Despot Stefan Lazarev[ić] (1377—1427)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « SRPSKE VLADARSKE PORODICE « Knez Lazar i njegova porodica « Despot Stefan Lazarev[ić] (1377—1427)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Despot Stefan Lazarev[ić] (1377—1427)  (Pročitano 35963 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« poslato: Jun 06, 2011, 09:18:27 pm »

**

DESPOT STEFAN LAZAREVIĆ




Despot Stefan Lazarević, freska iz manastira Manasija.


"Despot Stefan Lazarević (1377—1427). Sin srpskog kneza Lazara i knjeginje Milice. Knez 1389—1402. godine, a srpski despot 1402—1427 godine. Despotsku titulu dobio od vizantijskog cara Manojla Drugog Paleologa u Carigradu posle bitke kod Angore 1402. godine.

Imao 12 godina u vreme bitke na Kosovu. Kao Bajazitov vazal učestvovao u borbama protiv hrišćanskih vojski u bitkama na Rovinama (1395), kod Nikopolja (1396) i u bici protiv mongolskog vladara Tamerlana 1402. kod Angore. Sa turskom vojskom pustošio Banat 1396. Oženjen od 1402. Jelenom, ćerkom gospodara Lezbosa Frančeska Drugog Gatiluzija.

Od 1403. do 1404. godine vazal ugarskog kralja Sigismunda. Često boravio u Budimu na dvoru ugarskog vladara. Beograd je izgradio u svoju prestolnicu. Ratovao protiv rođenog brata Vuka i porodice Branković. Učestvovao u unutrašnjim ratovima koji su potresali Tursku posle smrti Bajazida.

Imao znatne posede u Ugarskoj. Godine 1411. dobio Srebrenicu u Bosni, a 1421. nasledio Zetu posle smrti svog sestrića Balše Trećeg Balšića.

Izdao 1412. Rudarski zakonik kojim je regulisao rudarsku proizvodnju u Despotovini. U vremenu 1407—1418. godine gradio svoju zadužbinu Manasiju u Resavi. Manasija i Beograd bili su glavna kulturna središta Balkana tog vremena u kojima su delovali intelektualci kao Konstantin Filosof (Bugarin) i Grigorije Camblak (Grk). Pomagao rumunske manastire Tismenu i Vodicu. Sam je bio književnik. Njegova dela su Natpis na stubu kosovskom i pesnička poslanica Slovo ljubve.

Umro u mestu Glavica u Srbiji 1427. godine."









[postavljeno 20.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jun 06, 2011, 09:19:55 pm »

*

STEFAN LAZAREVIĆ


Na početku svoje vladavine (1393. godine), Stefan je nosio titulu kneza. Tek što je napunio 16 godine, majka mu je predala državu na upravljanje i povukla se u svoju zadužbinu, Ljubostinju. Srpski Despot je postao 1402. godine. Priznavši vrhovnu vlast sultana Bajazita I, knez Stefan Lazarević učestvuje u bitkama: na Rovinama (1395. godine), kod Nikopolja (1396. godine), u bosanskom pohodu (1399. godine), i u bici kod Angore (1402. godine). Po povratku iz Carigrada, na Kosovu kod Tripolja ga sačekuje i napada sestrić Đurađ Branković. Porodični sukobi će trajati sve do 1412. kada je Đurđa Brankovića i despota Stefana Lazarevića uspela da izmiri Marija Branković, starija sestra despota Stefana Lazarevića i majka Đurađa Brankovića.

Stefan Lazarević je 1403. godine proglasio Beograd svojim glavnim gradom i uveo ga u red važnih evropskih književnih centara, bio je ugarski vazal i član evropskog viteškog reda. Kada je ugarski kralj, Žigmund Luksemburški, obnovio Red Zmaja (1408. godine), Stefan Lazarević je bio, posle Sigismunda, prvi među osnivačima, dvadeset dvojicom uglednih evropskih vitezova.

Osim toga, kralj Sigismund (Žigmund) je despotu darovao mnogobrojna dobra po Ugarskoj: u Sremu mu je darovao gradove Kupinik (Kupinovo), Zemun, Mitrovicu (Sremska Mitrovica) i Slankamen, a u torontalskoj županiji u Banatu bečejski (Novi Bečej) i bečkerečki (Zrenjanin) spahiluk, a despot je takođe postao i veliki župan torontalske županije (1404. godine).

Dalje, despot je dobio posede u okolini Debrecina u središnjem delu Ugarske. Posed se sastojao se od samog grada Debrecina, trgovišta Besermenj i 34 sela u okolini ta dva mesta u biharskoj i susednoj sabolčkoj županiji; a u istočnoj Ugarskoj, u satmarskoj županiji, koje je obuhvatalo je manje naselja, svega 15 sela i pustih selišta, ali je zato imao važne trgovačke i rudarske gradove Satmar, Nemci, Nađbanju (Rivulus Dominarum) i Felšebanju (Medius Mons). Despotu je bilo povereno i upravljanje satmarske županije.

Godine 1408. despotov mlađi brat Vuk Lazarević, koga su podržali setrići Brankovići, obraća se sultanu Sulejmanu za pomoć protiv Stefana. Posle dugih i kravavih borbi Vuk Lazarević i sestrić Lazar Branković ginu 1410. godine, sultan Sulejman 1411. godine, a Grgur Branković umire kao monah Gerasije. Preživeli su samo Đurađ Branković i despot Stefan Lazarević.

Kada je despot Stefan 1413. godine porazio sultana Musu ispod Vitoše, od novog sultana Mehmeda I dobio je Srebrnicu u Bosni i oblast između Sofije i Niša.

Ubrzo zatim Balša III, sin Jelene Balšić i despotov sestrić, prelazi u Srbiju i ujaku, despotu Stefanu, predaje na upravu Zetu. Tako se u prvoj četvrtini XV veka ujedinjuju stare srpske oblasti kojima su vladali despot Stefan Lazarević, Đurađ Branković i Balša III.

Kako nije imao dece, 1426. godine na saboru u Srebrenici proglašava sestrića Đurđa Brankovića za svog naslednika. Despot Stefan Lazarević je iznenada umro od moždanog udara u toku lova, 1427. godine kod mesta Crkvine zaseoku sela Markovac, opština Mladenovac u severnoj Šumadiji.

Kontroverza oko toga je li despot Stefan Lazarević sahranjen u Manasiji ili Koporinu nije razrešena. Oba manastira su njegove zadužbine. Srpska pravoslavna crkva je zvanično potvrdila da su mošti u Koporinu despotove. Kasnije je DNK analizom utvršeno da je u Manasiji sahranjen bliski srodnik kneza Lazara i to je senzacionalistički predstavljeno kao siguran dokaz da je u pitanju despot Stefan. Međutim, na osnovu istorijskih izvora nije sporno da je u Manasiji sahranjen drugi sin kenza Lazara, despotov brat Vuk, čiji DNK je mogao biti pronađen tamo. Mošti u Koporinu pokazuju aberacije kostiju koje su tipične za osobu sa povredama koje su posvedočene kod despota Stefana, a kod ostataka iz Manasije ih nema. S druge strane, logičnije bi bilo da je despot sahranjen u najvećoj i najznačajnijoj svojoj zadužbini, što Resava neosporno jeste.

U svojoj zadužbini, manastiru Resava (sada Manasija) organizovao je Resavsku prepisivačku školu, evropski centar za prevođenje i prepisivanje knjiga. Manastir Koporin kod Velike Plane izgradio je 1415. godine u čast svog povratka iz bitke kod Angore, kao i izlaska svoje sestre Olevere iz sultanovog harema (zakaluđerila se). Dvaput godišnje: 1. avgusta, na dan njegove smrti i 15. avgusta na dan slave ovog manastira, ćivot u Koporinu za koji se smatra da sadrži despotove mošti se otvara.

Osim biografskih radova, a posebno, Zakona o rudniku Novo Brdo (1412), Stefan Lazarević je pisao i književne radove: Pohvala knezu Lazaru (1389); Natpis na mramornom stubu na Kosovu (1404); Slovo ljubve (1409), poetsko pismo mlađem bratu Vuku (Lazareviću) verovatno upućeno kao poziv na pomirenje.

Imao je ogromnu biblioteku u kojoj je osim bogoslovskih i poučnih tekstova bilo filozofskih spisa i knjiga iz istorije i poezije. Njegova zadužbina manastir Resava, sada Manasija, bila je umetničko stecište slikara, pisaca, pesnika, pripovedača srednjovekovne Evrope.

Čitao je i pisao na staroslovenskom, prevodio sa grčkog i vladao je latinskim jezikom. Najznačajniji despotov književni rad, poetska poslanica, Slovo ljubavi jedan je od najlepših tekstova srpske književnosti, ima deset strofa čiji inicijali daju akrostih: Slovo ljubve.

Život despota Stefana od Konstantina Filosofa pokazuje da su, u vreme kad je životopis pisan, u krugu književnih ljudi oko despota Stefana bili poznati ne samo Platonova i Aristotelova filosofija i učenja Herma Trismegista, nego i Plutarhov Život Aleksandrov.

Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Stefana Lazarevića, despota srpskog, na dan 1. avgusta (19. jula po julijanskom kalendaru), zajedno sa njegovom majkom, Svetom knjeginjom Milicom, monahinjom Evgenijom (Velikoshimnicom Jefrosimijom).

Da je srpskim državnim rukovodiocima u XVI veku bilo poznato i pitagorsko-platonsko-aristotelsko udruženje filosofske pameti i političke moći, svedoči književni preporod, oko kojega nastojahu despot Stefan, koji je i sam bio pisac i prevodilac sa helenskog, i njegovi saradnici kao pisci, prevodioci i prepisivači.

Jedan od njegovih saradnika, Konstantin Filosof, u svojoj knjizi o pravopisu upoređuje ga sa Ptoleamejom Filadelfom. To čini i prevodilac opisa Četiri knjige carstva u jednom zapisu od 1416—1418. godine, govoreći da je Despot "po darovima i milostima novi Kir, po slatkorečivosti drugi Manasija, po prosvetoljublju naličio je na premudroga Solomuna; među onima koji su vredno ispitivali božanstvene stare i nove spise sličan je Ptolemeju onom koji je posle Aleksandra Filipova vladao Egiptom i preveo i preložio ceo Stari Zavet od jevrejskoga na jeladski". Pisac Paralipomena smatra ga značajnijim i od Ptolemeja, jer dok je ovaj skupljao knjige iz taštine despot je želeo "knjigama ukrasiti naravi, njihovom blagodatnošću prosvećivati dušu i privlačiti je bogopoznanju".

U vreme kad je Srbija bila "poslednje utočište pravoslavnog hrišćanstva na Balkanskom poluostrvu" (V. Jagić), grad Resava sa Manasijom, zadužbinom despotovom i središtem resavske škole, Ljubostinja, zadužbina njegove majke, Ravanica, Dajša, Blagoveštenje, i drugi manastiri, bili su doista rasadnici umetnosti i književnosti, visoka kulturna središta, iz kojih su ponovo prosijali pravoslavlje i prosveta.

SPC obeležava ovog sveca 1. avgusta.

Stefan Lazarević ima čak dve ulice u Beogradu: Bulevar Despota Stefana i Visokog Stevana.


My Serbia | 04 decembar 2008




Pečat despote Stefana Lazarevića





"Povelja u celini nije poznata. O njoj samo govori i jedan odlomak navodi
Konstantin Filosof u 'Žitiju despota Stefana Lazarevića' (između 1433. i 1439)".—

Arhiva/Srbija    



[postavljeno 21.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Jun 06, 2011, 09:24:08 pm »

**

SVETI DESPOT STEFAN LAZAREVIĆ


VITEZ ZMAJA PRVOG REDA — NAJVEĆI EVROPSKI VITEZ SVOG VREMENA

Slavni sin slavnih roditelja cara Lazara i carice Milice, despot Stefan Lazarević (1377—1427) ličnost je čije je ime zlatnim slovima upisano u istoriju srpskog naroda. Najbolje od najboljeg i najlepše od najlepšeg sabira u sebi Stefan Visoki, kako su ga, s pravom, takođe nazivali: veliki državnik, vešt u političkim igrama, sjajan diplomata, hrabar i uspešan vojskovođa, izuzetno i svestrano obrazovan, veliki pesnik, naposletku i veoma lep i snažan čovek, a sasvim sažeto — srpski vitez u pravom smislu te reči.

O njemu bi se moglo pisati naširoko, ali ćemo za ovu priliku izdvojiti jednu priču. Posle čuvene bitke kod Angore 1402. godine, Stefan Lazarević ponovo osamostaljuje srpsku državu. Time je uspeo da Srbiji za vreme svoje vladavine podari neprocenjivo važno doba mira i napretka. Bio je to zapanjujuće plodotvoran predah, i to posle Kosovske bitke, kada je Srbija ponovo zablistala u svem svom sjaju i veličini. Upravo zahvaljujući tome hrišćanski srpski duh uspeo je da preživi docniju viševekovnu tešku pomrčinu i gubitak države u okviru Otomanskog carstva.

Despot Stefan Lazarević, taj vitez u pravom smislu reči, slavu je stekao ne u pričama već u bitkama. Osnovno pravilo koje je poštovao bilo je — pobediti, ali sa što manje ranjenih i poginulih. To je potvrdio u mnogim slučajevima, a i u pomenutoj čuvenoj bici kog Angore. U njoj su despotovi ratnici bili pridruženi vojsci sultana Bajazita, koji se suprotstavio snažnom i nemilosrdnom tatarskom vojskovođi Tamerlanu. I uprkos tome što je Bajazit tu bitku izgubio, despot Stefan je dobija! On, naime, uspeva da dobije izgubljenu bitku, jer sa svojim srpskim crnim oklopnicima napravio dar-mar u tatarskoj vojsci. Na kraju se sa minimalnim gubicima i ovenčan slavom i divljenjem svog protivnika Tamerlana vraća kući. A poraženi sultan Bajazit, na čijoj se strani naš Stefan borio, biva zarobljen i ubrzo i umire u zarobljeništvu.

Kao državnik, despot Stefan Lazarević je posebnu pažnju posvetio vojsci, sasvim u nemanjićkoj tradiciji. Ukinuo je feudalne, plaćeničke odrede i uveo regularnu, stajaću vojsku. Vojne obaveze niko nije bio oslobođen.

Stefan je imao i svoju školu borilačkih veština. Zbog toga je bio neobično cenjen, naročito u zapadnim zemljama. Vlastelini iz Evrope hitali su u Srbiju da bi ih, eventualno, za vitezove proglasio baš despot Stefan Lazarević.

On je bio pravi magnet, naročito za mlade plemiće visokog roda, koji su prevaljivali dug put da bi učili u njegovoj školi i da bi ih on, na kraju, ako zasluže, naravno, proizveo u vitezove. Već i samo to da nekog vlastelina despot Stefan rukopoloži za viteza značilo je ogromnu slavu, ali i plemenitu obavezu da se ponaša prema uzvišenim pravilima despotove škole: da uvek čuva ljudske živote, neguje hrišćanske vrednosti i neumorno se bori protiv zla.

Despot Stefan Lazarević bio je pripadnik čuvenog evropskog Viteškog reda "Zmaja", koji je ustanovio 1408. godine ugarski kralj Žigmund Luksemburški. Dvadeset četiri najbolja evropska viteza bili su članovi Prvog reda ordena "Zmaja", a prvi među jednakima bio je naš Stefan. Prvi među najboljima. Pripadnici ovog reda imali su pravo da na svom grbu prikažu zmaja, koji repom drži vrat, a na sklopljenim krilima ima krst, a moći nositi takav znak bio je, i ostao, simbol najvećeg mogućeg gospodstva.

U crkvenom kalendaru svetog despota Stefana Lazarevića slavimo 1. avgusta (19. jula po julijanskom kalendaru).


Marija-Maja D. Nedeljković | "Kosovski BOŽUR" | časopis dece Kosova i Metohija




Grb Lazarevića.
Beli dvoglavi orao je preuzet od Nemanjića; simbol srpskih kraljeva tj. srpske države (usvojen iz vizantijske kulture).
Stefan Lazarević bio je član mađarskog viteškog reda zmaja gde je bio
na prvom, počasnom mestu — zbog toga je zmaj obmotan oko štita porodice Lazarević.

[postavljeno 21.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Jun 06, 2011, 09:25:52 pm »

**

EVROPSKI PROPILEJI SRPSKOG KULTUROLOŠKOG KRUGA


Šta u poznom, srpskom srednjem veku traži "jedan božanski lep čovek", kako savremenici opisuju despota Stefana Lazarevića? Njegovom vremenu prethode dva značajna datuma, iako su isključivo istorijski omeđena: 1371, godina Maričke bitke, smrt Uglješe i Vukašina Mrnjavčevića i vazalstvo srpskog Odiseja (Marko) — i datum starog kalendara, 15. (petnaesti) jun 1389. (krvava klaonica "kosovskih naroda"), koji ne znače nikakav period srednjovekovnog mračnjaštva. U vreme bitke na Marici Srbi prevode Pseudo-Dionisija Areopagita, čije delo za Evropu ima značaj kultnog estetičkog kodeksa, dok u vreme boja na Kosovu svoju Ispovednu molitvu ispisuje kultni pesnik srpskog jezika i srpskog misticizma, anonimni autor iz druge polovine XIV veka.

Po cenu slave, pragmatična mudrost "evropejaca" bila je neumesna jer su Mleci (a uz njih i bosanski kralj Tvrtko) pogrešno sudili o 1389.; za njih je ona predstavljala pobedu Hrišćana nad muhamedanstvom. Krvava tragedija koja ima svetsko značenje, strah i veru u halucinantno čudo da luna ne može dalje (!) od Kosova (možda je, iako mlad i despot i pesnik Stevan Lazarev(ić) u ovom boju učestvovao) — zaustavila je vreme. Pedeset godina srpska dinastija nadživeće Bugarsko carstvo, propast Carigrada i drevne Vizantije. Kneginja Milica — u kaluđerstvu Jevgenija (kneginja po knezu Lazaru Hrebeljanoviću) sa sinovima: Vukom, Lazarom i maloletnim Stefanom postala je Bajazitov vazal. Vuk Branković i Đurađ Stracimirović odrekli su poslušnost naslednici obezglavljenog tragičara, a srpske gradove Borač i Čestin, skoro podarili ugarskom kralju Sigismundu (oktobra 1389). Bilo je to vreme krvi i obretene glave srpskog kneza. Turci su, u svom pohodu na Evropu, privremeno zaustavljeni na Balkanu; svojim maroderskim postupcima potpomažu traženje kneginje Milice (što potvrđuje "Arhiv" Jagićev) da sa decom pobegne u Dubrovnik. Pa ipak, preovladalo je osećanje glave Lazarove i ona ostaje u Srbiji, čineći očajan pokušaj da spasi zemlju. Na ovome delu evropskog kontinenta gde se, kao nikada i nigde, istorija splela sa najtananijim osetima, udovica kneza Hrebeljanovića udaje kćer Oliveru za Bajazita... Tako je 1390. (uz dato obećanje o vojnoj pomoći) sklopljen varljivi mir a čudna tišina obuhvatila Kosovo. Istovremeno, 1392, Vuk Branković, koji je ratovao uz pomoć Ugarske, prisiljen je (?) na pomirenje. Biograf dodaje da je mladi, lepotni Stefan Lazarević (po savetu Bajazita) nastavio borbu protiv vlastele: Novaka Belocrkovića (pogubljen) i Nikole Zojića (koji je sa četiri kćeri i ženom pobegao u manastir).

Društvene prilike su obilovale sukobima, strahom, ratovima i neviđenim turskim varvarstvom. Utoliko su se smutna vremena epohe despota Stefana, u poređenju sa idiličnom epohom Nemanjića, u svemu prelivala i na srpsko društvo koje kao da se našlo pred izazovom poslednjeg vremena. "Neverstva, izdajstva, osvete, pogubljenja, pljačke, odvođenja u ropstvo" (M. Kašanin), ne silaze sa stranica despotovog biografa, Konstantina Filosofa. Ali se i u to teško i tužno vreme zbila i velika radost, "izmirenje" Stefana Lazarevića i Đurđa Brankovića. To je veliki događaj i značaj jer "v leto 6922. (1413) oktomvria 23. dođe Đurađ iz Soluna". Konstantin Filosof (onaj koga je despot spasio od "ričuće zveri") opisuje ovaj događaj biranim rečima: "radost vseneizrečenaja vazveštaše se".

Izazovi XV veka označiće nastavak novog srednjovekovnog uzdizanja i traganja. Zaslugom despota Stefana životi manastira i mostovi među njima (obnavljanje veze sa Hilandarom) umnožavaju se. Obezglavljena dinastija nalazi kulturni identitet jedino u duhovnom spasenju, što će se ponavljati u svim kriznim vremenima. Tačnije, Srbi će se vraćati duhovnom stožeru, sv. Savi, koji sabira narod u zemaljsku verujuću zajednicu i svetom knezu Lazaru (koji se ikonopiše u stilu "kefaloforosa"), oličenju mučeničkog stradanja.

U takvom vremenu, poslednji srpski vitez, od oca Lazara [prikazanog — iako su freske oštećene — sa očima koje vode melanholiji, a dalmatikom (vladarska haljina izvezena kolutima optočenim okolo biserom) od grla do poda čije kolute ispunjavaju dvoglavi beli orlovi sa raširenim krilima i sa krunom] i matere Milice, naslikane isto u Ravanici [prikazane u njenoj ozbiljnosti sa hladnim pogledom i rukama koje drže crkvu (desna) i skiptar] — pokušava da spasi zemlju od rasula, braneći je u duhu kad je već njen istorijski kraj bio sasvim izvestan. Dobra srca prema onima koji su u Bajazitovim vojnicima gledali inoplemenike gladi, i ubijanja, despot se učio, pored veštine vladanja i ratovanja i veštini ljudske patnje. Na ovakvo poimanje sveta poseban uticaj je imala tragična sudbina sumorne Jefimije, udovice despota Uglješe koja je prebegla na dvor kneza Lazara (oca, ćesara Vojihnu, koji je sahranjen u Hilandaru, izgubila je oko 1366). Istovremeno, zahvaljujući učenju ove obdarene spisateljice (njena "Pohvala knezu Lazaru" remek delo je srednjovekovnog lamenta; "Zapis na hilandarskoj zavesi" — ne zaostaje mnogo za pohvalom), despot će upoznati svet književnosti.

Ali, pre čina stvaranja razumevao je on neprolazno snaženje tuge izraženo rečima Jefimijinim, u njenoj ikonici koju je priložila manastiru Hilandaru za dušu sina; — ikonicu svete Bogorodice darivao je "veliki i sveti muž (despot Uglješa) mladom mladencu Uglješi Despotoviću, koji se u mladosti i neoskvrnjen prestavio, i telo mu se predade grobu, koji mu stvoriše pretci grehova svojih radi. Udostoji Gospodi Hriste, i ti, o prečista Bogomajko, mene okajanu, koja će tužiti do ishoda duše moje videvši je (ikonu)... na detetu, koje ja rodih. Žalost za njim neprestano peče srce moje po običaju svake majke".

Danas smo skloni da uz ime despota, i to ne zbog njegovog osobenog viteštva i moralnog herojstva (dobio je titulu od vizantijskog cara Jovana VI, 1402), nerazdvojno označavamo period jačeg književnog stvaranja. S pravom. Biograf kaže da su njegove prirodne sklonosti naginjale onome što zovemo "kreativnošću", bio je knjigoljubac kako priča jedan njegov saradnik i stavlja ga iznad čuvenog egipatskog vladara Ptolomeja (preveo starozavetne knjige sa jevrejskog na grčki). Oko sebe, predviđajući dolazak civilizacijske smene (one koja će doći po njemu, one koja je stvarala neobičnu umetnost prostora: džamija u Kordovi, Alhambra u Granadi, Alkazar u Sevilji), despot se okružio učenim ljudima.

Bilo bi pogrešno zaključiti da se u takvom, po neizvesnosti, strahotama i patnji, mitološkom vremenu despot saživeo sa opsesivnom idejom zaustavljanja novog vremena. Naprotiv. Odbrana od civilizacijske mene svodila se na očuvanje narodnog identiteta i onih vrednosti na kojima je počivao stari svet, kome je pripadao i srpski narod. Odbrana od nečega što je novo, što ne dozvoljava narodu koji je imao svoju kulturu da teži sopstvenom razvijanju duha, pretvarala se, kao prekretnica istorijske neminovnosti, u ostavštinu za budućnost. Tako se jedino može razumeti despotovo sabiranje vrednosti hrišćanske civilizacije u kojoj je i srpski narod susreo svoje duhovno uspenje. Njegov eruditizam, a sigurno i iskusno ratništvo (nemamo psihoanalitičkih predrasuda da je sve uslovljeno kosovskom tragedijom pošto despot istorijsku neminovnost nije pretvorio u kolektivnu traumatičnost), pomogli su srpskom nacionu da istorijski pretraje upravo odbranom duhovnog stožera — koji je nova azijska civilizacija pretila da uništi sasvim. Zato se u despotovini rađa prepisivačka škola, pa se u njoj prepisalo više hrišćanskih tekstova nego u svim vremenima zajedno koja su despotovini prethodila. I nešto više: u njoj je radio prvi vladar — mecena. Anonimni kaluđer u zapisu iz 1428. godine kaže: "Sa usrdnošću i ljubavlju čitaše on knjige i vrlo ih ljubljaše kao niko drugi koji je u carstvu i slavi svetovnoj".

Udaljavao se despot Lazarev, prema mogućnostima, od državničkih poslova i predavao književnom radu; zajedno sa sposobnim piscima iz Hilandara i drugih manastira kojima je pružao apsolutne materijalne uslove za književni rad - prevodi sa grčkog i piše kraće originalne spise. Najpoštovaniji od savremenika, visoki Stefan (oznaka poštovanja), gospodin svesrpske zemlje, pomorju i podunavlju despot, knez — kako je već on sebe nazivao — birao je odbranu od civilizacijske pošasti u duhu. U piscima onoga doba otkrio je miloštu a to je bilo dovoljno da ih usmerava onome što vodi punoći duhovno-kulturološkog kruga. To je, isključivo borba viteza i vitezova za narod koji je umetnosti i istoriji podario sveti spomenik kosovskog mučenika i tako herojski moralizam izjednačio sa kultnim hrišćanskim idealom i smislom eshatološke filozofije. On koji je vladao sa majkom do njene smrti 11. novembra 1405. godine zaslužio je na kamenu koji se nalazi u Crkvinama, na mestu gde je izdahnuo, ovakav natpis:





* * *

Stefan Lazarević, koji je živeo među manastirskim riznicama pa i zidinama grada Resave (dao je sagraditi manastir Resavu, Manasiju — u narodu Namasiju od "nama — sija") sačuvao je najveći deo prevedenih ostvarenja onih dela koja su postojala pre njega. Štaviše, upravo zahvaljujući prepisima koji su rađeni prema njegovoj naredbi mi dugujemo jezičko pamćenje i rad na književnoj arheologiji bez koje nema istorijskog sećanja.

Ako je u sebi i nosio tragično osećanje zbog neprirodno ukinutog detinjstva on ga je prevazišao i racionalizovao istorijskom odgovornošću, odnosno ozbiljnošću koja je vladala na očevom dvoru. Privikavan od malena na ozbiljnost majke koju Konstantin Filosof zove "mužastvenom ženom", učen je i od Jefimije koja je "u mnogim besedama i stvarima najmudrija". Ona je stvarala, pisala, bavila se književnošću u vreme despotovog detinjstva (imao je deset godina); njegove krupne oči gutale su svaki izraz, bol, grčeve i pokrete koje je ova dostojanstvena žena predavala - pisanju, posebno njen plač za jedinčetom, "mladim mladencem", koji je zatvorila u molitvene reči. Ona će probuditi, u sinu Milice i Lazara, humanistu.

Duhovni i intelektualni uticaj bio je utoliko veći i snažniji jer je dolazio od osobe kojoj se moglo verovati. Jefimija je svedok apokaliptičkih događaja (znači kraja, ali i početka) pa tako i svedok preobraženog osećanja za Reč, za jezik kao ogledalo smisla bića, za jezik kao spasenje i nadu — uspostavljajući vezu sa ranijim molitvenim jezikom ili jezikom ikonopisa. Ovu duhovnu nadgradnju svedoči i fresko slikarstvo dvanaestog veka, slikarstvo sa takvom plastičnošću svetačkih glava koje će Evropa doznati (sa nekog drugog izvora, ali i kasnije) tek po renesansi. Ona je omogućila despotu Stefanu da nađe u sebi molitvenog mislioca i književnika čija će dela, po svome uticaju, biti ravna sa onima što će kroz 400 godina imati dela nemačkih mističnih pisaca (Jung Šiming — 1740—1817. sa čuvenim delom "Noći", i Ekarts Hauzen, 1752—1803. sa "Tumačenjem prirodnih tajni").

Despot neće zaboraviti elegičnu ženu, ona će značiti za njega duhovnu sen, prizvanu stvaralačku strepnju, neki pritajen valer literarne poetike i — kada je Jefimija uzela najteži monaški zavet (shi-monahinja) i postala Jevpraksija, sa zahvalnošću se sećao njene "velike ljubavi i usrdija". Međutim, potrebno je ukazati i na uticaj koji je na despota imala njegova treća sestra Jelena (prva sestra, Mara, još pre njegovog rođenja udala se za Vuka Brankovića, druga sestra, Dragana udata je u Bugarsku; četvrta, Teodora živela je u Ugarskoj a Olivera, peta sestra, udata je u Tursku, za Bajazita), ona ista Jelena, žena Đurđa Stracimirovića koja je stvarala "Otpisanije Bogoljubno", za svoga učitelja Nikolu Jerusalimskog. Ona je brata uputila na jevanđeljski jezik mudrosti i logosnosti.

Despot je bio, tako kaže njegov biograf Konstantin, "rukovođen od blagočastivih" — a to bi, najverovatnije mogao da bude stari srpski književnik Danilo mlađi (monah manastira Banjske). On je kao običan molitvenik pisao crkvene pesme i pohvale kralju Milutinu, da bi kao patrijarh Danilo III sastavio i jednu od pohvala knezu Lazaru. Pisao je crkvene pesme u despotovu slavu i poput učenih katiheta i kaluđera onoga doba (za razliku od mistika na zapadu) stavljao u prvi plan primenjeno bogoslovlje a ne dogmatsku teoriju, isticao je ne samo popularnost svetitelja već primer koji treba podržavati kao ideal hrišćanskog življenja. Najbolji predstavnici ove škole bili su Teodor Studit, zatim Jovan Klimak ili Jovan Sinajski, Dorotej, Antioha i Grigorije Sinajski (on je imao najviše uticaja na Srbe, njegov učenik bio je i episkop Jakov). To je i presudan razlog što je despot posvetio posebnu pažnju negovanju ali i prepisivanju molitvenih tekstova.

* * *

Po prvom svetovnom piscu, Stefanu Nemanjiću (Prvovenčanom), za koga biograf i melanholik Teodosije (krajem XIII veka) kazuje kako je voleo da se veseli sa svojim "blagorodnim", da pored trpeze umno sluša "gusle i timpane" (bubnjevi), a kao pravi "pisanijem pitatelj" (hranitelj) bavio i knjižnom istinom i bio "dovoljno razuman i hudog (vešt) skazatelj" (prva zabeležena kritika) — javiće se suprotnost. Kao iz Danteovog Ada ili Čistilišta gde bi morao postojati novi koncentrični krug, oset koji nije sanja, niti java, slovo ljubve neko, doneće ponemanjićkog pesnika Stefana Lazarevića; nije voleo ni muziku, "musikijski rod ni žensku ljubav", čudno se odnosio prema "phaniju" (lupanju) a grozio nad vikom i smehom...

U Srbiji se u njegovo vreme negovao kult obrazovanja i kosmopolitskih centara (Srebrenica, Novo Brdo, Beograd). Plaćeničkoj vojsci, koju su popunjavali evropski ratnici iz različitih zemalja, bila je čast što je u službi viteza duha i hrabrosti. U vreme stvaranja "humanističkih" dela u Srbiji se prevode vizantijski pisci i prave prepisi najznačajnih tekstova hrišćanske tradicije.

Ogroman rad na prevodima i prepisima hagiografskih, apokrifnih, pripovedačkih i romanesknih eposa (sa svim intenzitetom koji je u srednji vek unela neka nova fluidnost) — odlikuje početak XV veka... Znači... ta novina koja obuhvata celokupan društveni i kulturni život, znak humanizma oličen u čoveku askeze javlja se u nas još u glavama svetaca iz XII veka — samo u srednjovekovnoj Srbiji ima nacionalnu obojenost i privlačnost. Zacareni ad će prekriti za vekove despotovu zemlju, pa "humanizam" neće u Srbiji imati svoj tok, svoju kreativnu tišinu i svoj vrhunac. Znaci toga "evropskog" otkrovenja učiniće jedino da se u ponemanjićkoj dinastiji asketizam preinačava u duhovnu kulturu uopšte.

Tama mistika zamenjena je znanjem, a sam despot kao oličenje apsolutiste sjedinjuje u sebi zaštitnika prosvete, književnosti i umetnosti. Iako se oseća duh apsolutizma, pojačan je istoricizam nasleđen iz nemanjićkog perioda (biografije i pohvale), a javljaju se i istorijski spisi: rodoslovi, hronografi, letopisi. Znak savremenog humanizma sa minucioznom tačnošću plenio je živote i dela onovremenih stvaralaca. Razume se, stvaralačka groznica se odrazila i na društvene prilike. Mogućnost da se vremenom ostvari jačanje građanske klase (za razliku od Nemanjića despot suzbija povlastice stranim trgovcima, a potpomaže domaći zanatlijski stalež) čime bi bio ispunjen dalji politički i društveni život, označio bi stvaranje jače klase što bi dovelo do pojave "onog pokreta koji je imenom humanizma i renesanse prozvan, da ih tursko zavojevanje skoro udušilo nije" (F. Rački).
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Jun 06, 2011, 09:26:19 pm »

**
nastavak

I dok će Evropom gospodariti poznata imena: Đon Gauer ("Glas vapijućeg"), Čoser — poznat po baladama s 28 stihova i neodređenim brojem slogova, Šartije, Hristina Pizanska (poslednje delo posvetila Jovanki Orleanki), Žano de Lakirel i Filip de Vitri (liričari), Mašo (stapanje muzičke i pesničke sposobnosti), Frasoar... despot Stefan Lazarević, čuvar nasleđa, otvoriće svoj dvor običajnom obrazovnom zadovoljstvu.

Turci su recimo imali na dvoru svog činovnika, za svaku potrebu — vezira, u Ugarskoj to je bio "palatin", a u dvoru srpskoga pesnika jednu od najvećih funkcija obavljao je ministar finansija, rizničarski čelnik ("protovestijar"); zatim logotet, upravnik dvorske kancelarije, pa dijak (pisar). Dvor je bio uređen kako je to stil onoga vremena zahtevao. Značajnost — činio je i svojstveni grb sa dva zlatna orla bez krune, koji su u kljunovima nosili rog. Na pečatu (despota) prikazan je: štit sa dva ljiljana iznad kojih je šlem sa rogovima od tura, posred kojih se nalaze dva orla. (Bilo je to vreme srpskih kaluđera čiji su satovi za Ruse značili čudo). A gradovi, koji su na zapadu dočaravali sliku i vlast onoga koji je zauzimao presto, u pokosovskoj despotovini, naročito oni u kojima je Stefan izdavao svoja akta, uređivani su prema potrebama naroda; pored Srebrenice, Novog Brda, Jagodine, Gruže, Topolnice, Beograd se jedino izdvajao i po raskošnijoj lepoti (ograđen je velikim zidovima, a na Dunavu je sagrađeno lepo pristanište, imao je i bolnicu u čijoj se dvorišnoj unutrašnjosti nalazila crkva. Na istoku od grada podignuta je visoka crkva prema kojoj je gledala palata despota i njegove sestre, sultanice Olivere).

Želeo je sin Milice i Lazara da od Beograda stvori trgovački grad, napredno tržište. On dovodi najbogatije ljude iz unutrašnjosti i tu ih naseljava. Beograd je ubrzo postao grad trgovine iz razloga što su srpski trgovci uživali velike povlastice. Država je morala da se označi i jurisdiktivno. Pravda i sud morali su da "upravljaju" zemljom u kojoj je posle Dušana zavladao nered. Despot je naredio da se iz Zakonika izaberu delovi koji će odgovarati despotovini i da se sačini primenljivi zakonodavni zbornik. "Došavši u svoju otadžbinu (posle Angorske bitke i turskog poraza) i obišavši je, sevaše kao munja i suzbijaše nepokorne da se više ne bi bunili. Sve što beše nevaljalo — popravi se i prepade se. Onima, koji hoće nepravdu i koji u zlo metahu ruku, ruke odsekoše i svuda procveta pravda i poče rad donositi. Ne beše više da je brzac jači od sporoga, niti bogat od siromaha, niti silni otimahu zemlju svojim bližnjim. Ogovaranje i klevetanje nisu se mogla držati, niti se mogla laž prosipati na starešine..."

Na kulturi, vitez pokosovskog lamenta, radio je predano. Zapis iz 1428. godine potvrđuje da se despot starao o prepisivanju knjiga; on, knjigoljubac, onaj koji ima "popečenje" o knjigama (kako veli Grigorije iz Hilandara 1407), onaj koga su zanela, ne saznanja o zvezdama, matematici, već slova što se upijaju u njegovu dušu kao život u kosti čovekove. Privrženost slovesnosti potvrđuju i zapisi koji ga nazivaju drugim Manasijom — po ugledu na vizantijskog pisca iz XII veka, hroničara i autora jednog ljubavnog romana, Konstantina Manasa — što će i doprineti da se ime njegovog manastira izjednači sa oznakom ktitora.

Njegova krajnja zatvorenost kao sanjalačka konstelacija — ispuniće čudna zbivanja tog unutrašnjeg bića, duhovnog i kreativnog. Oseti, svest i podsvest urezaće dubok trag u življenje, isteraće dvojnika čovekovog iz smerne i stroge despotove senzibilnosti, i on će, već tada, biti spreman da poslednjim grčem brani početak kraja visoke kulture, filosofiju logosnog i liturgijskog života, ohristovljeni narod, mističnu azbuku fresko-spoznaja, ikono-ridanje, i poeziju. Da li je učio poput drugih? Znamo da je od njegove biblioteke, iako Konstantin Filosof u "Skazaniju o pravopisu" tvrdi da je njegov gospodar imao ogromnu biblioteku, do nas doprlo malo knjiga, samo dve: "Tumačenje jevanđelja" od ohridskog arhiepiskopa Teofilakta i "Lestvica" koje nose zapis: "Ovo je knjiga blagočastivog gospodina despota Stefana". Ali, ako su župan Desa i njegova mati Boleslava (XIII vek) dali gradu kulture, Dubrovniku, trideset knjiga i jedan svitak na čuvanje (isto tako novobrdski Nikanor ostavio je za sobom dvadeset i sedam knjiga) — morala je biblioteka despota Stefana Lazarevića biti velika. Nagađanje koje bi nas dovelo do naslova knjiga bilo bi jednostavno, ali znajući običaj estetičara i kritičara umetnosti da i u onome što nema mimetičkog značaja (tendenciozno poređenje dela) traže više od istine, zanemarićemo ova pitanja dela i njihovih autora.


* * *

Prevodna književnost ovoga doba anonimna je ali nosi znakove tačnosti, prevelike pažnje prevodioca prema tekstu. Prevodi se uglavnom sa grčkog (originala) iako se prevodilac upućuje na ranija ostvarenja, bilo u bugarskoj, ili makedonskoj redakciji. Na čelu prevodilaca u vreme despotovine i "starih prevodioca resavskih" nalazio se Konstantin Filosof. Prevodi se i sa bugarskog, a kako kaže zaista racionalni "filosof" despotu su dolazili da mu služe "najsvetliji i najmužastveniji". Sam Konstantin (koga je despot doveo iz "trnovskih strana"), filosof (što je u srednjem veku imalo značenje naučnog doktorskog stepena), prvi naš svetovni pisac iz naroda i sam je mnogo prevodio: "Tumačenje Teodorita Kirskog o Solomonovoj Pesmi nad pesmama", na primer. Svakako da je mudri pisar to učinio po nagovoru samog despota, jer budući pesnik izobilnog i nekog velmoškog (u vanvremenskom značenju) "Slova", morao je biti zaintrigiran ljubavnom pesmom Hebrejkinja. Visoka snaga daleke harmoničnosti i raznolikog umnog sazvučja jerusalimskih kćeri, i scene onoga koji pase među ljiljanima, i onoga što su gore odnele, i neprospavane noći devstvenika, i ljubav neka bogopodobna — odjednom, premetnulo se u tužno poigravanje sreće koju život zna. Njegovo pismo, najzad, u svemu svedoči istinu koju je objavio još Teodor Studit: "Kakva je duša tvoja takvo je i pismo".

Taj znak volje i takav znak duševnosti vratilo je despota bliže plaču Jefimijinom. Iz te suprotnosti nadolaze strepnja i groza. Strah će početi da se uvlači svuda, i u dušu despota, i njemu će se činiti da se taj strah upio u freske i čudno isklesane ikonostase. Strepnja, međutim, nije umanjila odgovornost da i na kraju istorijskog hoda srpske države on mora, uz pomoć vere i znanja, da na najbolji način vlada narodom koji mu je poveren. Geometrijskom igrom odluka o kraju vremena - i težini onoga koga jedino istorija neće prihvatiti kao poslednjega — trebalo je zagospodariti. Štaviše, u ovom periodu i srpska država, iako u vazalnom statusu, doživljava pravi uspon, pa je Konstantin Filosof u pravu kada piše: "Od malene srpske vojske najveći glas i ime steče po vaseljeni". Kad pominje Srbiju on ushitno postavlja pitanje: "Gde se na Istoku i Zapadu može naći takvo i toliko bogatsvo".

To je i razlog što je despotova smrt unela haos apokaliptičkih razmera u narodu i državi. Dan pre njegove smrti (19. jul 1427) vihor je skidao krovove s beogradskih crkava i kuća, a u trenutku njegove smrti "u vazduh su se" podigle prestone ikone u velikoj gradskoj crkvi: "I, gle kao po činu koji će biti prilikom drugoga dolaska (strašnog suda): Carica, dakle, i Vladičica i Jovan Preteča sa obe strane lika Spasiteljeva; i ikone dvanaest apostola — po šest kako treba sa svake strane — što smo mislili da je u slavu i zaštite grada. A ono beše u času smrti, jaoj" (K. Filosof).

Iz ovog perioda, za srpski narod istorijski neizvesnog, sačuvan je rukopis (misli se da je pripadao despotu i da je to njegov prevod) pripovetke "O Aseneti". Ovu duhovnu i ljubavnu pripovetku kao i "Odgovor Filagriji" (izdao Grigorije Bogoslov) koji ima svega desetak redova, danas pamtimo kao podatak značajan vremena. "Odgovor" sadrži reči koje bugarska recenzija pripisuje Stefanu Lazareviću (ili tačnije despot je to napisao negde dvadesetog avgusta 1421): "Pitaš kako je kod nas. Veoma gorko i bolno. Vasilija nemam, Kesarije liših se, duhovnog mi i telesnog brata. Otac moj i mati moja ostaviše me, da se Davidom kažem. Telo tužno živi, starost više glave, u tugama spletovi, u poslovima navale, drugovi neverni, crkva bez pastira, iščeze dobrota. Obnaži se zloba, putovi noću, sveće nema, Hristos spava".

Sigurni znaci vremena koje nazire kratak vek množe snažnu pojavu individualaca i duhovnih centara. Poput Hilandara, prvog našeg univerziteta, slede primeri kulture rukopisa, sažimanja vere, nauke i prosvete: Ljubostinja, Kalenić, Manasija, Pavlica, Rudenica, Crkvine, Bačka crkva, Nikolje, Veluća, Koporin. Ako bismo hteli da ovim građevinama suprotstavimo kulturološku dovršenost Nemanjića obmanuli bismo duhovni svet, pošto književnost pokosovske despotovine ne da ne predstavlja imitaciju književnog nasleđa ili inovatorsku obmanu, već sigurno čini i više od istorijskog i estetičkog vrednovanja. Pomno se radi, dan i noć, vreme za vreme.

"Mudri, najslađi i slavan" (prema prevodiocima ("Šestodneva") — despot Stefan Lazarević naredio je da se izradi: Triod, jedan Oktoih, jedan panegirik, 1412, "Netiri knjige carstva", jedno jevanđelje, puno starozavetnih knjiga (1416). Na inicijativu despota prevodi se vizantijski hroničar Zonara ("Paralipomen") u kome naši prvi sastavljači genealogije, nalaze podatke pomoću kojih će dokazivati da Nemanjići, preko njih i despot pokosovske dinastije, vode poreklo od Rimske imperije (to je, uostalom, bila težnja svih humanističkih velikana). Tada se pored Zonare, prevodi i "Panoplija" J. Zigabena, "Šestodnev" Jovana Zlatoustog 1426. godine. Na prevodima i prepisima rade hilandarski monasi ili drugi svetogorski monasi (kao što je pisar-prepisivač pet knjiga Mojsijevih). Rad na tekstovima obavlja se u Hilandaru ili manastirima širom despotovine. Razumljivo, biraju se najprecizniji prepisivači a oni su poticali uglavnom iz dva centra: Hilandara i Trnova.

Učiniti reč svetom i svet humanijim opsesivna je despotova ideja — utvrđena u pravoslavnoj veri. Prevodilac "Četiri knjige carstva" u jednom zapisu iz 1416-1418. kaže: "Po darovima i milostima novi kir, po slatkorečivosti drugi Manasija, po prosvetoljublju naličio je na premudrog Solomuna (misli na sv. Simeona); među onima koji su vredno ispitivali božanstvene stare i nove spise sličan je Ptolomeju, onom koji je posle Al. Filipova vladao Egiptom i preveo i preložio ceo Stari Zavet sa jevrejskog na jeladski".

Despotov vaseljenski duh i hrišćansku kosmopoliteju lako je prepoznati u delima koja je on pažljivo odabirao za prevođenje i prepisivanje: 1394. je hijeromonah Danijel završio "Paskaliju" i dodao Psaltir "raba božjeg Nikole"; tu je i "Lestvica" Jovana Lestvičnika koju je za Stefana "pisao" (prepisivao) arhimandrit Leonid, verovatno pre 1412; u tom univerzalnom ključu teističkog humanizma navodimo i "Tumačenje knjige o Jovu" od Olimpijadora Aleksandrijskog (misli se da ga je "pisao" kaluđer Jakov).

Potom dolaze značajni datumi za pokosovsku dinastiju i njenoga gospodara; 1399. godine (verovatnije 1402) Jefimija piše "Natpis na pokrovu" za ćivot kneza Lazara u manastiru Ravanici, 1401. nepoznati pisar završava "Minej", pa je 1405. godine prepisano Nikodimovo Jevanđelje, zatim 1408. godine i "Psaltir sa Tipikom", što ga je pisao Jovo iz manastira Hilandara. Otuda i nije čudo što pisac "Paralipomena" stavlja Stefana Lazarevića više Ptolomeja, za koga kaže da skuplja knjige da bi ga hvalili dok despot srpski želi "knjigom ukrasiti naravi njihovom blagodatnošću, prosvećivati dušu i privlačiti je bogopoznaniju".

Godine 1412. "smerni" Gavrilo iz Hilandara prevodi knjige premudrog Solomona; kaluđer Jakov 1418. radi na "besedama Grigorija Bogoslava" da bi 1419. monah Antonije u manastiru sv. Stevana napisao "Minej" i najavio dolazak značajnog "Hodoškog rukopisa" (predstavlja Apokalipsis) gde je na nekoliko mesta obeleženo i tumačeno ono što je alegorijski kazano. Smatra se da je to tekst vizantijskog cara Lava VI Mudrog (premudroga, 886-912). Tu se nalazi i jedan prepis Dušanovog zakonika; [Pashalija u tom rukopisu počinje 1390. godine a završava se 1408. Godina 6916. vizantijske ere nije izabrana slučajno. Tada se navodno navršavalo 13. (trinaesto) "obhoždenije". Kraj spisa tumači da će "sedmotisućno", kada nastupa 84. leto ali napokonišnje obhoždenije (a upravo je toliko od 6916. do 7000. godine po vizantijskoj eri) "stići" — propast sveta. Zato, čak i Konstantin Filozof, obuzet opštom verom o propasti, žuri da napiše biografiju o despotu u toku tih 84 SKRBI LETA.].

* * *

Jedan čudan despot, izraziti vitez, i vazalna zemlja žive pod teretom najnazadnijeg feudalizma (turskog) koji se kreće prema zidinama srpskih manastira... pa je značaj molitvenih centara veliki, ne samo po očuvanju vere i trajanju i opiranju već i po množinskom znaku jezičkog pamćenja. Dok su Grci imali svoj centar u Carigradu, Bugari u Preslavu i Trnovu, dinastija Stefana Lazarevića razvila je književnost i umetnost u svim manastirima: Studenici, Toplici, Žiči, koja je sagrađena po uzoru na crkvu sv. Save Osvećenog u Jerusalimu, Mileševi, Dečanima, Kaleniću, Manasiji... Tako svet istorijskih iskušenja stvara trenutke uspenja, pa i jedinstveno "Slovo ljubavi".

Jedinstvenu poslanicu "Slovo o ljubavi" despot je gradio na jevanđeljskoj entelehiji. Ostvarenosti bića, naime, nema izvan ljubavi jer "koji stoji u ljubavi, u Bogu stoji i Bog u njemu stoji" (1 Jn. 4,16). Čežnja ka ozarenju ljubavlju vodi susretu sa sopstvenom dušom, sa božanskom netrošivom ljubavlju i hristologosnom filosofijom života. To dalje znači da jedino božansko osećanje bliskosti rađa slovesnu bliskost bića u kojoj ljubav obitava "pravo i nezazorno". Naprosto, kad "um ljubavlju utvrdi svoju moć" (Marko Podvižnik) biće srasta u meru postojanosti vrline života — jer "ljubav sve prevashodi".

Despotova poslanica je ostvarena prema načelima teologije ljubavi, koja je počelo teoantropološkog smisla. Otuda je nesumnjiv uticaj crkvenih otaca koji su pisali o ovom fenomenu a čije je delo despot poznavao (Jefrem Sirin, Jovan Lestvičnik, Maksim Ispovednik) te apostola Pavla (1 Kor. 13, 1—8) i Jovana Bogoslova (1 Jn. 4, 8—16). U ključu teologije ljubavi, konačno, i molitvenom liturgijskom svetu moglo je jedino da nastane, i bude stvoreno "Slovo o ljubavi" — koga je udovit despot Stefan Lazarević napisao 1409. godine.

Istovremeno, Evropom klize patetični zvuci organiste Leonina (ima oko 80 organuma), i viteške muzike De Borna, Brijena, Cona Dunstablea ili Frančeska Landinija. Kao u slavu slikarskog genija Bruneleska, Fiorentinca koji će probuditi renesans, i koji će nazidati na oko 100 metara visoku kupolu na katedrali u Firenci (započeo je još Arnolfo di Kambijo). Takva evropska mirnoća duha omogućiće i kasnije javljanje Mikelanđela, ćudljivog individualca, koji nije dovršio crkvu sv. Petra (sa prostorom blizu 21.000 m2), u vreme dok lepotni despot gradi Manasiju, utvrdu i plač i ridanje, gradi krik daleko izvan palate Šambiš, zamkova u Sen-Žermen-an-Leu, i dalje od mozaičara Čimabua, Duča, Mazača, ili Đota, ili Martinija, ili Lorencetijevih... I dok sve peva u crkvi Santa Kroče u Firenci, u nas se uče gnome i grčki pesnik Menandar (IV v. pre Hrista), traje se na jednom despotovom nadimku, Manasiji, koji će kasnije označiti ime manastira, uči na despotu koji je umro u 50. godini života.

Čak, tragičnom geometrijom istorijskih udesa, jedna kultura je za malo udaljena od 1494. i štamparije Đurđa Crnojevića (prvi grafičar jeromonah Makarije) i one druge koju će u Mlecima osnovati Božidar Vuković Podgoričanin. Ali, setimo se molitvenog pevanja u crkvi Santa Kroče i priđimo kriku namastira (manastira) Resave, životu koji nije mogao — jer nije smeo — da bude dugovečan...


(Reč na predstavljanju signalnog primerka časopisa "Zapis", Kragujevac, Vladičanski dvor, 28. januar 2006)




Predrag R. Dragić Kijuk
Ogledi iz omilitike
CENTAR ZA
HRIŠĆANSKE STUDIJE

Beograd, 2008.



Napomena: Tekst je, uz odobrenje autora, gospodina Predraga R. Dragića Kijuka, preuzet iz knjige Ogledi iz omilitike.
[postavljeno 24.02.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Jun 06, 2011, 09:26:46 pm »

**

DESPOT KOGA ZVAŠE VISOKIM (1727)


DESPOT KOGA ZVAŠE VISOKIM, uistinu je velik bio. Usled tog uzavrelog kazana on uzdiže jedno ostrvo i brani ga od svih naleta, do zadnjeg daha, uz mnoge lične žrtve. Pregore brata, sestru, sestrića, i pored svega pisa Slovo ljubve, jer ljude, mudrost i lepotu ljubi. Vapaj se za njegova života čuo samo sa strane; u državi njegovoj ne pisaše: Uvi! ni: Ole, bede! Ali to sve trajaše koliko čas predvečernji. Meseca jula 18 dan, u petak, oko podne, u Beogradu bi "najedanput takav grom iznenada, strašan, kakav nikada nismo čuli, od koga časa i tama bi u celom tom kraju, tako da se mislilo da je noć koja se u zalazak sunca malo prosvetlila". To se despot na livadama Međulužja borio s dušom. Preminu sledećeg jutra, u 5-ti čas dana. Njegovo ostrvo jauknu do neba. Ljudi su lica grebali i vlasi trzali, i sve svetle haljine izmenili su... i oni što su u inočkom obrazu [monasi] kidali su i bacali vlasi brade... nisu tada gledale ni žene decu, ni svoje kuće, niti što drugo... i sve je dolazilo do izbezumljenja".17 A dok su mu telo nosili ka Resavi, seoski klesar u Crkvinama, nedaleko od Mladenovca, urezivao je u beli jednostavni mramor:

"Predobri i mili i slatki Gospodin Despot, o gore tomu tko ga vide na sem meste mrtva!"18





Zapis na spomeniku despota Stefana
u selu Markovcu, zaselak Crkvine 1427.



Ja Đurađ Zubrović znadoh što pisah postavljajući ovaj kamen, kao što isto znadoše svi u despotovini. Ne samo za despotom, ocem i gospodarem, već stado oseti da ostaje samo, bez čuvara, pred čoporom vukova, pa zajauka. Jer, evo, dok se još plač slušaše po zemlji za despotom "car Amurat prihodit sa vsemi silami... podstupaet Kruševac, jegože [i njega] prejemljut ratiju... I ubo ne o sih točiju razrušenie i beda naležaše [i ne samo od ovih da razaranje i beda dolazaše], no i zapadni kralj [ugarski] carstvujuštom gradu [Beogradu] pride"...19

I SULTAN I KRALJ ISTIH NAMERA

"Po sih že zemlji našei smutivše se". Gradovi na jugu padahu u plen caru nečastivomu skoro bez borbe, a reke na severu otvoriše brodove caru hristijanskome kao gostu. Prvi je mislio da đaur pomoć očekuje od Žigmunda, te poradi da takvu pomoć ne imadne ko dočekati; a drugi je pak bio uveren da šizmatik sam Turčinu predaje zemlju samo da bi krunu Svetoga Stevana oštetio, te nastojaše da takvu drskost primerno kazni. Monah Radosav, koji sačeka mađarsku vojsku u Braničevu, ne malo se zaprepasti pri prvom susretu s njom: "V okrsnih grada togo [u okolini grada Golupca] plen stvoriše i vsa krome životnih [sve osim stoke] ognju predavše i do nas prišadše s jarostiju... i oveh ot nas tomivše [mučiše], druziih že i zjelo umučivše i uranivše... v glbini že goram razbegšiim se nam... drug druga ne uzrehom".19a


_____________________

17  Isto. SKZ br. 265, str. 116 i dalje.
18  Prema originalu, selo Markovac, zaselak Crkvine.
19  GlSUD, sv. XLII, str. 323.
39a St. Novaković: S Arheološke izložbe u Kijevu, str. 17; i Č. Mijatović: Despot Đurađ Branković, knj. I, str. 147.





Milorad Panić Surep
Kad su živi zavideli mrtvima

NOLIT • BEOGRAD • 1960

[postavljeno 17.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Jun 06, 2011, 09:27:10 pm »

*

Urađena DNK analiza

DESPOT STEFAN LAZAREVIĆ


Stefan Lazarević je, za sada, jedini srpski vladar čiji su zemni ostaci identifikovani DNK analizom, što dodatno zaokružuje sliku o njegovoj posebnosti i u smrti, i u životu.
 
Da naučno istraživački rad često zna da bude uzbudljiviji i od najbolje napisanog trilera imali su prilike da se u decembru prošle godine uvere Marin Brmbolić, Gordana Simić, Dragomir Todorović, Živko Mikić i Nataša Miladinov — članovi stručnog tima, koji od 2005. pod nadzorom Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Beograda, i pokroviteljstvom ministarstava kulture i vera Republike Srbije, istražuju velelepnu zadužbinu despota Stefana Lazarevića u Resavi. Ekshumacijom groba u jugozapadnoj zoni glavnog broda, dakle onog prostora u kome se u vladarskim mauzolejima uvek sahranjuje ktitor, otkriveni su zemni ostaci muške osobe, visoke oko 178 cm, što je impresivna visina u epohi u kojoj se prosečni rast odraslog muškarca kretao oko 165 cm.

Zahvaljujući pouzdanim rezultatima DNK analize, koju je proveo dr Oliver Stojković, rukovodilac Instituta za sudsku medicinu pri Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, nesporno je ustanovljeno da zemni ostaci iz Manasije pripadaju osobi koja je bolovala od krvnih sudova i umrla prirodnom smrću, kao i da je reč o ličnosti u najbližem srodstvu (99,9378%) sa knezom Lazarom Hrebeljanovićem. Budući da je, a prema rečima arheologa Marina Brmbolića, utvrđeno da je mlađi Lazarev sin Vuk sahranjen u severozapadnoj zoni glavnog broda crkve u Ravanici, nema nikakve sumnje da skelet iz groba u Manasiji pripada jednom od najumnijih vladara Srbije, despotu Stefanu Visokom, izuzetnoj istorijskoj ličnosti o kojoj se može mnogo, ali nikada i dovoljno govoriti i pisati.


RATNIK I KNJIŽEVNIK

Sin kneza Lazara Hrebeljanovića i kneginje Milice, despot Stefan Lazarević (1376—1472), bio bi nesumnjivo, a blagodareći svojim ljudskim i vladarskim kvalitetima, jedna od najznačajnijih ličnosti evropske istorije u ma kojoj epohi, ali je sklop sudbinskih okolnosti, na sreću njegovog naroda, iznedrio ovog vanrednog političara, diplomatu, ratnika i književnika u jednom izuzetno teškom vremenu. Knežević Stefan jedva da je iz dečaštva zakoračio na prag mladićkih godina kada je njegov otac poginuo u znamenitoj bici sa Turcima na Kosovu polju, 28. juna 1389. godine.

Srbija Stefanove mladosti je napola okupirana, razorena i osiromašena zemlja udovica i nejake siročadi o čije se teritorije otimaju dve nepomirljive sile — Turci i Ugari. Sam mladi knez prisiljen je da bude vazal moćnog i lukavog turskog sultana Bajazita, koji je na Kosovu pobedio i pogubio njegovog oca, i da s tugom posmatra kako hrišćanska braća po krstu, zapadni vitezovi predvođeni ugarskim kraljem Sigismundom Luksemburškim, pljačkaju Srbiju bez muškog gospodara. Tih teških godina najpresudniji uticaj na Stefana Lazarevića izvršile su dve hrabre i mudre žene — njegova majka kneginja Milica, potomak drevne loze Nemanjića, srpskih kraljeva, državotvoraca i reformatora, i monahinja Jefimija, velika pesnikinja, udovica moćnog i visokopoštovanog gospodara Sera, despota Jovana Uglješe Mrnjavčevića.

Shvatajući svu težinu položaja u kome se nalazi Srbija, kao i činjenicu da od njegove umnosti i hrabrosti zavisi sudbina srpskog naroda, Stefan Lazarević je vrlo brzo uvideo da moć jednog vladara ne leži samo u veštini rukovanja mačem, iako je kao ratnik ostao nepobeđen za čitave svoje vladavine duge gotovo četiri decenije. Stefanov biograf i savremenik, učeni Konstantin Filosof, naročito napominje da se despot upravljanju državom najviše učio i naučio od sultana Bajazita za koga je vojevao na Rovinama 1395, Nikopolju 1398, u Bosni 1399. i Angori 1402. godine.

I upravo je Angorska bitka istorijska prekretnica i za Stefana, Lazarevog sina, i za njegovu otadžbinu. Nakon ovog krvavog okršaja sa svirepim tatarskim kanom Tamerlanom, kojom prilikom je i sam Bajazit dopao ropstva, knez Stefan stiže u vizantijski Carigrad gde od cara Jovana VII Paleologa dobija titulu despota, najveće vladarsko zvanje Istoka posle carskog, i ruku njegove svastike Đenovljanke Jelene, ćerke gospodara Mitilene, Frančeska II Gatiluzija. Borbe nastale oko turskog prestola okrenuće despota Mađarima, i on postaje izuzetno državnički prisan sa svojim dojučerašnjim neprijateljem, ugarskim kraljem Sigismundom, koji mu poklanja brojne posede u današnjoj Mađarskoj, Vojvodini, Hrvatskoj i Bosni, ali i grad Beograd, u kome će despot smestiti svoju novu prestonicu.

Za samo nekoliko godina, obnavljajući zemlju, gradeći palate, crkve i škole, reformišući vojsku i zakone o rudarstvu i trgovini, podići će mladi srpski despot svoju državu u status ekonomski najstabilnijih zemalja tadašnje Evrope. Mudro raspolaganje bogatim rudnicima u Novom Brdu i Srebrenici, razumni ugovori sa uticajnim dubrovačkim trgovcima, diplomatska veština u odnosima sa Ugarima i Venecijom, ali i sa jako oslabljenom Vizantijom i Bajazitovim naslednicima, omogućiće Stefanu Lazareviću da bez prolivanja krvi ponovo teritorijalno proširi Srbiju od Dunava do Jadranskog mora.

Despotovi savremenici ne skrivaju najdublje poštovanje prema njegovom vojničkom junaštvu, jer on je pored kralja Sigismunda i još dvadeset dvojice uglednih evropskih aristokrata, drugopotpisani osnivač viteškog Reda zmaja, i onaj vladar od koga većina zapadnih ritera očekuje da ih baš on proizvede u viteški čin. No, ono što naročito pada u oči u starim spisima, a krajnje je neobično sa stanovišta uobičajenog sadržaja ove vrste srednjovekovnih dokumenata, jeste opšta očaranost njihovih sastavljača i fizičkom lepotom despota Stefana.

Hroničari beleže da je tokom Sigismundovog krunisanja za Rimskog kralja u Ahenu bilo toliko uglednih i viđenih plemića, ali da je među njima srpski despot bio "kao mesec među zvezdama". Sigismundov dvorski službenik, trgovac iz Majnca Eberhart Vindeke, izrekom kaže da je despot Stefan "neobično lep čovek, iskren, pravedan i miroljubiv". A, kada se Dubrovčani obraćaju Stefanu Lazareviću kao "gospodaru visokom telesno i umno", i pored sve uobičajene diplomatske slatkorečivosti karakteristične za ovu vrstu srednjovekovne korespodencije, ne preteruju, jer je despot zaista bio natprosečno visok čovek, pa je i danas među Srbima poznat kao Stefan Visoki.

Kolika je bila despotova umna visina pokazuje njegova naročita ljubav prema znanju, književnosti i lepim umetnostima. U svojoj zadužbini, crkvi Svete Trojice u Resavi — Manasiji (1408—1418), Stefan Lazarević je osnovao jedinstvenu prepisivačko-prevodilačku Resavsku školu, opremio je izvanrednom bibliotekom i u njoj okupio vodeće intelektualce svog vremena. Lično je prevodio sa grčkog i latinskog jezika, svom biografu Konstantinu Filosofu je naložio da izradi gramatiku srpskog jezika poznatiju kao "Skazanije o pismenih" (Povest o slovima), a ondašnju Srbiju uzeo da upoznaje sa stvaralaštvom antičkih mislilaca poput Platona i Aristotela, delom Hermesa Trismegistasa i Pitagore, alhemijom i medicinom, savremenim evropskim romanom i muzikom.

Despotovo kulturno pregnuće i danas očarava, iako tek u ostacima, razvejano stalnim ratovima i požarima nemirne balkanske vetrometine, i u potpunosti opravdava ushićenje njegovih savremenika koji ga nazivaju "novim Kirom" i "drugim Ptolemejem Filadelfijskim". Iako neprekidno pritisnuta teškom senkom ratnih nemira, Srbija despota Stefana je zemlja u kojoj se neprekidno gradi i radi.

Preplavljena izbeglicama sa teritorija osvojenih od Turaka srpska despotovina je i vrt u kome niče na desetine najlepših crkava takozvane Moravske umetničke škole, gde se na vlastelinskim dvorovima čita "Beogradska Aleksandrida", jedinstvena srpska verzija romana o Aleksandru, dok se u slikarstvu Ravanice, Ljubostinje, eteričnog Kalenića i despotove Resave, te kuće božanskih, umnih ratnika, pojavljuje nagoveštaj autentične renesanse Istoka. I na tako blistavoj slici, u velikom kontrastu sa objektivnom istorijskom stvarnošću trenutka koji je prožima i uokviruje, despot Stefan bi bio tek sposoban vladar, neka vrsta srpskog humanističkog velmože, da ovog princa nije krasio i naročit stvaralački dar.

"Natpis na mramornom kosovskom stubu" iz 1404 i "Slovo ljubve" (Slovo ljubavi) iz 1409, dva poetska zapisa koja su nadživela vreme, plod su talenta Stefana Lazarevića pesnika i mislioca. Prvi je posvećen tragično stradalom ocu Lazaru, a drugi, ispisan tako da tvori akrostih, po svemu sudeći mlađem bratu Vuku, neprebolnoj rani despotovoj, njegovoj krvi sa njim zavađenoj do otvorene borbe u građanskom ratu i tužnog stradanja bratovljevog.


MESEC MEĐU ZVEZDAMA

Kada Konstantin Filosof na svršetku biografije despota Stefana Lazarevića govori o svom gospodaru i prijatelju kao o "despotu zagonetnih očiju", poredeći te oči sa suncem koje blago miluje, ali suštinu čije toplote ljudi ne shvataju, teško je oteti se utisku o sveukupnoj posebnosti Stefana Lazarevića. Beskrajno pragmatičan, mudar, dosledan i u ljubavi i u kazni, uman i snažan u volji da svu tegobnost i očajanje svojih mladih dana pretvori u trijumf nad sudbinom i istorijom, despot Stefan je gotovo nestvaran spoj muške hrabrosti, visoke inteligencije, svetskog obrazovanja i izuzetne duhovne i fizičke lepote — idealni, multidisciplinarni čovek kako ga je zamišljala mašta renesansnih sveznadara, i ne samo njihova.

Pa, i despotovo opraštanje s ovim svetom 19. jula 1427, tokom jednog lova na mestu Glavica u blizini današnjeg Mladenovca, potpuno odstupa od svakog stvarnosnog klišea, pretapajući se u istinski lirsko znamenje. Prema pričanju očevidaca, despot je u jednom trenutku pustio sokola koji je prhnuo za svojim plenom u visinu. Ruka sa sokolarskom rukavicom još je bila podignuta kada je na nju iznenada sleteo maleni kraguj. Despot je na čas nežno pričao sa ptičicom, a onda se zaneo od siline moždanog udara koji ga je iznenada pogodio. Izdahnuo je tek kad je stigao njegov sestrić i naslednik na prestolu Đurđe Branković, ostavljajući svekoliku Srbiju da za njim neutešno plače.

Fizičkim nestajanjem Stefana Lazarevića nije se ugasila moćna energija njegove jedinstvene i u mnogo čemu neprevaziđene duhovne zaostavštine. Visoki Stefan, despot zagonetnih očiju, plav, plemenit i lep u raskošnoj odori vizantijskih careva, primajući krunu od raspevanih anđela, već vekovima otmeno pozdravlja radoznale namernike sa ktitorskog portreta svoje Manasije, te dragulj-crkve opasane sa jedanaest belokosnih kula. Despotovo veličanstveno vladarsko i književno delo i danas sija Srbima, blistavo kao "mesec među zvezdama", a nedavnom pouzdanom identifikacijom njegovog groba čini se kao da se ponovo vratio da bude sa svojim narodom u vremenu tako sličnom onom njegovom.


Tamara Ognjević | 19. februar 2007 | Balkan magazin
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Jun 06, 2011, 09:27:42 pm »

*

MOŠTI U MANASIJI NISU STEFANOVI


Akademik Srboljub Živanović otklanja zabune koje unose monahinje. Vladarsku grobnicu u manastiru kraj Despotovca sagradio je desport Lazarević, ali u njoj nikada nije bio sahranjen, izričit je direktor Instituta za proučavanje drevnih Slovena.


            

     OVDE POČIVA DESPOT STEFAN:
         Akademik Srboljub Živanović
           ispred manastira Koporin



Evropski institut za proučavanje drevnih Slovena u Londonu pripremio je i ovih dana izdao knjigu pod naslovom "Nerešena tajna vladarske grobnice Lazarevića u manastiru Manasija." U kratkom pogovoru se kaže da je ona napisana sa ciljem da se njeni čitaoci i posetioci manastira Manasija i Koporin upoznaju s najnovijim arheološkim istraživanjima u ovim drevnim svetinjama.

Akademik Srboljub Živanović, osnivač i direktor pomenutog instituta, inače recezent knjige, u razgovoru za naš list, ističe kako monahinje u manastiru Manasija govore posetiocima da je tu pronađena grobnica despota Stefana Lazarevića.

Tu grobnicu je prilikom podizanja manastira Manasija sagradio despot Stefan Lazarević, ali on u njoj nikada nije bio sahranjen — izričit je akademik Živanović. — Mnogi ljudi su zbunjeni, jer se ćivot sa moštima ovog svetitelja nalazi u manastiru Koporin. Tako oni koji prvo posete Manasiju, pa potom Koporin ili obratno, bivaju zbunjeni: jer u oba manastira tvrde da su mošti despota Stefana i u jednoj i u drugoj svetinji. One su, međutim, samo u jednoj svetinji, u ćivotu u crkvi manastira Koporin.

Kako svako danas nema mogućnosti da prekopava stare arhive i spise, Evropski institut za proučavanje drevnih Slovena je sačinio knjigu u kojoj su izneti osnovni istorijski podaci, upravo oni na koje se pozivaju i autori ideje da je, možda, u manastiru Manasija bio sahranjen despot Stefan Lazarević.

On u tom manastiru, nastavlja akademik Živanović, nije bio sahranjen iz više pretpostavljenih razloga. Zna se da je manastir Koporin jedna od njegovih najmanjih zadužbina. Zaboravlja se da je on bio duhovnik i svetitelj, vladar i vitez, političar i vojskovođa na čijem dvoru nije bilo ni pesme ni svirke, jer je živeo monaškim životom. Zato je za mesto počinka izabrao svoju najmanju crkvu.

To je jedna od ideja, a druga je upravo ta da je despot Stefan Lazarević jako voleo svog brata Vuka s kojim se često nije slagao — naglašava akademik Živanović.

Istorijski je znano da su Vuka Lazarevića zarobili vojnici pretendenta na turski presto, Muse, i osudili ga na smrt odsecanjem glave. Nakon tog čina, zajedno sa još nekoliko na isti način ubijenih vojnika, koji su se borili na strani sultana Sulejmana, bačen je u jednu jamu blizu Plovdiva. Teško pogođen bratovljevom smrću, despot Stefan je poslao svog poklisara Aidina da njegove posmrtne ostatke prenese u Srbiju gde su sahranjeni u vladarskoj grobnici Lazarevića u Manasiji.

Kako se zna da je u Manasiji bio sahranjen Vuk, a ne njegov brat despot Stefan Lazarević? Akademik Živanović to ovako objašnjava:

Znamo upravo po tome što je skelet koji je nađen u vladarskoj grobnici manastira Manasija sahranjen tako da je glava stajala pored tela, jer je bila odsečena. Kako su Vuku odrubili glavu, a despotu Stefanu to niko i nikada nije učinio, onda možemo biti sigurni da je u pomenutoj grobnici ležao Vuk Lazarević. Arheolozi koji su otkrili i iskopavali grobnicu Lazarevića, prvo su putem medija i predavanja objavili da su u Manasiji pronašli mošti svetog despota Stefana, a tek nekoliko meseci kasnije odlučili da se urade analize i utvrdi da li je skelet pripadao starijem sinu kneza Lazara. Međutim, uzorak uzet sa tela koje je ležalo u grobnici Manasije nije mogao da pokaže srodnost sa uzorkom uzetim sa moštiju svetog kneza Lazara.

A kada su stručnjaci Instituta za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu otišli po novi uzorak, uzeli su zub iz vilice lobanje koja je ležala pored skeleta i tad je analiza pokazala da se radi o krvnom srodniku kneza Lazara, odnosno da je reč o ocu i sinu. U tu analizu ne možemo da sumnjamo pa se postavlja pitanje na koje ekipa Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije nije odgovorila - da li su i glava i telo pripadali istoj osobi? Aidin je verovatno prepoznao glavu Vuka Lazarevića, ali su u jami bila i tela drugih pogubljenih velmoža i moguće je da je u Srbiju doneo i skelet jednog od njih.



PROIZVOLJNE METODE

Knjiga koja se pojavila u Londonu zadržava pažnju čitalaca na objavljenoj analizi postmortalnih ostataka nađenih u vladarskoj grobnici koja je u izveštaju označena kao grobnica br. 1 ili ktitorska grobnica - predočava akademik Srboljub Živanović. — Već u uvodnom delu izveštaja nalazimo proizvoljnu tvrdnju, bez ikakvih činjenica i zapažanja na kojima se ta tvrdnja zasniva. Doslovno je napisano: "S obzirom na to da su u jugozapadnom delu crkve sahranjivani isključivo ktitori i vladari, zemni ostaci pronađeni u ovom grobu mogu pripadati jedino despotu Stefanu Lazareviću." Iz izveštaja se ne vidi na osnovu kojih nalaza i činjenica su doneseni zaključci. U opisu metoda koje su korišćene prilikom antropoloških analiza, pobrojani su razni njihovi autori, ali se ne vidi šta je od tih metoda korišćeno prilikom utvrđivanja činjenica, niti je objašnjeno zašto su uzete baš te metode, a ne neke od stotina drugih.


SKELET DONET NA ANALIZU U BEOGRAD

Akademik Živanović smatra da je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture trebalo da skelet iz vladarske grobnice manastira Manasija pošalje u neku priznatu antropološku laboratoriju, kao što je ona Medicinskog fakulteta u Beogradu, čiji bi stručnjaci mogli vrlo brzo da reše problem. Republički zavod je u 39. broju svojih "Saopštenja" objavio antropološku analizu koju je obavila istraživačka ekipa prilikom iskopavanja u manastiru Manasija.


RUSI GA PROGLASILI ZA SVECA

Akademik Srboljub Živanović podseća da je despot Stefan Lazarević za sveca proglašen u 15. veku u Ruskoj pravoslavnoj crkvi. U Srbiji, koja je tada bila pod Turcima, za to se nije znalo. U ruskim knjigama iz tog vremena postoji čak i životopis srpskog despota. Srpska Pravoslavna crkva, međutim, još pre Prvog svetskog rata bila je rešila da u svoj kalendar uvrsti ime svetog despota Stefana. Zbog rata i velike narodne nesreće, to je učinjeno tek 1927. godine kada je na Saboru SPC rešeno da se obave i savremena naučna istraživanja, jer se tada nije znalo gde se nalaze mošti despota Stefana Lazarevića.


D. Janojli | Vesti, 17.09.2009 | Novinar
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Jun 06, 2011, 09:28:11 pm »

*
POUKE I PARALELE:
STEFAN LAZAREVIĆ (1377—1427), VLADAR, VITEZ, PESNIK, PROSVETITELJ



USPRAVAN MEĐU RUŠEVINAMA




U poznatoj nam srpskoj istoriji, težeg doba od njegovog, i dubljeg ponora, do danas nije bilo. Pa ipak, taj fascinantni čovek znao je kako "naučiti mrak da sija", kako zemlju i narod ponovo dići u vrhove a ne prodati dušu đavolu ni veru za večeru, kako biti prvi među istinskim Evropejcima a ostati Srbin dostojan predaka i potomaka. Kako užasne nepravde i poniženja nanete njegovom rodu pretvoriti u sopstvenu pokretačku silu. Pisac i ugledni profesor na Univerzitetu države Ilinois u Čikagu, SAD, dr Nikola Moravčević, u ekskluzivnom autorskom tekstu za "Nacionalnu reviju", osvetljava zašto je baš ovoj ličnosti iz srpske istorije, i baš danas, posvetio svoj roman "Vitez u doba zla"

Pošto sam se u dva svoja prethodna romana posvetio kiklopskim dilemama i nedaćama sa kojima su se Srbi suočili u HH veku (Albion, Albion se bavi tragedijom Drugog svetskog rata, a Svetlost Zapada šokom potonjeg raspada Jugoslavije), u ličnosti i vremenu despota Stefana Visokog sam poželeo da nađem neku srećniju paralelu tim kataklizmama, baš zato što je on živeo u veoma sličnom zloslutnom dobu na kraju XIV i početku HV veka, u kome su Evropu u talasima pogađala zla Stogodišnjeg rata Francuske i Engleske, sveopšte epidemije kuge, šizme katoličke crkve i pogubnih otomanskih najezdi.

Despot Stefan je kao veoma mlad čovek stupio na očev kneževski presto, samo nekoliko godina posle Kosovskog boja, a to vreme je za već kobno posrnulu Srbiju bilo najteže od svih "vremena zla" u celoj njenoj istoriji. Iako je ishod te bitke na neki način bio nerešen (pošto su oba vladara stradala na bojnom polju, a mladi Bajazit se, ne tražeći ništa, žurno povukao sa bojišta da u Drenopolju učvrsti svoju vlast), i kneginji Milici i svim njenim vlasteoskim i sveštenim savetnicima je odmah bilo jasno da je Lazareva Srbija u toj bici doživela potpuni slom, jer nije više imala nikakvih rezervi koje bi mogla da izvede na bojno polje zarad svog spasenja. I zato je ona tada prvo preuzela tegobu upravljanja posrnulom državom na svoja pleća, a potom mudro savetovala svom mladom sinu da verno prihvati tursko vazalstvo i time sačuva svoje zemlje od daljeg razaranja i propasti. I on se priklanja Bajazitu (i pored toga što mu je posekao oca i uzeo najmlađu sestru u svoj harem) sve do sultanovog poraza i pogibije u Angorskoj bici protiv Tatara 1402. godine, u kojoj verno ostaje uz njega na bojištu i pošto su ga svi njegovi sinovi i velikodostojnici napustili.

Potonje otimanje Bajazitovih sinova Sulejmana, Muse i Mehmeda za očev presto Stefan je iskoristio da ojača Srbiju, podižući njenu poljoprivredu, stočarstvo i rudarstvo na viši ekonomski nivo no što su bili u toku duge vladavine njegovog oca. No ni tada on tursko vazalstvo ne odbacuje, nego mu za veću sigurnost svoje despotovine dodaje i ugarsko vazalstvo. I tom vazalstvu ostaje veran, iako je time stvorio unikatni savez katoličke i pravoslavne države, koje nikada do tada nisu mogle da ostave verske razlike na stranu i dosledno slede svoje preklapajuće svetovne interese. Tu se Stefan, od početka svoje vladavine istaknut kao hrabar i umešan vojskovođa, potvrđuje i kao mudri državnik. Zna šta hoće i za sprovođenje svojih državotvornih namera ima dovoljno snage u svojoj stajaćoj vojsci, koja mu je osiguravala presto i red, kao i u umešnosti svojih vojskovođa, diplomata, privrednih upravljača i sudija. Na najteže izazove, i lične i političke, uvek je odgovarao skladom između etičke potvrde ličnih viteških vrlina i znalačke primene dosledne diplomatske veštine, što mu je donelo veliko poštovanje širom Evrope njegovog doba.


PRAG SAMOPOŠTOVANJA

Njegov princip viteštva se temeljio na devizi da noblesseoblige (plemstvo obavezuje), preuzetom u njegovu etiku iz državotvornih tradicija svetorodne loze Nemanjića, koju je veoma cenio i isticao u svemu (i čiji je bio izdanak po majčinom poreklu). Iako na početku tridesetčetvorogodišnje vladavine on nije imao kud nego da stoji uspravan među ruševinama, samo nekih dvanaestak godina kasnije prvi je među srpskim srednjovekovnim vladarima uspeo da se snagom svoje ličnosti, čak i u izrazito komplikovanim okolnostima dvostrukog spoljnog političkog i vojnog vazalstva, uspešno izbori na unutrašnjem planu za položaj suštinskog svetovnog samodršca. Razjedinjenu i buntovnu vlastelu zauzdao je time što je zvanja i titule u državnoj upravi otvoreno delio po zasluzi i sposobnostima a ne po poreklu, ali i time što je spretno iskoristio ekonomsku moć svoje države, prvenstveno u rudarstvu, da se sasvim osamostali od vlastele. Centralizovao je vlast stvaranjem njemu podložne državne uprave i jake najamničke vojske. Po tome je bio mnogo bliži zapadnoevropskoj praksi vladarskog apsolutizma nego srpskoj srednjovekovnoj tradiciji, što ga čini prvim srpskim modernim vladarom.

I danas je za svaku hvalu činjenica da on svoju neograničenu vladarsku moć nijednom nije zloupotrebio za neke lične ili niske ciljeve, već uvek za uspeh i procvat svoje domovine. Svojom vladavinom potencirao je sva pozitivna stremljenja u svojoj državi, uspešno otklonio ili umanjio sve negativne pojave i u međunarodnim odnosima i u ekonomskom i kulturnom razvoju Srbije, neposredno doprineo vladavini prava i procvatu umetnosti i književnosti. Ne sme se zaboraviti ni da je despot, povrh izrazitih ratničkih i državničkih sposobnosti, bio i darovit pesnik i prevodilac, neumorni narodni prosvetitelj i nenadmašni umetnički mecena. U svojoj zadužbini Manasiji je osnovao monašku prepisivačku školu, u to vreme jedinstvenu na Balkanu, kulturno značajnu ne samo za Srbiju, nego i za sve druge slovenske narode u Evropi. U toj školi su ne samo prevođena sa grčkog značajna vizantijska crkvena i svetovna dela, nego su pravljene i korekture mnogih takvih ranije prevedenih knjiga. Tako su ispravljane greške počinjene ili zbog nedovoljnog znanja grčkog jezika ili zbog nesređenosti stare srpske ortografije.

I baš tu, na polju vere i kulture, ponajviše se vidi njegova velika prosvetiteljska uloga u istoriji Srbije. U toj svakodnevnoj brizi da kulturnim delatnostima podrži svetle ideale pravoslavlja, on je najbolje ispoljavao karakteristike ličnosti koja ne dozvoljava da načela političkog realizma u međudržavnim odnosima snižavaju stepen samopoštovanja ili ruše prag elementarnog dostojanstva u opštenju sa spoljašnjim svetom. Zato je njegov odnos prema uniji sa katolicima bio dosledno negativan.


POBEĐIVATI VRLINOM




Kao vitez, strogo je držao do svoje reči. Što je obećao, to je i ispunio. Nikada u svojim političkim dogovorima nije gubio iz vida dugoročne ciljeve svoje zemlje ni veru da Srbija mora biti deo evropske zajednice, ali samo kao ravnopravni saveznik. Zato je u svim svojim političkim nastupima na zapadu neumorno podvlačio da verska opredeljenja nemaju nikakve veze sa državnim savezima, odlučno odbacujući sve sugestije da se Srbi unijatski priklone rimokatoličkom pontifu.

I pristupajući viteškom Redu Zmaja, gde je kao miljenik ugarskog kralja Sigismunda Luksemburškog zauzimao počasno mesto, despot Stefan je pokazao krajnju državničku fleksibilnost. Posle formalnog poziva da se pridruži Redu, on je ukazao ugarskom kralju da je u Povelji Reda moto po kojem je on usmeren i protiv islamskih nevernika i protiv hrišćanskih "šizmatika". Odmah je dobio čvrsta uveravanja da je ta klauzula samo deo praznih formalnosti, ostavljenih da bi se osigurala načelna podrška podrška Vatikana, ali da je Red u suštini glavni bedem odbrane luksemburškog kraljevskog doma od osionosti visoke ugarske magnatske vlastele. Raščistivši to, despot je prihvatio ovo objašnjenje i pristupio Redu.

Poređenje Srbije despota Stefana i današnje Srbije nije lako, jer se radi o radikalno različitim društvima i izazovima pred njima. Istina je da je Stefan, kao i naši savremeni državnici, bio suočen sa enormnim državnim problemima i da je, negde promišljenošću i diplomatijom, negde i umerenom upotrebom sile, uspeo da prebrodi sve teške političke i ratne izazove. Kao svetovni i apsolutistički vladar, shvatio je da se pod stalnom opasnošću od turske invazije mora okrenuti Evropi i to je uspešno ostvario čvrstim savezom sa Ugarskom, bez obzira na to što je ona bila u potpunosti katolička država. No tu se gubi paralela između njegovog položaja tada i položaja moderne Srbije danas. Njemu su stalne pretnje dolazile od Turaka sa istoka i juga, dok ga je Evropa, predstavljena moćnom Ugarskom na severu, od toga branila. Današnji srpski državnici streme ka Evropi oličenoj u Evropskoj uniji, čijih su desetak članica, predvođenih Sjedinjenim Američkim Državama u NATO-u, Srbiju pre deset godina bespravno i bezočno bombardovali. Jasno je da između prevazilaženja katoličko-pravoslavnih verskih netrpeljivosti, što je despot morao da učini, do oproštaja za otvorenu bespravnu multinacionalnu oružanu agresiju, čiji je cilj bio otcepljenje izuzetno važnog dela državne teritorije, sa čime smo mi danas suočeni, postoji ogromna razlika. To ruši svaki pokušaj uspostavljanja neke bliže paralele. Sa tačke gledišta međunarodnog prava, i NATO i zemlje Evropske unije su se teško ogrešile o Srbiju. Ali, u brutalnoj svetskoj političkoj realnosti kakva danas jeste, Srbija, na žalost, u krajnjem može više da izgubi isterujući pravdu, nego ostavljajući to na stranu zarad sopstvenog napretka.


ŠTA BI DESPOT DANAS REKAO

Uzimajući u obzir sa kakvom pronicljivošću je Stefan u svoje vreme branio srpsku despotovinu, on bi se danas najverovatnije priklonio manje konfrontirajućem stavu. Međutim, sasvim sigurno, ni jednog trena ne bi zaboravio koliko je u tome nepravde i poniženja. To bi ga silno pokretalo da istrajno i samopregorno radi na svekolikom unapređenju svoje zemlje, te da njenom novom snagom osvoji ne samo veće razumevanje za legitimitet svojih pogleda, nego i adekvatno (mada zakasnelo) priznanje svojih negdašnjih protivnika da se u procesu raspada Jugoslavije prema Srbiji nisu poneli ni čovečno ni pravično. A to što je despotovo viteštvo u doba zla bilo postojano, jer je do poslednjeg daha ostao čovek visokih moralnih principa i državničke doslednosti kakva se retko sreće, nešto je u čemu bi zaista trebalo da ga, na dobro naroda, moderni srpski državnici podražavaju.

Velika istorijska građa koju sam prikupio pišući roman o despotu Stefanu zaista mi je pomogla da potvrdim etičko gledište: sve moderne zamene viteškom pogledu na svet blede pred onim što je despot Stefan Lazarević celim svojim životom dostojno posvedočio i potvrdio. I to je poruka ovog romana. Bolju poštu, priznanje i zahvalnost njemu kao najsvetlijoj ličnosti našeg kasnog srednjovekovlja, mislim, nije moguće iskazati.


Piše: prof. dr Nikola Moravčević


* * *





O AUTORU

Nikola Moravčević (Zagreb, 1935) potiče iz porodice srpskog kraljevskog oficira. Na Beogradskom univerzitetu završio je Akademiju za pozorišnu umetnost (1955), potom otišao u SAD. Magistrirao na Pozorišnom odseku Umetničkog instituta u Čikagu (1961), doktorirao na Odseku za svetsku književnost Univerziteta države Viskonsin, u Medisonu (1964). Bio je redovni profesor Univerziteta Ilinois u Čikagu, osnivač i šef tamošnjeg Odseka za slavistiku (1968—1981), prorektor Univerziteta i direktor Uprave za univerzitetski razvoj (1981-1988). Autor je istorijskih romana Albion, Albion (Beograd, 1994, 1997, 2006; nagrada "Rastko Petrović" 1998), Svetlost Zapada — Lux Occidentalis (Beograd, 2003), Vitez u doba zla (Beograd, 2007), knjige eseja o srpskoj i ruskoj književnosti XIX i XX veka Selected Essays (Beograd, 2005). Počasni je doktor Vroclavskog univerziteta u Poljskoj. Osnivač je i četrnaest godina (1980-1994) glavni urednik Serbian Studies, jedinog naučnog časopisa u Americi posvećenog srpskoj kulturi. Živi u Čikagu.

Nacionalna revija
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: