Rastko Nemanjić [Sveti Sava] (oko 1175—1235)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Rastislav Rastko Nemanjić — Sveti Sava « Rastko Nemanjić [Sveti Sava] (oko 1175—1235)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Rastko Nemanjić [Sveti Sava] (oko 1175—1235)  (Pročitano 49455 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« poslato: Jun 01, 2011, 11:17:53 pm »

**





RASTISLAV RASTKO NEMANJIĆ
S V E T I  S A V A


Iznad istorije ratova i država koju stvaraju moćne vojskovođe, u kojoj se pokazuju do mita neustrašivi junaci, stoji istorija ljudske borbe da se čovek, ljudi i narodi što više uzdignu, to jest, istorija ljudskog mira i pregnuća. To je istorija ljudske civilizacije, ta čudesna brojanica kultura naroda. Tu istoriju stvaraju oni koji su umom i duhom najmoćniji. Među njima se, opet, izdvajaju junaci vekova i naroda.
 
U ukupnoj istoriji srpske kulture posebno se izdvajaju dve ličnosti, dva velika stožera — Sava Nemanjić i Vuk Karadžić. Sava Nemanjić je utemeljitelj duhovne istorije Srba, a Vuk Karadžić obnovitelj.
 
Delo Save Nemanjića jeste delo da se narod srpski prepoznaje u svojoj državi, u svom uverenju, u svom jeziku, u svojim zakonima i u svojoj pravdi.
 
Delo Save Nemanjića jeste krštenica srpskog naroda, svedočanstvo o njegovom punoletstvu, jemstvo kako se podiže dedovina, njegova tapija na srpsku zemlju, testament kojim se nasleđuje otadžbina, dokaz istoriji da je izborio svoje mesto na karti Evrope još pre osam vekova i zavet da mu to mesto niko ne sme i ne može oduzeti. Trajnost ovoga dela koje određuje mesto pod zvezdama, velika je potvrda trajnosti ljudske nade. Veličina tog dela obavezuje nas da ga i zovemo Sveti Sava.
 
Slaveći Svetog Savu slavimo sebe, stremimo najvišim vrednostima koje potvrđuju jedan narod. Sam spomen na Svetog Savu obaveza je naroda da sve što je izborio i sačuva. Ne zaboravljajući Svetog Savu i njegovo delo mi mislimo na budućnost naroda i naših pokolenja. Svaka pomisao na ovo delo završava se pitanjem: šta je to tako vredno što mi stvaramo i šta ćemo ostaviti?
 
Sveti Sava je pamćen i slavljen nekoliko vekova, a zaboravljan je i prećutkivan nekoliko decenija. Opravdano je slavljen, neopravdano prećutkivan. Bio je to pokušaj da se preseče večna nit istorije. Pokušaj očito nije uspeo, jer i za ateiste srpskog naroda delo Svetog Save mora biti svetinja.

 
Milovan Vitezović
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jun 01, 2011, 11:56:40 pm »

*

SVETI SAVA
 

Među sto najznamenitijih Srba sveti Sava je nesumnjivo najznamenitiji. Vraćajući se svojim korenima, Srbin uvek dolazi na kraju do svetoga Save i spoznaje da je to onaj ugaoni kamen na kome se zasniva celokupna zgrada srpske duhovnosti. Sveti Sava je temelj i poslednja odbrana srpskog duhovnog bića. Sve što je u duhovnom životu srpskih plemena postojalo pre Savine pojave, uklopilo se u njegov kulturni program kao osnov na kome će graditi višu fazu srpske kulture i sadržano je u njoj. Sve što je nastalo posle Save, oslonilo se na njega kao na nesumnjiv, pouzdan, neosporiv temelj od koga se počinje.

Rođen oko 1175. u prestonom gradu Rasu kao treći i najmlađi sin gospođe Ane i velikog župana svih srpskih i pomorskih zemalja Stefana Nemanje, dočekan je kao dar od Boga, roditeljima koji su već bili na pragu starosti. Ime Rastko, koje je dobio na krštenju, određuje, prema njegovom biografu Domentijanu, budući podvig duhovnog uzrastanja, ali mnogo konkretnije ukazuje na poštovanje srpske sredine Nemanjinog vremena prema opšteslovenskoj hrišćanskoj kulturi, začetoj u doba velikomoravskog kneza Rastislav u IV veku.

Rastko je proveo detinjstvo na očevom dvoru, koji je bio stecište najumnijih i najodlučnijih ljudi ih srpskih zemalja krajem XII veka, centar iz koga su kretale ideje i vojne za uspostavljanje državnog jedinstva, srpskih zemalja, odrastao je u idejama svoga oca i njegove generacije i ostao im veran. I ono što je Nemanja konkretno uradio za svoj narod, objedinivši ga u jaku državu sa kojom izlazi na svetsku pozornicu, Sava će učiniti na duhovnom planu, daće ujedinjenoj zemlji Srba njenu dušu, objediniće sve Srbe u jedinstvenu duhovnu zajednicu. Dok je Nemanjina državna celina kroz istoriju prolazila kroz uspone i padove, ali nikad ne prestaući da deluje kao svest o svojoj neophodnosti, Savina tekovina, duhovo jedinstvo srpskog naroda, traje do današnjeg dana — nezavisna od spoljnih činilaca, ona ima slobodu trajanja u dubinama narodnog bića.

Rastko je stekao obrazovanje na očevom dvoru, a ono je počivalo na staroslovenskoj pismenosti koja je Srbima prenosila kulturu hrišćanskih uzora. Rastko je bez svake sumnje odrastao u iskrenoj religioznosti. Ne treba zaboraviti da je blizina Vizantije morala imati udela u nivou kulture na Nemanjinom dvoru, tim pre što je u Rasu bilo sedište grčkog episkopa; na taj dvor, takođe, uticala je i blizina romanizovanog Primorja. Tip školovanja kroz koje je Rastko prošao nudio je teologiju, didaktiku, ali on je sticao i znanja mimo ovih hrišćanskih disciplina. Istovremeno se podučavao i u državničkim i vojničkim poslovima. U dvorskoj kancelariji učio se diplomatici, čitao akta, administrativna i pravna, i rano shvatio da država, za koju se njegov otac tako uporno bori, mora počivati na čvrstim pravnim temeljima, stekao pravnu kulturu i poštovanje pravnih normi, u atmosferi dvora, sa razvijenim ceremonijalom uz stalne kontakte sa strancima učio je veštinu ophođenja i strpljivog pregovaranja, navikavao se na razne jezike i dobijao obaveštenja o kulturi drugih zemalja, sticao široke predstave o svetu.

Pred Rastkom su se već tada otvarali uvidu u mnoga aktuelna pitanja srpske kulture. Bio je to period kulturnog sazrevanja naroda koji je postao svestan sebe. U jezgru, stvorenom objedinjavanjem Raške i Zete i izlaskom na Kosovo, postavljalo se pre svega pitanje crkve, osnovnog nosioca kulturnog života. Iz više starih crkvenih centara, često antagonističkih, zračila su na srpske zemlje dva vida hrišćanske prakse i duhovnosti — zapadna je delovala iz episkopija u Baru, Draču, Dubrovniku i Splitu i iz italijanskog grada Barija, a istočna je Raškom episkopijom, podređenom Grčkoj arhiepiskopiji u Ohridu, pokrivala celu unutrašnjost zemlje. Pored zidanja manastira, kao uporišta svoje crkvene politike, ekonomski i pravno vezana direktno za dvor, Nemanja je sudelovao i u jednom nastojanju da se suprotnosti između dva civilizacijska toka prevaziđu povezivanjem nekih njihovih elemenata, što je vidljivo u graditeljstvu Studenice i slikarstvu Miroslavljevog jevanđelja.

I upravo tamo gde su ovakvi civilizacijski susreti bili najpre mogući, na krajnji zapad svoje države, Nemanja je 1190. poslao petnaestogodišnjeg Rastka da upravlja humskom zemljom. Ali mladić očigledno nije uživao u prednostima koje mu je pružala samostalnost vladalačkog poziva, niti je opšta situacija u Humu gde su se u oštroj formi susretali istočni i zapadni svet bila povoljna da razvija svoje duhovne snage. Susedna Bosna, koja je, izbegavajući sukobe ova dva sveta, kretala svoja putem i prihvatila bogumilstvo kao zvanični oblik religije, bila je za Nemanjinog sina obeshrabrujući primer. Umni u duhovno zreli humski knez Rastko nije u ovakvim prolikama, nalazio pouzdane oslonce duhovnim snagama spremnim da grade jedinstvenu srpsku kulturu.

Sa ovakvim, sasvim određenim, intelektualnim i iskustvenim prtljagom otišao je Rastko u Svetu Goru, centar pravoslavne misli njegovoga doba. Odluka je bila lična, doneta mimo volje roditelja, koji su poslali poteru za njim da ga makar i na silu vrate. Ovaj mladi knez težio je za znanjima, umnim i duhovnim podvizima daleko većim od svega onog što je video na dvorovima i po manastirima u Nemanjinoj državi. Bilo je to Rastkovo svesno opredeljenje za istočnu hrišćansku civilizaciju, naslednicu antičke helenske kulture, bez zapadnih rimskih napliva. Time je otpočeo spajanje dotadašnje srpske kulturne baštine sa velikim tekovinama vizantijske civilizacije. Upoznao je celu Svetu Goru, Solun i Carigrad i za ceo vek ostao iskren privrženik tog grčkog sveta. Grčki jezik mu je otvorio riznice suptilne filozofske i teološke hrišćanske misli i poezije. Čitao je rusku literaturu, možda gruzijsku i jermensku, saznao za vrhunsku sirijsku poeziju. Otvorio mu se širok vidik na celo istočno Sredozemlje i Malu Aziju, na sve ono što je stopljeno u kulturni vizantijski krug.

Posle nekoliko meseci provedenih u ruskom manastiru Pantelejmonu, u koji je i dobegao 1191. godine, Rastko je u proleće 1193. prešao u grački manastir Vatoped, znamenit sa svoje bogate književnice. Tu se zamonašio i primio monaško ime Sava, ugledajući se na sv. Savu Osvećenog (Jerusalimskog), velikog organizatora monaštva u Jerusalimu u V — VI veku, čime je nagovestio u kome će se pravcu kretati njegova aktivnost u monaštvu. Pet godina učio se strogoj monaškoj praksi i jednom novom poimanju života, ali i započinjući intenzivan ktitorski rad. Jednu od crkava koje je sagradio u Vatopedu posvetio je Jovanu Zlatoustom, pokazujući time osećanje prisne veze za bogato teološko i pesničko delo najznačajnijeg hrišćanskog besednika. U Vatopedu Sava je dočekao svoga oca Nemanju, sada monaha velikoshimnika Simeona, 2. novembra 1197. Zajedno su obišli sve manastire Svete Gore, čineći bogate poklone i razgovarajući s monasima o duhovnim stvarima, čime su zadobili veliki ugled među njima. U Vatopedu su ostali oko godinu dana izapočeli da rade na podizanju srpskih monaških uporišta, manastira Hilandara i karejske ćelije. Sava je u dva maha odlazio u Carigrad, 1198. i 1199, i od cara dobio dozvolu da obnovi zapusteli carski posed, manastir Hilandar i još nekoliko manjih manastira. A u centru Svete Gore, Kareji, sagradio je isposnicu i posvetio je svome patronu, Savi Osvećenom. Kad je Hilandar bio dovoljno obnovljen, prešli su da žive u njemu.

Ova značajna ktitorska aktivnost u građenju praćena je ne manje značajnim pravnim dokumentima, poveljama i tipicima. Osnivački dokumenti ovih institucija, rađeni 1198—1199, ukazuju na sasvim originalnu Savinu recepciju istočnog monaškog nasleđa. Sava nije koristio svetogorsku tradiciju nego se obratio drugim uzorima. Za Karejsku ćeliju, koja treba da okuplja dva do tri monaha, Sava je kao uzor uzeo pravila Lavre sv. Save Jerusalimskog i tako se vraćao prvobitnim asketskim zahtevima, prenebregavajući isihastičku praksu, koja je od početka XII veka uzela prevagu u svetogorskim ćelijama. Istovremeno, Karejskim tipikom Sava je sledio dotadašnju praksu srpskih povelja, zadržavajući, u uvodu i zaključku, njihovu terminologiju i frazeologiju i unoseći lične, autobiografske izjave. Određujući, pak, neprekidno čitanje Psaltira i posvećivanje književnom radu, Sava je buduće stanovnike ćelije namenjivao srpskoj književnosti, a poetiku Psaltira odabrao kao njenu poetiku, i tako otvarao perspektive za srpsko književno stvaranje.

Za Hilendar, manastir sa opštežićem za više desetina monaha, Sava je koristio tipik Evergetidskog carigradskog manastira, gde su Nemanjići bili drugi ktitori, odabirajući iz njega delove koji se mogu primeniti u Hilandaru, preveo ga je sa svojim saradnicima i sam dodao nove delove. Takva je prva glava sastavljena od Savinih omiljenih citata iz svetih knjiga, koji u stvari predstavljaju njegovu ličnu ispovest čoveka koji se odrekao sveta zbog ljubavi Hristove, kao i druga i treća glava koje će se konačno uobličiti tek posle Nemanjine smrti.

Istovremeno sa tipikom, Hilandar je dobio i osnivačku povelju kojom se zasniva hilandarsko vlastelinstvo. To je "Prva hilandarska povelja" Stefana Nemanje, u kojoj on kao motivaciju osnivanja Hilandara navodi svoju težnju ka duhovnom životu. Učinio je to u ekspoziciji povelje u obliku svoje autobiografije, najpre u kratkoj rekapitulaciji svog vladarskog života, a onda, opširnije, u intimnoj ispovesti o dva stupnja svog moralnog usavršavanja, monašenja i stranstvovanja u Svetoj Gori. Arenga povelje izlaže državno-pravnu teoriju o božanskom poreklu vlasti ali i o dubokoj povezanosti vladara i naroda, izražava moralno shvatanje da je vlast data pojedincu da radi dobra celoga naroda, kome on mora da služi i štiti ga, kako pred ljudima tako i pred Bogom. Tom teorijom vladar postaje duhovni otac, pastir svoga stada, i sve je preneto na novozavetnu ikonografiju.

Da li je i koliko sam Sava imao udela u sastavljanju ove povelje, ne može se utvrditi, ali je sigurno da je upravo takav lik svoga oca, vladara i monaha, Sava doživljavao za njegova života, a naročito posle Nemanjine blažene smrti, koju je Sava detaljno i dirljivo opisao u "Izveštaju o bolovanju i smrti gospodina Simeona", poslanici upućenoj braći i dvoru u Srbiju. "Izveštaj" nije sačuvan u originalnom obliku, nego nešto prerađen i inkorporiran u Savino kasnije delo, ali neposrednost doživljaja nije pri tom izgubljena. Nemanja je umro 13. februara 1199, a Sava je pisao neposredno posle toga. "Izveštaj" je lični tekst, a ne, kao ostala Savina dela, u službi nekog organizacionog ili zakonodavnog poduhvata. Stoga je iskren i uzdržano topao, a izveden sa merom i ukusom, te svedoči o nesumnjivoj Savinoj literalnoj kulturi. Prikazane su tri scene Nemanjinog bolovanja i smrti: dramatičan događaj je opisan poštovanjem sva tri dramska jedinstva na potpuno dramski način, pri čemu raste intenzitet tragičnog i svečanog događaja i uzdržanih osećanja. Sa svojih dvadeset i pet godina Sava je bio veoma obavešten i zreo pisac, a blaženi starac Simeon, nekadašnji Stefan Nemanja, prikazan ovde u Savinom neposrednom doživljaju, postaće potom centralna tema njegovog književnog rada.

Posle Nemanjine smrti bilo je moguće dovršiti glave Hilandarskog tipika koje govore o osnivanju manastira i njegovom ktitoru. To su druga i treća glava. Sava je u potpuno prenete rečenice grčkog izvornika sa najvećom pažnjom ugradio novu, srpsku temu. Tako je nastao "Kratak nacrt za Nemanjinu biografiju" u Hilandarskom tipiku, koji predstavlja prvo, veoma kratko, delo biografskog karaktera u srpskoj književnosti. Svojim sadržajem "Kratak nacrt" je u stvari manastirska istorija, kakve su morale biti u Srbiji i ranije poznate i u tom smislu on ne predstavlja inovaciju, ali je značajno da je u strani idejni kontekst o kritoru Evergetidskog manastira koji je tražio lično spas u usamljivanju — isihiji, uneo čisto srpsku ideju o požrtvovanom radu vladara za dobro svoga naroda - Nemanja gradi Hilandar da bi obezbedio Srbima mesto u Svetoj Gori. Biografskim načinom izlaganja Sava vrlo oprezno započinje jedan nov žanr u srpskoj književnosti koji će uskoro postati njeno glavno obleležje.

Savu ćemo uskoro sresti na poslu utemeljivanja kultnih hrišćanskih književnih žanrova sa srpskom temom na srpskom jeziku. Posle prve godišnjice Nemanjine smrti, on će sastavljati jedan retoričko-hagiografski spis, verovatno "Pohvalno slovo", o Nemanji kao svetom Simeonu i "Službu Svetom Simeonu". Bez ovakvih književnih dela kanonizacija novog sveca nije moguća, a upravo je to bio novi veliki cilj Savin. Dotadašnjim radom u Svetoj Gori Sava je izvodio svoju zemlju na svetsku duhovnu pozornicu, obezbeđujući njenim ljudima neprekinuti tok razmene kulturnih i duhnovnih dobara sa tim uporištem pravoslavlja. Drugi, viši cilj bila je kononizacija Nemanjina. Jer u toj duhovnoj zajednici Srbi su morali obezbediti poštovanje time što bi imali svog nebeskog zaštitnika, dokazati da su narod kadar da rađa ljude dostojne svetaštva, preko kojih se na svetskom planu potvrđuje kao pravi hrišćanski narod, te stoga mor biti primljen u hrišćansku ekumenu ravnopravno sa velikim narodima. I Sava i župan Stefan Nemanjić radili su na tome, ali je cela akcija zaustavljena i od tih Savinih spisa došli su do nas samo nagoveštaji. Početak krvavog bratoubilačkog rata u Srbiji između Stefana i Vukana 1202. i pad Carigrada u ruke krstaša 1204. prekinuli su nameravano proglašenje Nemanje za sveca.

Umesto toga, Sava je pregao da unapredi Hilandar. Obnovio je svetogorske manastire Karakal, Ksiropotam i Filotej, a postao ktitor i manastira Filokala u Soluju. Tekao je uspešnu karijeru, postao đakon, pa sveštenik i najzad je hirotonisan u Solunu za arhimandrita sa episkopskim odličjima, nabedrenicom i narukcicama, čime je, iako nezvanično, prihvaćen kao glava Srpske crkve. Autoritet Carigradske patrijaršije, prenete pred naletom latinskih varvara u maloazijski grad Nikeju, na Balkanu je bio opao, ne samo među Bugarima, koji su odmah 1204. prihvatili uniju sa Rimom, nego i među samim Grcima. Latini su pljačkali po Svetoj Gori i najzad zavladali njome. U takvim prilikama Sava je dočekao poziv da sa očevim moštima dođe u otadžbinu.

Odmah posle polaganja Nemanjinih moštiju u unapred pripremljeni grob u manastiru Studenici, 19. februara 1207. započeo je veliki organizacioni i duhovni rad. Sava je postao iguman u Studenici, prilagodio je za nju Hilandarski tipik, a Kratak nacrt Nemanjine biografije razvio je 1208. u široku biografiju — Život gospodina Simenona. U skladu sa namenom spisa, izveštaj o ktitoru manastira, uradiće to, ne odustajući od tradicija ranije srpske književnosti, u obliku istorije osnivanja manastira Studenice, spojene sa istorijom manastira Hilandara, a ne kao retorično-hagiografski spis, kakvim se pre toga bavio u Hilandaru.

Život gospodina Simeona je vredno delo srpske književnosti. Istovremeno Nemanjina biografija, ono je, možda još i više, i Savina autobiografija, i od ogromne je važnosti za istoriju i književnost srpskog naroda. Život gospodina Simenona je najdalekovidniji Savin nacionalni program, tako neophodan u građanskim ratom razrovanoj i izranjavanoj srpskoj zemlji. Lik Nemanje kao oca naroda i proroka koji zapoveda sinovima da žive u ljubavi i slozi, i preti prokletstvom ako ne poslušaju njegov zavet, ali je i nežan otac svoje dece i svoga naroda, živ i uzbudljiv do naših dana, plod je Savinog umetničkog dara i sposobnosti da sagleda osnovne probleme svog plemena.

Komponovano kao višestruko smenjivanje povesno-narativnih celina i dramskih prikaza najznačajnijih događaja iz Nemanjinog života, ovo Savino delo ne podleže nikakvim šablonskim zahtevima nego predstavlja sasvim originalan oblike. Insistirajući na moralnom značenju dva Nemanjina odlaska, na odricanju od prestola i monašenju kao i opraštanju od svetovnog, vladarskog života, i na blaženoj smrti u krajnjem smirenju, kao napuštanju života i prelasku u večnost, Sava upravo tim događajima pridaje najviši značaj. Osećajući dramatičnost tih situacija, Sava ih prikazuje dramski, izvodeći pred čitaoce živi lik svoga junaka. U ovo svoje delo Sava je ugradio sve svoje ranije tekstove: kratak prikaz građana Hilandara iz Hilandarskog tipika, delove nesačuvanog, a možda i nedovršenog, pohvalnog slova i ceo "Izveštaj o bolovanju i smrti gospodina Simeona", objedinivši ih opštom strukturom hilandarskih povelja. Tako se i ovde ponavljaju oba već istaknuta Savina književna postupka — traženje samostalnih rešenja ali i očuvanje kontinuiteta, čime se stvara nova tradicija.

Nije utvrđeno kada je Nemanja kanonizovan, ali upravo za tu priliku Sava je dovršio ranije započetu "Službu svetom Simeonu". Naslonjena na obredne oblike vizantijske crkvene poezije, Služba se potpuno drži propisanih uzora, ali Sava ipak i ovde uspeva da izvaja topao i human lik svoga oca sveca.

Za deset godina boravka u zemlji Sava je učinio veliki napor na konsolidovanju prilika u državi i na crkvenom polju. Pomagao je bratu Stefanu u državnim i diplomatskim poslovima, obnavljao je religiozni život, gradio crkve, putovao po zemlji poučavajući narod, ali je u prvom redu delovao svojom iskreno pobožnošću i primernim duhovničkim životom. Uredio je Srpske manastire po Studeničkom tipiku, prenoseći tako "obraz" Svete Gore po Srbiji. U Studenici je razvio književnu školu i od ove Nemanjine zadužbine načinio centar duhovnog života i Nemanjinog svetačkog kulta. Studenica je postala mati Srpskih crkava. Ako je tačno, a jeste, da je dolazeći iz Svete Gore nad očevim moštima izmirio zaveđenu braću i njihove sinove, on se kao studenički iguman snagom svoje duhovnosti i rodoljublja izdigao daleko iznad ratoborne braće i postao jedina moralna snaga koja je mogla da povrati mir u dušama razjedinjene i prkosne vlastele, a narodu da ulije veru u pravičnost.

Dok je Sava postepeno pripremao osnov na kome će se graditi samostalnost Srpske crkve, Stefan je kao svetovni gospodar težio brzom sticanju državne samostalnosti, koje mu je postalo dostupno kad je prikinuo s provizantijskom politikom i okrenuvši se Zapadu dobio kraljevski venac iz Rima 1217. godine. Ponovni Savin odlazak ubrzo potom u Svetu Goru tumači se kao dokaz njegovog neslaganja sa Stefanovom politikom, ali se može shvatiti i kao priprema za pokušaj da se izdejstvuje samostalnost Srpske crkve. Vizantijski car i carigradski patrijarh, koji stoluju u Nikeji, morali su se s pažnjom odnositi prema ovakvim Srpskim zahtevima. Savina namera da samostalnost Srpske crkve traži od njih, a ne od Rima ili otcepljenih grčkih crkvenih centrala na Balkanu, označavala je punu Savinu odanost izvornom pravoslavlju i priznavanje autoriteta vizantijskog cara kao gospodara vaseljene, a njegovog patrijarha kao duhovnog vođe pokolebanog pravoslavlja. Iako je Srpski zahtev bio neobično smeo, on je poštovao legalitet i u dobu kad su se otpadnici rađali na sve strane, te nije mogao biti odbijen. Naprotiv, njime je počelo postepeno vraćanje vere u opstanak istočne hrišćanske kulture. U Nikeji 1219. Sava je postao prvi Srpski arhiepiskop, Srpska crkva je postala samostalna i ni od koga zavisna arhiepiskopija. Time je Sava, u vremenu potonule političke nezavisnosti na balkanskim prostorima, uspeo da u punoj meri ostvari ono za šta se već odavno, možda još u Humu, opredelio, samostalnost Srpske crkve koja neće zavisiti ni od Zapada, tada neobično moćnog, ni od Istoka, koji je jedva preživljavao, a ne napuštajući pripadanje jednom višem civilizacijskom modelu kome je svim svojim delovanjem uputio srpsku kulturu.

U godinama u koje su mu predstojale Sava je organizovao Srpsku crkvu. Za njen pravni osnov sastavio je Zakonopravilo (u našoj medievistici i literaturi poznatije pod ruskim nazivom Krmčija ili Nomokanon), na bazi odredaba odabranih iz vizantijskog zakonodavstva, kojima se na temeljima grčko-rimskog prava određuju građanski i crkveni odnosi i obezbeđuje saglasje između države i crkve kao ravnopravnih partnera u vođenju zemlje. (Savino Zakonopravilo se upravo, tek danas, prvi put, porevodi na savremeni srpski jezik). Time je, više nego bilo čim drugim, učinio svoju zemlju delom hrišćanske evropske civilizacije. Osnovano je na srpskoj teritoriji deset srpskih episkopija — Prizrensku, Lipljansku, Hvostansku, Topličku, Rašku, Moravičku, Dabarsku, Budimljansku, Zetsku i Humsku, s arhiepiskopijom u Žiči na čelu. Uz episkopije nastajale su više bogoslovske škole za obrazovanje svešteničkog sloja, a najviša škola pri arhiepiskopiji morala je imati rang teološkog fakulteta. Razvijeni su centri, skriptoriji, gde su prepisivane neophodne obredne knjige, ali su nastajala i originalna književna dela, najpre ona o kultu svetog Simeona. Došlo je do naglog procvata srpskog besedništva, a sa njim i bogaćenja književnog jezika, o čemu najbolje svedoči učena rečitost Domentijana, koji se upravo u to vreme morao školovati u nekom episkopskom sedištu. Sam sveti Sava držao je brojne propovedi, koje u svojim interpretacijama donose njegovi biografi.

Poslednji poznat tekst svetog Save jeste "Poslanica igumanu Spiridonu", pisana u Jerusalimu 1233/4. godine To je jedino sačuvano Savino lično pismo i ono dirljivo govori o jednij plemenitoj i osećajnoj prirodi, koja deluje ljubavlju i blagošću, a ne snagom svog ogromnog autoriteta.

U poslednjim godinama života sveti Sava je u dva maha obilazio Svete zemlje, sledeći zemaljske puteve Božjega sina. Prvi put, 1229, posetio je Jerusalim i celu Palestinu i sastao se sa jerusalimskim patrijarhom Atanasijem. Na drugo putovanje krenuo je 1233. pošto je prethodno arhiepiskopsku palicu predao svom učeniku Arseniju. Tada je bio u Egiptu, na Sinaju, u Siriji i drugim svetskim mestima, i sastao se s patrijarsima Aleksandrije i Antiohije. Svojim autoritetom i izvanrednom ličnošću stekao je opšte poštovanje i divljenje i svuda ostavljao traga o Srpskoj crkvi i svom otačstvu poklonima, obnavljanjem crkava, građenjem kapela, upisivanjem u ktitorske knjige po celom hrišćanskom istoku. Proneo je srpsko ime i zapisao ga na tragovima Hristovih stopa, ozario se večnom tavorskom svetlošću, uspostavio trajne veze Srba sa izvornim hrišćanskim svetilištima i dobio priznanje srpske crkvene samostalnosti od svim istočnih patrijarha. Ali, uz to kao osvedočeni poštovalac pravoslavne ekumene imao je snage da posreduje, za vreme drugog putovanja, za priznanje Bugarske patrijaršije i njeno vraćanje u pravoslavnu maticu, čime se, mišlju i delom, uzdigao do visine duhovnog čilika balkanskih Slovena i postao ličnost opštehrišćanskog Istoka koji se obnavljao.

Iscrpljen dugim putovanjem, sveti Sava je na povratku umro u bugarskom prestonom gradu Trnovu 14. januara 1235. Dve godine kasnije srpski kralj Vladislav, Savin sinovac, preneo je Savine mošti u Srbiju i s počastima ih sahranio u svojoj zadužbini, manastiru Mileševi. Savin grob postao je veliko svetilište srpskog naroda i inspiracija mileševskih monaha da se posvete negovanju kulta svetoga Save. Pod Turcima Mileševa prerasta u centar otpora, te Turci 1594. spaljuju mošti svetoga Save na Vračaru u Beogradu, čineći ga tako posthumnim mučenikom. Nijedna ličnost srpske istorije nije tako duboko prodrla u dušu srpskog naroda kao sveti Sava. On je postao mitska ličnost narodnog verovanja i stalno prisutan podsticaj za umetničko i naučno istraživanje njegove ličnosti i sveobuhvatnog dela.

Sveti Sava se svesno, od rane mladosti, okrenuo izvorištima evropske civilizacije, njenoj starijoj, istočnoj kulturi. S toga su krah Vizantije i rušenje Carigrada morali snažno da ga se kosnu, mogli da pokolebaju njegovo biće iz osnova. Ali užas i razočarenje pobedila je njegova aktivna priroda, i on je u novim okolnostima, kada je njegovo otačstvo bilo sa svih strana pritisnuo onom istom opasnošću koja je i Božansku Mudrust, Svetu Sofiju, bacila pod noge i oskrnavila, našao snage da idejom doslednošću i državničkom dalekovidnošću nastavi započeti rad na osamostaljivanju Srpske crkve i da ga uspešno ostvari, da mudrom politikom i tolerancijom omogući priznanje srpske državne samostalnosti, kraljevskom krunom iz Rima za brata Stefana, da organizuje Srpsku crkvu i kulturni život, uzdigne srpsku zemlju na nivo civilizovane pravne države, da od Srba stvori uljuđenje ljude, kako bi Milan Kašanin rekao.

Ovakav Savin stav morao je, pre svega, poticati iz svesti da ljudske vrednosti, ma gde stvorene, ne propadaju, a da se naleti varvarije razumom zaustavljaju, da svi ljudi, narodi i pojedinci, imaju pravo na sopstveni identitet, a da svi zajedno grade prosvećenu vaseljenu. To je za svetog Savu bila prednost kulture koju je odabrao. Oblikujući sebe po modelima takvog humaniteta, on je uzor čoveka video u svom literalnom junaku, svetom Simeonu, svome ocu Nemanji, koji u Savinoj književnoj interpretaciji postaje paradigmatičan lik civilizacijskog čoveka, hrišćanskog vladara i smernog duhovnika.


Sto najznamenitijih Srba, Princip, Beograd | Internet Novine Serbske
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Jun 02, 2011, 12:13:50 am »

**

RASTKO NEMANJIĆ
 

Kada su Stefan Nemanja i njegova žena Ana, u već odmaklim godinama (Nemanji je bilo 42) počeli da razmišljaju o unucima svoje dvojice sinova Vukana i Stefana, dogodilo im se da im se rodi i treći sin. Dadoše mu ime Rastislav (Rastko), da bude lep, zdrav, krupan, snažan i dugovečan kao hrast (rast). Kažu savremenici da je Rastko pored svojih roditelja živeo kao unuče pored bake i deke, okružen najvećom ljubavlju. U to vreme, Nemanja je sve češće otpasivao mač predajući ga starijim sinovima, a sam se više posvećivao knjigama i molitvama. Tako je i svoje dvostruko interesovanje preneo sinovima: starijima, u svoje mlađe doba, preneo je ljubav prema ratovanju i vojevanju a mlađem, u svojim poznijim godinama, ljubav prema knjizi i samovanju u molitvi i razmišljanju.
 
Rastko je od najranijih dana bio okružen učiteljima koji su stizali iz Carigrada, Soluna, Dubrovnika i Venecije. Pred malim princom se otvarao svet antičke Grčke, carigradske i rimske retorike i hrišćanskih žitija, sazdanih u debele knjige i svitke pergamenta. Vaspitavan je po carigradskim uzorima. Kada mu je bilo 15 godina, otac mu je dodelio Travuniju (današnju Hercegovinu) na upravu, u želji da mladi princ uz pomoć iskusnih velmoža nauči kako se zemljom upravlja. Kao princ od Onogošta (danas Nikšić), Rastko je sa ocem, braćom i stričevima učestvovao u pregovorima sa čuvenim krstaškim vojskovođom Fridrihom Barbarosom. Savremenici su zabeležili kako se mladi Rastko jedva uzdržavao a da ne prasne u smeh gledajući kako Barbarosa i njegovi riteri pored postavljenih zlatnih viljušaka i noževa, prstima i vojničkim bodežima komadaju pečenje ne brišući brade i brkove.
 
I dok su roditelji već razmišljali o njegovoj ženidbi, Rastko je u 17. godini bio čvrsto rešen da se posveti knjigama i manastirskom samovanju.

Bilo mu je 17 godina kad su ga roditelji pozvali u dvor, da mu saopšte svoju odluku. Slučaj je hteo da se u dvoru tada zatekne grupa svetogorskih kaluđera — Srba i Rusa. Priča o tajanstvenoj monaškoj republici na Atosu, koju je te večeri čuo na dvoru, samo je učvrstila Rastkovu želju da i sam postane monah. Nije mogao da računa na roditeljski blagoslov, jer, znao je da mu oni nikada ne bi odobrili odlazak u manastir, te se odlučio na beg. Izjutra je pošao sa vršnjacima i slugama u lov. U planini, neopaženo se iskrao od grupe i priključio se kaluđerima koji su ga po dogovoru čekali na određenom mestu. Dugo su ga tražili po planini, a onda se dosetili. Nemanja je odredio jednog vojvodu sa grupom najbržih konjanika da sustignu begunce i vrate ih natrag.
 
Vojvoda pohita što brže može i preko Soluna dođe u Svetu goru. Tu doznade da se Rastko krije u ruskom manastiru Sveti Pantelejmon. Narodna poslovica kaže da "sila boga ne moli". Toga su bili svesni i Rastko i stari iguman. Obećavši vojvodi polazak sledećeg jutra, Rastko se, mimo manastirske propise, zamonaši te noći, postriže se i obuče duhovničko odelo. Izjutra, pred vojvodom više nije bio princ Rastko već monah Sava, božji čovek prema kome se nisu mogli primenjivati ovozemaljski zakoni.
 
Letopisi i žitija beleže da su na dvoru Stefana Nemanje potom nosili crninu u znak žalosti za izgubljenim sinom. Ipak, roditeljska ljubav pobeđuje sve. Nemanja je sinu redovno slao novac nebi li mu u manastiru bilo udobnije a Rastko je taj novac isto tako, ne žaleći, delio siromasima i poklanjao svetogorskim manastirima. Pred kraj života i Nemanja i njegova žena Ana su se zamonašili. Nemanja je umro kao Simeon u Hilandaru a Ana kao Anastasija u manastiru svete Bogorodice kod Kuršumlije.


MONAH SAVA
 
Nije dugo prošlo od Rastkovog dolaska u manastir Sveti Pantelejmon, a po Svetoj Gori se rasčuje da je sin srpskog vladara došao da živi kao kaluđer, i svako je želeo da ga vidi, i ne samo to, kaluđeru princu, koji ima bogata oca, valja radi dobra svih manastira biti i na usluzi. Tako je razmišljao i protat (administrativni starešina) svih svetogorskih manastira, te mladog monaha Savu premesti u najveći grčki manastir Vatoped i proizvede ga u jeromonaha. Savi, međutim, nije bilo do politike i političkih igara svetogorske uprave. Želeo je da ostvari svoj san. Izmolio je svog igumana da mu dozvoli da obiđe sve manastire i isposnice na Svetoj Gori. Na put je pošao bos. Kad se vratio u manastir, zamolio je igumana da mu dozvoli da i on ispašta u samoći kao što ispaštaju isposnici. Nije dobio dozvolu, ali je nastavio da i dalje ide bos, da se lako odeva kako leti tako i zimi, da jede samo hleb i pije samo vodu a sedmično da uzima po kašiku ulja i vina, da u svojoj ćeliji čita molitve svake noći do iza ponoći a nedeljom do izlaska sunca. . . Koža na tabanima mu je, pričalo se, tako odebljala da je mogao ići i po trnju i po najoštrijem kamenju. Svojom upornošću u molitvama i odricanju od svakog uživanja, postao je ugled svim svetogorskim monasima.


ZIDANJE HILANDARA
 
Pošto je 1196. godine predao vlast svome sinu Stefanu, stari Nemanja se zamonaši u manastiru Studenici i kao monah Simeon dođe u Svetu goru u Vitoped jer tada u Svetoj gori nije bilo ni jednog srpskog manastira. Sa sinom Savom obišao je sve svetogorske manastire bogato ih darujući. Jedne noći, kaže predanje, Savi je došao u san neki čovek i posavetovao ga da u Svegoj Gori sazida sa ocem srpski manastir. Taj san, otac i sin su protumačili kao anđeosku poruku, te od cara Aleksija III Anđela zatraže dozvolu da obnove stari porušeni manastir Hilandar. Car im ispuni želju, pokloni ruševinu manastira i zemlju i pridoda još jedan grči manastir Zig. Tom prilikom car je potpisao hrisovulju kojom manastir Hilandar sa posedom oglašava kao manastir prvog reda — carsku zadužbinu — u nasleđe njihovim potomcima. Uz pomoć brata (odnosno sina) župana Stefana Nemanjića, Sava i Simeon obnove Hilandar, ograde ga gradom, ozidaju gradske kule i mnoge ćelije a u manastirskom gradu i carsku kulu kao carski dom. Kupovnnom zemljišta i starih manastirskih crkava u okolini, posedu Hilandara pridodaju četrnaest manastira i zemlje dovoljno za bratstvo od 200 kaluđera. Stari Simeon nije dugo živeo u svojoj svetogorskoj zadužbini. Umro je osam meseci po useljenju u Hilandar.


HILANDAR — PRVI SRPSKI UNIVERZITET
 
U Hilandaru je Sava okupio mnogo pobožnih i u bogoslovskoj nauci učenih ljudi, da se brinu o duhovnoj nastavi te Hilandar uskoro postade svojevrsna duhovna akademija za sve one koji su želeli da dobiju više bogoslovskog obrazovanja. U manastiru su se obrela i dva izuzetno obrazovana učitelja — solunski arhiepiskop Konstantim Mesopotamit i Jevstahije Kataflores, koji je jedno vreme bio profesor carskog univerziteta u Carigadu. Kataflores je predavao retoriku, muzičke zakone ritma i harmonije, etimologiju reči i helensku istoriju civilizacije. Bio je najčuveniji komentator Ilijade i Odiseje, Pindarovih oda i Božićne himne Jovana Damaskina.

Sava je u Hilandaru napisao pravila po kojima se moraju vladati kaluđeri i ta su pravila poznata kao Karejski i Hilandarskn tipici. Ovo su ujedno i prva književna dela stvorena perom jednog srpskog pisca. Sve dotadašnje knjige pisane crkvenoslovenskim jezikom i ćirilicom, bile su prevodi sa nekog od klasičnih antičkih jezika (grčkog, latinskog ili hebrejskog). U Svetoj Gori, Sava je napisao i Žitije svetoga Simeona Nemanje.

MIRENJE BRAĆE
 
Tek što je sahranio oca i predao se uređenju manastirskog života, Savi u Hilapdar stiže pismo i molba od brata Stefana, da odmah doputuje u Srbiju.
 
Nezadovoljan očevom poslednjom željom da Stefan bude naslednik prestola, stariji brat Vukan je krenuo da vojskom ostvari svoje pravo starijeg.
 
Iako se borba braće završila na bojnom polju između Bugara i Mađara u korist Stefana, zemlja je ostala ratnim sukobom opustošena, narod osiromašen a braća zavađena. Stefan je molio Savu da dođe i donese telo mrtvoga oca, ne bi li se nad očevim moštima sa bratom izmirio. Sava požuri te krene u Srbiju i ponese očevo telo, koje je potom sahranjeno u Studenici. Pošlo mu je za rukom da izmiri Stefana i Vukana, te Stevan, u znak izmirenja, počne zidati crkvu u Žiči. Kako je Sava već u Svetoj Gori postao arhimandrit, to je Stefan računao da ga zadrži u Studenici kao Starešinu. Iako Sava nije imao ni najmanju želju da ostane u Srbiji, neke druge okolnosti ga zadržaše.


SLUČAJ SA BUGARSKIM VLASTELINOM STREZOM

Odmah po izmirenju braće, Vukan naprasno umre te se Sava postara da Vukanova deca ostanu u Zeti kao upravitelji. Usled ratnih razaranja, Srbija beše dosta osiromašila te se Sava predade uređenju državne ekonomije i pomoći osiromašenim seljacima, udovicama, ratnoj siročadi i bolesnima. U Studenici je osnovao i prvu bolnicu u Srbiji u kojoj su bolesnici lečeni prema medicinskim učenjima antičkih lekara Hipokrata i Avicene. Bolnica u Studenici je bila zaista bolnica u kojoj su oboleli lečeni za razliku od evropskih bolnica koje su bile mesta u kojima su umirali neizlečivi bolesnici.

U to vreme, na srpske zemlje napada bugarski vlastelin Strez i Sava ode napadaču da ga nagovori da odustane od rata. Ne uspevši da ubedji nasilnika lepim, Sava mu na rastanku reče: — I mi imamo konja i junaka, a Bog će videti ko je kriv: mi ili ti. Te noći Strez umre, a u obe vojske, i srpskoj i bugarskoj, pronese se glas Savinoj čudotvornoj moći.
 

NA RASKRŠĆU ISTOKA I ZAPADA
 
Osvajanjem Carigada i stvaranjem Latinskog carstva i priznavanjem papskog primata od strane bugarskog cara i crkve, Srbija se našla u katoličkom okruženju. Veliki župan Stefan Nemanjić je u ovakvoj situaciji morao da učini ono što je učinio: oterao je ženu Grkinju i oženio se Anom Dandolo i obećao da će u Srbiji uvesti katoličanstvo pod uslovom da mu papa pošalje kraljevsku krunu. Stefan je računao da će time steći papsku zaštitu od krstaša i susednih katoličkih i pokatoličenih zemalja. Pred ovakvim zahtevom, papa nije imao kud te je ispunio zahtev srpskog župana.
 
Naravno, Sava ovakav postupak svoga brata nije mogao da odobri i posle deset godina provedenih u Srbiji, ponovo se obreo u Svetoj Gori, u Hilandaru. Međutim, u Hilandar nije otišao da tamo skrštenih ruku meditira, već da se pripremi za nešto što bi moglo da učini preokret u Srbiji, u glavi svog očajnog brata Stefana pa i šire, što bi izazvalo drugačije reagovanje na silom pokatoličenom Balkanu. Znao je Sava da Srbiju pred Mađarskom neće spasiti papska kruna, zar papsku krunu nisu imali i hrvatski kraljevi pred kojom se mađarske vojske nisu zaustavile. Spas za Srbiju je video u jačanju pravoslavlja na Balkanu, u vraćanju pravoslavlja u Bugarskoj i porobljenim grčkim zemljama.
 

SAMOSTALNOST SRPSKE CRKVE
 
Još samo pre deset godina, svaka pomisao da bi Carigrad dozvolio osamostaljivanje nacionalnih crkava, bila je jeres koju bi carigradski patrijarh najoštrije anatemisao. Sada, kada je Vizantija stešnjena na uzani prostor u Maloj Aziji između krstaša i muhamedanaca, ni car ni patrijarh nisu u prilici da ne ispune želju bilo kojem pravoslavnom savezniku.
 
Sava se stoga 1219. godine obreo na dvoru cara Teodora Laskarisa i patrijarha Manojla u Nikeji. Sava im objasni kako je Srbima teško i opasno da preko latinskih zemalja dolaze čak u Nikeju radi postavljanja episkopa, već da bi trebalo da oni za Srbiju postave arhiepiskopa koji će taj posao ubuduće raditi umesto njih. Međutim, i za postavljanje nekog budućeg arhiepiskopa problem je isti, pa bi car trebalo da ovlasti srpske episkope da sami biraju arhiepiskopa.
 
Prvi predlog i car i patrijarh prihvatiše bez dvoumljenja. Međutim, kod drugog predloga, Savi je trebalo još dosta argumenata i dokazivanja. I car i patrijarh su znali šta to znači. Ipak, pošli su od stare mudrosti da nije dobro od prijatelja napraviti neprijatelja, jer Srbija ako postane katolička, samo će im biti neprijatelj više.
 
Car je stavio svoj potpis na "gramatu" kojom se odobrava da srpski episkopi mogu birati arhiepiskopa u njegovo ime. Za prvog arhiepiskopa srpske crkve, imenovan je Sava.


U SRBIJI KRALJ SA DVE KRUNE I SUVLADAROM

Sa carskom gramatom i arhiepiskopskom palicom, na putu za Srbiju, Sava svrati u Svetu Goru. Još jednom je obišao sve svetogorske manastire i u svakom obavio službu, proizvodeći uz to mlade kaluđere i učenike u sveštenike i đakone. Iz Svete gore u Srbiju povede nekoliko najboljih učenika u nameri da ih posveti za episkope. U dogovoru sa bratom Stefanom i vlastelom, po dolasku u Srbiju, podeli zemlju na dvanaest eparhija i u svakoj ustanovi sedište episkoda. Za sedište arhiepiskopa odredi manastir Žiču. Za sve episkope po eparhijama i protopope po protopijama, dade da se prepišu knjige crkvenih zakona i službi. Novi crkveni zakoni su regulisali i hrišćanskoj srkvi prilagodili mnoge narodne običaje koji su do tada upražnjavani kao ostaci stare slovenske religije. Zabranio je prinošenje krvne žrtve u crkvi i dotadašnje svetkovine pored crkve uputio u porodične domove čime je ozakonjen i hrišćanski oblikovan narodni običaj slave, nazvan tada krsnim imenom ili krsnom slavom.

Uoči Spasovdana 1220. goline. sazva u Žiči sabor i tu, u prisustvu svih srpskih episkopa i vlastele venča svog brata Stefana kraljevskom krunom. Tako Stefan, od tada nazvan i Prvovenčani, postade kralj sa dve krune dobijene od pape iz Rima i od svoje, samostalne Srpske crkve.
 
Nikada i nigde nije zvanično napisano niti ugovoreno da Srbija ima dva vladara, ali je sve do Savine smrti u Srbiji tako bilo. Stefan, a kasnije i njegovi sinovi, vladali su srpskom zemljom i narodom po zemaljskim zakonima a Sava srpskom crkvom po crkvenim zakonima. Iako je u pravoslavlju pravilo da svetovni vladar upravlja i crkvom, Stefan i njegovi sinovi za Savina života se nisu mešali u crkvene poslove. Te poslove je obavljao Sava, pomažući pri tome mudrim savetima a često i kao diplomata svome bratu, odnosno sinovcima. Odmah po krunisanju Stefana Prvovenčanog, Sava je izvršio prvu kanonsku vizitaciju po celoj državi (obilazak svih manastira i crkava). Pri tom, kao iskusan i obrazovan čovek, svuda je davao savete i upute, kako o crkvenim poslovima tako i o upravljanju zemljom pa čak i o tome kako se sadi voće ili tka platno.
 

STEFANOVI SINOVI
 
Stefan Prvovenčani je imao tri sina: Radoslava, Vladislava i Uroša. Radoslav je bio oženjen vizantijskom, Vladislav, bugarskom a Uroš francuskom princezom (iz dinastIje Anžua koja je vlalala nekim jadranskim primorskim oblastima).

Pet godina pred smrt, Stefan Prvovenčani se zakaluđerio pod monaškim imenom Simon. Sava tad 1223. godine kruniše Radoslava za kralja. Šest godina kasnije, kad je u jednom ratnom sukobu između Vizantije i Bugarske, Bugarska izašla kao pobednik, Radoslav se nije mogao više održati na vlasti. Prednost je dobio zet bugarskog cara, mlađi brat Vladislav. Sava je Žiči, 1234. godine krunisao i trećeg po redu srpskog kralja.

Najmlađi brat Uroš, došao je na srpski presto posle Savine smrt odmah pošto je umro Vladislavljev tast — bugarski car Jovan Asen I. Sva tri brata, prilikom krunisanja ispred svog ličnog imena, uzimali su i zajedničko ime Stefan. Taj običaj su zadržali i svi kasniji vladari dinastije Nemanjića.


SAVINA HODOČAŠĆA
 
Na prvo veliko putovanje — hodočašće u svetu zemlju Palestinu Sava je krenuo 1229. godine. Ponet davnašnjom željom da poseti Isusov grob u Jerusalimu, Sava se u Starom Gradu (Budvi) ukrca na brod. Stigavši u Jerusalim, posetio je Hristov grob i sastao se sa jerusalimskim patrijarhom Atanasijem I koji mu je dao blagoslov. Time je, za samostalnost Srpske crkve, pored carigradske, dobio saglasnost i od jerusalimske patrijaršije. Putovanjem kroz Palestinu, obišao je većinu hrišćanskih svetinja i biblijskih gradova: Vitlejem, Sveti Sion, Getsimaniju i Goru Jeleonsku.

U povratku za domovinu, posetio je Jordan i Nazaret, nikejskog cara Jovana III Vataca, Svetu Goru i solunskog cara Teodora Anđela.
 
Po povratku u Srbiju, krenuo je u drugu kanonsku vizitaciju "deleći svuda savete za bogougodan i čestit život." Ovo Savino putovanje i pouke koje je davao ljudima, sačuvali su se u srpskom narodu kroz razne priče i predanja do današnjeg dana.
 
Posle smene na srpskom prestolu i krunisanja kralja Stefana Vladislava, Sava je smenjenog kralja Radoslava zamonašio, a sam je krenuo na drugo hodočašće u Svetu zemlju. Za razliku od prvog putovanja, ovo je imalo diplomatski, državnički, verski i medicinski karakter.
 
Od Žiče do Starog Grada (iako u već poznim godinama), putovao je na konju. Tu se ukrcao na brod, pa odatle morskim putem nastavio do Brindizija (u južnoj Italiji), Akra i Aleksandrije, uz Nil do Velikog Vavilona (Kaira), pa preko Sinaja, Palestine i Sirije do ušća Tigra i Eufrata. U povratku svraća u Jerusalim i Antiohiju gde posećuje antiohionskog patrijarha i nastavlja preko Nikeje i Carigrada, obalom Crnog mora do Nesebara i Trnova u Bugarskoj gde završava hodočašće i zivotni put.

Sava je umro u Trnovu, na dvoru bugarskog cara Asena II 12. januara 1236.


Tekst: Vanjka Ponjavić | Istorijska čitanka SVETI SAVA | Februar, 1991
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 20, 2012, 06:33:28 pm »

**


Ime Rastislav ili Rastko potiče od reči rast koja je pored svog značenja (trajanje glagola rasti) označavala i drvo hrast ili dub. Hrast je sveto drvo u staroslovenskoj religiji i predstavlja biljno oličenje sunčanog boga Vida na zemlji. Pod naročito odabranim stablima hrasta, stari Srbi su prinosili žrtve bogu Vidu a plamenom hrastovog badnjaka (budnjaka) premošćivali su tamu najduže zimske noći u očekivanju rađanja novog mladog sunca i početka nove godine. Pretpostavlja se da su četiri slova "S" u grbu Srbije stilizovane kapice hrastovog žira i da ova stilizacija vuče koren iz najdublje srpske i indoevropske istorije.
Onaj ko nosi ime hrasta (Rastislav ili Rastko), dobiće naklonost vrhovnog srpskog božanstva, moć Sunca, lepotu, zdravlje i dugovečnost.

NEMANJINA MOLBA VOJVODI DA MU VRATI ODBEGLOG SINA
"Znaš koliki je bol od ljubavi prema deci i oganj što vazda gori i nikad se ne može ugasiti. Zato, ljubazni, ako si ikad primio kakvo dobro od nas — sada je vreme da ljubav pokažeš. Ako se požuriš da stigneš i vratiš sina mojega, i time utešiš srce moje i materi dušu od smrti oslobodiš, zaslužićeš mnoga dobra, više od prvih, i ja ću ti ih dati druže".
Letopisac Teodosije

SAVA SE ZAMONAŠUJE
"Tada u noći, uplašen da ga silom ne vrate, Rastko Nemanjić zažele da smesta primi monašku rizu. U tvrdoj kuli manastirskog utvrđenja Pantelejmona, najstariji monah te bratije, postriže mu zlatnu i dugu mladalačku kosu i odenu ga u monaško odelo ..."
Miloš Crnjanski: "Sveti Sava"

REČI KOJIMA JE STEFAN DOČEKAO SAVU
"Dobro došao od boga poslani, da naučiš i nas i ceo narod svoga otačestva, da uzakoniš zakonom i običajem hrišćanskih naroda i da ukrasiš u svemu kako treba. Ja ću u svemu biti sluga poslušan tvojoj zapovedi kao svom gospodaru."
Letopisac Teodosije

STEFAN NEMANJA KAO MONAH SIMEON DOLAZI U SVETU GORU
"... uzev mnoga teška zlata i sasude zlatne i srebrne, radi razdavanja manastirima i pustinjacima ..." Stefan Nemanja — monah Simeon stiže iz Studenice u Vatoped.... "A kad je sin prišao ocu da ga celuje, i kada se udostojiše davnašnje želje da jedan drugoga vide — o, neiskazane njihove radosti, što ja ne umem opisati. — Ni jedan od njih nije mogao pustiti ni glasa ni reči; i da otac nije bio prihvaćen, najednom htede pasti. A kada je došao starac k sebi, mnogim suzama oblivaše željenu svetu glavu ljubljenoga sina grleći je, ljubeći i na srce pritiskajući ..."
Letopisac Teodosije

SAN SVETOGA SAVE
Legenda kaže da je Sveti Sava u Vatopedu usnio čoveka koji mu je zamerio što ne zida srpski manastir na Svetoj Gori:
"Ljubiš s ocem tuđince i uboge i imate ljubavi u Gospodu prema svetim manastirima, ali isprosite nešto, ili zapusteli manastir, obnoviv ga utvrdite ga za otečestvo svoje, da se srpski manastir zove." Posle ovog sna, Sava i Simeon reše da zidaju Hilandar.

POTVRDA CARA ALEKSIJA O NEZAVISNOSTI HILANDARA
"... ni svetogorskom protu, ni igumanu manastira Vatopeda, nego će biti samostalan, svojevlasan i samoupravan..."
Iz ktitorske hrisovulje manastiru Hilandar, cara Aleksija III Anđela

POSLE SUKOBA VUKANA I STEFANA
"Dođe drugi neprijatelj, glad, gori od ovih koji su prošli, i učini drugi svoj plen, veći od prvoga koji nikako nije voleo naš rod ... Ona je bez strela streljala i bez koplja bola i bez mača sekla i bez paloša ubijala, jednom rečju, bez nogu je gonila i bez ruku hvatala i bez noža klala i bez svakog oružja je išla i samo mrtve trupove polagala ..."
Letopisac Domentijan

ZAŠTO JE SIMEON NEMANJA MIROTOČIVI
Donevši mošti svoga oca Nemanje iz Svete Gore, Sava nad njim izmiri zavađenu braću, i ocu u manastiru Studenici odredi grob. "I potekoše izvori ne iz vlage, no iz suhih kostiju i iz tvrdoga mramornog kamena, potekoše blagodatne vode koje napajaju srca vernih velikim blagoverjem i daju bolnim zdravlja, miro dobromirisno dobro mirišući prevelikim mirisima ispuni grob, i obavi svu crkvu Bogom darovanu mu blagodaću..."
Letopisac Domentijan

SAVA POSTAJE ARHIMANDRIT
"I kada je proveo mnogo leta u Svetoj Gori, i posle nekog vremena opet se sabraše tri episkopa: Nikola jeriški, Mihail kasandrijski i Dimitrije adramejski, služivši svetu liturgiju u solunskoj mitropoliji u svetoj Sofiji sa svojim mitropolitom Kostadijem ... i satvoriše ga (Savu) arhimandcitom ...
Letopisac Domentijan

ŠTO JE SRBIJI TREBALA SAMOSTALNA CRKVA
"Pokršten u IX veku za vreme cara Vasilija I Makedonca, između 867. i 874. godine, srpski narod nije obuhvaćen jedinstvenom crkvenom organizacijom. Jednim delom u latinskoj nadležnosti splitske i barske a povremeno i dubrovačke arhiepiskopije, drugim delom bio je podvrgnut episkopijama ohridske crkve — najpre slovenske a potom grčke — u Nišu, Rasu, Prizrenu i Lipljanu, a neko vreme i grčkoj mitropoliji u Draču. Granica između istočne i zapadne crkve, između istočke i zapadne civilizacije, prolazila je sve do XII veka preko srpskih zemalja. U takvim uslovima nije moglo biti govora o potpunoj hristijanizaciji naroda, a pogotovu o njegovoj političkoj samostalnosti. Stara, paganska verovanja i kultovi održavali su se i dalje, njihova zamena hrišćanskim kultom tekla je suviše sporo.
Crkva se, i zapadna i istočna, zadovoljavala površnim prodorom u život naroda, koegzistencijom sa ostacima staroga, predhrišćanskog".
Dimitrije Bogdanović

SAVINA MOLBA CARU ZA SAMOSTALNOST CRKVE
U četvrtom krstaškom ratu, 1204. pala je vizantijska prestonica i dobar deo vizantijske državne teritorije u ruke Latina (krstaša). Na tlu Vizantije je formirano latinsko carstvo sastavljeno od nekoliko latinskih kraljevina. Na neosvojenim delovima Vizantije, formiraju se tri pravoslavna carstva: Nikejsko, Epirsko i Trapezuntsko. Srbiji je najbliže bilo Epirsko u čijem je sastavu bila ohridska arhiepiskopija kojoj je pripadala crkvena organizacija u Srbiji. Nikejsko carstvo je međutim bilo značanije i smatrano je naslednikom starog carstva.
U očekivanju da će slomiti latinsku nadmoć, Nikejsko i Epirsko carstvo su se ponašali suparnički u pretenzijama na carigradski presto. Ne očekujući razumevanje od ohridskog arhiepiskopa, Sava se u cilju osamostaljivanja srpske crkve obratio caru i patrijarhu u Nikeji: "Kao svima, i nama Bog želi spanjenje: otac moj i ja iz zemlje naroda našeg jeres zloverja (Bogomile) odagnasmo, i pravoslavna vera raste i množi se. Jedino nam nedostaje što nemamo svog arhiepiskopa, da u našoj zemlji osvećuje i uči u Gospodu. Zbog toga još molim milosrđe vaše krotosti, da nam u ovome ispuniš molbu, da svetome ocu, vaseljenskom patrijarhu Carstvo ti naredi da jednog od moje bratije osveti za arhiepiskopa zemlji našoj, radi osvećenja našeg i pohvale vašeg blagočašća".
"... učini da po zapovesti tvojega Carstva primim od blaženoga i svetoga oca vaseljenskog patrijarha blagoslov i zapovest ustima i rukom pismeno, da posle ovoga naš arhiepiskop ne dolazi ovamo u Konstantinov grad na posvećenje, nego da se tamo od svojih episkopa posvećuje..."
Letopisac Teodosije

SVETI SAVA ZAČETNIK SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
"... Imenom (Save Nemanjića) počinje i istorija srpske kiževnosti. Do Save kod Srba su, sudeći bar po onome što se sačuvalo, samo prepisivani drugde prevedeni crkvenoslovenski tekstovi. Tek su Sava i krug oko njega stvorili prve među Srbima ponikle literarne sastave, originalne i prevedene. Od njega, dakle, počinje istorija književnog jezika kao izražajnog oruđa književnog stvaranja ...
Sveti Sava je rodonačelnik pisanja na srpskoslovenskom, ali istovremeno i pisanja na narodnom jeziku i kombinovanja tih dvaju izražajnih sistema u istom tekstu..."
Pavle Ivić

SAVA ZAČETNIK NAUČNE MEDICINE
"Sveti Sava je udario temelje naše naučne medicine. Sa svojim mnogobrojnim učenicima u Hilandaru i Studenici, preveo je mnoga klasična medicinska dela.. .
Naši ljudi na taj način već u XII veku upoznaju dela besmrtnog Hipokrata i Dioskorida, a zatim Galena, Avicena i drugih medikofarmaceutskih pisaca. To je ujedno i početak naše naučne medicine.
Osnivač prvih srpskih bolnica (u Hilandaru 1191. i u Studenici 1208.) bio je Sveti Sava. Za obe ove medicinske ustanove napisao je i tipike (propise o uređenju i radu bolnica).
Sa svojih putovanja po Aziji i Africi Sveti Sava je doneo i razne egzotične lekove iz dalekih zemalja, medikamente dotle nepoznate u našim krajevima ..."
Jovan Tucakov

NEMANJINA I SAVINA DELATNOST
"Nemanjina i Savina delatnost ne označava početak, već samo preokret u srpskoj istoriji, ali preokret od tako dalekosežne važnosti tako da sve ono što je prethodilo doista izgleda samo kao predistorija. Nemanja je udario temelje jedinstvenoj srpskoj feudalnoj državi, u koju su ušle ranije samostalne i polusamostalne oblasti Raška, Zeta, Travunija, Zahumlje. Ta državna tvorevina, koju će njegov sin Stefan Prvovenčani podići na rang kraljevstva, održala se gotovo dva stoleća ...
Kao što je Nemanja tvorac jedinstvene srpske države, tako je njegov najmlađi sin Sava utemeljivač srpske crkve ...
Preokret je nastao i u književnosti. Sačuvani spomenici prednemanjićkog doba nemaju nikakvog specifičnog srpskog obeležja, izuzev jezika. Književnost srpske redakcije staroslovenskog jezika postala je srpska u pravom smislu tek u osvit nemanjićke epohe. Njen nastanak najtešnje je povezan sa stvaranjem države i crkve, čak i više od toga: utemeljivači države i crkve i tvorci prvih književnih spisa bili su iste ličnsoti ..."
Jovan Deretić

SVETI SAVA U SVESTI NARODA
"Sava je rano ušao u svest širokih narodnih masa, postao je njihov tumač i zastupnik i jedan od najpopularnijih junaka predanja. U kritičnnm situacijama petvekovnog ropstva našeg naroda, Sveti Sava se poistovetio sa njim, postao otelotvorenje njihovog jedinstva u borbi za slobodu. Nije slučajno spaljivanje Savinih moštiju kao represalija protiv ustanika Srba u Banatu u XVI veku. Savin lik je prešao granicu zemlje i naroda u kome je ponikao i ostavio traga u kulturi i predanju susednih, pa i udaljenih naroda ..."

Akademik Pavle Savić

Izbor tekstova: Vanjka Ponjavić | Istorijska čitanka SVETI SAVA | Februar, 1991
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Novembar 22, 2012, 03:13:43 am »

**

ŽIČKA POVELJA SV. SAVE O PRAVOJ VERI


Braćo i prijatelji i oci i čeda bogozvanoga, priklonite bogoljubiva srca vaša da čujete božanske dogmate. I čuvši ove svete reči stavite ih, braćo, u srca vaša i u savesti duša (vaših) i pred oči uma (vašeg), i razumite ih.

Premilosrdni i čovekoljubivi Bog, imajući neizmernu milost prema rodu ljudskom, prikloni nebesa i siđe na zemlju, i Svojim božanskim domostrojem i dobrovoljnim podnošenjem mnogovrsnih stradanja božanskog tela (Svog), prosveti rod naš; i posla u sav svet Svete Apostole, rekavši im: "Idite i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha". Ali pošto oni sami do nas ne dođoše, to oci naši, čuvši u istini reči njihove, poverovaše im. I preblagi Bog, koji ima beskrajnu milost i ne želi da pogine nijedan od nas, po istoj toj prvoj zapovesti i istim načinom po nauci i propovedi Svetih Apostola uzdiže mene na ovo svetiteljstvo hoteći da preko mene "ispuni nedostatke" otaca naših; i Duhom Svojim Svetim zapovedi mi da vam objavim ovu reč svoju o vašem spasenju, koju vičuvši sa ljubavlju je sačuvajte, da bismo i mi bili zajedničari reda svetih.

Stoga vas, braćo i čeda, ovo prvo molim da, položivši svu nadu svoju na Boga, držimo se pre svega prave vere njegove. Jer, kao što reče Apostol, "temelje drugoga niko ne može postaviti osim onoga kojega postavi" Duh Sveti preko Svetih Apostola i bogonosnih Otaca, a to je — prava vera koja je na svetih sedam vaseljenskih sabora potvrđena i propovedana. I zato na ovom temelju svete vere treba nam zidati zlato i srebro i drago kamenje, to jest dobra dela. Jer, niti koristi ispravnost života bez prave i prosvećene vere u Boga, niti nas pravo ispovedanje (vere) bez dobrih dela može izvesti pred Gospoda, nego treba imati oboje, da "savršen bude čovek Božji", a ne da zbog nedostatka (jednoga) hramlje život naš. Jer, kao što reče Apostol: "Spasava vera, koja kroz ljubav dela".

Verujemo, dakle, u Oca i Sina i Svetoga Duha, pevajući Trojicu Božansku, Uzrok i Sazdatelja svega prouzrokovanoga, vidljivoga i nevidljivoga. (Trojicu) koja je jedne suštine, to jest prirode, i u tri Lica, to jest govorimo Ipostasi i Ličnosti, čime nećemo da podrazumevamo obličjem ili razlikom tri Boga ili tri prirode ili suštine, nego ispovedamo jednoga Boga i jednu prostu i bestelesnu prirodu i suštinu, a razlikom Lica različitost Ipostasi označavamo; klanjajući se (na taj način) Trojici u Jedinici i Jedinici u Trojici, Jedinici Triipostasnoj i Trojici Jednosuštnoj i jednomoćnoj i sabespočetnoj. Njujedinu poznajemo večnopostojeću, bespočetnu, nestvorenu, besmrtnu, nepropadljivu, nestradalnu, svezadteljnu i (sve)držeću i (sve)promisliteljnu.

I jednoga od Trojice, ne Oca ni Svetoga Duha, no od Boga Oca rođenoga Sina i Boga, Logosa, nadvremeno i od Njega Roditelja nerazdeljivo rođenoga, a ne stvorenoga, jednosuštnog Roditelju i uvekpostojećeg sa Njim; Koji je (Logos) dobrotom (Svojom) sve priveo iz nebića u biće, i Koji je u poslednje dane radi našega spasenja sišao sa nebesa i uselio se u utrobu Djeve i sjedinio Se s telom oduševljenim, i dušu razumnu i umnu suštinski primio od te iste Prečiste Djeve Marije (Bogorodice). On, od Boga Oca jednosuštni Njemu Bog Logos, zbog premnogog čovekoljublja (Svog) izvoleo je, voljom Oca i Duha (Svetog), da spase Svoje stvorenje; sišavši iz Očevog naručja, odakle se nije odvojio, (i ušavši u utrobu Prečiste Djeve) i uzevši na sebe ne ranije začeto telo oduševljeno dušom razumnom i umom, proiziđe (iz Djeve) Bog ovaploćen, rodivši se neizrecivo i sa i sačuvavši nepovređenim devstvo One koja je rodila; ne pretrpevši ni slivanje niti promenu, nego ostade ono što beše a postade ono što ne beše; uzevši na Sebe obličje sluge, istinski a ne priviđenjem upodobi se nama u svemu osim greha.

Njega znamo kao savršenoga Boga i savršenoga Čoveka, ne drugoga i drugoga, nego jednoga i istoga pre ovaploćenja i po ovaploćenju, jednu složenu Ipostas; Njega jednog istog u dvema savršenim prirodama i svojstvima, i u dvema prirodnim voljama i dejstvima, oboma sjedinjenim po Ipostasi neizmenljivo. Ispovedamo Njega jednog istog voljom hotećeg i delajućeg božanska [dela] kao Bog, i Njega jednog istog voljom hotećeg i delajućeg čovečanska (dela) kao čovek. Jer On ne beše podložan prirodnim nuždama, nego se po volji (Svojoj) rodio, po volji gladneo, po volji žedneo, po volji bio umoran, po volji se bojao, po volji umro, istinski, a ne prividno, pretrpeo sva prirodna i besprekorna stradanja čovečanska. I On, Bezgrešni, bi raspet i smrt okusi, i treći dan vaskrse telom ne videći truležnost, i ljudsku suštinu nepovređenu i neosmrćenu vaskrse, i uzvevši je na nebesa sede s desne strane Oca; i opet će doći da sudi živima i mrtvima; kao što se uznese telom Svojim tako će doći i dati svakome po delu njegovom. Jer veli: "Vaskrsnuće mrtvi i ustaće koji su u grobovima, i oni koji činili dobro" sa pravom verom "otići će u život večni, a koji su činili zlo — u vaskrsenje suda."

Uz to, mi se klanjamo i poštujemo i celivamo svečesnu ikonu čovečanskog ovaploćenja Boga Logosa pomazanog Božanstvom i ostavšeg nepromenjeno, tako da onaj koji je pomazan verom smatra da vidi samoga Boga Koji se javio u telu i s ljudima poživeo. Klanjamo se i drvetu Časnoga krsta i svetim časnim sasudima i božanskim crkvama i svetim mestima . Klanjamo se i čast odajemo ikoni Presvete Bogorodice i ikonama svečesnih Božjih ugodnika, uzdižući oči duše (naše) ka prvoobraznom liku i um uznoseći na ono što je neshvatljivo./.../

Što reče Apostol", i "jerje Bog naš oganj koji spaljuje"; i "uzvraća za grehe očeva na deci do trećega i četvrtoga kolena, onima koji Ga ne ljube i ne tvore volju Njegovu, a čini milost na hiljade i desetine hiljada onima koji Ga ljube i drže zapovesti Njegove". Jer je on "Bog nad bogovima i Gospodar nad gospodarima, Bog Veliki i Silini i Strašni". Da, "držite zapovesti Njegove", i da "izvršujete pre očima Njegovim sve reči koje vam zapovedih", "da bude dobro vama i sinovima vašim posle vas, i živi budete doveka, ako činite dobro i ugodno pred Gospodom Bogom vašim", Kome (neka je) slava i bespočetnost u beskonačne vekove, amin.

Prevod ep. Atanasija Jeftića,
preuzeto iz knjige "Sveti Sava i kosovski zavet". Beograd, 1992.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Jun 30, 2015, 01:29:57 am »

**

KO SU RODITELJI MAJKE SVETOG SAVE
 

U putopisima Gradovi i himere, u onom pod nazivom "Pismo iz Palestine — Jerusalim", Jovan Dučić piše: "Srpski Sveti Sava, veliki pečat naše istorije, jeste, po čistoti i neporočnosti njegove ličnosti, po lepoti i obim nosti misije, i po državničkoj prodornosti i stvaranju, jedna od najvećih figura srpskog XII veka, bogatog u misticima, veka Bonaventure i Dantea. Zato sam, pored Hrista, mislio često ovuda i na ovog njegovog srpskog izvanrednog svetitelja. On me je pratio celim putem. Bio je možda prvi od svih Srba koji je ovud prošao svojom kraljevskom nogom. Sve što danas ovde blista na suncu večnosti, očima tog našeg mudraca i pisca, političara i svetitelja, bez kojeg verovatno naša herojska nacija ili ne bi danas uopšte postojala, ili bar ne sa njenim današnjim ovako izrazito rasnim odlikama.
 
Nijedan narod nije imao zaslužnijeg čoveka. A potpunije otmenije, čistije i ponositije ličnosti mislioca, i mistika ne nalazim nigde drugde"
.
 
Sveti Sava, pre zamonašenja princ Rastko Nemanjić, blagorodno je prvo koleno velikog župana srpskog Stefana Nemanje (koga Svetogorski sabor proglasi za sveca Simeona) i velike kneginje Ane, po odlasku u manastir monahinje Anastasije. Znači, Sveti Sava je "od izabranog kolena... sveta grana doma Nemanjinog", kako peva monah Miloševac u 16. veku. I otac i majka su mu roda plemenitog, a života večnih u srpskom narodu po delima svojim i delima njihovog Velikog Sina. O ocu mu Stefanu znamo skoro sve: "sin velikog srpskog vlastelina Zavida koji vladaše gornjom Zetom, Travunijom, Humom i Dalmacijom",  kako zapisaše njegovi biografi; znamo i kad se rodio, i dvaput krstio, i kad je umro, i kad se posvetio; i kad je i kako postao veliki župan srpski, kako je braću Konstantina i Miroslava privoleo da mu budu upravitelji graničnih srpskih zemalja; i kako je klečao pred vizantinskim vasilevsom Manojlom Komninom, "gologlav, bos, sa mačem u levoj ruci i konopcom o vratu", i dočekivao u svojoj zemlji nemačkog cara Fridrih II Barbarosu i onog istog vizantijskog cara Komnina pred kojim je pre klečao; i kako je ratovao i pobeđivao, i kako su mu se deca rađala, i gde i kako se zamonašio, kada i kako je umro i sahranjen i prenet u Srbiju, i kako je i mrtav mirio zavađene sinove... Najmanje znamo o Nemanjinoj ženidbi. Ko je majka najvećeg sina srpskog ne znamo. Znamo joj samo ime, svetovno i monaško — Ana i Anastasija i — opšta mesta da je "puna dobrih dela kao bisera i dragog kamenja", da je "tvorila ugodna dela pred Gospodom, u domu muža svojega", "časna žena u domu muža svojega"... Znamo samo da je "neznanog roda", zasigurno plemenitog. Životopisci, letopisci i istoričari svete loze Nemanjića, od monaha Teodosija i Domentijana, Savinih učenika, brata Stefana Prvovenčanog, neznanog pisca Letopisa manastira Tronoše preko istoričara: M. Orbina, S. Bogdanovića, S. Petkovića I. Ruvarca, o. Justina, L. Popovića, S. Mandića, do najnovijih internet-istoričara M. Milanovića i P. Puzovića, svi samo nagoveštavaju i daju hipoteze da je velika kneginja Ana kći "fruškog" (francuskog ili franačkog?) kralja, kći kralja Bodina od Zete, bosanskog bana Borića, unuka mađarskog kralja Kolomina II, vizantijskog cara Romana, rođaka vizantijskog cara Manojla Komnina...
 
Pišući istorijske drame, sa tematikom iz ovog perioda opredelio sam se za hipotezu da je majka Svetoga Save kći prvog bosanskog bana Stefana Borića koji se u dosadašnjim istorijama tek spominje kao vladar 1154—1163. Za tu pretpostavku sam se odlučio iz jednog opšteg i dva specifična razloga. Opšti je konstanta da bez velike majke ne biva velikog sina, a jedan od specifičnh razloga mog opredeljenja da je velika kneginja Ana sa bosanskog dvora jeste taj što mi Srbi više cenimo princeze sa tuđih dvorova nego sa svojih i obližnjih, takođe, srpskih. Najviše su me opredelile činjenice da je to vreme kada su veliki srpski župani Uroš (Nemanjin stric) i sam Stefan Nemanja nemilosrdno kažnjavali i progonili u Bosnu pripadnike opasne pravoslavnne sekte popa Bogumila. Pouzdano se zna da je visoka vlastela u Bosni prihvatila prognanike iz Bugarske i Raške i, iz nekih razloga, pojedini bosanski vlastelini i sama primili njihovo učenje. Tako je supruga kneza Miroslava, Nemanjinog brata, a sestra Kulina bana, pripadala ovoj sekti. I ban Kulin je optuživan od Nemanjinog sina Vukana, ugarskog kralja Emerika i pape Inoćentija III da pomaže "patarene". Morao je da sazove svecrkveni sabor u Bilinom polju 1203. i da se javno ogradi od te sekte. Tom saboru prisustvovali su i papini izaslanici. I pre Kulina, prvi bosanski ban Borić podržavao je bogumile. Tu su, možda, i razlozi što su Nemanjići i njihovi biografi i istoričari i mlada Srpska Pravoslavna Crkva prećutali poreklo velike knjeginje Ane i bosanski dvor. Procenjujući današnjom skalom vrednosti, bez dijahronog sagledavanja njihovih motiva prećutkivanja, čini nam se da ni jednima ni drugima, a pogotovu srpskoj istoriografiji, ne služi na čast što se pouzdano ne zna ko su roditelji majka Svetog Save, srpskog temelja bez premca, pečata naroda.


Rade Antonijević




Ljudi govore 2/3
časopis za književnost i kulturu
glavni i odgovorni urednik
Radomir Baturan
Toronto, Kanada
2008/2009
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Januar 29, 2016, 09:40:18 pm »

*

ČUVAJU LI KALUĐERI TAJNU SAVINIH MOŠTIJU

Ruka Svetog Save u manastiru Sveta Trojica u Pljevljima prelistava tajne

Četiri su veka od Savinog vaskrsnuća i isto toliko nadanja da su Sinan Pašine zulumćare nadmudrili kaluđeri, da su njegove mošti i danas ucelo, zdrave za dobro naroda i Bogu na dar. Narod šapuće da je Sava danas u jednom od manastira u Crnoj Gori

Šta je čovek, Gospode? Sveti Otac, Sin, Duh...? Šta je na Svetoj zemlji još ostalo sveto? Mošti naših svetaca, što nebo i zemlju obasjavaju.

Ima li zemlje kojom je Sveti Sava hodao a da nije sveta i svetla?

Bogu i sazvežđu besmrtinika uznio se Sveti Sava kada Sinan Paša pokuša da ugasi duhovni oganj srpskome narodu spalivši mu mošti na Vračaru. Ne bi dima ni gareži. Savina svetlost, uzdiže se kao nebeski pokrivač. Štiti njegov narod. Klanjaju se i mole. S njim počinju i završavaju sve srpske molitve.

A i u snu ako dođe lepo je i sniti i za verovati je da Sveti Sava ne bi spaljen na Vračaru.

Četiri su veka od Savinog vaskrsnuća i isto toliko nadanja da su Sinan Pašine zulumćare nadmudrili kaluđeri, da su njegove mošti i danas ucelo, zdrave za dobro naroda i Bogu na dar.

Možda i san neretko bude java. Narod šapuće da je Sava danas u jednom od manastira u Crnoj Gori.

Pri povratku iz svetog hodočašća Svetoj zemlji, 27. januara 1235. godine Sava Nemanjić se upokoji u Trnovskoj crkvi u Bugarskoj. Po želji Savinoj, u strogoj tajnosti, srpski kralj Vladislav prenese mu kosti u manastir Mileševu. Mošti su, svedoče svešteni spisi, u Mileševi počivale 337. godina.

Legenda je ponovo oživela. One davne i ove od juče. Kažu mileševski kaluđeri nadmudrili su pašine zlokobnike. Saznavši za nameru Turaka u strogoj tajnosti, kako to samo kaluđeri znaju, mošti mu odneše i skloniše u manastir Kumanicu, na obali Lima, na korak do Bijelog Polja. Priča se s kolena na koleno prenosi, a kako bi bila tajna da nije tako, i govori da se i danas tu čuvaju. Istina, niko se još nije usudio da to i proveri. Niko i ne sumnja!

Druga priča, takođe, ne veruje da su Savine mošti spaljene, već uverava da su ih kaluđeri sklonili u neprohode, nedohode i strmine kanjona Tare u manastir Dovolju.

No, srcu je i to na dar. Posebno najzanimljivija i najupečatljivija verzija koja se može šapatom čuti u prelepom manastiru Sveta trojica kod Pljevalja.

Drveni ćivot, narodski kovčeg, kao od voska izliven, mirom miriše i svedoči, tako prazan, da su tu počivale mošti Svetog Save. Pisani spisi o tome ne svedoče. Verodostojnih dokaza, zasad, nema. Tajac je i pri pomisli da se za njima posegne.

Kažu, Turci su pri odlasku iz Mileševe u Beograd mošti stavili u vreću a kovčeg bacili. Ni danas se ne zna od kojeg je drveta sagrađen. Nađe ga jedan seljak i u njemu je pohranjivao jabuke. Pričaju, bio je musliman. Jedan imućniji Srbin, kupujući od njega jabuke usred proleća, priupita ga kako uspeva tako dugo očuvati ih zdravima. Poveri mu se: "U podrumu od svoje kuće imam kovčeg jednog srpskog svetitelja. Od kada u njemu jabuke spremam uvek su sveže, zdrave i nikad ne mrznu..."

Odreši Srbin pozamašnu kesu i otkupi kovčeg. Donese ga i ostavi, na čuvanje, bratstvu manastira Sveta trojica. Od tog trenutka ćivot Svetog Save, do današnjeg dana, je neizmerna svetinja, ne samo za Srbe već i muslimane. Provlačeći se ispod njega, verujući da će ih mnoge boleštine i nesreće mimoići.

Eto kovčega Savinog koji svedoči. A tu, u njegovom ćivotu, je i jedna neverovatno očuvana leva ruka bez malog prsta. Kažu, to je ruka Svetoga Save. Ukrašena, obučena u odeždu, s ljubavlju izvezenu, ćuti i čeka. Čeka da joj se vrati mali prst.

Dugo se nije znalo gde je mali prst sa Savine leve ruke. Iguman manastira Svete trojice Ilarion kaže da su leta 2003. godine u goste mu banuli bugarski istraživači i vernici iz Trnova. Ugledavši ruku, zanemeli su kada su videli da na njoj nema malog prsta. Zadugo klimahu glavom. Potom, rekoše: "Ovo je ruka Svetog Save, a njegov prst, kao velika svetinja, čuva se u Trnovskoj crkvi".

Nisu gosti iz Bugarske skrivali deo priče koji potvrđuje da je bugarski car odobrivši svom zetu srpskom kralju Vladislavu, da prenese mošti Svetog Save, aminovao i želju monaha Trnovske crkve da za uspomenu ostave i deo moštiju — mali prst leve ruke Svetog Save Nemanjića.

Od svečeve odežde ljubomorno se čuva i Savin epitrahilj s kojim je molitvovao.

U požutelim crkvenim knjigama, brojnim spisima, u Žitiju Svetog Save ostalo je zapisano da je hodeći, ne samo srpskim zemljama, nosio svemoćni štap. Gde god bi kročio i njime dotakao tu bi se pozlatilo. Ne bez razloga, na desetine mesta, samo u Crnoj Gori, žive Savinom zaslugom — Savin izvor, Savina voda, Savino jezero na planini Sinjajevini... Taj štap — Svetog Save, zlatom i srebrom okovan i dragim kamenjem, čarobno ukrašen, episkopski štap, i danas se nalazi u riznici manastira Sveta trojica.

Na njemu, da ko ne posumnja, ispisan je tropar Svetom Savi. Ovaj svemoćni i svemogući štap bio je, pre desetak godina, ukraden ali je, dve godine nakon toga, vraćen manastiru. Nije mu se dalo da ode od ostalih relikvija koje su pripadale ovom svetitelju. Dao se jedino ruci Svetog Save. Ništa na njemu ne gubi svoj sjaj. Možda će nas jednoga dana, i on odvesti, dovesti, dotaći grumen zemlje i reći:

"Ovde počivaju mošti onog koji me nosio kud god je hodio, Svetog Save, spasitelja našeg".

Novica Đurić | Srpske novine | broj 008 | 06.06.2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Januar 29, 2016, 11:27:25 pm »

*

TRAŽE RUKU SVETOG SAVE

U Milešeu stiglo pismo sa potpisima 30 Pljevaljskih intelektualaca. Relikvija godinama čuvana u manastiru Svete Trojice u blizini Pljevalja

Ruka Svetog Save, jedna od najvećih relikvija mileševske eparhije, mogla bi uskoro da bude preseljena iz riznice manastira Mileševe. Kao njeno buduće mesto čuvanja pominje se manastir Svete Trojice kod Pljevalja u Crnoj Gori.

Prenos dela moštiju prvog srpskog svetitelja u pljevaljski manastir zatražila je peticijom od Eparhije mileševske grupa intelektualaca iz Pljevalja. Oni su se pozvali na činjenicu da je dragocena relikvija vekovima čuvana u manastiru Svete Trojice, odakle je, zajedno sa Savinim episkopskim žezlom, na brzu ruku i bez konsultacije sa vernicima 2009. preneo u Mileševu vladika Filaret. Ove svetinje našle su se u riznici obnovljenoj pred svečanost obeležavanja osam vekova zadužbine kralja Vladislava.

Da postoji inicijativa da se svetinje vrate u Pljevlja, ali i da još uvek nije doneta konačna odluka o budućem mestu njihovog pohranjivanja, za "Novosti", je potvrdio episkop budimljansko-nikšićki Joanikije, koji od Filaretove smene upravlja i mileševskom eparhijom.

— Tačno je da sam kao administrator mileševski dobio pismo sa potpisima 30 uglednih ljudi iz Pljevalja, koji su zatražili povratak relikvija u manastir Svete Trojice — objašnjava vladika Joanikije. — Njihova peticija nije bez osnova, jer su ove svetinje vekovima čuvane u ovom manastiru. Njihov predlog vredan je razmatranja, posle čega će biti doneta konačna odluka.

Vest o premeštanju ruke osnivača Srpske crkve izazvala je nemir među monaštvom, sveštenicima i vernicima mileševske eparhije. Priča o izmeštanju relikvija dobila je i neku vrstu političkog predznaka, jer se govori i o nameri Crkve da svetinje preseli na tlo druge države — Crne Gore.

Vladika Joanikije odbija ovakva tumačenja i ističe da je reč samo o volji vernika i poštovanju tradicije.

— Priče o navodnom ukidanju eparhije i nekakvim razlozima da se relikvije čuvaju u Crnoj Gori, a ne u Srbiji, neutemeljene su i potpuno netačne. Ruka Svetog Save vekovima je bila u Pljevljima i nema razloga da se ne razmotri da tako bude i ubuduće — navodi episkop budimljansko-nikšićki.


ČUDOTVORNO ŽEZLO Pored leve ruke Svetog Save, koja je čudom spasena od spaljivanja njegovih moštiju na Vračaru 1594. godine, u mileševskoj Eparhiji se čuva i štap (žezal) ovog svetitelja, za koji se veruje da ima čudotvorna svojstva. Njega je, kao prvi arhiepiskop autokefalne Srpske crkve 1219. godine dobio na poklon u Jerusalimskoj patrijaršiji. Žezlo su kasnije ukrašavali monasi, pa je, pored kristalne jabuke na vrhu, štap optočen srebrom sa ugraviranim troparom svetitelju. Grupu relikvija zaokružuje deo originalnog sarkofaga u kome je počivalo Savino telo u manastiru Mileševa.

R. Dr. — D. G. | Večernje novosti | 04.09.2015.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Februar 15, 2016, 01:59:41 am »

*

USKLIKNIMO S LJUBAVLJU
HIMNA SVETOM SAVI


Uskliknimo s ljubavlju
Svetitelju Savi
Srpske crkve i škole —
Svetiteljskoj glavi.
Tamo venci, tamo slava,
Gde nas srpski pastir spava.
     Pojte mu Srbi,
     Pesmu i utrojte!

Blagodarna Srbijo,
Puna si ljubavi
Prema svome pastiru
Svetitelju Savi.
Celo Srpstvo slavi slavu
Svoga oca Svetog Savu
     Pojte mu Srbi,
     Pesmu i utrojte!

S neba šalje blagoslov
Sveti otac Sava.
Sa svih strana svi Srbi
S mora i Dunava,
Nebu glave podignite
Savu tamo ugledajte:
     Savu srpsku slavu,
     Pred prestolom Tvorca!

Da se srpska sva srca
S tobom ujedine,
Sunce mira, ljubavi
Da nam svima sine;
Da živimo svi u slozi,
Sveti Savo ti pomozi,
     Počuj glas svog roda
     Srpskoga naroda!

Zdravo Sreme, Banate
I Srbijo Stara
Ravanice čuvaj nam
Telo Knez Lazara;
Crna Goro, sestro mila,
Zdravo i ti s nama bila,
     Da slavimo slavu
     Svetog Oca Savu.

Mileševo slavi se
Telom Svetog Save
Koga slave svi Srbi
S obe strane Save;
Sinan-paša vatru pali
Telo Svetog Save spali,
     Al' ne spali slave,
     Niti spomen Save.

Pet vekova Srbin je
u ropstvu čamio,
Svetitelja Save
Ime je slavio.
Sveti Sava Srbe voli
I za njih se Bogu moli.
     Pojte mu Srbi,
     Pesmu i utrojte!


NA SVETOG SAVU

Gde god ima srpsko dete
Venac slave danas plete,
Gde se srpski piše, zbori,
Tamo danas sveća gori.
Gde su srpske crkve, škole,
Danas Srpčad Boga mole
Da im pruži ruku svetu
Da dostignu željnu metu.
Slave deca svoju slavu
Carskog sina ― Svetog Savu.
Lica su im puna milja,
Jer ih Svetac blagosilja.


POTOMCI SVETOG SAVE

Kace nam se rasušile, bačve rastočile,
brašno nam se ubuđalo, čorba prokisla;
raž nam se zatravila, kosa uvašljivila,
vino se usirćilo, sirće izvetrelo.

Našu sveću gase, žetvu pale.

Mi smo u mastionicu Savinu pesak usuli,
od Takovskog grma kašike izdeljali.
Sve usijano, i osijano, i užareno — ugasili,
pa, u mraku, sabrano rasuli,
zašiveno rašili, pomireno zakrvili,
isceljeno ozledili, utešeno ucvelili,
nedeljivo razdelili.

Ljubomir Simović (1935)
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Februar 15, 2016, 02:15:20 am »

**

SVETI SAVA U PESMAMA
 

(Sveti Sava u narodnim i umetničkim pesmama, prikupio i sredio Uroš Džonić; Sveti Sava u umetničkim pesmama 1936—2007, skupili i priredili Aleksaidra Vraneš i Bojan Đorđević), urednik prof. dr Zlata Bojović, Društvo "Sveti Sava", Beograd, 2008, 597 str.

Kada je slepi guslar opevao početak Prvog srpskog ustanka, kroz njegovu viziju je grom na Savindan oglasio još jednu sudbonosnu "premjenu" u srpskoj istoriji. Ali, i vekovima pre Višnjićevih stihova, sveti Sava je Srbima bio oslonac i zaštitnik, učitelj i uzdanica. Pesme i priče prenosili su naraštaji, da bi sam "najnacionalniji naš svetac", kako kaže Veselin Čajkanović, postao simbol kulture, tradicije i duhovnosti svoga rada. U Savinoj biografiji sabiraju se istorija i mitologija, paganski koreni i pravoslavlje, slava i stradanja, snaga molitve i vere sa gnevom, milosrđem i znanjem. Od trena kada je Rastko Nemanjić zakoračio 1192. u ruski manastir na Svetoj Gori započinje njegova posvećenost srpskom narodu, koju će potvrditi i kao monah i kao arhiepiskop i kao pisac, osnivač bolnica i škola, svetac i čudotvorac. Celokupnu istoriju srpske kulture i umetnosti obeležio je Savin lik. On je davao nadahnuća živopiscima i ikonopiscima, slikarima i vajarima, srednjovekovnim književnicima, usmenim stvaraocima, duhovnicima i đacima, slavnim i zaboravljenim pesnicima iz svih naraštaja. Zato je osvrt na dela posvećena Svetom Savi hod kroz vekove srpske kulturne baštine, počev od Domentnjanovog i Teodosijevog žitija i Siluanovih stihova do arhitektonskog zdanja na Vračaru.

Nova knjiga Društva "Sveti Sava" uspostavlja upravo jedan takav luk kroz vremena poezije, inspirisane Savinim imenom, poetskom biografijom i okolnostima u kojima se pojedinac obraća pretku zaštitniku, bio on vučiji pastir, kulturni junak, princ, mučenik, svetac prosvetitelj, čuvar pravoslavlja ili sve to zajedno. Prvi put je 1935. Uroš Džonić priredio veliku pesmaricu Sveti Sava u narodiim i umetničkim pesmama, nastojeći da sabere na jednom mestu tekstove iz prethodnih zbirki "književnih časopisa, kalendara, almanaha i delimično iz novina". Pre deset godina ovaj Džonićev poduhvat je uvećan pesmama o svetom Savi, nastajalim od 1935. do 1997. Iza proširenog izdanja, koje su priredili Aleksandra Vraneš i Bojan Đorđević, ponovo je stajalo Društvo "Sveti Sava" i urednik prof. dr Zlata Bojović, čiji senzibilitet i zalaganja su podstakli i najnovije dopunjeno, impoznatno izdanje Sveti Sava u pesmama (Beograd, 2008).

Knjiga je sačinjena od nekoliko celina, kako ih je osmislio Uroš Džonić, te je prvi odeljak posvećen narodnoj poeziji. Varijante su preuzete iz različitih izvora, a raznolike su i po umetničkoj vrednosti i po autentičnosti. Osim Vukovih i Sarajlijinih zapisa veći deo odražava stanje usmenog pesništva iz poslednjih decenija 19. veka. Preštampana iz listova, zabavne i poučne periodike građa zapravo ilustruje prelazne forme "pevanja na narodnu", sa jačim ili slabijim udelom zapisivača, pa i urednika periodičnih publikacija. No, činjenica da su ih i njihovi tvorci i potonji čitaoci doživljavali kao jek ili eho usmenog stvaralaštva ovu rukovet čini dragocenim kulturnim svedočanstvom. Odrednice "narodna" i "umetnička" poezija i u ovakvom kontekstu više ističu osobenost stvaranja i trajanja dela, nego razliku u izvorištima inspiracije, pa i u estetskim dometima. Ali, nezavesno od lakoće osporavanja ove podele, koja je u novom izdanju već naslovom izbrisana, hronološki sled znatno obimnijeg korpusa potvrdio je prisutnost Savinog imena u raznim pesničkim formama, slojevitost i snagu tradicije kojoj su se vraćali i koju su bogatili naraštaji pesnika.

Savin pesnički životopis sklapa se od završne večernje stihire, tropara i službi, preko svetosavske himne, prepisa iz rukopnsnph pesmarica, kroz odlomke Kačićevog Razgovora, prigodnice spevane za obeležavanje školske slave. Raznolikost razmera, rime i ritma obuhvata biografske i legendarne detalje, raznorodne forme od lirskih spevova do molitvi, od deklamacija do metafora i simbola, čvrsto povezanih sa slojevima tradicije. Neretko se u dubini stihova uočavaju i folklorni modeli, mitski kompleks, istorijske pojedinosti iz Savinog života, ali i životne okolnosti u kojima se rađala sama pesma. Džonićeva knjiga i novo prošireno izdanje kroz mnogobrojne glasove pesnika otkrivaju i druge, zanimljive slike — sadržaje i sadržinu srpske periodike, udeo ove poezije u prosvetno-pedagoškom štivu, ali i odnos prema nacionalnoj istoriji i kulturi.

Različiti po obrazovanju i temperamentu, talentu i književnim strujama, pesnici su stvarali i u prigodnim i svečarskim trenucima, ali i u dramatičnim istorijskim okolnostima, svedočeći o tegobama kroz koje je prolazio čitav narod, ali i o ličnim sećanjima, bolima i nemirima. Himnično intonirani stihovi — Na dan Svetog Save, Na Svetoga Savu, Praznovanje Svetog Save nastajali su u predprazničnoj slavskoj živosti, i oni su veoma česti tokom decenija do Drugog svetskog rata. Koliko poezija odražava opštu društvenu i kulturnu atmosferu pokazuju usamljeni slični prigodni tekstovi, ispevani od 1935. do 2007. Ali, taj usko tematski raskorak još jače izdvaja motive i teme ove poezije, koji su kontinuirano prisutni u srpskoj književnosti. Najviše pažnje privlačili su bekstvo u manastir, Savina putovanja, hodočašća, dobročinstva, smrt i spaljivanje moštiju. Njegov životni put potpuno je približen sudbini srpskog naroda, onako kako je Brana Crnčević spojio Hilandar, ropstvo pod Turcima, seobu Srbalja i stravu Jasenovca.

Kao kroz opevanu istoriju i istoriju poezije, ogleda se sve što su drugi činili nama, ali i ono što smo sami sebi učinili. Ili, kako bi o tome posvedočio Ljubomir Simović:

"Mi smo u mastionicu Savinu pesak usuli,
od takovskog grma kašike izdeljali.
Sve usijano, i osijano, i ozareno — ugasili,
pa, u mraku, sabrano rasuli,
zašiveno rašili, pomireno zakrvili,
isceljeno ozledili, utešeno ucvelili,
nedeljivo razdelili."

Uz Savin život u tradiciji i poeziji, u pohvalama i molitvama, u rodoljubivom zanosu ili u pesničkoj ispovesti oživljava i svetonarodna Nemanjina loza i slava kosovskih vitezova, dvorišta seoskih škola, pejzaži Svete Gore, skroviti uglovi soba. Nekada pesma spaja vekove, nekad se usmerava na detalj, na Savine verige, ikonu, moć njegovog štapa ili vlast datu mu nad vodama, znanja koja je predavao Srbima. Zabelasa kroz stihove Mileševa, slute se zidovi Vatopeda, spokoj Studenice i sjaj Hilandara, mermerni stubovi koji su kao ukleti decenijama spajali nebo i zemlju na platou gde je nekad lomača primila sveto telo.

Kao lajtmotiv kroz vekove pesničkih zapisa odjekuju čežnje za boljim, običnim i mirnim životom, ali i vapaji za spasenjem i slogom, kako je uskliknuo Jovan Jovanović Zmaj:

"... Iz te sloge da ponikne
Nova sreća, nova slava.
Te da Srpstvo vaskoliko
jednom dušom kliknut" može:
Veliki smo, jer smo složni,
O, hvala ti, mili Bože!"

Iako na bezbroj načina udaljeni, mnogi stihovi se međusobno dozivaju i nastavljaju, možda i zato što stare i nove spaja ista sudbina. Tako je 1916. Nikola Vučetić ispevao u Lozani sledeću strofu:

"Rasut svet je po tuđini
Gorke suze on gde lije;
Luta kao list u tmini
Kad ga vetar zrakom vije."

Na samom početku 21. veka, učenica osnovne škole iz Dvorana, Marija Agatonović je svoj bol sročila u ispovest o napuštenim baštama božura i molitvu:

"Sveti, mi ne tražimo nemoguće,
samo povratak u rodni kraj,
da još jednom poljubimo prag kuće
i da iz pakla uđemo u raj."

Svakako da bi antologija pesama o svetom Savi, neko kritičko ili naučno izdanje dali drugačiju sliku o večitoj inspiraciji srpskih pesnika. Uostalom, već su savremenici u malobrojnim potpisanim i anonimnim prikazima isticali da Džonićeva knjiga ima karakter zbornika. I, upravo ovakva, obimna pesmarica, proširena antologijskim dodacima i podacima o novim izvorima, otkriva živost, neposrednost i toplinu, nekad učenost, nekada samo trud, ponekad majstorstvo i tajne stvaralaštva. Baš zbog toga u izobilju raznovrsnih stihova mogu pronaći svoje pesme isto toliko različiti čitaoci. Svi oni, tvorci i tumači, pesnici i čitaoci povezani su ovom knjigom na više načina.

Pretvarajući usmena kazivanja u metafore i vode rodne ponornice u vrelo svoje poezije, Vasko Popa je o Savi ispevao rukoveti zbirke Uspravna zemlja, koja je jednim delom i ovoga puta objavljena. Kroz jednu od Popinih pesama dok svetac hoda po "mračnoj zemlji":

"Putuje bez puta
I put se za njim rađa."

Iako je predanje ovom slikom "protumačilo" tok reke Save, pesnik je svečevom čudu dao moć da se svakodnevno ponavlja sasvim običnim smrtnicima. Ma gde da se nađemo, kao starosedeoci ili uskoci, sujetni ili smerni, zavađeni sa sobom i drugima, smireni ili pomireni, svi hodamo u neizvesno, na malenoj stazi koja za nama nastaje i nestaje. Tako su, uostalom, još jednom izjednačeni sa svojom publikom, čuveni i zaboravljeni, anonimni i proslavljeni pesnici. Svih 328 pesama posvećenih svetom Savi iz ove pesmarice dokazuju kako se prolaznost ipak povlači pred snagom duhovnog i kulturnog bogatstva, pred onim vrednostima koje je Društvo "Sveti Sava" i ovoga puta zaštitilo od zaborava.


Snežana Samardžija
Časopis Društva "Sveti Sava", Glavni i odgovorni urednik Prof. dr Zlata Bojović, Beograd, 2008.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: