Čedomir Popović (1896—1991)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Solunski ratnici « Čedomir Popović (1896—1991)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Čedomir Popović (1896—1991)  (Pročitano 7804 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Oktobar 23, 2013, 02:41:38 am »

**




ČEDOMIR POPOVIĆ
(Barzilovica, 28.02.1896 — 27.10.1991)


SLIKA KOJU JE VIDEO SVET

... To je bila tragedija jedne mladosti, branje tek stasalih cvetova jedne zemlje, surova drama o kojoj će govoriti svet, a koja će neprijatelju pružiti nadu da je uništio srpski narod, da je satro njegovu vojsku, sahranio njegov podmladak ...

... U to vreme, od januara 1916. godine, jedna slika je obilazila svet. Prenosile su je novine, svuda je izazivala sentimentalno raspoloženje, jer je uz sliku išao ovaj potpis: "Ovaj vojnik je simbol patnje i stradanja srpskog naroda". Rečeno je, pri tom, da je slika načinjena na ostrvu Vido, koje će ubrzo dobiti još jedan naziv — Ostrvo smrti ...

... To je bila slika aveti: na gomili kostiju komadi odeće, šinjel dopire do zemlje, o ramenu torba ... Na glavi velika, ko zna čija, šaljkača, pokrila čelo, doprla do obrva. Lice ispijeno, mučeničko, slomljeno nedaćama ... Na tom licu ogledala se istorija patnje naroda. Na ranjavim nogama koje klecaju od gladi i umora, opanci vezani oputom ...

... Ime tog mladića koji nije imao ni dvadeset godina, nije objavljeno. A i da jeste, svetu ne bi ništa posebno značilo, jer avetinjski lik je — rekao sve. Tu sliku je načinio jedan francuski lekar...

Čedomir Popović, zemljoradnik iz sela Barzilovice kod Lazarevca, čuvao je svoju fotografiju, ali je nikome nije pokazivao. Preživeo je sve nedaće, napustio je ostrvo Vido, otišao na oporavak u Bizertu i odatle na Solunski front, gde je u prvim borbama, u septembru 1916. godine bio ranjen. Jedanaest godina po završetku rata, na jednom skupu ratnih vojnih invalida u Lazarevcu, kad mu se učinilo da i najveće ljudske muke padaju u zaborav, Čedomir je izvukao svoju godinama čuvanu fotografiju i uzviknuo:

— Ovako smo izgledali! Ovo sam ja, da znate, na ostrvu Vido. Slikao me jedan francuski lekar, više sa željom da ima uspomenu na strašne dane, nego da njome gane svet ...

... Nekoliko dana kasnije i u Beogradu se saznalo da je živ čovek sa one strašne fotografije, pa su novinari pohitali da o tome obaveste svoje čitaoce ...

... Ubrzo potom, na adresu Čedomira Popovića stiglo je neobično pismo.

" ... Ja sam onaj rezervni kapetan prve klase koji vas je na Sv. Luku, 18. oktobra 1915. godine, kao zastupnik komandanta puka, poveo iz Čačka i doveo do Kosovske Mitrovice, a potom sam tu puk predao majoru Vladimiru Miloševiću. Onda sam bio komandant drugog bataljona u istom (Drinskom) puku sve do Fijere. Dakle, Vi ste bili na tom putu pod mojom komandom ..."

... Potpisnik ovog pisma bio je Vladimir Radojević koji će nešto kasnije sa Dobrosavom Milenkovićem napisati knjigu "Propast srpskih regruta", koju je 1967. godine izdala Srpska akademija nauka. Vladimir Radojević nije dočekao da vidi svoje delo — umro je 1949. godine — pa je mukotrpno sakupljanje građe i obrađivanje likova nastavio Dobrosav Milenković ...

... Pri kraju knjige objavljena je i ona čuvena fotografija na kojoj se vidi da je Čedomir Popović, kad je preko Albanije stigao do Krfa — ličio na avet ...

... Čovek čija je fotografija obišla svet — živ je i često napušta svoju rodnu Barzilovicu da bi posetio bojišta iz prvog svetskog rata i klanjao se senima palih. Jer, on zna da je svaki pedalj zemlje natopljen krvlju ...

... Kad je one nesrećne 1915. godine počelo povlačenje vojske i naroda, krenuli smo i mi regruti. Neki još nisu bili stasali za vojsku, ali su morali da krenu da ne bi pali neprijatelju u ruke. Vodili su nas rezervni oficiri. O nama se nije brinulo kao o boračkim jedinicama. Mi nikome nismo mogli da pružimo otpor. Nismo imali ni oružje. Jedini naš zadatak bio je da sačuvamo glave, kako bi nesrećna zemlja, kasnije, ako joj se ukaže prilika, mogla da računa na nas ...

... Koliko nas je bilo? Ko bi to mogao da zna. Možda istoričari. Oni koji i sada preturaju po papirima i tragaju za detaljima koji mnogo govore. Priča se da je oko dvadeset hiljada mladića zauvek ostalo u albanskom kršu ... Zavejali su ih snežni vetrovi. Bio sam svedok njihovog nestajanja, njihovog tihog umiranja ...

... I ja sam posustajao, zaostajao, vukao se, spavao u hodu, grickao zrnevlje kukuruza. Ledilo mi se telo, ledila mi se duša, usta sam punio snegom da bih zavarao glad ... Ali, išao sam dalje. Ložili smo uz put vatre — da se malo ogrejemo i da, kad smo imali retku sreću da dobijemo malo brašna, zamesimo testo kišom i zapretemo ga u vatru. Kako je to bilo je strašno! Jedne večeri, sećam se, posle trodnevnog gladovanja, dobili smo malo brašna. Pregršt za četvoricu. Iskupili smo se pored vatre, dok je kiša pomešana sa snegom sipala. Jedan je zamesio testo, a mi smo buljili u vatru, čekajući da se ispeče. Mljackali smo ustima i unapred uživali u zalogajima vrućeg hleba ... Skrhani umorom, zaspali smo ... Probudili smo se uzoru. Vatra je dogorevala. Naš hleb se pretvorio u ugljevlje ... Išli smo sve dalje i dalje, nošeni samo jednom mišlju: ima li kraja našim patnjama ...

... Kretali smo se sporo vukući se po snegu, i ja sam, ne znam zašto ni kako, mislio o zelenim livadama Barzilovice. Pričinjavalo mi se da vidim jaganjce kako se igraju kraj jednog bunara. Proveravao sam u takvim prilikama sebe — da li sam pri čistoj pameti. Glasno sam izgovarao svoje ime, prezime, godinu i mesto rođenja, pominjao ime majke, oca, svojih drugova ... Posle sam shvatio zašto to radim. Mnogi od ovih mladića koji su bili u toj nemoj koloni, bili su toliko izgubljeni da ni svoje ime nisu znali da kažu. Tako su ostali u snegu kao neznane žrtve gladi i zime...

... Znate li koliko sam pešačio od Lazarevca do Valone, gde su nas ukrcali u brodove? Tačno tri meseca i šesnaest dana! Ali, moram da ispričam jedan detalj, jedan događaj koji me i danas muči. Bili smo u varošici Fijeri. Sećam se: Božić ... Dobili smo na taj dan — kačamak. Očima da jedeš ... Topao, pa još sa maslom ... Kako je sve okolo mirisalo, kao da smo se odjednom našli u nekoj raskoši ... Zamislite: kačamak sa maslom, pa još vruć, puši se ... Smažem jednu porciju ... Znam, nemam pravo da ponovo stanem u red, ali — gladan sam ... Vidi se to, čini mi se, iz mojih očiju, po pokretu ruku. Gladan sam ... Stanem u red ... Primeti to jedan oficir, pa meni — šamar! Pao sam kao sveća, nisam mogao da se podignem dugo ... Lako me je tada bilo srušiti, bio sam kost i koža ... Nešto kasnije, upravo koji dan nakog tog događaja, slikaće me onaj Francuz ... Nikad taj šamar nisam mogao da zaboravim ... Ipak, pogrešio sam: to je bilo tuđe sledovanje. Da sam ga uzeo, drugi vojnik bi ostao gladan. A da nije bilo šamara, siguran sam da bi još neki izgladneli vojnici sledili moj primer ...

... Začudo, možda, sve sam zapamtio. Znam da su nas ukrcali u lađu, pamtim čak i poglede francuskih mornara — bili su prijateljski. Možda su nas žalili, možda su mislili da je naša mladost zauvek ugašena, da nikad više nećemo moći da budemo ljudi i vojnici, da je u nama slomljena snaga... A mi se nismo dali ... Pamtim i dolazak na Krf, pa kraću plovidbu do Vida ... Bože, šta sam sve video na Vidu — kakve slike užasa i nesreće ... Kako su umirali moji drugovi, dvadesetogodišnjaci, koji još nisu naučili ni da rukuju oružjem, nikoga nisu ubili ni ucvelili ... Svakog dana na stotine mrtvih ... Pričali su nam da su ih sahranjivali tu, na obali, na malom groblju ... A groblje je bilo malo, više nije bilo mesta, pa su ih bacali u more ...

... Onog dana, kad sam stigao na Vido, zaustavi me jedan Francuz. Hteo da me slika. Nisam se protivio, mada sam jedva stajao na nogama. Čudio sam se zašto me slika — šta je to na meni neobično. Nisam imao ogledalo, pa nisam mogao da vidim kako izgledam ... Posle nekoliko dana, dok sam ležao u šatoru, u nekoj bolnici, doneo mi je sliku. Nisam je nikom pokazivao ...

... A taj Francuz je bio dobar čovek, bio je lekar i svakog dana sam ga viđao. Dolazio je do mog kreveta, zagledao me, gledao kako jedem ... Svakog jutra se osmehivao, bilo mu je milo što se oporavljam. Donosio mi je pomorandže ...

... Posle, kad sam malo ojačao, otišao sam u Bizertu. Tu smo, najpre, bili pod šatorima, pa posle u lepim zgradama. Hrana je bila odlična. Vežbali smo, marširali, učili gađanje, spremali smo se za poziv ratnika. Naša želja da se nađemo na frontu bila je jača od svega, čak i od onih slika stradanja koje smo nosili u sebi... Do nas su dopirale priče s fronta o teškim borbama koje vode naši vojnici i mi smo želeli da u njima učestvujemo ...

... Posle oporavka stigli smo na Solunski front. Našao sam se u prvoj četi drugog bataljona 14. pešadijskog puka. Onu fotografiju nisam hteo da pokažem nikom, čak ni komandiru čete Aleksi Ružičiću, koji je bio divan čovek i koji me je mnogo voleo. Sliku sam umotao u maramicu i nisam je vadio. Učinio sam to samo jednom, krišom, uoči bitke na Gorničevu. Gledao sam sliku i govorio sebi: kad si preživeo Albaniju i Vido, preživećeš sve bitke ... A ova na Gorničevu bila je strahovita. Jurišali smo na bajonet, i ja sam, drugog dana bitke, bio ranjen u ruku...

... Posle oporavka i lečenja u bolnici, našao sam se ponovo na frontu. Ali, sudbina mi nije bila baš naklonjena. Na položaju Starkov Grob bio sam ponovo ranjen u ruku: šrapnel mi je odneo deo šake — i nisam više mogao da se služim puškom. Bio sam invalid. Moje ratovanje je bilo završeno...

... Nisam imao sreću da sa borcima delim radost proboja Solunskog fronta. Nisam bio među onima koji su jurišali u otadžbinu, razbijajući i goneći one koji su govorili da je srpska vojska zauvek uništena, da je njen podmladak ostao u bespuću albanskog krša ... Došao sam kasnije, u konvoju invalida ...

... Ne treba se čuditi što sam onu fotografiju sa Vida godinama čuvao, ne pokazujući je ni svojim ukućanima. Pa, znate, ja sam imao dvadeset tri godine, bio sam momak, i bojao sam se — hoće li me hteti devojke kad vide kako sam ranije izgledao ... Ali, kad su ljudi počeli da zaboravljaju muke koje smo pretrpeli na putu kroz crnogorski i albanski krš, kad je Vido počeo da tone u zaborav, izvadio sam tu avetinjsku sliku i pokazao je.


Čedomir Popović živi u svom domu u rodnoj Barzilovici. Mladost mu je bila nesrećna, puna patnje i bola, ali on o njoj s ponosom govori. Na zidu, u ramu, okićena bosiokom, stoji ona njegova strašna fotografija sa Ostrva smrti. Svima koji dođu u ovaj dom, on priča o patnjama svog naroda, njegovoj surovoj i slavnoj epopeji.

Antonije Đurić




Antonije Đurić
SOLUNCI GOVORE
osmo izdanje
NIRO "KNJIŽEVNE NOVINE"
BEOGRAD, 1989.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Oktobar 23, 2013, 03:18:28 am »

*

FOTOGRAFIJA OGLEDALO PATNJE SRPSKOG NARODA

Selo Brezilovice kod Lazarevca. Prema seoskom groblju, smještenom na blagoj uzvisini, žurno i žustro korača seljak Slobodan Malinković. Njegova šajkača promiče između spomenika i zaustavi se kod jednog ovećeg. Seljak skide kapu, prekrsti se tri puta i poljubi sliku na spomeniku od crnog mermera.

Bio je veliki srpski junak, dobar čovek i pažljiv komšija. Nikad se ni oko čega nismo zavadili. Mnogo dobrog mi je u životu učinio. Zato, kad prođem pored groblja pomenem ga za pokoj duše — govori Malinković stavljajući na glavu pohabanu šajkaču.

Na prednjoj strani spomenika fotografija Čedomira Popovića (1896—1991). Ispod natpis — solunac.

Poleđinu spomenika krasi mala crna mermerna pločica sa fotografijom iscrpljenog srpskog ratnika iz Prvog svjetskog rata i tekst ispod nje "Kostur sa Vida".    

— Ovdje počivaju kosti čoveka, koji je sa 19 godina pregazio albansku Golgotu, lečio se na ostrvu Vidu i u Bizerti, preživio pakao Solunskog fronta i u pobedničkoj koloni srpske vojske stigao 1918. godine u svoje rodno selo kod Lazarevca — priča publicista Milorad Đoković.

Đoković je 1994. godine objavio knjigu "Kostur sa Vida" u kojoj je zabilježena ispovijest ovog neobičnog srpskog ratnika.

— U  ovoj knjizi je objavljena slika koju je video svet u toku 1916. godine. Ona je predstavljala čoveka - kostura, teškog samo 23 kilograma, odevenog u rite, sa velikom šajkačom, torbom obešenom o levom ramenu, koju jednom rukom pridržava. Na nogama pocepani opanci vezani oputom... Avetinjsko lice, oči upale u očne jabučice, jako izražene jagodice — ogledalo su patnje jednog naroda — kaže Đoković.

Kad je, nakon dolaska iz Višegrada, i studija u Beogradu doselio u Lazarevac Đoković je počeo da izučava sudbinu starog solunca. Danima je s njim razgovarao, bilježio njegove doživljaje iz Prvog svjetskog rata i tada prvi put vidio čuvenu fotografiju.

— Čedomir je u Kolubarskoj bici, u kojoj je srpska vojska izvojevala veliku pobjedu, pomagao artiljercima donoseći im granate. Zvanično je mobilisan u oktobru 1915. godine i nakon sloma srpske odbrane, u povlačenju preko Albanije sa srpskom vojskom proveo puna tri i po meseca. Tako se obreo i na ostrvu Vidu, Plavoj grobnici gdje je u moru sahranjeno 7.000 srpskih vojnika — priča Đoković.

Popović je Đokoviću ispričao kako je, na ovom ostrvu, nastala čuvena fotografija.

— Bio sam između života i smrti. Stanem u red gde pregled vrši jedan francuski lekar, po činu poručnik. Objasnih mu da bolujem od difterije i da nisam bolestan... Vidim lekar na jednu stranu odvaja zdrave, na drugu bolesne... Pogled na one žive leševe koji stoje ohrabri me i pomislih kako sam ja mnogo zdraviji od njih — ispričao je Đokoviću Čeda Popović.

Ljekar se zainteresovao za ovog srpskog vojnika. Uzeo mu je i ostale podatke, izvagao ga i ustanovio da ima 23 kilograma.

— Reče mi da li može da me slika. Ja stadoh, što god više mogoh isprsih se, iako mi nije bilo jasno zašto mene slika pored toliko vojnika — ispričao je Čedomir.

Francuski ljekar je poslije tri dana posjetio Čedomira u bolnici, donio mu pomorandže i njegovu sliku.

— Kasnije sam saznao da je tih dana januara 1916. godine čitav svet video moju sliku. Lekar me često posećivao i donosio mi milostive. Ime tog lekara nisam upamtio i to mi je dan-danas žao — sjećao se Čedomir.

Kostur sa Vida je fotografiju samo pogledao i sakrio je u novčanik.

— Čuvao sam je kao najveću relikviju i nikome je nisam pokazivao. Čovek, tako sam mislio, muku svoju treba da sakrije daleko od ljudi i da to bude samo njegova tajna. Sliku sam pogledao samo jednom, uoči bitke na Gorniševu. Gledao sam je i govorio — kad si ti, Čedo, preživeo Albaniju i Vido, preživećeš sve u životu... — pričao je Čedomir.

Već prekaljeni ratnik je tada imao 24 godine. Bio je momak za ženidbu i bojao se šta će mu reći djevojke kad na fotografiji vide kako je izgledao.        

Po povratku sa ratišta, gdje je ostao i invalid, Čeda je živio u skromnoj kućici u selu Brezilovcima. Bio je, kažu seljani, pismen i dobar čovjek koji se trudio svima da pomogne.

Oženio se i sa suprugom Jelkom dobio šest kćeri.

Kostur sa Vida umro je 27. oktobra 1991. godine. Sahranjen je na seoskom groblju uz sve vojne i civilne počasti.

U Čedinoj rodnoj kući danas žive njegova kćerke Nadežda i Vera.

— Sjećam se, otac mi je često pričao, kako je, u prelasku preko albanskih gudura, "zaradio" nadimak Čeda Kačamak. Kad su na Božić 1916. poslije gladovanja i danonoćnog pešačenja srpski vojnici stigli u varošicu Fijeri deljen im je topli kačamak sa maslom. Čeda je, onako pregladnio, prekršio oficirsko naređenje i dva puta stajao u red za porciju kačamaka. Treći put ga je primetio jedan major i opalio mu šamar po izmučenom licu. On je pao na zemlju, kačamak se prosuo i pomešao sa zemljom ali je otac sve to halapljivo pojeo. Saborci su mu tada "prišili" nadimak Čeda Kačamak — priča kćerka Vera.

Stari ratnik je pričao Đokoviću kako su ga vojni sveštenici osam puta opajali jer se nije znalo da li će preživjeti bitku. Pričao mu je kako su mnogi vojnici prilikom prelaska preko Albanije pojeli svoje opanke od štavljene životinjske kože, kako su pili morsku vodu i tu umirali, smrzavali se po albanskim gudurama ili bili ubijani od strane Arnauta.

— Pričao mi je kako je došao do novih vojničkih cokula koje su mu sigurno spasile život. Oficir je preostali par cokula objesio na kolac i pred bataljonom rekao da vojnici trče da ih osvoje. Čeda je bio najbrži. Krijući ih je nosio sve do Bizete u rancu pa kad je poderao opanke obuo je cokule. Bio je to spas za izranavljene noge — kaže Đoković.

Kad se srpska vojska oporavila, obučena je, podijeljeno je novo oružje i počele su pripreme za odlazak na Solunski front i proboj ka Srbiji. Vojnici su se okupljali oko vatre i pjevali "Tamo daleko"...


PREDSTAVA

Kostura sa Vida, Čedu Popovića i njegovu čuvenu fotografiju "otkrio" je list "Politika" još 1939. godine kada je u ovom listu osvanula i reportaža o nesalomivosti srpskih seljaka ratnika.

U vrijeme obilježavanja 80. godišnjice od slavne pobjede srpske nad austrougarskom vojskom na Kolubari, kada je poginulo 30.000 neprijateljskih i 20.000 srpskih vojnika, u Lazarevcu je na svečanoj akademiji izveden pozorišni komad "Kostur sa Vida" za koji je scenarij napisao Milorad Đoković. Predstavu su izveli članovi umjetničkog ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a ulogu Čede Popovića tumačio je glumac Zoran Belošević iz Lazarevca.


Radoje Tasić | 09.08.2010 | Glas Srpske
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: