenost uvek iznova dokazuje na raznim srpskim primerima, da se "kosovski Gordijev čvor" ne može rasplesti. Rezignacija, pak, ima najdublje korene u rastućem strahu da će se čvor razrešiti udarcem već zamahnutim mačem nekog svetskog silnika, od onih za koje sumnjam da uopšte znaju da pokažu gde je Kosovo na karti Evrope. U svoju odbranu — zašto sam ipak nastavljao posao, više puta ostavljan i bataljivan u naletima olovnog pesimizma, posao koji je trajao mesecima, i zašto sam, najzad, pristao da to objavim — mogao bih da navedem poslednje redove Banketa u Blitvi, koji glase otprilike ovako: "Štamparska kutija sa olovnim slovima, tako malo, a ipak jedino što na kraju ostaje u odbranu ljudskog dostojanstva..."
 
Uzgred, i Krleža, koga sam upravo citirao, pokazao je, pišući o kosmetskom problemu, koliko gluposti pametan čovek može da napiše kad predrasude (ovo je samo eufemizam za nešto što bi se realistično moglo nazvati srbožderstvom) počnu da vode njegovu ruku sa perom. I sam sam osećao zebnju, da i meni, grešnom Srbinu, na ramenu ne sedi neki nevidljivi Đavo, i šapuće mi reči koje pišem.

Bio bih zadovoljan kad bi mi neko od čitalaca potvrdio da moj lični svetonazor (recimo da bih ga mogao označiti kao "pesimistički humanizam") nije knjizi dodao previše crnih tonova. Jer se u osnovi slažem sa profesorom Nedeljkovićem koji je opominjao, s dubokom mudrošću, kako je "srpstvo u tako teškoj situacija da ni jedan Srbin nema više pravo na pesimizam".
 
TAJNA METOHIJSKIH ZVONA

Promenili ste radni i knjiga je izašla pod naslovom Nečujna zvona, s podnaslovom Hrišćansko nasleđe Kosmeta. Nečujna zvona?

Zvono je hrišćanski simbol, poziva na molitveno okupljanje, zvonom se razglašava uzbuna, zvona su deo hrišćanskog pogrebnog rituala, za kim zvona zvone — pitao se Hemingvej. Najzad, jedna od, za mene, najuzbudljivijih sekvenci u istoriji filma je ona o zvonima koju je snimio Tarkovski u Rubljovu. Inspirisala me srednjevekovna priča iz Metohije o dva zvona. Jedno je bilo posvećeno Bogorodici — kad bi zazvonilo sa visa gde je bila crkva Bogorodice Hvostanske, čulo se na daleko, i toj zvonjavi bi se odazivala zvona svih srpskih crkava iz Metohije... Na drugom zvonu je bio izliven lik Svetog Nikole... Zvona su poznata u nauci kao Rodopova zvona, po srpskom velikašu koji ih je poklonio, jedno Mitropoliji Hvostanskoj i drugo Hramu svetog Nikole. U najezdi Turaka, Srbi su ih skinuli sa zvonika i zakopali. Vekove su zvona provela pod zemljom. Jedno je danas u riznici Pećke patrijaršije, drugo je ruski konzul Jastrebov otkupio od čobana, koji su ga slučajno pronašli, i poklonio ga Srpskoj akademiji nauka; danas je u Narodnom muzeju. Rodopova zvona vekovima nisu zazvonila, sumnjam da ćemo ikada čuti kakav im je bio zvuk...

Najzad, postoji i ona priča o zvonima iz Manastira svetog Marka, kraj Prizrena, koja su livena čak u Kijevu, a manastiru ih je poklonio Sima Igumanov Prizrenac. Kabaši, šiptarski fis koji se naselio u dolinu Prizrenske Bistrice, skinuli su zvona i bacili ih u ponor nad kojim se manastir diže. Zamišljao sam taj zvuk zvona "koja se kotrljaju", pre nego što zauvek zaneme...

Nečujna zvona za mene su postala simbol Kosova i Metohije.
 
Da li pod zemljom "istruli zvuk zvona", ili smo mi izgubili "unutrašnji sluh", pa ne čujemo zvona Metohije?... Do XV veka na Kosovu i Metohiji bilo je 1.300 pravoslavnih crkava! Predeo u kome je nekad zvonilo 1.300 zvona...

"Predeo osut crkvama kao letnje nebo zvezdama"?
 
Od mnogih hramova nije ostao ni kamen. Spisku se kraj ne vidi. Kosmet je i danas, na početku XXI veka, jedina tačka "prosvećene Evrope" gde i dalje traje pravi kulturni genocid. A rušenje crkava u ratu bilo je strašan zločin još u srednjevekovnoj Srbiji. Dušanov zakonik predviđa za takve zločince "da se ubiju, pa obese" — dakle, dvostruku smrtnu kaznu!
 
Ali, srušene crkve su nastavile da traju u kolektivnom pamćenju jezika. Vlastiti jezik izdaje one koji su crkve rušili, zemlju otimali, komšije raseljavali. Od šiptarskih sela i dan danji retko koje nema toponim Kiša, ili Are kiša — tako se zove mesto gde je bila crkva, i njiva koja je bila crkveno vlasništvo. Jezik traje duže od kamena!

Ili, recimo, Vorat škijeve — šiptarski termin za mesto na kome su trava i paprat odavno izbrisale srpske krstače. Srbinov grob.

Čak ni u Srbici danas nema ni jednog Srbina!

Dva velika hrama, Sveti Arhangeli Prizrenski i Banjska, da nisu opljačkani i rasuti, možda bi na listama UNESCO-ove svetske baštine bili ispred Dečana i Gračanice. Banjsku je kralj Milutin zidao za svoju grobnu crkvu, bila je najbogatiji srednjevekovni manastir i najukrašeniji — čitava unutrašnjost bila je prekrivena zlatnim listićima. Zlato su sastrugali, hram pretvorili u džamiju. Od kamena iz Dušanovih Arhangela Sinan-paša izgradio je svoju džamiju u Prizrenu; poneka krnja kamena ploča svedoči da je bio u pravu neki hodočasnik koji je tvrdio kako je pod u mozaiku iz Svetih Arhangela bio čuven u čitavoj vizantijskoj vaseljeni.
 
Iako je tema golema i višeslojna, tema veoma dugog trajanja, utisak je da se priča o Kosmetu najcelovitije može ispričati kao priča o njegovim hramovima, o onima koji su ih gradili i u njima se Bogu molili i zajedno sa njima postradali?
 
Jeste. Ni pobrojati ih sve ne možemo u jednom ovakvom razgovoru, a možda je to i suvišno, jer, reče pesnik, ti hramovi su u nama, svaki od njih nosimo u sebi čak i kad to ne znamo.

ZEMLJA U KOJOJ BESNI MIR

Kakav je odnos nadležnih međunarodnih organizacija i instanci prema očitom zatiranju tragova srpskog hrišćanskog nasleđa na Kosmetu?

Hrišćansko nasleđe na Kosmetu nije samo srpsko, nego prvorazredno evropsko nasleđe! To je važno uvek iznova reći u ovom vremenu kad se više ništa, čak ni to, ne podrazumeva.

Prva delegacija "stručnjaka" UNESCO-a koja je obišla u ratu (bombardovanju Srbije od strane NATO-a) oštećene spomenike kulture Kosova i Metohije zaključila je da treba odmah opraviti neke oštećene objekte: četiri džamije, jedan šedrvan, dve stare albanske seoske kule i — jedan srpski manastir. Taj izveštaj je kasnije "zaturen" i proglašen za nezvaničan, a potpisao ga je gospodin Mustafa Omar. I prva koja se odazvala da novčano pomogne obnavljanje istorijskih spomenika na Kosmetu, po spisku iz tog izveštaja, bila je Saudijska Arabija.
 
Od ulaska NATO trupa na Kosovo, u leto 1999, samo za prve dve godine "mira" srušeno je 107 pravoslavnih hramova (broj će se kasnije popeti na skoro 200). Trećina je spadala u registrovanu kulturnu baštinu Srbije, u polovini srušenih hramova redovno je vršena služba. To se u međunarodnom pravu zove zločin protiv kulturne baštine. KFOR je ignorisao naše zahteve da se sačuvaju srpske crkve i manastiri, a jedan od šefova UNMIK-a smislio je lepu birokratsku dosetku: Haška deklaracija o zaštiti kulturne baštine odnosi se na zemlje potpisnice, a ne na međunarodne organizacije! Uz dodatnu napomenu da se Haška deklaracija iz 1954. odnosi na rat, a pošto na Kosovu trenutno "besni" mir... Čist cinizam.
 
Posle ogromne građe koju ste proučili, posle skoro 500 stranica koje ste napisali, posle toliko razmišljanja i promišljanja, u čemu je, po Vama, suština srpsko-albanskih odnosa ili sukoba na Kosmetu?
 
Svaka iole dublja istorijska analiza albansko-srpskih odnosa na Kosmetu, vodi do zaključka da je suština sukoba kulturno-civilizacijska razlika dva naroda od kojih je jedan nosilac evropske, hrišćanske, a drugi orijentalne, islamističke ideje. Ono što se danas odigrava na Kosmetu paradoks je istorije: Evropa je na antievropskoj strani!

Pa ipak, to nije sasvim nova stvar u istoriji evropske politike i diplomatije. Nije li se to dogodilo i u vreme vladavine cara Dušana Silnog, kada je hrišćanska Evropa odbila više puta ponavljanu ponudu najmoćnijeg vladara Balkana da će Srbi prihvatiti čak i versku uniju sa Papom ukoliko Papa moralnim autoritetom mobiliše hrišćanske vojske Evrope protiv "ismailićana", a Dušana postavi za kapetana tog krstaškog pohoda? U složenim intrigama koje su trajale desetak godina, evropski vladarski i katolički krugovi svoj interes nisu videli u odupiranju osmanlijama, nego u slabljenju Dušanovog Carstva, bliži im je bio islam od pravoslavlja. Fascinirani svojim političkim "veštinama i lukavostima" čekali su da Srbija iskrvari, pa da i oni omaste brkove na tom krvavom piru, kao lešinari. Znamo nastavak. A kako bi danas izgledale i Srbija i Evropa da je neko pokazao više sluha za Dušanovu viziju srpske i evropske budućnosti?
SRBIJA nacionalna revija
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Avgust 12, 2012, 04:42:05 pm »

*

ZORAN BOGAVAC (1947—2006)

 
Ti­ho, u svom sti­lu, 16. sep­tem­bra 2006. go­di­ne, na pu­tu od Re­dak­ci­je do ku­će, is­krao se iz ovo­zem­nog ži­vo­ta Zo­ran Bo­ga­vac, je­dan od naj­bo­ljih srp­skih no­vi­na­ra po­sled­nje če­tvr­ti­ne dva­de­se­tog ve­ka. Oti­šao je čo­vek ta­na­ne du­še, lo­mlje­ne svim ovim ne­sre­ća­ma, maj­stor – umet­nik cr­nih kom­po­zi­ci­ja na be­lom pa­pi­ru, je­dan od ret­kih u ovom na­šem upr­lja­nom za­na­tu za ko­ga se mir­ne du­še mo­že re­ći: bio je vr­hun­ski no­vi­nar, bri­ljan­tan ured­nik i do­bar čo­vek.

Na­ći re­či da bi slo­vo o maj­sto­ru re­či ima­lo au­ten­tičnu sli­ku, po­put Zo­ra­no­vih cr­te­ža, ko­ji­ma je, naj­­­češće, ilustrovao onaj tam­ni­ji deo na­še ja­ve ili du­še, ni­je ni­ma­lo la­ko. Zo­ran Bo­ga­vac, u za­po­če­toj, ne­do­vr­še­noj autobiogra­fi­ji "Žao mi je šu­ma" se­be na­zi­va in­te­lek­tu­al­cem op­šte prak­se. Me­đu­tim, ne­ću pre­te­ra­ti ako ka­žem — Zo­ran Bo­ga­vac je bio ve­li­ka i složena lič­nost. Čo­vek ret­kog, sve­stra­nog obra­zo­va­nja, ne­na­me­tlji­vi in­te­lek­tu­a­lac, izvanredan di­jag­no­sti­čar srp­ske stvar­no­sti, od­li­čan po­zna­va­lac isto­ri­je, tra­di­ci­je, umet­no­sti...

Zo­ran Bo­ga­vac je za­i­sta bio ve­li­ki maj­stor srp­ske žur­na­li­sti­ke i pu­bli­ci­sti­ke, ured­nik, re­por­ter, ko­lum­ni­sta, sjajan pi­sac, sa­ti­ri­čar. Ro­đen je 25. apri­la 1947. go­di­ne u Be­o­gra­du. U rod­nom gra­du za­vr­šio je gim­na­zi­ju i ap­sol­vi­rao me­di­ci­nu. Ne­mi­ran duh, u uve­re­nju da će isti­nom vi­še do­pri­ne­ti iz­le­če­nju svog na­ro­da, od­ve­o ga je u novinarstvo.

Po­čeo je u "Stu­den­tu", a na­sta­vio u "Je­žu".

U svo­joj bo­ga­toj ka­ri­je­ri bio je glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik "Re­por­te­ra" (naj­mla­đi u onoj biv­šoj ve­li­koj Ju­go­sla­vi­ji), lista DEM, "Glasa Cr­no­gor­ca", "Euro glasa", "Glasa nedelje"...

Ure­đi­vao je "AŠ", "Du­gu", "Po­li­ti­kin Svet", "Puls", "Srpsko nasleđe", "Eks­pres", "Prin­cip", "Tu­ri­stič­ki in­for­ma­tor Srbi­je"...

Po­sled­nje dve go­di­ne je kao iz­vr­šni ured­nik "Tu­ri­stič­kog in­for­ma­to­ra Sr­bi­je", na­pi­sao mo­no­gra­fi­ju o Gu­či "Li­me­na du­ša Sr­bi­je", Godišnjak iz srpske baštine, pri­re­dio Tu­ri­stič­ku bi­bli­ju Sr­bi­je – "Be­li An­đeo" i mo­no­gra­fi­ju o Sr­bi­ji — "Sr­bi­ja od zla­ta ja­bu­ka".

Autor je na de­se­ti­ne knji­ga, pu­bli­ci­stič­kih de­la i felj­to­na.

Ne­ko­li­ko da­na pred upokojenje za­vr­šio je ru­ko­pis svog ka­pi­tal­nog de­la "Ne­čuj­na zvo­na — hri­šćan­sko na­sle­đe Ko­sme­ta".

Mišo Vujović | Nacija online br. 11—14, septembar-decembar 2006.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Oktobar 15, 2016, 02:31:23 am »

*

KOSOVO I METOHIJA, SEĆANJE (IV) — ZORAN BOGAVAC
Nečujna zvona; Dobrica Erić: Svi moji preci


Naše današnje "Sećanje" je prozno u svom prvom delu: pred vas smo izneli jednu priču iz knjige "Nečujna zvona — hrišćansko nasleđe Kosmeta". Nekoliko dana pred iznenadnu smrt, Zoran Bogavac (1947—2006), veliko ime srpskog novinarstva, završio je rukopis ove knjige. Knjigu je objavila izdavačka kuća "Princip pres" iz Beograda, Miša i Bane. Hvala im za to. Na fotografijama je crkva o kojoj se govori u tekstu.
 

Zoran Bogavac

NEČUJNA ZVONA — HRIŠĆANSKO NASLEĐE KOSMETA

Hram u Banji Rudničkoj, metohijskom selu tridesetak kilometara od Peći u "srbičkom kraju", u selu koga pominju u svojim poveljama i kralj Uroš Prvi i kralj Milutin, više ne zvoni. Protovestijar Rodop, koji je tu, u hramu posvećenom Svetom Nikoli, sahranjen početkom 15. veka, crkvi je poklonio dva zvona, lepo izlivena, na jednom je bio lik Svetog Nikole, na drugom Svete Bogorodice.

Arbanasi su srušili crkvu Svetog Nikole u Banji Rudničkoj u 17. veku, Srbi je obnovili, Arbanasi je opet srušili u 20. veku, pod fašistima. I zatrpali kamenjem ostatke ikonostasa i ploče pod kojom je, u večnosti, boravio rab božji Rodop — ploče sa prelepim ornamentima, u kamen, za večnost urezanim. Ovih godina, Srbi su crkvu obnovili, Albanci su opet na nju nasrtali...Ovih godina, kao i prošlih.

TIHO ZVONE METOHIJSKA ZVONA

Jedno zvono protovestijara Rodopa, čuva se u pećkoj riznici — seljaci iz Banje, početkom veka otkrili su da je u blizini crkve nešto zakopano, otkopali su "grob zvona", njihovi preci u zemlju su zvono sakrili od onih koji su nad zemljom divljali.

I drugo zvono protovestijara Rodopa u zemlji je bilo skriveno. Čuva se danas u Beogradu, u muzeju, gde je preneto iz Studenice, kraj Istoka, iz sela koje je u turskim popisima zabeleženo kao "Studen, selo sa 18 kuća srpskih i dva kaluđera".

Na visu kraj Studen-Studenice, lepom mestu za crkvu, odakle se vidi daleko, odakle se, kad izbije vedrina, čitava Metohija vidi, bio je još u 13. veku podignut manastir sa hramom Bogorodice Hvostanske. Manastir je imao još jednu manju crkvu za koju je ustanovljeno da su je majstori iz Kotora zidali u vremena cara Dušana.

Kad su arheolozi temelje hrama otkopavali, našli su i nekoliko grobova. Jedva vidna slova svedočila su o velmožama i episkopima hvostanskim, koji ovde nisu počivali "u miru Božjem": neki grobovi nađeni su prazni, neke nadgrobne ploče u zidovima džamija u selima Vrelu i Studenici.

(Baš kao što u selu Skivjane, kraj Đakovice, na temelju nekdanje crkve stoji džamija, a u kapiju, na kuli koju samo sokak deli od džamije, uzidan je kompletan crkveni portal. I blista beli mermer dobrodošlicom, dok sa sprata zlokobno nišane crni otvori puškarnica, režeći na neznanca kao psi).

LEPET ANĐEOSKIH KRILA

Na visu, među oblacima, tamo gde su nekad črnorisci Bogu svoje molitve uznosili, Bogorodici naročito usrdno, sada ovce pasu. Trava je visoka i bujna, mnoge su kosti ove bregove nađubrile.

Tražeći ono što ljudi traže pod zemljom i ono što se obraslo zaboravom trave, od vekova može oteti, neki čobanin slučajno je pronašao drugo Rodopovo zvono, ono sa reljefom "Blažene među ženama". U zvonu su bila složena tri platna. Jedno od njih, razvijeno, lepotom je obasjalo čobane — bio je to aer, "vozduh" oslikan rukom čuvenog zografa Longina, 1597. "Vozduh" kojim se u Svetoj liturgiji, nad Svetim Darovima priziva lepet anđeoskih krila, pod zemljom je sačuvan, kad se činilo da vazduh nad zemljom postaje nemoguć za disanje!

TRULE LI ZVUCI POD ZEMLJOM

Lepa su, baš su lepa ta zvona sa podgorja metohijskog. A kakav im zvuk bio — radosno visok i klitav, od onih što tišinu lako probija ali se u njoj brzo gasi, ili stamen i dubok, od onih koji se još dugo kožom čuju, kad zvuci zamuknu — to nikad nećemo saznati. Neće nikad zazvoniti Rodopova zvona.

Možda to nije samo zato što nema zvona bez zvonika? Možda zemlja uzme sahranjenom zvonu zvuk, na neki tajni način, možda ga upije, možda zvuci pod zemljom trule? A možda su, sa one druge strane svega, tamo gde je večnost i trajanje, sve vreme, vekovima, zvonila Rodopova zvona. Možda i danas zvone?

Sluh smo za ta metohijska zvona izgubili.

A zvona iz Gore, kraj Dragaša, sa crkve na mestu Rudine, mogla su se čuti i u Albaniji, i čula su se čak i u Ljumi. A danas? Ni zvona, ni crkve.

Sa Gore, vratićemo se Bogorodici Hvostanskoj — sva su zapuštena crkvišta tako bolno ista. I tiha. Tu, ispod crkvišta Bogorodice Hvostanske, gde su nekad vladike stolovale (episkopija Mala Studenica), na rečici koja teče kraj sela Banje Rudničke, kroz srbički kraj, Srbi su izgradili dvadeset, danas zapustelih, vodenica. Ne melju banjske potočare, brašno su vetrovi razvejali, bivolice žito izgazile, ne jedu više Srbi hleb iz Metohije!

***

Pesma koja sledi i način kojim je predstavljena, gotovo da je prirodni produžetak pročitanog teksta. Uostalom, setićete se i sami.

Tekst preuzet sa sajta: Nova srpska politička misao | 02.04.2013.


* * *

СВИ МОЈИ ПРЕЦИ

Сви моји Преци, које често сањам
били су Срби и ја им се клањам.

Полуписмени тежаци, горштаци
и горосече, али Православци.

Хвала им што нам кроз љуте године
сачуваше ова брда и долине

По којима се још разлеже јека  
од Њине песме, псовке и лелека

И рађају воћке, које посадише
Ти стари воћари, Те бивше радише!

Сад су Прах, помешан са земљом и песком
Мир Душама Њиним у Царству Небеском!

И ја, Њин потомак и дужник, од главе
до пете, земљољубац и ђак Светог Саве

Желим да проживим, остарим и умрем
у Земљи Србији и да будем Грумен

Ове Земље о којој певам без предаха
и у којој светли Прах мојих Предака!

И моји потомци, ђаци, земљоделци
и војници, Срби су ко и моји Преци.

Благолики, мекодушни тврдоглавци
и груборечићи, али Светосавци.

Ако ову другу зиму зла презиме
сачуваће своје име и презиме.

Хвала им што бране гробове од траве
а кућни праг и славски колач од троглаве.

Благосиљам им софре и колевке
захвалан што смем изаћи пред Претке.

Нек им се димњаци на кућама диме
све док укућани славе крсно име!

А ја, њин предак, слуга без ајлука
и без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука

Желим да проживим, остарим и умрем
у Земљи Србији и да будем Грумен

Ове Земље, коју као јеванђеље
чувају најхрабрији гороломци
међу којима су и моји потомци!

Добрица Ерић, 1993.

YouTube: Добрица Ерић — Сви моји преци
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: