Simeon Končarević (1751—1757)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski duhovni velikodostojnici « Simeon Končarević (1751—1757)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Simeon Končarević (1751—1757)  (Pročitano 6183 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: April 30, 2011, 01:02:50 am »

*




SIMEON KONČAREVIĆ

Končarević, Simeon, episkop dalmatinski (Benkovac?, Dalmacija, oko 1700 — Kijev, 26. VIII 1769)
 
Zbog nepostojanja pouzdanih izvora istoričari nisu saglasni u određivanju mesta i vremena njegovog rođenja, kao ni u prikazivanju prvih decenija njegovog života. Može se, ipak, sa velikom sigurnošću na osnovu posrednih izvora zaključiti da je rođen u Benkovcu, gde je njegov otac Jovan bio paroh i živeo sa suprugom Pavlinom od 1690. Pitanje njegovog školovanja ostalo je u istoriografiji sporno, ali je nesumnjivo da je osnovno obrazovanje stekao uz oca. Oženio se 1719. kćerkom harambaše Midasa iz Biovičinog Sela, koja mu je rodila sina Ignjatiju i umrla nedugo posle poroda. Verovatno je još za očevog života postao paroh u Benkovcu, a ovu službu, kako je sam napisao u jednoj predstavci, obavljao je preko dvadeset godina. U središte pažnje državnih vlasti i rimokatoličkih crkvenih krugova došao je 1729, kada je zajedno sa parohijanima sprečio ninskog biskupa Andriju Balbija, koji je smatrao da je nadležan i za pravoslavno stanovništvo na prostoru svoje biskupije, da u pratnji vojnika vizitira pravoslavnu crkvu u Benkovcu. Kako su tada još neki mirski sveštenici i monasi sprečili vizitacije svojih hramova i manastira, više njih je uhapšeno i zatvoreno u Zadru, gde su zadržani neko vreme. Ovo nasilje nije promenilo njihove stavove, pa je u Benkovcu 1731. održan opšti sabor, kako je ovo okupljanje nazvao ninski biskup. Na saboru je zaključeno da je potrebno da se za Srbe u Dalmaciji i Boki izabere episkop i odbačena je mogućnost da katolički episkopi vizitiraju pravoslavne hramove i time demonstriraju na simboličnoj ravni podređenost pravoslavnih vernika njihovoj jurisdikciji. Međutim, državne vlasti nisu bile spremne, uprkos povremenim popuštanjima, da suštinski izmene svoju versku politiku. Zbog toga je sa svojim srodnikom karinskim parohom Jovanom Končarevićem, petrovopoljskim protom Dimitrijem Kričkom i mnogim drugim crkvenim i narodnim prvacima pravoslavnih Srba potpisao predstavku koja je 1747. upućena mletačkim vlastima da ih podstakne da na odgovarajući način
reše pitanje verskih prava srpskog stanovništva u mletačkoj Dalmaciji i Boki (Risan i zaleđe Novog). Na tome su radili u Veneciji i predstavnici opštine Topla, koja je predstavljala političku zajednicu Srba u okolini Novog. Kada se više nije moglo odlagati rešavanje pitanja novog episkopa, jer su državne vlasti izdale akt po kojem nijedan pravoslavni sveštenik nije mogao da vrši službu bez saglasnosti nadležnog rimokatoličkog biskupa, predstavnici Srba iz Dalmacije i Boke rešili su da više ne čekaju dozvolu državnih vlasti i izabrali su ga za episkopa. Po naređenju srpskog patrijarha hirotonisan je 15. septembra 1751. u Trebinju. Tome je prethodilo njegovo zamonašenje, ali se ne zna pouzdano kada je i gde izvršeno. Njegov izbor za episkopa, kao i njegovo posvećenje od strane srpskog patrijarha, jedan su od prelomnih događaja u istoriji Srba u mletačkoj Dalmaciji i Boki (opštine Topla i Risan), jer su izvršeni na zahtev tamošnje srpske duhovne i svetovne elite. Ona je time pokazala svoju etničku i versku samosvest i spremnost da vrši pritisak na državne vlasti da srpskom narodu na teritoriji Mletačke republike priznaju verske slobode i pravo na sopstvenu crkvenu organizaciju. Značaj ovog čina odredio je i mesto samog izabranog episkopa u istoriji srpskog naroda. Njegov izbor i hirotonisanje izazvali su ogromno nezadovoljstvo rimokatoličkih crkvenih krugova, ali i proteste cetinjskog vladike Save, koji je pokušavao da krajeve oko Risna i Novog stavi pod svoju jurisdikciju. Mletački providur je tada saslušao novoizabranog episkopa preko sveštenika koji poznaje njegov ilirski jezik i rešio da on bude zadržan u Zadru u nekoj vrsti kućnog pritvora, a njegovu sinđeliju je poslao u Veneciju. Obaveštene o ovome, više vlasti su odlučile da bude izgnan iz Dalmacije, isto kao svojevremeno episkop Stefan Ljubibratić. Dalmaciju je napustio 17. aprila 1753. i prešao u pogranično srpsko selo Popinu u Habzburškoj monarhiji i, koliko je bilo moguće, nastavio da deluje kao nadležni episkop u svojoj eparhiji. Kada mu se ukazala potreba ili prilika povremeno je čak i prelazio na mletačku teritoriju.
 
Osećajući da je njegov položaj u izbeglištvu na duže vreme neodrživ, rešio je da se preseli u Rusiju, ali i da sa sobom povede određeni broj Srba iz Dalmacije. Zbog toga je poslao sina Ignjatiju da ispita uslove za naseljavanje, a po njegovom povratku, započeo je 1757. pripreme za seobu, koja je i ostvarena krajem leta i u jesen sledeće godine. Pouzdano su utvrđena imena 57 iseljenih Srba iz Dalmacije, ali ovaj spisak nije potpun. U Rusiji je boravio do početka septembra 1761, kada se sa sinom ponovo zaputio u Dalmaciju da vrbuje nove doseljenike, što je sa stanovišta mletačkih vlasti predstavljalo antidržavnu delatnost. Njegova druga misija nije bila uspešna i vratio se u Kijev krajem 1762. i nastanio u Petropavlovskom manastiru, gde je i umro. Tokom boravka u Rusiji pribavljao je knjige i utvari, koje je potom slao crkvenim ustanovama pravoslavnih Srba na raznim područjima.

 
IZVORI: Johan Friederich Le Bret, Stammlung von Urkunden, die Griechen in Dalmatien und Albanien betreffend, MGSK, I, Ulm 1771, 221—228, 250—252; Johan Friederich Le Bret, Fortsetzung der Beiträge zur griechisch-dalmatinischen Kirchen-Geschichte, MGSK, III, Frankfurt, Leipzig 1773, 487—490; Gerasim Petranović, Писмо патріарха србскогъ Атанасиія, коимъ опуномоћава Митроп. Босанскогъ Гаврила да посвети за Владику Кончаревића, SDM, 1862, br. 21, 152—153; Jevto M. Milović, Zbornik dokumenata iz istorije Crne Gore (1685—1782), Cetinje 1956; 215, 222; Marko Jačov, Spisi Tajnog vatikanskog arhiva XVI—XVIII veka, ZIJKSN, 1983, knj. 22, 265—266.
LITERATURA: Ilija Rusović, Епископъ Симеонъ Кончаревићь, SDM, 1847, br. 12, 138—139; Gerasim Petranović, О православнымъ Далматинскимъ Епископима, SDM, 1861, br. 20, 219—226; Dušan P. Berić, Zapisi popa Silvestra iz Islama sredinom XVIII vijeka, PKJIF, 1962, sv. 3—4, 161; Dalmatinski episkop Simeon Končarević i njegovo doba. Spomenica o 200-godišnjici njegove smrti (1769—1969), Beograd 1970, 17—22, 24, 27—51, 54, 56; Aleksandar Forišković, Ruske knjige Simeona Končarevića namenjene Srbima, ZMSKJ, 1975, br. 23, 179—180; Marko Jačov, Venecija i Srbi u Dalmaciji u XVIII veku, Beograd 1984, 57—98.

 
V. S. Dabić
Odabrane biografije (tom V) | Matica Srpska

Portret Simeona Končarevića, rad Vojislava Bilbije
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: April 30, 2011, 01:07:36 am »

*

SIMEON KONČAREVIĆ


episkop dalmatinski

Kada je pravoslavna crkva u Dalmaciji odlaskom episkopa Stefana (Ljubibratića) za episkopa kostajničkog, 1725, ostala obezglavljena, pojavio se na njenom čelu sveštenik Simeon Končarević.

Simeon Končarević je rođen u selu Karinu od roditelja Jovana, paroha benkovačkog, i majke Pavline. Učio je kod svoga oca, pošto bogoslovije nije bilo, a potom se školovao u Zadru i Mlecima, gde je naučio "talijanski, a u manjoj mjeri i latinski jezik. To je u ono vrijeme smatrano za veću intelektualnu naobrazbu." Za đakona i prezvitera rukopoložio ga je episkop Stefan (Ljubibratić) i postavio za parohijskog sveštenika u Benkovcu. Za protoprezvitera ga je proizveo mitropolit crnogorski Sava (Petrović) na Malu Gospojinu 1735. Zbog odbrane pravoslavne vere proveo je nekoliko meseci u zatvoru, to je uvećalo njegov ugled kod Srba u Dalmaciji. Posle toga "Končarević se brzo razvijao u snažnu i zapaženu ličnost daleko van granica svoje parohije" Na velikom crkveno-narodnom zboru, održanom na Vavedenje 1750. godine, na Dalmatinskom Kosovu, protoprezviter Simeon Končarević je jednoglasno izabran za episkopa dalmatinskog, o čemu je izvešten i patrijarh pećki Atanasije (Gavrilović). Patrijarh Atanasije je ovlastio mitropolita dabrobosanskog Gavrila, 21. avgusta 1751, da Simeona posveti za episkopa. Pošto je Simeon pred Božić 1750. u manastiru Krupi primio monaški čin, 15. septembra 1751. ga je mitropolit Gavrilo, uz sadejstvo još dvojice episkopa, posvetio za dalmatinskog vladiku.

Episkop Simeon je iz Benkovca upravljao svojom eparhijom, dovodeći u red hramove, organizujući okružne protoprezvitere i radeći na podizanju nivoa prosvete. Pod vođstvom episkopa Simeona "dalmatinski su Srbi, u ljutoj borbi sa neprijateljima, odoljeli i žestini gonjenja i bjesnilu stradanja," ali su državne vlasti prognale episkopa Simeona iz Dalmacije u Liku 19. aprila 1753. godine. Nastanio se u selu Popini i odatle je još četiri godine upravljao preko arhimandrita Nikanora (Rajevića), svoga egzarha, svojom eparhijom, a sva rukopoloženja je vršio u Lici. Kada je video da se neće moći vratiti u svoju eparhiju, episkop Simeon sa grupom mlađih eparhijana krenuo je u Rusiju i nastanio se u tamošnjoj Novoj Srbiji. Svoj boravak u Rusiji je koristio da sa stanjem srpskog naroda u Dalmaciji upozna cara i Rusku pravoslavnu crkvu.

Nakon nekoliko godina episkop Simeon je odlučio da se vrati u svoju eparhiju. Krajem aprila 1762. godine stigao je u Medak, a zatim je došao u Popinu. Međutim, na intervenciju turskih vlasti, koje su saznale da jedna grupa Srba iz Bosne želi da se iseli u Rusiju, episkop Simeon je uhapšen i proteran u Rusiju. Nastanio se u Petropavlovskom manastiru u Kijevu, gde je umro 26. avgusta 1769. godine. Bavio se i književnim radom. Episkop Simeon je napisao dragoceni Ljetopis građanskih i crkvenih događaja, koji će kasnije poslužiti episkopu dalmatinskom Nikodimu (Milašu) da napiše svoje kapitalno delo Pravoslavna Dalmacija.
 
Tekst: Eparhija dalmatinska
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Mart 15, 2013, 01:49:58 am »

*

VLADIKA SIMEON KONČAREVIĆ I NJEGOV LETOPIS


Najistaknutija ličnost u dalmatinskom srpstvu XVIII veka, Simeon Končarević nije podjednako poznat po svojim dvema delatnostima. Končarević, kulturni radnik i pisac, nije tako poznat kao Končarević, nacionalni borac i branilac svoje crkve pod mletačkom upravom. Ovaj Končarević, očuvan i u narodiom sećanju, sa zasluženim imenom, koje je poneo: Mnopostradalni episkop Simeon dalmatinski, dobro je proučen u pisanoj istoriji i prikazat je u slici, na kojoj je dovoljno učiniti male popravke, pa da ona bude potpuno tačna. Obratno tome, Končarević pisac, k tome još i jedini srpski dalmatinski pisac XVIII peka, ranije potpuno nepoznat, i danas je slabo poznat. U koliko se sme kazati, da je napisana istorija srpske književnosti u XVIII veku, Končarević nije u nju uveden. Nezasluženo, iako Končarevićevi spisi nisu još štamnani! Stariji srpski dalmatinski pisci, također, nisu u svojim radnjama ostavili dokaѕe o tome, da su znali za Končarevićev književni rad.

Prvi je na redu Gerasim Zelić, kao vremenski najbliži Končareviću. Rođen sredinom XVIII veka, Zelić bi, kao pisac, skoro mogao i sam pripasti tom veku. U svom Žitiju Zelić, na nekoliko mesta, spominje Končarevnća. Ali nigde kao pisca. Zelić je prvi put bio u Rusiji već god. 1787, malo vremena posle Končarevićeve smrti. Bio je i u Kijevu, mestu gde je Končarević umro. Možda je u Petropavlovskom manastiru pohodio i grob "svetopočivšeg arhijereja Končarevića" čiju "istoriju zna vrlo dobro, koga su Venecijani hoćeli metnuti u tamnice, da ne bude iz Krupe utekao u Liku, pod austrijsku zaštitu; i to samo iz tog uzroka, što je bez dozvoljenija republike učinjen episkopom od patrijarha Arsenija Brkića." Možda je Zelić posetio biblioteku tog manastira, u kojoj su se tada, nedvojbeno, nalazili Končarevićevi rukopisi. A što ih Zelić nije video, uzrok može biti samo u tome, što se je nalazio u stanju, koje je on ovako ocrtao u "Predisloviju" (predgovoru) svog "Žitija": "Glava se zavrti čoveku, kad pomisli, šta je do danas biblioteka, šta li je svakojakije knjiga".

Zelić zna istoriju Končarevićeve skupocene pošiljke crkvenih knjiga i stvari, izmoljenih od carice Jelisavete Petrovne i namenjenih dalmatinskim crkvama i manastirima, koje su zastale i dugo ležale u Lajpzigu, dok ih jedan Zelićev "hudi patriota" iz rodnog mu Žegara, kome ne kazuje imena — a zvao se Jakov Ljubičić — nije predigao iz Lajpziga, prevarivši Potemkina, preneo u Trst, rasprodao ih, pa sa novcem prodaje otvorio sebi veliku žitarsku trgovinu u Koprivnici. To je sve, što je Zelić napisao o Končareviću.

Mlađi od Zelića, ali od njega bolji, naši pisci starijeg vremena, Dr. Vožidar Petranović, brat mu episkop Gerasim, mitropolit Đorđe Nikolajević, koji su kao urednici "Srpsko-dalmatinskog Magazina" proučavali prošlost dalmatinskog srpstva i dali za to valjanih priloga, nisu nigde našli ni spomenuli Končarevića, kao kulturnog radnika svog vremena i pisca. Pišući biografije pravoslavnih dalmatinskih episkopa, Gerasim Petranović napisao je u "S.D. Magazinu" god. 1861 biografiju Vladiks Simeona Končarevića, u kojoj nema ni gole napomene, da je on ostavio iza sebe pisane radove. Dajući god. 1845, a to je godina rođenja Nikodima Milaša, jedan mali prilog o prošlosti šibeničkog opštestva, patriotski zabrinut, Božidar Petranović je pitao: da li će se ikad roditi "Srb Dalmatin", koji će napisati istoriju dalmatinskih Srba? Ova tri pisca bili su živi god. 1869., kad je izišla II-a knjiga "Ogledalo književne povjesti jugoslavjenske" Šime Ljubića. Tu ima beleška, da "Končarevićevi spisi još leže u rukopisu". Nju ovi naši stariji pisci nisu ni zapazili. Te je godine Nikodim Milaš učio u Kijevu Duhovnu Akademiju, koju je završio g. 1871 kao magistar. Ni on, koji se je posle izradio najjači srpski dalmatinski istorijski pisac, nije tada, a ni dugo posle toga znao, što je Šimo Ljubić znao i zabeležio u god. 1869 da je Simeon Končarević bio pisac i da "njegovi spisi još leže u rukopisu". Pred konac 90-tih godina prošlog veka, zasnovavši radnju o istoriji praposlavnee crkve u Dalmaciji, a naslućujući, da bi u Končarevićevim spisima mogao naći pomoćni materijal barem za ono vreme, koje je bilo blizu Končarevićevom vremenu, dao se je Milaš na traženje Končarevićevih rukopisa po belešci, koju je i njima ostavio Šime Ljubić. Tako je Mllaš u svesci za avgust g. 1897 "Glasnika pravosl. dalmatinsko-istarske eparhije", mogao objaviti pronalazak Končarevićevog rukopisa. On je to učinio na jedan tajanstveni način, kao da je rukopis dobio, u jednom debelom paketu, od jednog prijatelja iz K. Danas, nema više razloga, da se čuva ta tajanstvenost, tada potrebita Milašu, koji je upravo u to vreme, kao zadarski vladika, bio postao episkop "prestolnago grada Vieni". Milaš je primio Končarevićev rukopis u Beču, od ruskog poslanika, i njemu ga je, također u Beču, povratio, posle nego je uzeo jedan tačni i verni prepis. Objavljujući srećni pronalazak tog dragocenog rukopisa, Milaš je dao ošpiran opis istog sa kratkim svojim mšiljenjem o izvorima, koje je Končarević mogao imati i koje je upotrebio za svoju istorijsku radnju. Zato, što rukopis nije imao naslovnog lista, a njegov je sadržaj isključivo istorijski, svetskih i crkvenih događaja, više ovih nego onih, Milaš je dao rukopisu ime Ljetopis građanskih i crkvenih događaja. To objavljenje pronalaska Končarevićevog rukopisa, Milaš je zaključio sa rečima: "Rukopis je ovaj pravo blago za dalmatinsku prošlost, i svakako će trebati naći načina da se naštampa".

Četiri godine iza toga, Milaš je izdao opsežni istorijski pregled "Praposlavna Dalmacija", za koji se je, uglavnom, oslonio na Končarevićev rukopis, lojalno priznavši, da mu je taj rukopis bio glavni izvor njegove radnje. Ova je imala široki prijem i bila je predmet razvovrsnih ocena. Pa ipak, ni visoki naučni autoritet Nikodima Milaša, ni raširenost te njegove radnje, nisu dopripeli, da se raširi i ime Simeona Končarevića kao srpskog istorijskog pisca XVIII veka. Pisac Končarević ostao je i dalje slabo poznat! Kad je g. 1909, u izdanju Srpske Kraljevske Akademije, izišla velika radnja Jovana Skerlića "Srpska književnost u XVIII veku", za Končarevića, istorijskog pisca, nije se u njoj našlo ni toliko mesta, koliko je bilo dovoljno za prost navod njegovog imena. Istina je, da je u ovoj Skerlićevoj radnji reč samo "o ćirilovskoj književnosti pravoslavnih Srba u Južnoj Ugarskoj, sa izuzetkom crnogorca Vasilije Petrovića". Za malu knjigu ovog Petrovića "Istorija o Černoj Gori" Skerlić ima porazan sud, da je bez istorijske i književne vrednosti, zanimljiva samo kao prilog za proučavanje mistifikatorske i avanturističke piščeve ličnosti. Kad već Skerlić nije hteo učiniti izuzetak i za Končarevića, koji nije bio ni mistafikator ni avanturista, a čiji spis ima, ipak, i istorijsku i književnu vrednost, mogao ga je barem negde spomenuti. Možda pod velikim poglavljem "Ruski uticaji", jer su i dalmatinski Srbi osetili ruske uticaje, jednom čak po zvaničnoj ruskoj diplomatskoj intervenciji (g. 1762) kod mletačke vlade, i to ne bez veze sa Končarevićem, koji je tada već bio u Rusiji. Končarević je mogao biti spomenut pod tim istim poglavljem Skerlićeve istorije, pored Dionisija Novakovića, budimskog vladike, za koga Skerlić ne zna da je bio dalmatinac i da je morao naslediti prognanog Končarevića na dalmatinskom vladičastvu, ili pored onog Evstatija Skerletova, prof. Duh. Akademije Kijevske, za koga Skerlić zna, što mi u Dalmaciji ne znamo, da je bio dalmatinac. Ruski uticaju među Srbijma pokazali su se i u onom pokretu selenja Srba u Rusiju iz prvih godina druge polovine XVIII veka, koji nije bio ograničen na Srbe u "Južnoj Ugarskoj", jer se je odrazio i u Dalmaciji. Kada u Skerlićevoj istoriji ima reči o tom pokretu, u vezi sa radom Pavla Julinca, pisca jedne male istorije slaveno-srpskog naroda, štampane u Mlecima g. 1765, a i nezavisno od rada tog Srbina, koji je bio u ruskoj službi, tad je, svakako, moralo biti reči i o Srbima dalmatinskim i o Simeonu Končareviću. Skerlić je u Gerasima Zelića Žitiju zapazio, da je ovaj dolazio u Rusiji u doticaj sa generalom Zorićem, koji je od blagodati, primljenih od Carice Katarine, ustanovio u Šklovu jednu oficirsku školu, u koju je Zelić poveo biosvog sestrića Lazara Dupora. Skerlić je, nadalje, morao zapaziti u Žitiju da je Zelić tražio i našao u Rusiji svog komšiju iz sela Medveđe, koji je, nemajući one Zorićeve fizičke vrline, koje je tako vatreno volela Carica Katarina, isterao u Rusiji samo do majorskog čina, dok je i Zorićev brat David, koga Zelić zove po imenu Onarančić, postao general. Ovog majora Škorića spominje Gerasim Petranović u Končarevićevoj biografiji, navodeći za njega da je bio u onoj grupi od 80 familija srpskih dalmatinskih, koje su g. 1764. sa Končarevićem preselile u Rusiju.

Pun pohvalnog samopuzdanja, Skerlić je u predgovoru svoje Istorije srpske književnosti XVIII veka o sebi dao ovu ispovest: "Ja mislim, da sam u glavnom upotrebio sve što je napisano o istoriji i književnosti našoj u XVIII veku.'' Stoga, što bi ovoliko, koliko smo dovle kazali, moglo izgledati malo za sud o neosnovanosti mišljenja, koje je Skerlić imao o svojoj knjizi u pitanju iscrpnosti upotrebe pisanih izvora o istoriji i književnosti našoj u XVIII veku, mi bi morali dati još dokaza o tome, da ima još mnogo toga napisanog, što Skerlić nije upotrebio, jer mu nije bilo poznato. Ali, ima nešto, što je za nas u Dalmaciji bilo najbolnije, što je ispalo iz Skerlićeve radnje zato, jer mu je bilo nepoznato. To su srpski napori u Dalmaciji za osnivanje škola. Ti napori, jednovremeni naporima Srba u Južnoj Ugarskoj, koje je sa simpatijom Skerlić prikazao u svojoj radnji, jednako su lepi, a možda i još simpatičniji, s obzirom na manju snagu, brojčanu i ekonomsku, dalmatinskih Srba. Na tom radu, u njegovim počecima, imao je učešća i Simeon Končarević. U Srp. Dalm. Magaѕinu ima i štampanih isprava o tome, i to vanredno lepo napisana molba dalmatinskih Srba mletačkoj vladi, da im dozvoli otvoriti male i srednje škole sopstvenim sretstvima, i odbijanje te molbe od strane mletačke vlade sa nekulturnom motivacijom, da interesi države zahtevaju, da Srbi u Dalmaciji ostanu u stanju neprosvećenosti, ili da samo dobiju po koju školu, u kojoj se, sem slabog čitanja i pisanja, ništa više ne bi dalo naučiti. Ako bi se htelo kazati, da ni ovim nije još dat pun dokaz za naše mišljenje o tome, da Skerlić nije upotrebio sve što je napisano o istoriji i našoj književnosti u XVIII veku, mi možemo dokazati, da Skerlić nije upotrebio čak ni ono, što je sam napisao. Ništa nije tačnije u njegovoj istoriji od utvrđenog suda, da je Dositej Obradović centralna ličnost srpske književnosti XVIII veka. Ništa opravdanije od onog detaljnog proučavanja, koje je Skerlić posvetio Dositeju, kao osnivaču srpske književnosti, jednom od najmodernijih pisaca naših. Početke izgrađivanja te centralne ličnosti srpske književnosti XVIII veka, sam Skerlić ovako ocrtava: "Bavljenje Dositejevo u Dalmaciji bilo je vrlo važno po dalji njegov rad. Tu, živeći u čistoj narodnoj sredini, imao je prilike da izbliza pozna narod, prouči sve njegove potrebe, izmeri sve zlo, koje dolazi od neznanja i bede. Tu je učeći decu, počeo pisati bukvice, ižice, hristoitije, i to sve na narodnom jeziku, i to na jeziku jednog kraja, gde se vrlo lepo i čisto srpski govori. U malome, njegova književna delatnost počinje od bavljenja u Dalmaciji.'' Ova tačna konstatacija upućivala je Skerlića na Dalmaciju, da i u njoj traži predmete za srpsku istoriju i književnost, koje je on hteo obraditi. Bez toga, njegova je radnja morala izići sa slabostima, koje nisu male i neznatne. Tako se, samo u nepoznavanju dalmatinske srpske istorije i književnosti, može naći i uzrok tome, što je Skerlić, popisavši literaturu, koju je upotrebio za svoju velku radnju o Dositeju Obradoviću, naveo jedan članak Nikole Tomazea iz br. 65. g. 1845 u Gazzeta di Venezia, preveden u Serbskim novinama, a ispustio onu sjajnu odbranu Dositeja Obradovića, koju je, u književnom megdanu sa snažnim Tomazeom, izneo Božidar Petranović.

Magazin Sjeverne Dalmacije, 1934. god

Dr. Nikola Subotić

Objavljeno u časopisu EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 21
eparhija dalmatinska
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: