Radivoje Marković (1909—1979)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Radivoje Marković (1909—1979)  (Pročitano 3930 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 666



Pogledaj profil
« poslato: Jun 06, 2011, 10:30:46 pm »

**

RADIVOJE MARKOVIĆ
(Majur, 29.01.1909 — Beograd, 19.07.1979)

Radivoje Marković, popularni Raća, legenda srpskog novinarstva, rođen je u Majuru kod Šapca 1909. godine. Njegovi roditelji su imali šestoro dece — pet kćeri i sina Radivoja, koji je bio najmlađi i rodio se "da se kuća ne zatre".
 
Teške godine Prvog svetskog rata tragično su se odrazile na ovu porodicu. Sklanjajući se pred okupatorom, majka Stoja je, sa sitnom decom, morala u bežaniju; privremeno utočište našla je u Nišu. Otac dade život za svoju zemlju, ostavivši brojnu nezbrinutu porodicu.
 
Po završenoj osnovnoj školi, Raća je postao đak šabačke gimnazije, gde se posebno isticao kao literat u Đačkoj družini Pouka. Već kao šesnaestogodišnjak, počeo je da objavljuje prve radove u beogradskom Vencu i zagrebačkoj Mladosti, gde je osvajao nagrade na raspisanim konkursima. Maturirao je 1928. godine i počeo da radi u Opštini i Fudbalskom klubu Mačva. Istovremeno, on je dopisnik beogradske Pravde, čiji je vlasnik naš zemljak Sokić i stalni saradnik Šabačkog glasnika, a bio je i urednik sportskog lista koji je 1930. godine izlazio u Šapcu.
 
Vlasnik Pravde je vrlo brzo uočio Raćine novinarske kvalitete. Zahvaljujući njemu, Radivoje je, 1933. godine prešao u Beograd i počeo da radi u redakciji Pravde. Istovremeno se upisao na Pravni fakultet, na kome je pred rat i diplomirao, mada je poznato da je imao želju da studira književnost. Njegova samačka soba je stecište brojnih šabačkih studenata. Trudio se da svima pomogne.
 
Godine 1933. prešao je u Radio Beograd. Počelo je njegovo druženje sa mikrofonom koje će trajati narednih 40 godina. Valja odmah istaći da je radio bio osnovno informativno i medijsko sredstvo, posebno u vreme u kome je Radivoje živeo i radio. Veoma rečit, u prvo vreme je vodio večernju reportažu, u trajanju od 10 minuta o dnevnim događajima u Beogradu. Prema svedočenjima savremenika, znao je za svojih 10 minuta da napriča toliko "da nije moglo sve da se zapamti". Njega su slušaoci odmah zapamtili i na njega se navikli.
 
Oženio se u predvečerje rata, da bi uskoro ostao bez igde ičega. Prilikom bombardovanja Beograda, bio je zasut ruševinama i jedva je izvukao živu glavu. Okupaciju, u to vreme "kada se roptalo i grčilo", kako je sam govorio, proveo je u Beogradu, radeći kao sitan činovnik.
 
Po oslobođenju, ponovo se oglasio na talasima Radio Beograda. Javnost ga uglavnom poznaje kao sportskog reportera, mada je on bio svestran novinar i ogledao se podjednako u govornom i pisanom novinarstvu i publicističkom radu. Javljao se u više vidova novinarstva i po temama i po oblicima. Poznato je da je prenosio prvu proslavu 1. maja u oslobođenom Beogradu 1945. godine, kada je nadahnuto govorio punih sedam i po sati, postavivši rekord u najdužem prenosu u istoriji jugoslovenskih radio stanica. —
 
Prema sopstvenim rečima, nije želeo da postane sportski novinar. Pre rata je bežao od sportskog novinarstva, jer u njemu nije video ličnu perspektivu. Bila su druga vremena i na sport se tada gledalo drugim očima. Ipak, sticajem okolnosti postao je sportski novinar i reporter, i to jedan od najboljih, ako ne i najbolji koje smo ikad imali.
 
Sam se sportom nikada nije bavio, čak "nije znao čestito ni da trči", ali je zato, zahvaljujući nesvakidašnjem talentu, širokom obrazovanju, izuzetnoj kulturi, upornosti i istrajnosti, postao majstor svog zanata, umetnik koji se prosto igrao rečima. Odlikovao se izuzetnom elokvencijom, sonornim glasom i ubedljivošću, a rečima je baratao sugestivno, "vešto, munjevito, fascinirajuće". Bio je pionir nove škole govornog novinarstva i pravi majstor na rečima, da jezgrovito, kratko i jasno, dočara verno slušaocima događaj koji je neposredno prenosio. Njegovi prijatelji tvrde da je bez ikakvog koncepta, samo sa nekoliko reči zabeleženih na kutiji cigareta, mogao govoriti satima tečno, jasno i zanimljivo za svoje slušaoce. Naravno, to nikako ne znači da se za svoje prenose nije ozbiljno pripremao.
 
Prema sopstvenim rečima, startovao je kao sportski reporter na Radio Beogradu 19. septembra 1938. godine, kada je prenosio završnu etapu auto-relija Prag-Bukurešt-Beograd. Posle toga, u svom dugom radnom veku prenosiće nebrojene sportske i druge manifestacije, u čemu je fudbal bio ipak najzastupljeniji. Prenosio je brojne utakmice večitih rivala Partizana i Crvene Zvezde i ponosio se činjenicom što je, u odnosu na njih, ostao neutralan. "Ako moji slušaoci nisu mogli da otkriju za koga navijam, onda sam uspešno ispunio svoj reporterski zadatak" — govoriće kasnije Raća.

Bio je izveštač sa sedam olimpijada i šest svetskih prvenstava; obišao je sve kontinente i veliki broj zemalja.
 
U poratnim godinama na Radio Beogradu bavio se raznim poslovima. Godinama je bio šef Programskog odeljenja, jedno vreme generalni sekretar Radio Beograda, zatim Urednik Centralne redakcije i Redakcije vesti; isto tako, bio je predsednik Upravnog odbora Radio Beograda, predsednik Sindikata i Disciplinskog suda, itd. Ipak, od mikrofona se za sve to vreme nije odvajao.
 
U obilju prenosa fudbalskih utakmica, karakterističan je prenos susreta reprezentacija Jugoslavije i Paragvaja, koji je igran na svetskom prventstvu u Švedskoj 1958. godine. U 35. minutu drugog poluvremena Paragvajsci su izjednačili rezultat na 3:3, čime je Jugoslavija praktično bila izbačena iz daljeg takmičenja. Gledajući kako lopta, odbivši se od stative, kraj Beare ulazi u mrežu, Raća se oglasio poznatim uzvikom (gol! gol! gol! gol!), koji se i danas može čuti u špici poznate emisije Vreme sporta i razonode Radio Beograda. Međutim, i prema njegovim rečima, bio je to uzvik očaja i razočarenja.
 
U sećanjima slušalaca ostao je Raćin prenos boks-meča između kubanca Gamara i našeg Miodraga Perunovića 1978. godine. —
 
O svojoj profesiji Radivoje je, u svom stilu, znao da kaže: "Novinarstvo je front, istureni red i rov, novinarstvo je akcija, novinarstvo je sud, reč poštenja i reč pravde, ljudska reč za koju se treba osposobiti, koju treba nositi i koju treba negovati".
 
Otišao je u penziju u decembru 1978. godine, posle četrdeset impresivnih godina provedenih u Radio Beogradu. "Svih 40 godina provedeno je na frontu neke borbe za ovo ili ono, za nešto bolje i pravičnije, lepše i ljudskije, što je smisao i suština poziva kojim sam se bavio" — rekao je Raća na svečanom skupu povodom njegovog ispraćaja u penziju.
 
Povodom 50 godina Radio Beograda, Produkcija gramofonskih ploča RTB je, 1979. godine, izdala LP ploču posvećenu Radivoju Markoviću, na kojoj je snimljeno 15 njegovih karakterističnih reporterskih ostvarenja. Ploča predstavlja Raću kao komentatora izrazite individualnosti, pri čemu "dokumentarnost svakog njegovog priloga ide do enciklopedijske preciznosti".
 
Napomenuto je da se Radivoje bavio i spisateljskim i publicističkim radom, pretežno u oblasti sporta, ali su ga intresovale i druge teme, naročito istorijske, koje su često bile posvećene rodnom kraju. Ostavio je iza sebe desetak knjiga i veliki broj stručnih i naučnih radova i priloga. Izdvajamo sledeće:

 
  • Jugoslovenski boks na evropskom ringu, Zagreb 1951.
  • Sa fudbalerima u Južnoj Americi, Beograd 1952.
  • Sportski radio-prenosi, Beograd 1954.
  • Ilija Marković, Podrinje br. 2, 1954.
  • Aloha, Honolulu, zbirka reportaža sa puta oko sveta, Sarajevo, 1958.
  • U spomen sportista — boraca (fudbaler Boško Petrović i atletičar Jovan Mikić Spartak), Beograd, 1959.
  • Pola veka jugoslovenskog boksa, Beograd 1961.
  • Sa mikrofonom, Beograd 1967.
  • Šabačka čivija, Godišnjak Istorijskog arhiva u Šapcu br. VI, 1968.
  • Sve o boksu, Beograd 1973.
  • Sve o svetskom fudbalskom prvenstvu 1930—1974 (R. Marković je obradio IV svetsko fudbalsko prvenstvo u Brazilu 1950. godine), Beograd 1973.
  • Knez Ivo od Semberije, Godišnjak Istorijskog arhiva u Šapcu br. XII, 1975.
  • Gol, gol, gol, Beograd 1978.

Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja, među kojima izdvajamo nagrade Saveznog izvršnog veća i Udruženja novinara Srbije.
 
Umro je iznenada, 19. jula 1979. godine u Beogradu, u 71. godini života. Bio je učitelj brojnoj generaciji novinara, mnogima i istinski uzor.





Radivoje Raća Marković, novinar i urednik Radio Beograda, publicista i sportski radnik


Branko Šašić | ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI | Štampa "Dragan Srnić" | Šabac, 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 666



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jun 06, 2011, 10:34:13 pm »

*
RADIVOJE MARKOVIĆ


IZ MOG PERA!

Ja moram da kažem da u mome razvitku, u mome životu, sve stvari su se odvijale suprotno od onoga što sam želeo.

Hteo sam da studiram književnost kad sam završio gimnaziju, a završio sam prava. Naravno, iz materijalnih razloga. Čak sam objavio kao student neke književne radove, neku književnu prozu. Bežao sam od novinarstva — postao sam novinar. Kad sam ušao u novinarstvo, ja sam bežao od sportskog novinarstva — postao sam sportski novinar. Iz toga ne treba zaključiti da ja žalim za onim što sam uradio ili za onim što sam, tako da kažem, promašio. Naprotiv, ja sam vrlo zadovoljan ali mogu da konstatujem da se u mome životu sve razvijalo suprotno.

Što se tiče moga početka, počeo sam vrlo mlad kao gimnazista. 1926. godine kao djak šestog razreda gimnazije počeo sam da dopisujem "Beogradskoj pravdi" u koju sam prešao 1932. a onda 1937. u Radio Beograd gde sam bio svih godina sem ratnih.

Često su me pitali kako se, bez i najmanje pauze, pri prenosu nekog sportskog meča ne umorim iako veoma brzo govorim? Radi se o navici, o ekonomisanju svojim mogućnostima, o ekonomisanju plućima i uspostavljanju jednoga tempa koji u datom trenutku čoveku odgovora. To je jedna dispozicija sa kojom čovek raspolaže ali nikada ne zna njene granice dok ne dodje na posao, dok ne stane pred mikrofon.

U novinarstvu jezik je veoma značajna stvar, to je naš osnovni alat. Povezano s tim, nema dobrog novinarstva i uspešne propagande bez dobroga jezika. Da bi se čovek približio slušaocu, treba da mu govori i da mu se obraća jednim dobrim jezikom. Stojim na stanovištu da ono što je jednoga trenutka možda dobro, već posle izvesnog vremena može biti loše i da se jezik mora osvežavati, mora obnavljati i da takav napor mora da pokazuje, ne samo svaki radio reporter nego i svaki novinar uopšte.

Dosta sam radio na stručnim stvarima: radio reportaži, putopisima, boksu, fudbalu ali sam smatrao da to treba stvaviti na papir i dati jednu trajniju formu te napisao nekoliko knjiga. Za radio novinarstvo, pogotovo, važi da jedan napis traje koliko i vodeni cvet. U štampi možete naći nežto u kompletu kasnijih godina kada vam padne napamet da to potražite, a žto se nas ljudi sa radija tiče, to jedanput ode preko radija i nikad više. Ne ostavljamo traga za sobom.


Radivoje Marković | Radio 103
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: