Nikolaj Velimirović (1881—1956)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski duhovni velikodostojnici « Nikolaj Velimirović (1881—1956)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Nikolaj Velimirović (1881—1956)  (Pročitano 16530 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Mart 27, 2011, 02:41:37 pm »

*




NIKOLAJ VELIMIROVIĆ
(Lelić, 05.01.1881 — Pensilvanija, 18.03.1956)


DETINJSTVO I ŠKOLOVANJE

Nikolaj je rođen 23. decembra 1880. godine. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz brdskog plemena Bjelopavlići, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena.

Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelijama, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko "da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati", pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i "školovanog" čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme.

Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio "sitan" i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje.

Kao učenik Bogoslovije bio je uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao.


UČITELJ

Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio je škrofule od kojih je godinama patio. Po svršetku bogoslovije, je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista "Hrišćanski vesnik", u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove.


STUDIRANJE

Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju.

Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom "Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve".[1] Sledeću 1909. g. Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio ("filosofija Berklija").


BOLEST I MONAŠENJE

Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909).

Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju "Religija Njegoševa".


SUPLENT BOGOSLOVIJE

Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu n drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.


BESEDNIK

Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista "Prosveta", gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su "svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni", što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana.

Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje.

Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz "Hrišćanskog vesnika" zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života.


MISIJA ZA VREME PRVOG SVETSKOG RATA U AMERICI I ENGLESKOJ
 
Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je "otac Nikolaj bio treća armija" za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao.


EPISKOP ŽIČKI I OHRIDSKI

Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa Žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten na Ohridsku episkopiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu Goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama.

No naročito treba istaći Nikolajev pastirski i duhovni rad u Ohridu i Bitolju, a zatim i u Žiči gde će biti vraćen 1934. godine, po želji Arhijerejskog Sabora i naroda. Tek kao episkop Ohridski i Žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pri tom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške).

Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta Gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta Gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj.


DUHOVNA DELATNOST

Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima.[3]

Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarima i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji.

Nikolaj je bio umešan i u poznatu "Konkordatsku borbu". Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo "Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova " (avgust 1937) u kojem se žali na "pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu" i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.


ZAROBLJENIŠTVO ZA VREME DRUGOG SVETSKOG RATA

Kapitulacija stare Jugoslavije zatekla je Nikolaja u manastiru Žiči. Od prvih dana okupacije Vladika je, kao i manastir Žiča, delio sudbinu svoga naroda.

Nikolaj je uhapšen 1941. godine i odmah zatvoren u manastir Ljubostinju, a zatim je prebačen u zatvor u manastir Vojlovicu kod Pančeva i zatočen tamo zajedno sa Patrijarhom Srpskim Gavrilom Dožićem, strogo kontrolisani oružanom nemačkom stražom. (Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev "Molbeni kanon i Molitva" Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate "Tri molitve u senci nemačkih bajoneta", zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču).

14. septembra 1944. godine Nemci su Vladiku Nikolaja i Patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau, gde su oni ostali do decembra 1944. godine kada su ih Nemci oslobodili. Patrijarh se vratio u zemlju, dok je Nikolaj emigrirao u Ameriku.


AMERIKA

Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao.

Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je i putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela "Kasijana", "Zemlja Nedođija", "Žetve Gospodnje", "Divan" i njegovo poslednje, nedovršeno delo "Jedini Čovekoljubac". Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u Starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama.

Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike.


PRENOS MOŠTIJU U SRBIJU

Mnogo godina posle smrti njegovi posmrtni ostaci su preneti iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. Sahranjen je u maloj crkvi u Leliću, koja je njegova zadužbina.


KANONIZACIJA

Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravolsavne crkve u maju 2003. proglašen je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove "Dom sv. vladike Nikolaja" i u kojoj preko leta borave učesnici "Mobe".


KONTROVERZE

Velimirovića mnogi danas smatraju kontroverznom ličnošću.

U knjizi, "Kroz tamnički prozor", koju je pisao tokom zarobnjeništva u Dahau, za rat optužuje nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje:
Vikicitati "To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova Đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe."

Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu pod gnevom i bilo je naznačeno na njemu da nije za objavljivanje. Krajem 1980-ih na insistiranje episkopa Amfilohija Radovića ignorisana je preporuka Nikolaja i knjiga je izdata u štampu[traži se izvor].

Vladika Nikolaj je za vreme Drugog svetskog rata pomogao u spasavanju jedne jevrejske porodice (Nojhaus) od Nemaca[traži se izvor].

Godine 1937. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom "Nacionalizam Sv. Save". U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su ideje Svetog Save o narodnoj veri i crkvi, rekavši da je njegov poduhvat obrazovanja narodne pomesne crkve sličan pokušaju Adolfa Hitlera da napravi nemačku nacionalnu crkvi.

Sa druge strane, krugovi u Crkvi su isto osporavali autentičnost knjige "Kroz tamnički prostor", ili barem dela knjige, naročito one gde se napadaju Evropa, Velika Britanija i posebno Jevreji. Sama knjiga štampana je prvi put u srpskoj dijaspori u Lincu, Austriji, 1981. godine, 25 godina posle smrti vladike Nikolaja, dok sam vladika Nikolaj nigde ne pominje to delo. Ostaje otovoreno da li je vladika zaista napisao knjigu, ili dela knjige, ili da li je knjiga odnosno dela knjige falsifikat danas još nepoznatog porekla. Tako npr. za takozvanu besedu vladike Nikolaja nad odrom Dimitrija Ljotića sam episkop Atanasije Jevtić je osporavo njenu autentičnost.
http://www.vidovdan.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 27, 2011, 02:42:16 pm »

*

NIKOLAJ VELIMIROVIĆ


DELA:

* Vera svetih
* Teodul, i Srpski narod kao Teodul
* Emanuil
* Indijska pisma
* Molitve na jezeru
* Moje uspomene iz Boke
* Iznad Istoka i Zapada
* Cvetnik
* Agonija crkve
* Duša Srbije
* Duhovni preporod Evrope
* Iznad greha i smrti
* Reči o Svečoveku
* Nauka o zakonu
* Simvoli i signali
* Nekrolozi
* Jedini Čovekoljubac
* Kroz tamnički prozor (nesigurno autorstvo)
* Prvi zakon Božiji
* Tragedija Srbije
* Ustanak robova
* Rat i Biblija
* O Svetom Savi
* Kasijana
* Divan
* Religiozni duh Slovena
* Slovenski revolucionarni katolicizam
* Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše
* Knjiga o Isusu Hristu
* Religija Njegoševa
* Vera i nacija
* Carev zavet
* Kosovo i Vidovdan
* Novi ideal u vaspitanju
* Nove besede pod gorom
* Zemlja Nedođija
* Božije zapovesti
* Srednji sistem
* Omilije
* Misionarska pisma
* Mesto Srbije u svetskoj istoriji
* Srbija je mala Amerika
* O Pravoslavlju
* Srbija u svetlosti i mraku
* Ljubostinjski stoslov
* Mali misionar
* Život Sv. Save
* Žetve Gospodnje
* Duhovna lira
* Ohridski Prolog
* Molitve
* Pesme molitvene
* Rajska piramida
* Oče naš kao osnova društvenog života
* Rođenje Hristovo
* Vaskrsenje Hristovo


"Objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Mart 27, 2011, 02:43:21 pm »

**




      
    NAJVEĆI SRBIN POSLE SVETOG SAVE


Što ga više napadaju, on sve više raste. Što ga više ogovaraju, on sa ljubavlju odgovara. Što ga više skrivaju, on se sve više otkriva. Noćna je mora Nikolajevim rodomrscima kada čuju: Pronađen još jedan sanduk Nikolajevih rukopisa. Muči ih pitanje: kako i to da prenebregnu?

Od prvog broja časopisa Dveri srpske pa do danas Sveti Vladika Nikolaj je putovođ, ideal kojim se rukovodimo. Bez njegovih misli šta bismo znali i kako radili? Imamo mnogo junaka Srpskog zaveta, ali niko nije do te mere jasno i glasno izrazio srpsku dušu, dao načela i smernice našeg rodoljublja, odgovorio na sva ona večito aktuelna društvena pitanja kao Sveti Nikolaj.

Zato smeta! Jer je postavio sva pitanja i dao sve odgovore. Jer je danas najčitaniji pisac među Srbima. Jer se o njemu prave pozorišne predstave i filmovi. Jer se na njegove tekstove snimaju muzičke kompozicije. Jer ga Srbi vole, slušaju, slede i podražavaju. Jer je opasno kada su Srbi sabrani oko jednog zajedničkog ideala.

Smeta vladika Nikolaj jer se ne da objasniti kako je jedna "provincijalna pojava" (kakvim ga žele predstaviti domaći palančani filosofije) imao dva doktorata na "njihovom" Zapadu (o čemu oni mogu samo da sanjaju), zašto je jednog takvog Srbina dolazilo da sluša na desetine hiljada Britanaca ili Amerikanaca (o čemu oni ne mogu ni da sanjaju), koji je bio počasni doktor prestižnih američkih univerziteta, a povodom čije je smrti saučešće srpskom narodu izjavio Američki kongres.

Smeta vladika Nikolaj jer, po svedočenju najumnijih i najuglednijih stranaca, spada u red najvećih intelektualaca koje je svet dao u 20. veku. Zar on nije jedini Balkanac koji govori na proslavi 600-godišnjice Šekspira u Velikoj Britaniji, među nekoliko najvećih umova sveta? Otkuda on tamo? Nije li on prvi neanglikanac koji besedi u crkvi Svetog Pavla u Londonu? Kako je stekao ovo poverenje? Nije li on prvi koji propoveda crncima u Njujorku, a oni ga, u znak zahvalnosti, kada je sledeći put došao, dočekuju sa srpskom himnom i zastavom? Koji drugi belac je to uspeo? Zar on prijatelj sa čuvenim indijskim pesnikom Rabindranatom Tagorom, i sa katoličkim biskupom Džordžom Belom i sa više visokih američkih političara? Čime je to zaslužio? Zar on slavljen i proslavljen kao sveti čovek od mnogih drugih pravoslavnih crkava, daleko pre srpske? Šta su to u njemu videli drugi?

Zbog svega toga vladika Nikolaj smeta. Kada bismo danas hteli da izađemo u svet sa nekim velikim imenom, sa nekim velikim ugledom u tom istom svetu, sa kime bismo izašli? Imamo li pored Nikole Tesle i vladike Nikolaja drugu veličinu svetskih razmera, a da to ne kažemo mi, već drugi?

Takvu ličnost, koja je naš ponos pred drugim narodima, već čitav jedan vek besomučno napadaju određeni beogradski krugovi. Ali istorija napada je istovremeno i istorija odbrane Svetog Vladike od svih ovih napada, velika epopeja svedočenja istine o srpskom narodu, njegovoj Crkvi i njegovim velikanima.


SVETI SAVA I SVETI NIKOLAJ

Nema sumnje da je kult Svetog Saveo najintegracioni faktor koji je očuvao srpski narod pod turskim ropstvom. Svojom svetiteljskom harizmom Sveti Sava je oduvek presudnouticao na srpski narod, a istovremeno bio poštovan i kod pripadnika drugih naroda i vera. To su dva razloga zašto je taj kult stalno proganjan da bi, na kraju, bilo pokušano da se spaljivanjem moštiju Svetog Save i fizički ukine. Kako taj kult nije fizičke, već duhovne prirode, on se pokazao kao neuništiv sve do trenutka dok ga se sami Srbi neodreknu.To je jedini način da se on ugrozi ili nestane, a u srpskoj istoriji je bilo puno primera kada se na tome na različite načine radilo i uradilo.

Spoljni udari na Crkvu bili su prvi koraci u svakoj okupaciji nad srpskim etničkim prostorom. Među ustaničkim vođama u pokosovsko doba uvek je bilo dosta crkvenih starešina i oni su među prvima trpeli turske odmazde. Prva Hitlerova naredba po ulasku nemačkih okupacionih snaga u Srbiju bila je zatočenje patrijarha Gavrila Dožića i vladike Nikolaja Velimirovića. Srpsko sveštenstvo je prvo stradalo od ustaških, mađarskih, bugarskih i arnautskih saradnika nemačkog okupatora. Od strane "oslobodilaca" iz 1944. l. G. prvo su streljani sveštenici, pa tek onda ostali pripadnici antikomunističkog pokreta i starog poretka. Na Kosovu i Metohiji posle povlačenja srpske vojske l. G. 1999. na udaru su se prvo našli monasi i hramovi SPC.

Poseban je i konstantan udar na ličnost i delo "najvećeg Srbina posle Svetog Save" — kako je Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog nazvao bogomudri Justin Popović. Sveti Vladika je jedna vrsta novog integracionog duhovnog faktora, koji je srpskom narodu neophodan pre svih drugih vidova integracija. Sva državna, teritorijalna i druga materijalna zdanja, kao i kulturni dometi, prolazni su; a ukoliko su urušeni, nadoknadivi su ako je glavnica identiteta očuvana. Tu glavnicu srpskog nacionalnog identiteta, pokazalo se na bezbroj istorijskih primera, čine Crkva i Sveti Srbi.

Borba za identitet postaje presudan činilac u ratu za opstanak srpskog naroda kako u Rasejanju, tako i u Otadžbini. Imperijalni nalet uniformisanog globalnog identiteta nastoji da poništi nacionalne osoBenosti. Crkva tu nema nikakav problem. Ona je i nacionalna i vaseljenska, samim tim i večno orginalna. Crkva ne može da pristane na ukidanje nacionalnih posebnosti niti na redukciju svoje uloge na nacionalno. Na primeru Svetog Save i Svetog Nikolaja jasno se uočava ta međusobno prožimajuća politika utvrđivanja u svome i izlaženja u susret drugome.

Ono što je u vreme turskog ropstva za opstanak srpskog identiteta bio kult Svetog Save, to je danas kult Svetog Nikolaja Srpskog. Kao što su srpski ustanici protiv Turaka nosili zastave sa likom Svetog Save, tako se današnji ustanak protiv duhovne i svake druge okupacije podiže pod zastavom kritičkih idejnih uvida Svetog Nikolaja. Onome što je Sveti Sava kao pastir srpskog naroda bio do oslobođenja od Turaka slična je pastirska uloga Svetog Nikolaja u 20. i 21. veku. Stoga nije nimalo slučajno što su najžešći napadi na Crkvu danas pokrenuti preko obračuna sa Svetim Vladikom. U njemu je prepoznat onaj kult koji Srbe danas utemeljuje u nacionalnom identitetu i bez kompleksa izvodi u susret svetu. A taj kult je najopasniji za Novo doba. Misliti svojom glavom i svojim duhovnim iskustvom najveći je ustanak ovog vremena. Ne treba da čudi što će se klevetanje Svetog Vladike još žešće nastaviti jer danas njegove knjige predstavljaju ono što su nekada bile mošti Svetog Save — videlo u tami i model srpskog istorijskog objedinjavanja i opstanka. Ovaj znak, protiv koga se danas najviše govori, predstavlja najbolji primer šta to zaista smeta u uticajnom prisustvu Crkve u društvu. Smeta upravo jedan jasan duhovni i nacionalni stav, koji nije u sukobu sa svetom niti je u bilo čemu u odnosu na taj isti svet inferioran. Aktuelnost vladike Nikolaja danas je takva i tolika da on svojim delom predstavlja srpski nacionalni program, koji nemamo još od Garašaninovog "Načertanija". Taj program nije ni protiv koga, ali jeste ono što ima svaki ozbiljan narod na svetu. Lišeni sledovanja takvog programa, znamo kako smo prošli u 20. veku.


ON SVE VIŠE RASTE

Čudna je to stvar sa Svetim Nikolajem! Čini se iz dana u dan da je sve življi, sve aktivniji, sve uticajniji! Ali i njegovi protivnici ne oskudevaju: sve ga više mrze. Zanimljivo je da je njihov stepen mržnje prema Nikolaju potpuno srazmeran njihovoj mržnji prema Nikolajevom rodu — Srbima. Što ga više napadaju, on sve više raste. Što ga više ogovaraju, on sa ljubavlju odgovara. Što ga više skrivaju, on se sve više otkriva. Noćna je mora Nikolajevim rodomrscima kada čuju: Pronađen još jedan sanduk Nikolajevih rukopisa. Muči ih pitanje kako da i to prenebregnu.

A mi, dverjani, eto, upravo im izlazimo u susret — dostavljamo svima, pa i njima, do sada neobjavljene tekstove i nove podatke iz života Nikolajevog. Dobrotom i trudom vrednih Srba, u ovom broju Dveri srpske otkrivaju kako se zaista upokojio Sveti Vladika Nikolaj, da li je bio balsamovan ili ne, da li je i kada bio pokušaj atentata na Svetog Vladiku, kako je Vladika govorio o Draži i Ljotiću, šta Sveti Vladika misli o svetskoj ekonomskoj krizi i koliko je to primenjivo u današnje vreme,... Šta o Svetom Vladici Nikolaju misle Srbi, nesrbi i ini, šta o Svetom Nikolaju misli Sveti Justin Ćelijski,... I još mnogo toga! Ne objavljujemo sve što imamo. A i nemamo sve. Ustvari, nijedan Srbin nema sve što je Nikolajevo! Ali je dobro i važno da Nikolaj ima sve što je naše, srpsko. To je najvažnije!

Zahvaljujemo svim ljudima na dobroj volji da Dverima srpskim ustupe vrlo značajne ali do sada malo ili skoro nikada objavljivane tekstove o Svetom Vladici Nikolaju. Posebno se zahvaljujemo ocu Veliboru Džomiću, marljivom posleniku na Njivi Gospodnjoj i istoričaru, koji nam je dao eksluzivan meterijal, do sada nigde objavljivan, o pravoj istini o smrti Vladike Nikolaja, kao i prof. Vladimiru Dimitrijeviću na izuzetnom tekstualnom materijalu. Takođe, zahvaljujemo se Goranu Veljkoviću iz Kragujevca i štampariji Interklimagrafika iz Vrnjačke Banje na ustupljenoj foto-arhivi.

***

Hvala Ti, Sveti Vladiko, što nam pokaza put, i što nam i vidljivo i nevidljivo pomažeš na tome putu postojati. Sve što smo dobro uradili, Vladiko, Tvoje je delo, a sve što sagrešismo, od naše je pameti. Ostani sa nama, Sveti Vladiko, jer je borba tek počela, a valja nam vojevati do kraja. Moli Svetog Savu i svu Nebesku Srbiju da nas pomenu pred Hristom i da nam pomognuda, po Tvojim rečima, nikada ne budemo van Boga i van sebe, da nas ne poklopi jeziva tama tuđinska sa lepim imenom i šarenom odećom. Amin.
 

Uredništvo




Dveri srpske
Časopis za kulturu i društvena pitanja
God. XI, broj 42, 2/2009, Beograd
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 26, 2013, 02:12:47 pm »

**

POREKLO VLADIKE NIKOLAJA

Prezime Bošnjak se javlja na širokom srpskom etničkom prostoru. Međutim, nosioci ovog prezimena u različitim mestima često nisu ni u kakvim međusobnim rodbinskim odnosima

Lelić je mesto u zapadnoj Srbiji, jugozapadno od Valjeva. Ranije se Lelić zvao Lelići. U blizini ovog mesta nalazi se manastir Ćelije. Lelić je, između ostalog, značajan po tome što je bio rodno mesto jednog od srpskih velikana, vladike Nikolaja Velimirovića.

Vladika Nikolaj, kome je svetovno ime bilo Nikola, rođen je 23. decembra po starom kalendaru 1880. godine (5. januara 1881. godine po novom kalendaru), od oca Dragomira i majke Katarine. Krsna slava njegove porodice, Velimirovića, je sv. Nikola, 19. decembra (6. decembra po starom kalendaru). U Leliću su Velimirovića, prema podacima zabeleženim na prelazu iz 19. u 20. vek, bile 4 kuće. Ova porodica živi u mahali (delu sela, zaseoku) koja se naziva Bošnjaci. Pored njih, u Bošnjacima su tada živele sledeće porodice: Radosavljevići (8 kuća), Bojanići (3 kuće), Krstići (9 kuća) i Ćosići (1 kuća). Zaselak Bošnjaci nalazi se "u vrhu potoka i to s obe strane njegove pod uzvišicom Grabovcem".

Porodica Radosavljević u Bošnjacima je srodna Velimirovićima, dok ostale navedene porodice nisu ni u kakvom srodstvu sa njima. Velimirovići i Radosavljevići imaju zajedničko staro prezime Bošnjaci. Po njima je i dobila ime mahala Bošnjaci u Leliću. Radosavljevići, kao i njihovi srodnici Velimirovići, slave sv. Nikolu. Zabeležena je i tradicija, da su lelićki Simići od ovog roda. S obzirom da o Simićima kao posebnoj porodici nemamo potvrde s kraja 19. veka, verovatno se radi o nekom ogranku Velimirovića ili Radosavljevića, koji je kasnije prihvatio prezime Simić po nekom novijem pretku. Predanje koje je u novije vreme zabeleženo, da su lelićki Velimirovići u srodstvu sa Velimirovićima u selu Jabučju, koji su obnovili manastir Bogovađu, u potpunosti je neutemeljeno. Naime, nekadašnji Velimirovići, a današnji Vesići, čiji su preci obnovili ovaj manastir i od kojih su neki bili kaluđeri u njemu, ne žive u Jabučju, nego u tamnavskom Ljubiniću. Oni, za razliku od svojih lelićkih prezimenjaka slave sv. Jovana i sasvim su drugačijeg porekla.

Prema predanju, Velimirovići su se razvili od Velimira, a Radosavljevići od Radosava, Velimirovog rođenog brata. Međutim, kao što ćemo dalje videti, Radosavljevići i Velimirovići, iako su u srodstvu, ne potiču od rođene braće. Rodonačelnici ove dve porodice se, prema istom predanju, dovode u rodbinsku vezu sa knezom Antonijem Jovanovićem. Oni su sa njim zaista srodni, kao što ćemo dalje videti, ali nisu, kao što se to tvrdi u jednoj varijanti porodičnog predanja, Antonijevi sinovi. Tvrđenje da je Velimirov brat bio i Sima, rodonačelnik današnjih Simića, iz već navedenih razloga, nije verodostojno.

Popis iz 1863. godine nam donosi značajne podatke o Velimirovićima i njihovim srodnicima. Ovaj popis zatiče sve lelićke Velimiroviće u jednom domaćinstvu, tačnije zadruzi od 15 članova. Na čelu te zadruge je stajao Aleksa Velimirović, star 40 godina. Sa njim su živeli: njegova supruga Bosiljka (stara 45 godina), sinovi Dragić (star 13 godina? — nečitko), Dragomir (4 godine), ćerke Stepanija (14 godina), Jana (12 g.) i Stajka (7 g.), Aleksin brat Stanko (30 g.), Stankova supruga Ružica (26 g.), njihova deca Rafailo (1 g.) i Pavlija (4 g.), Aleksin brat Andrija (30 g.), Andrijina žena Jana (25 g.), njihovi sinovi Ljubomir (4 g.) i Milorad (1 g.), kao i Aleksin brat Ignjat (20 g.).

Od nepokretnosti je ova zadruga posedovala 1863. godine kuću sa placem, voćem i njivama ukupne površine 16 1/2 plugova, zatim vinogradom od 1 motike i 1/2 vodenice. Ukupna vrednost njihovog imanja iznosila je, prema tadašnjim merilima, 80 dukata cesarskih. Mesečni prihodi Velimirovića iznosili su 10 talira.

Pored ostalog, iz ovog popisa možemo videti da je otac vladike Nikolaja, Dragomir, bio rođen oko 1859. godine, kao i to, da su mu se roditelji zvali Aleksa Velimirović i Bosiljka.

Prema podacima iz istog popisa, u Leliću su 1863. godine živela dva domaćinstva (zadruge) Velimirovićima srodnih Radosavljevića. Na čelu jednog od njih stajao je Mirko Radosavljević, zemljedelac, star 33 godine. Njegovo domaćinstvo je brojalo ukupno 16 članova. Domaćin druge kuće lelićkih Radosavljevića bio je Nikola Radosavljević, star 50 godina. Ovo domaćinstvo je imalo 17 članova.

Od ovog roda posebno se istakao Antonije Jovanović, koji je bio knez Valjevske nahije 1827. godine, a kasnije načelnik Sreza podgorskog. On se pominje u putopisu Joakima Vujića po Srbiji. Kada je Joakim putovao od manastira Pustinje do manastira Ćelije, navratio je u Lelić i razgovarao sa knezom Antonijem. U haračkim tefterima Lelića iz 1831. i 1832./33. godine zabeležen je Antonije Jovanović kao kapetan. Godine 1834. u jednom dokumentu Anta Jovanović se takođe navodi kao "podgorski kapetan". Kasnije je dobio i čin majora. Na njegovoj nadgrobnoj ploči u manastiru Ćelije, zabeleženo je da je Antonije rođen 1785. godine u Leliću, a umro 26. februara 1844. godine u istom mestu.

Pomenuti harački tefteri iz 1831. i 1832./33. godine beleže u kući, na čijem je čelu bio kapetan Antonije Jovanović, sledeće muške članove domaćinstva: njegove sinove Vasilija, Andriju i Milovana, sinovce Jovana, Ranka i Gavrila, kao i unuke Aleksu, Branka (rođenog oko 1826. godine), Marinka (rođenog oko 1828. godine) i Stanka (rođenog 1831. godine). Antonijev unuk Aleksa je identičan sa Aleksom Velimirovićem, domaćinom iz popisa 1863. godine, a Stanko sa Aleksinim bratom iz istog popisa.

Pretke Radosavljevića takođe nalazimo u tefterima iz 1831. i 1832./33. godine. Tada je njihov rodonačelnik, Radosav Milovanović, bio na čelu jednog od lelićkih domaćinstava. Pored Radosava, po kome je ova porodica dobila prezime, u tom domaćinstvu su živeli njegovi sinovi Marko, Jovan, Nikola, Dimitrije, Mirko i Petronije i unuk Miloš. Radosavljevi sinovi Nikola i Mirko su identični sa domaćinima kuća Radosavljevića iz popisa 1863. godine.





Podaci iz navedenih teftera i popisa nam omogućuju da, većim delom, rekonstruišemo porodično stablo ovog roda, počevši od predaka koji su se doselili u Lelić, pa sve do vladike Nikolaja. Najstariji po imenu poznati preci ovog roda, bili su Jovan (po kome je knez Antonije dobio prezime), i Milovan, otac Radosava, rodonačelnika Radosavljevića. Oni su bili bliski srodnici po muškoj liniji, najverovatnije rođena braća. Jovan je, pored Antonija, imao još jednog sina. S obzirom da, upoređivanjem teftera i popisa, možemo videti da su polovinom 19. veka sinovi tog drugog Jovanovog sina nosili prezime Velimirović, može se pouzdano reći da se on zvao Velimir. Dakle, rođeni brat (verovatno stariji) kneza Antonija je bio rodonačelnik porodice Velimirović.

Velimir, koji je umro pre pisanja teftera 1831. godine, imao je sinove Jovana, Ranka i Gavrila, kao i unuke Aleksu, Branka, Marinka i Stanka. Danas se ne može sa sigurnošću reći, koji od Velimirovih sinova je bio otac kog njegovog unuka. Najstariji Velimirov unuk, Aleksa Velimirović, deda vladike Nikolaja bi najpre mogao biti sin Jovana, najstarijeg Velimirovog sina, ali takav zaključak za sada može ostati samo na nivou pretpostavke. Nije poznato šta se desilo sa potomstvom kneza Antonija Jovanovića po muškoj liniji, tačnije potomcima njegovih sinova Vasilija, Andrije i Milovana. Najverovatnije su se iselili iz Lelića. Među pripadnicima ovog roda u prvoj polovini i sredinom 19. veka ne nailazimo ni na kakvog Simu, po kome je, eventualno moglo doći prezime Simićima, o kojima je bilo reči.

To što su Velimirovići i Radosavljevići zamenili starije prezime Bošnjak svojim današnjim prezimenima, koja nose po, relativno novijim precima, Velimiru i Radosavu, nije ništa neobično. Štaviše, većina porodica u Srbiji nosi prezime po nekom od svojih predaka iz 19. veka. Uzrok ovoj pojavi leži u činjenici da su se prezimena u Srbiji ranije menjala iz generacije u generaciju, tako da je većina stanovništva nosila prezime po imenu oca ili očevom zanimanju (po majci bi se prezivali samo ako je ostala udovica sa malom decom). Javljala su se, ali ređe, i prezimena formirana prema mestu porekla porodice. Stara, rodovska, prezimena su bila mahom u manjini. Godine 1851. knez Aleksandar Karađorđević je po prvi put doneo uredbu o nepromenljivosti prezimena, čime je u većoj meri zaustavljen proces menjanja prezimena.

Ni prezime Bošnjak, svakako nije od velike starine kod ovog roda. Naime, ova porodica je to prezime, bez sumnje, dobila po oblasti iz koje vodi poreklo — po Bosni. Pouzdano se zna da su preci Bošnjaka u Lelić doseljeni iz Bosne, tačnije iz Osata. Predeo Osat se nalazi na krajnjem istoku Bosne, na Drini, tačnije, na mestu gde Drina pravi svoju veliku okuku, okružujući Osat. Najveće mesto u Osatu je Srebrenica. I drugde po zapadnoj Srbiji, kao na primer u Jadru, stanovnike Srebrenice i njene okoline, kao i žitelje drugih delova Bosne, nazivaju Bošnjacima. Prezimena koja su preci ovog roda takođe nosili neko vreme, Jovanović i Milovanović, svakako su takođe bila formirana po imenima predaka i nisu mogla svojim postojanjem nadživeti jednu generaciju.

Iz Osata su preci Velimirovića i Radosavljevića došli u Lelić pred Kočinu krajinu. Kočinom krajinom se nazivalo učešće srpskih dobrovoljaca pod komandom Koče Anđelkovića, na austrijskoj strani u ratu sa Turskom (1788. — 1791. godine). Zbog toga se, posle propasti ove akcije veliki broj Srba iselio iz Srbije na teritoriju Habsburške monarhije, preko Save i Dunava. Ovo je proredilo srpsko stanovništvo naročito u pojedinim severnijim krajevima centralne Srbije, tako da je, u nekim oblastima manje, a u drugim više, posle ovih migracija doseljen nov talas srpskih doseljenika iz nešto južnijih krajeva. Ipak, preci Velimirovića i Radosavljevića uspeli su se tada održati na svojim ognjištima. Ukoliko je tačan podatak na nadgrobnoj ploči Antonija Jovanovića, da je on rođen u Leliću 1785. godine, još preciznije bi se moglo datirati doseljavanje ovog roda, na period neposredno pre te godine. Sa ovim se vremenom poklapa doba u kome su živeli najstariji po imenu poznati preci roda Bošnjaka, Jovan i Milovan, koji su, dakle, bili ujedno i najstariji u Lelić doseljeni preci Velimirovića i Radosavljevića.

Prezime Bošnjak se javlja na širokom srpskom etničkom prostoru. Međutim, nosioci ovog prezimena u različitim mestima često nisu ni u kakvim međusobnim rodbinskim odnosima. Te porodice nose isto prezime samo zbog toga što su im preci poreklom iz Bosne, o čemu je već opširnije raspravljano. Bošnjaka, Bošnjakovića i Bošnjakovaca, na primer, ima u većem broju sela valjevske Kolubare i Podgorine (u Bujačiću, Golupcu, Ključu, Leskovicama, Loznici, Prijezdićima, Osečini i Gornjem Mušiću), ali oni nisu rod sa Bošnjacima u Leliću.

Međutim, prezime Bošnjak nose i neke pravoslavne srpske porodice po Bosni, koje slave čak 6 različitih slava. One svakako nisu u međusobnom srodstvu. Najverovatnije je ovo prezime kod većine porodica u samoj Bosni motivisano time, što su preci bili odatle negde iseljeni, u tom novom mestu boravka dobili prezime po Bosni, i kasnije se vratili nazad. Sličan je primer sa Bošnjakovićima, koji su iz Hercegovine preseljeni u Sarajevsko Polje u Bosni. Njihov dalji predak boravio je ranije u Bosni, pa su ga zbog toga drugi Hercegovci prozvali Bošnjakom. U samom Osatu nema porodica sa prezimenom Bošnjak. Veoma je mala verovatnoća da su preci Velimirovića i Radosavljevića bili među ovim, bosanskim, Bošnjacima i da su sa tim prezimenom došli u Lelić.

U Osat su se preci ovog roda doselili sa zapada, tačnije iz zapadne Bosne. Pod zapadnom Bosnom bi se na ovom mestu mogao, grubo rečeno, podrazumevati kraj počevši od reka Bosne, Lašve i gornjeg Vrbasa ka zapadu. Do danas nije ostalo upamćeno kada su tačno došli preci bošnjaka iz svoje najstarije poznate postojbine u Osat, niti kako su se tamo doselili.

Dakle, iz zapadne Bosne doseljeni su preci roda Bošnjaka u Osat, oblast oko Srebrenice u Podrinju. Nije poznato koliko dugo je ovaj rod u Osatu boravio, ali se zna, da je pred Kočinu krajinu (koja je bila 1789. — 1791. godine), prešao Drinu i naselio se u valjevskom Leliću. Po svom poreklu iz Bosne, u Leliću je ovaj rod prozvan Bošnjacima. Po njima je ime Bošnjaci dobio i jedan deo sela Lelića. Prvi doseljenici su bili Jovan i Milovan Bošnjak, najverovatnije rođena braća. Od Jovanovog sina Velimira razvili su se Velimirovići, a od Milovanovog sina Radosava Radosavljevići. Jedan od pripadnika ovog roda, Antonije Jovanović (1785. — 1844. godine), bio je major i knez valjevske nahije. Od ovih Velimirovića je bio čuveni vladika Nikolaj Velimirović. Preci vladike Nikolaja po muškoj liniji, gledano od starijih ka mlađim, su sledeći: Jovan Bošnjak — Velimir — Jovan (?) Velimirović — Aleksa Velimirović — Dragomir — vladika Nikolaj Velimirović.


Autor: Aleksandar Bačko


Dveri srpske
Časopis za kulturu i društvena pitanja
God. XI, broj 42, 2/2009, Beograd
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 26, 2013, 02:38:29 pm »

**

VLADIKA NIKOLAJ O...


O SRPSKOM PRIMORJU

Zemljište na kome sam se jednoga dana obreo jeste Srpsko Primorje, koje je celo prekrasno, ali u kome se ipak po lepoti kao i po političkom značaju osobito izdvaja i kao alem u carskoj kruni blista srpska Boka.

0, divna Boko! Stidim se o tebi u prozi pisati, jer se bojim pomračiti onu idealnu sliku tvoju, koju sam u duši zadržao, ti ubavi perivoje svega Srpstva, samo si poezije dostojan. Bog je premnogo mudrosti utrošio dok jer tebe stvorio. On, Tvorac, kad je video zemlju ovako divnu sazdanu mora da je spustio poljubac na nju; ja sam uveren da je on na tebe pao, jer ti si ga najdostojnija. Veličanstvena i mila Boko! (...)

Video sam celo Primorje Srpsko od Rijeke do Kotora. Ono je celo lepo i krasno, ali je Boka najlepši i najkrasniji deo svega Primorja. Svet koji iz Evrope na Jadransko more dolazi zaustavlja se na prvom mestu misleći da se dalje ne može lepšeg mesta naći, ali Boku je Bog navlaš prikrio, od radoznalaca, taj najubaviji cvet od Primorja, jer je nju isključivo za Srbe odredio.

Na čast svoj Evropi Abacija, ti si srpska, dična i ponosna Boko!

Sva je Boka lepa, svaki je kutić njen za divljenje, ali jedno je mesto najlepše, jedno je utočište najsvetije, na jednome ne golemom prostoru skoncentrisao je Tvorac Sveti sve lepote prirodne. To mesto, taj mali Edem, jeste manastir Savina. (...)

Večnost bi mi bila kratka da se nauživam krasota tvojih, o lepa Boko! Zbogom, bisere među zemljama! Zbogom i ti, ponosna Savino, što se kao labud beliš kraj mora! Produži hrabriti tvoja verna čeda, taj najplemenitiji rod ljudi, da strpljivo s verom i nadom istraju u čekanju dana kad će se ispuniti nade Srbinove! Produži slaviti ime Presvete Bogomatere, kako bi Ona, po velikoj milosti Svojoj, uskorila taj dan, dan opšte srpske slave, srpskog Uspenija.


Sabrana dela, Pravoslavna crkvena opština Linc, 2001, knj. V, str. 693.


Dveri srpske
Časopis za kulturu i društvena pitanja
God. XI, broj 42, 2/2009, Beograd
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Decembar 21, 2013, 12:21:53 am »

**

VLADIKA NIKOLAJ


Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Decembar 21, 2013, 01:10:05 am »

*
Podsećanje: O. Vladimir Vukašinović:
Praktični značaj pravoslavne dogmatike za duhovni život vernika



VERA I ŽIVOT U DELU VLADIKE NIKOLAJA*

Pristupajući obom radu, našli smo se zatečeni — koju, od mnoštva, važnih i značajnih tema u spisima Episkopa Nikolaja, da izaberemo? Rešenje nam se spontano javilo — neka to bude ono što nas je, lično, uvek najviše fasciniralo kod Vladike: mogućnost da se o najtežim i najkomplikovanijim stvarima govori na jednostavan, neposredan način, a da one tim stilom i načinom ne budu pokradene u lepoti, smislu, značenju... I još nešto: sposobnost da se otkrije suštinska povezanost naše vere, pravoslavnog bogoslovlja i našeg života.1
 
U tom susretu dva retka talenta ili dara objasnile su nam reči jednog drugog svetog Vladike, Dijadoha Fotijskog (Fotičkog) koji je petnaest vekova pre Episkopa Nikolaja zapisao: "Svi Božiji blagodatni darovi su besprekorni i izvor svega dobroga; ali dar teologije je taj koji rasplamsava više srce i usmerava ga k Bogu više od bilo kog drugog"2.
 
"Pozdravljam Vas draga braćo, imenom Hrista Gospoda, imenom svetim i spasonosnim. U to ste ime sabrani na molitveni skup, pa Vas ja tim imenom i pozdravljam. To ime označava i sadrži bogatstvo besmrtnoga života, i bogatstva prave radosti, i bogatstva sile neodoljive. A ja Vam želim svima sva ta bogatstva i molim se preslavnom Spasitelju našem ... da Vam ih daruje."3 Ovim rečima je, na istom ovom mestu, u ovom istom gradu, pre 66 godina sveti Vladika pozdravno bogomsabrani Sabor bogomoljaca srpskih. Tim rečima svoje kazivanje započinjemo i mi.
 
Naše izlaganje će biti zasaovano na dva poznata spisa Vladike Nikolaja, na dva stoslova. Stoslov je klasična literarna forma prisutna u svetootačkoj književnosti u kome se u stotinu kraćih izražajnih celipa iznosi učenje o nekom bogoslovskom problemu. Stoslove su, među ostalima, pisali i sveti Maksim Ispovednik, sveti Marko Podvižnnk, sveti Diadoh Fotikijski i mnogi drugi. Mi smo za osnovu kazivanja uzeli Ljubostinjskn stoslov i Stoslov hrišćanske nauke o ljubavi iz poznatog Vladikinog spisa Kasijana.
 
Vladika Nikolaj za temelj svog i opštehrišćanskog života uzima Jevanđslje Hristovo. Za njega je vera u Jevanđelje suštinska odlika i kriteriju razlikovanja hrišćana od ostalih vera. On i piše: "Ne pitaj hrišćanina, veruje li u Boga, nego veruje li u Evangelije, Radosnu vest Hristovu. Jer ako kaže da veruje u Boga, onako po svome razumu, a ne po Evangeliju, nazadnjak je i paganin, pošto je došao do vere kao ljudi od pre 2.000 godina, kao recimo neki jelinski ili azijski filosofi..."4
 
Naravno, jevanđelje je za Vladiku Nikolaja šira i obuhvatnija stvarnost nego što je sama knjiga Svetog Pisma Novoga Zaveta — ona podrazumeva sav život i svo delo Gospodnje, i rast Crkve i sve blagoslove koje ona u sebi ima i daruje svetu. Jevanđelje nije delo ljudskoga domišljanja, niti zabeleška ljudskoga iskustva i mudrosti. Ono sa nebesa priniče.5 Ono je dar Božiji, radosna vest ne neka apstraktna filosofska, niti sentimentalno psihološka, nego konkretna i lična, božanska. Sledeći bogoslovlju svetoga Jovana Teologa, i Episkop Nikolaj ispoveda: "Bog istine i ljubavi jedini je večni Bog, koji nema dodira sa "bogovima" laži i mržnje." (Kasijana, 19). Nastavlja: "Bog je savršena ličnost, zato je On i savršena ljubav." (Kasijana, 50). I trepetno uranjajući u vode sveštenog bogoslovlja, govori: "Bog kao ljubav objašnjava se samo Bogom kao Svetom Trojicom. U ovome je ključ tajne ljubavi..." (Kasijana, 12). Ljubav je relacioni pojam. Uvek volimo nekog. Ljubav bez drugog, bez nekog Ti, koje bi bilo sapostojeće našem Ja, bilo bi bolesno samoljublje, drugim rečima greh (odnosno promašaj), pogreška, zloupotreba, pogrešna upotreba). Bog je ljubav zato što je samo Njegovo postojanje ljubavno — Otac, Sin i Duh Sveti ljubeći se, uzajamno, postoje kao Sveta Trojica. Na neki način, Bog Otac je istočnik i bespočetno načalo Sina i Duha. Ljubavlju rađa Sina i ishodi Duha. Zato je ljubav božanskog porekla. Postojati kao Bog znači voleti poput Boga. Zato možemo reći — blagovest svetoga Jevanđelja je sažeta u sledeće reči: "Koji ne ljubi ne poznaje Boga; jer Bog je ljubav. U tome se pokaza ljubav Božija prema nama što je Bog Sina svojega Jedinorodnoga poslao u svijet da živimo njime." (1 Jn. 4:8-9) Nikolaj kazuje: "Ljubav nije iz zemlje iznikla nego je sa neba data" (Kasijana, 16) ili, rečima svetoga Jovana: "U tome je ljubav, ne što mi zavolesmo Boga (kako su adoracioni, obožavateljni, ali ipak zemaljski i sa zemlje, od zemlje, iz tljenija, odnos imali pripadnici ostalih vera) nego što On zavole nas (i tako uspostavi izvor ljubavi, što je ljubav od Boga potekla, što je On njen uzrok) i posla Sina svojega kao žrtvu pomirenja za grehe naše." (1. Jn. 4:10) To Božansko poreklo Jevanđelja, hrišćanske blagovesti, po Episkopu Nikolaju radikalno odvaja hrišćanstvo, tj., Crkvu (a kod Nikolaja dvosmisla ili zabune nema: "Pravoslavna Crkva je jedina u svetu, koja je održala veru u Evangelije kao jedinu apsolutnu istinu... Otuda kad čitamo deveti član Vjeruju: vo jedinu svjatuju sobornuju i apostolskuju Cerkov — mi razumemo pod jedinom crkvom pravoslavnu crkvu...!" (Ljubostinjski..., 34) i ostale vere: "Iz toga je jasno, da hrišćanska vera nije ni nalik na druge vere i druga verovanja u svetu. Jer druge su vere od ljudi sa zemlje i od zemlje, od ljudi koji su govorili o duhovnom svetu ili po svome prirodnom razumu ili po obmani od zlih duhova. Niko od osnivača drugih vera nije rekao za sebe da je sišao sa neba, ni da je poslat od Oca, niti da svedoči o Nebu ono što vidje i ču, niti pak da se opet vraća na nebo. Prema tome, ne može biti ni govora o sravnjenju ili izravnjavanju između svedočanstva Hristova i ostalih vera i verovanja po belom svetu." (Ljubostinjski, 10) o Bogu i svetu, o životu koji je svetu podario Bog u stvaranju i koji obnavlja u iskupljenju. Ta vest je otkrivena, a njen donosilac je sam Sin Božiji, ovaploćeni Logos, Gospod Isus Hristos. Vladika kaže da je vera u jevanđelje: "...vera u Radosnu vest koju je Nebeski svesni, Bog, Sin Božiji, doneo rodu čovečijem. Drugim rečima znači vera u Gospoda Hrista i njegovo Otkriće (otkrivenju, prim. aut.) A Hristovo Otkriće najveće je otkriće od stvaranja sveta. To njegovo Otkriće jedino je u stanju, da čoveka crva obrati u čoveka boga i sina Božijeg."6
 
Naravno, kvalitet jevanđelske poruke, radikalna i natprirodna7 suština njegova, ne može se primiti ukoliko se predhodno ljudsko biće suštpnski ne izmenn, ili da se poslužimo rečima samoga Jevanđelja ne pokaje. Pokajanje, po svetom Nikolaju, ukoliko pretenduje da bude pravo "...ne znači samo žalost zbog učinjenih grehova, nego potpun obrt ...duše od tame ka svetlosti, od zemlje ka nebu, od sebe ka Bogu."8 Značajno je da Vladika insistira na produbljivanju pojma pokajanja. Pokajanje nije jalovo žaljenje nego plodonosno uzimanje novoga stava prema Bogu, svetu i ovom životu. Pokajnik nalazi snage da ustane iz svoga greha i isti prevaziđe polaganjem sve svoje nade i sveg svog truda u Boga koji isceljuje neduge. Ne kaže sveti Jovan Lestvičnik zabadava: "Pokajanje je zavet sa Bogom da će se voditi jedan novi život."9 Jevanđelje nam pokazuje oba primera kajanja. Jedno je stanje raskajanosti a drugo pokajanosti. Ikona pokajanja je apostol Petar. I ko se, u maloverju i strahu za sopstveni život odrekao Hrista, on se nakon "gorkoga plača" podiže iz ponora greha i postaje, obnovljen i osnažen ognjenim svetoduhovskim izlivom, vatreni propovednik i verni svedok Jevanđelja Hristovog. Ikona besplodnog i dušegubnog raskajanja je izdajnik Juda. Jevanđelist Matej je zabeležio: "Tada videvši Juda, izdajnik njegov, da ga osudiše, raskaja se, i povrati trideset srebrnika... i otide te se obesi." (Mt. 27:3,5)
 
Drugačije da kažemo, poziv na pokajanje i veru u jevanđelje je poziv na sticanja jednog novog života, ovde na zemlji, u istoriji, koji treba da nas uvede u život večni, u Carstvo Božije. Verovati u jevanđenje je stoga izjednačeno sa životom po jevanđelju. Ne samo da se sveto jevanđelje najbolje i jedino pravilno poznaje upražnjavanjem zapovesti u njemu zabeleženih (ovde mislimo prvenstveno na zapovest ljubavi prema Bogu i bratu, ili liturgijski sabor dece Božije oko svoga Episkopa koji je živa ikona živoga Hrista) nego je ono jedino delatno prisutno i spasonosno kroz život i kao život.10 Bez pravoga života, crkvenog, bogoslužbenog, svetopodvižničkog, jevanđelje ostaje knjiga „zapečaćena sa sedam pečata" (Otkr. 5:1). Ukoliko se ne otključava životom, i to ne bilo kakvim, nego istim onakvim kakav nam je Hrpstos ostavio a svi naši sveti preci (pod njima ne podrazumevam samo Srbe nego sav pravoslavni rod hrišćanski — apostole, mučenike i proroke, svetitelje, prepodobne i pravedne) svojim životima proverili i overili, tada ova knjiga ostaje nema, ili, još gore, u pomračenim umovima odzvanja njihovim sopstvenim, izopačenim, p neživotodavnim ehom. Vernost tom blagoslovenom načinu postojanja, i oživotvoravanje istog u svome životu i svojim životom naziva se predanjskim življenjem. Vladika Nikolaj izričito podvlači neophodnost očuvanja čistog jevanđelskog učenja i čistog jevanđelskog života.
 
Zato sveti Vladika i beleži: "Osnovna razlika... između istočne i zapadne crkve od velike šizme 1054. godine do danas sastoji se u različitosti shvatanja Evangelija Hristova. Zapad je u tom vremenu, a i nešto pre toga počeo shvatati Evangelije kao teoriju, a po tom kao jednu od mnogih teorija o svetu i životu, dok je istok shvatio Evangelije kao podvig i praksu. Otuda je došlo da je dogmatika na zapadu postala čisto teorijska nauka, tj., jedna od mnogih filosofija, dok je na Istoku bila i ostala do današnjeg dana praktična nauka.11 O posledicama ovakvog shvatanja, i na istoku i na zapadu, progovorićemo nekoliko reči.
 
Za Episkopa Nikolaja, dileme nije bilo: "Dogmatika je praktična nauka. To je ono što jeretički bogoslovi ili nisu znali ili su zaboravili. Dogmatika je od samog početka bila praktična nauka. To su znali apostoli, svetitelji i podvižnicp Istočne Crkve pa su se trudili da svaku dogmu ostvare u sebi, u svome životu."12 Identično oseća i piše veliki savremeni grčki teolog, Mitropolit apokaliptičke, pergamske Crkve, Jovan: "Dogmati Crkve nisu i ne treba ih smatrati logičkim definicijama koje prihvatamo bez ispitivanja njihovog najdubljeg egzistencijalnog smisla. U Pravoslavnoj Crkvi dogmati jesu život, te stoga treba da imaju neposredan i odlučujući uticaj na bitije, da budu "otkrovenje" Istine... (velika opasnost leži u tome) da se pravoslavno predanje učini nevezanim sa životom današnjega čoveka, odvajajući na taj način, dogmatiku od praktičnog i liturgijskog života Crkve. Nasuprot tome, dužnost dogmatike je da pokaže zašto i kako su dogmati povezani sa našim bitisanjem na način koji je značajan i odlučujući."13
 
Insistiranje na novini života u Hristu proizlazi iz apsolutne novine koju je sobom donelo otkrovenje svetog Jevanđelja. O toj novini Vladika bogoslovstvuje: "Pravoslavna Crkva osnovana je na veri da je Evangelije nešto sasvim novo, neslično ma čemu što je od ljudi javljeno pre pli posle... Evangelije se ne može uvrstiti u druge verske kljige sveta, niti u zakone niti u filosofije i teorije ljudske... Ono ne daje samo reči nego i moć. Niti se ono uči samo čitanjem i slušanjem, nego većma delom, podvigom, vežbom, tvorenjem." (Ljubostinjski ..., 67) Iz ovoga proizilaze dve posebne teme o kojima ćemo nešto više reći:
 

1. Odnos svetog Jevanđelja (= pravoslavlja) i ostalih vera
 
Primerna beskompromisnost sa kojom se sveti Vladika suočava sa sablaznima "verske tolerancpije" odiše mirisom mučeničkih vremena. On, kao da sagledava naše duhovno oslepljeno doba, koje ne imajući istinske opravoslavljenosti i ocerkovljenosti, pristaje da Gospod Hristos bude jednim od mnoštva "bogova" u panteonu nove Poganije (Paganije, Novog svetskog poretka, Ujedinjenih nacija i sl.) Zadržimo se na čas kod ove poslednje institucije, čija nam je nečasna uloga u vršenju pritisaka na naš narod poznata, i pogledajmo kakve duhovne pretpostavke ona ima, kada promišlja naš problem. Treba reći da duhovni vođ i učitelj mnoštva funkcionera u Ujedinjenim nacijama, bengalac Šri Činmoj, dva puta nedeljno, tokom protekle 23 godine, (od 1970) njima i osoblju pri Ujedinjenim nacijama u Njujorku drži "meditacije posvećene miru" (Buđenje, rane godine duhovnog učitelja, Šri Činmoj, Beograd, 1991, 4). To ne bi bilo toliko shrašno, da isti u svojim izlaganjima ne zastupa i ovakve teze: "Carstvo nebesko, o kome pričamo, o kome smo slušali, nije ništa drugo do svet jedinstva. Svet jedinstva će neizbežno osvanuti... Ne samo da je moguće, već i neizbežno, da Ujedinjene nacije jednoga dana postanu jezgro svetske duhovnosti." (Šri Činmoj, Spoljašnji i unutrašnji mir, Beograd, 1993, 67—68) Naravno, pod jedinstvom se misli i socio-političko (to i jeste Novi svetski poredak koga su sluge Ujedinjene nacije) i versko — sinkretističko (kome ometaju sve jake i svesne verske organizacije, za sada Pravoslavni, a nakon toga, pretpostavljamo, i rimokatolički tradicionalisti i fundamentalisti). Zato Šri Činmoj, kome njegovi sledbenici nastoje da izdejstvuju posvećivanje grada Subotice, subotičkog zoološkog vrta, novosadskog univerziteta i drugih objekata i institucija u našoj zemlji, i može da kaže: "Smatram da su Ujedinjene nacije božanske. Zbog čega? Zbog toga što su drago dete svevišnjeg, posvećeno unapređivanju svetskog mira..." (Isto, 58); kao i: "Svi narodi mogu zajedno da izgrade hram. Svi narodi zajedno, u stanju su da podignu oltar. Svi narodi zajedno mogu da služe Božanstvu. Na ulazu u ovaj hram smešiće se Vrhunsko Prosvetljenje." (Isto, 56) Šri Činmoj dolazi, ili je već došao u Jugoslaviju, i zato su nam danas neophodne reči Vladikine: "Teosofska ideja da se istina nalazi razbijena po svima verama, filosofijama i misterijama preovladala je i kod jeretičkih bogoslova zapadnoga sveta. Prema tome, i u hrišćanstvu treba da bude nešto istine kao i u Islamu, Hinduizmu, Budizmu, Platonu i Aristotelu, Zend avesti kao i u tibetanskim Tantrama i Mantrama...14 Pretpostavka ovakvog bogoslovskog posrnuća je, po Nikolaju, sumnja u božanstvo Mesije Hrista15 i prilagođavanje i ujednačavanje Jevanđelske nauke ostalim verskim sistemima. O tome sveti Vladika piše: "Prilagođavanjem i ujednačavanjem bavili su se jeretički bogoslovi još od otpada Zapada od Istoka, a najintenzivnije za poslednjih 150 godina. Prilagodili su nebo zemlji, Hrista drugim "osnivačima vera", a Radosnu vest ostalim verama, izrailjskoj, muslimanskoj i paganskoj. Sve tobož u ime "tolerancije" i u "interesu mira" među ljudima i narodima. Međutim, tu je baš početak i začetak ratovima i revolucijama nečuvenim u istoriji sveta. Jer istina se ne da nikako ujednačiti sa poluistinama i lažima."16 Veoma je značajna ova Nikolajeva dijagnoza uzroka izbijanja ratova i oružanih prevrata. A ona i nije Nikolajeva, u smislu te reči da ju je on izmislio. On je nju iščitao iz svetih hrišćanskih knjiga i ujedno imao dovoljno svesti i smelosti da je otvoreno iznese.
 
2. Pravoslavno praktično-delatno i verno-predanjsko čuvanje svetog Jevanđelja — Pravoslavni svetom Jevanđelju pristupaju sinovski otvoreno i smelo, ne dopuštajući da ih uplaši preizobilje iskustva i blagoslova koje u njemu počiva. Ovo pominjemo zato što je Vladika pravilno dijagnosticirao i problem sa kojim se suočavaju jeretički bogoslovi i koji ne uspevaju da pravilno razreše: pošto sami nisu sposobni, ili tačnije: ne žele, da se priopšte punoti života u Bogu, onda oni sami negiraju sve ono što njih, kao pojedince ili grupe, nadilazi. Vladikinim rečima: "... (oni) ne mogu da veruju u Radosnu vest jer je za njih suviše radosna."17 O tome je još govorio: "Ali jeretici kao i bezbožnici, ne uzimaju za merilo ljude bogove, nego ljude crve. I onda ovako rezonuju: što nije moguće jednome čoveku nije ni drugome. To jest: što nije moguće čoveku crvu nije moguće ni čoveku bogu ni sinu Božijem ..."18 Vladika je više puta pominjao ljude bogove i ljude crve. Tim izrazima su, na simvolički način, predstavljene dve osnovne kategorije ljudi: blagodatni bogovi i mlađa braća Hristova, kršteni i pričešćeni, trudbenici i podvižnici prave vere; a sa druge strane, nekršteni i izopšteni, lenjivci i zabludnici, gordeljivi lažoučitelji i njihovi neumni sledbenici i svi oni koji nisu u sebe primilp "lek besmrtnosti" kako je govorio sveti Vladika Ignjatije Bogonosac, i koji zato ostaju crvi i hrana za crve. Tajna ovih dvaju kategorija je tajna primanja ili ne primanja dodira. Dodir je, po svetom Nikolaju, još jedna od centralnih svetojevanđelskih odrednica. Piše: "Još su jeretički bogoslovi posumnjali ili čak odrekli moć dodira."19 Drugim rečima, dodirivati se, znači biti u zajednici sa nekim; doticati ga celim svojim bićem, učestvovati u nečemu sa njim, pa i u njemu samom. Po svetom Vladici, Novi Zavet je zaveštanje dodira: "I ostavio nam je Zavet, da nikako ne prekidamo dodir sa Njime. To je novi Zavet Tela i Krvi Njegove."20 Veoma je važno Nikolajevo harmonično razumevanje, hramovskog i kelijskog, sabornog i ličnog, molitvenog zajedničarelja sa Bogom. On izbegava dušegubne krajnosti: "pravoslavni hrišćani, neprestano traže dodir sa Bogom, i to neposredni dodir" piše. "Dva su najznačajnija načina za ostvarenje toga dodira: Pričešće i unutarnja molitva".21 Vidimo da optimalni mitronosni Starac (ili od milošte: deka, deda) ukazuje kako na eklisijalne, i to po preimućstvu svetoliturgijski, svetotajinski način opštenja, tako i na podvižnički, asketski, svetovrlinski kao načine opštenja sa Bogom. Bez svetotajinskog preobražaja, bez krštenja, pričešća i ostalih tajana, ma koliko se čovek podvizivao, po rečima samoga Hrista, "ne može videti Carstva Božijega... ne može ući u Carstvo Božije" (Jn. 3:3,5) i "nema života u sebi" (Sravni — Jn. 6:53), a sa druge strane, bez unutrašnjeg molitvenog života, bez čitavog korpusa asketske prakse, svetotajinstvenost se svodi na magičnost — spasenje koje je uvek i bez obzira na sav trud dar, ovde postaje dar u jednom izvitoperenom smislu reči — tačnnje: dar onome koji se nije trudio (i sledstveno tome, nije voleo, praktično delatno javljao svoju ljubav ka Bogu koja se manifestuje kao poslušanje zapovestima) što nije u skladu sa istim Jevanđeljem (da ne navodimo svima dobro znane primere neophodnosti asketskog truda).
 
I na kraju, Vladika dobro zna da i naša vera i naš život, ako su usklađeni i ukalemljeni kao loze na čokotu Hristu (Jn. 15:1-8), vode jednom cilju — spasenju, oboženju, ohristovljenju. Uznoseći oči uma svoga i oči srca svoga, gleda: "Bićemo kao i On, kao Hristos Bog, večni Sin Božiji; to jest, bićemo mali hristosi, mali bogovi i sinovi Božiji. Obesmrćeni i oboženi, blagodareći Njemu, Njegovom vaploćenju, Njegovom dodiru kroz telo i krv sa nama, grešnim i nečistim, blagodareći Njegovoj nedomislivoj ljubavi i žrtvi. Koji ne bismo ni ljudi nego crvi. On nas učini careve i sveštenike Bogu i Ocu Svojemu (Otkr.1,6) i djecom svetlosti a ne tame, saučesnicima Njegove večne slave i anđelske pesme u nebesnom carstvu".22

 
prezviter Vladimir Vukašinović
 
__________
 
*) Predavanje održano u sklopu "Nikolajevih dana" u Valjevu, maja, 1993. godine.
 
01 Ovome smo posebno želeli da posvetimo pažnju u kontekstu odnošenja Pravoslavlja i drugih vera, od onih najvećih i najbrojnijih. tzv. velikih svetskih religija, pa do onih najnovijih i najbizarnijih — od različitm; militantnih protestantskih sekata pa do ekstremnih oblika antihrišćanskih zajednica — okultista, satanista i sl. Naravno, mi se ovde nećemo upuštati u pojedinačna nabrajanja, niti ćemo zalaziti u sfere apologetike i istorije religije — nas interesuje jedan generalan pogled, velika sinteza, kojom je Episkop Nikolaj obuhvatio sve ovo, i na načine koje je predložio, kao rešenje i izlaz iz ćorsokaka apostasije od Jedne Svete i Saborne i Apostolske, Pravoslavne Crkve.
02 Sveti Diadoh Fotikijski, O duhovnom znanju, Filokalija, vol. I, (London, 1979), 275, 67 cap.
03 Vidi: Nikolaj, X. Pozdrav molitvenom saboru bogomoljaca u Valjevu, 330.
04 Episkop Nikolaj Žički, Sabornost pravoslavne vere i Crkve, Ljubostinjski stoslov, Sabornost Crkve I, (Beograd, 1986), cap. 11, 31 (Dalje citiramo kao: Ljubostinjski, cap...)
05 Vladika Nikolaj je sveto Jevanđelje doživljavao kao Knjigu o Ljubavi.
06 Ljubostinjski, 4.
07 Ovde treba reći da se sveti Vladika uspešno obračunao i sa izvitoperenim i pogrešnim razumevanjem pojma prirodnog kod čoveka. On je, sle deći zlatnu nit svetootačke antropologije, ukazao na postojanje dve prirodo, one pod okovima tljenija, strasnosti, neslobode (justinovski rečeno: greha, smrti i đavola) i one koja je blagodaću Božijom od toga izbavljena. O tome piše: "Ako neki govore: pa i čovek mora živeti po prirodi, mi pitamo: pp kojoj prirodi? Da li po onoj prvonačalnoj bezgrešnoj, rajskoj, kako je Bog stvorio čoveka, ili po onoj drugoj, bolesnoj, poniženoj, demonima zagađenoj, porocima unakaženoj, strastima umrtvljenoj?... Hristos je došao, da obnovi onu prvu i pravu prirodu čovečiju. I samo ko živi tom obnovljenom prirodim, živi zaista po prirodi čovečijoj." Stoslov hrišćanske nauke o ljubavi, cap. 57, Kasijana, nauka o hrišćanskom poimanju ljubavi, Episkop Nikolaj, Sabrana dela, knjiga XII, (Himelstir, 1984). Zato se i može govoriti istovremeno o različitim aspektima i dimenzijama ljudskog postojanja kao duboko prirodnim i natprirodnim, a da se time ne ulazi u protivrečenje. Primer je celomudrost.
08 Isto, 1.
09 Lestvica, Beograd, 1963, pouka V, 58.
10 To Vladika izražava sledećim rečima: "Pozna li čovek istinu, tj. istinitog Gospoda i Spasitelja svoga... onda se počne sav predavati Njemu. Tada za nj nauka Hristova prestaje biti teorija ili filosofija i postaje praktični režim isceljenja (svetovrlinski, asketski život, primedba moja. V. V.V, banja preporođenja (svetotajinski, crkveni, svetokrštenjski — i svetoliturgijski i sav drugi mistirijski život Crkve) i metod oboženja." (Ljubostinjski ..., 49).
11 Ljubostinjski, 39.
12 Ljubostinjski..., 44.
13 Mitropolit Jovan Zizjulas, Hristologija i postojanje, Beseda 3—1992, Novi Sad.
14 Ljubostinjski, 38.
15 Sravni. Ljubostinjski, 36.
16 Ljubostinjski, 37.
17 Ljubostinjski... , 80.
18 Ljubostinjski..., 63.
19 Isto, 73.
20 Isto, 79.
21 Isto, 85.
22 Isto, 48


Priređivač: Borba za veru
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Decembar 21, 2013, 01:41:46 am »

*
Beseda prote Alekse Todorovića na sahrani Sv. Vladike Nikolaja


SIJAĆEŠ NAM TI U TAMI DANAŠNJICE!

(Posmrtno slovo protojereja-stavrofora Alekse Todorović, jednog od najbližih saradnika Svetog Nikolaja Srpskog i urednika čuvene religiozne biblioteke "Svečanik" iz Minhena, izgovoreno 27. marta 1956. godine na sahrani Svetog Vladike u manastiru Svetog Save u Libertvilu u Americi)
 
Vladiko sveti, roditelju premili!
 
Evo tvoga prote Alekse! Došao je iz Evrope da još jedared isprosi blagoslov tvoj, dokle nije zatvoren kovčeg u kome ćeš počivati donde dok naš Gospod Bog bude hteo, da celivam svetu desnicu tvoju, Preosvećeni i Sveti vladiko, desnicu najčudniju u srpskom narodu. Pisali su Srbi, ali niko nije pisao kao ti, Sveti vladiko. Pisali su često ljudi da hule na Boga pisanjem i da grde jedan drugoga, a ti, Sveti vladiko, pisao si samo da proslaviš ime Božje i da naučiš Srbe kako se Bog slavi. Sve što si napisao svetlo je i sveto, Sveti vladiko. Mnogo si govorio, Zlatouste naš! Čekamo mi oko tebe ovde da nam progovoriš još koju reč, mi koji smo te slušali toliko decenija, išli, prelazili mnogo desetina i stotina kilometara da čujemo besedu tvoju, da čujemo reč tvoju, da čujemo pouku tvoju. Kakva lepota, kakvo bogatstvo samo u tome! Samo si svete reči govorio.
 
Došao sam, Sveti vladiko, da orosim suzama sinovskim tvoje preumorno telo. Jer, ako se ijedan Srbin ikada trudio, to si se ti trudio kao niko. Žurio si na molitvu, žurio si da obiđeš, da ohrabriš, da utešiš, da poučiš. Mi koji smo pored tebe bili kao sveštenici, mi znamo koliko si se ti trudio, koliko si bio sposoban za jedan dan mesta da obiđeš i koliko beseda da održiš, i koliko pouka.
 
Ja sam maločas rekao da bi stotine hiljada Srba želelo danas da bude ovde, da se poklone tebi, Sveti vladiko, da celiva tvoju svetu desnicu, da pogleda tvoje sveto lice, da nasloni glavu na tvoje grudi u kojima je sedamdeset i pet godina kucalo najčudnije srce srpsko. Ti, Sveti vladiko, nisi imao mržnje u srcu ni za koga. Koliko si ti puta naređivao nama, tvojim sveštenicima, da se molimo Bogu ne samo za svoj narod neprestano, nego i za ostale narode. Sećamo se, bilo je to u Žiči, kada si određivao uz Časni post: prvog dana posta ćemo da činimo molitve i da postimo za svoj narod, pa za taj narod, pa redom za evropske narode i vanevropske narode. Za svaki narod ti si se molio. Ti si imao mesta u svome srcu za sve ljude, zato što si se tako učio od svoga najdivnijega učitelja, Gospoda Isusa Hrista.
 
Danas bi, kažem, želeli mnogi da dođu i da se tebi ovde poklone. Ali, eto, ne mogu. Ja sam jedan po tvojim molitvama i po tvome blagoslovu uspeo da dođem sa evropskog tla da vidim tvoje sveto i svetlo lice, da celivam tvoju svetu desnicu, da te otpratim zajedno sa ostalom braćom Srbima koji danas žive na ovom kontinentu, da te otpratim do tvoga, verujem, privremenog groba.
 
O, koliko danas Srba širom tužne, paćeničke otadžbine proliva gorke suze za tobom! Čuli su svi da je opozvan iz ovoga života najveći zaštitnik za srpski narod pred Bogom, i ne samo pred Bogom nego i pred ljudima, vladika žički Nikolaj. Plače danas tvoj Jova u Rakovici zajedno sa bogoslovskom omladinom, jer nije mogao da dođe da svoga Čiku celiva, da mu ruku poljubi svetu, da padne na njegove grudi, da pomiluje njegove obraze divne, ah! da nasloni čelo svoje na njegovo čelo. Nije mogao da dođe ni Tijosav. I on je daleko. Nije mogao da dođe ni trogodišnji Aleksa, tvoja nada i tvoja radost. Koliko si se radovao kada si mi pisao da si dobio unuka Aleksu, da se produžuje loza Velimirovića.
 
Plače i jadikuje danas bogoslovska omladina i u Prizrenu, i u Rakovici, i u Beogradu. Svi su razbirali: šta radi naš Đedo, kada će nam doći Đedo, šta nam piše Đedo, kakve je nove knjige pripremio. Tako razbira tvoja omladina bogoslovska, dragi i Sveti vladiko.
 
Svi, dakle, danas znaju, svi su poslove ostavili, pa danas plaču i jadikuju, žale i kažu: Bože, što se ovako dogodilo! Da, da, dragi i Sveti vladiko, ti odavno meni pišeš: moli se Bogu da odloži neizbežno. I Gospod je do pre nekoliko dana odlagao neizbežno. Ti si bolovao, ali si se sa bolesničke postelje podizao krepak, i silan, i snažan, i rečju i delom i telom. Da, plaču svi tamo u Srbiji, svi oni koji očekuju spasenje, koji očekuju da sine opet sloboda u otadžbini našoj.
 
O, Sveti i dragi vladiko, poslednji put si ti bio u tvome Leliću 1940. godine o Preobraženju. A kada se setim tvoje poslednje besede u tvome selu: kakva milošta i kolika ljubav! Besedio si i stalno si u besedi govorio: milo moje selo, budi mi veselo, i zeleno moje selo, budi mi veselo. Veselilo se tvoje selo Lelić, imalo radi čega i da se veseli: ukrasio si ga, uzdigao si ga, pročulo se, pisao si o njemu, mislio si o njemu stalno, i dan i noć; kao što si mislio i dan i noć, kad su drugi spavali il' se drugim poslovima bavili, o celome srpskome narodu i o celom rodu ljudskom. Da, tvoje milo i zeleno selo Lelić danas je tužno! Čuli su glase tužne koji su preko okeana došli. Neće im više doći njihov dragi Vladika, da dođe u njihovu sredinu, da sa njima razgovara sa neizmernom ljubavlju i milošću.
 
Plaču danas monasi i monahinje po mnogim manastirima srpskim i uzdižu molitve prestolu Svevišnjega za tebe, Sveti vladiko. Hteli bi koliko bilo da se tebi oduže za neizmerna dobročinstva koja si činio njima. Danas bi bile takoreći gluve i neme mnoge naše svetinje, vladiko Sveti, da tebe nije bilo. Danas samo u tvojoj eparhiji Žičkoj ima stotine monahinja koje su iz Bogomoljačkog pokreta. Da, Bogomoljački pokret, to je tvoj život bio, Vladiko, to je delo tvoje bilo. Kada se posle Prvoga burnoga svetskog rata počele buditi duše ljudske i tražiti hrane i pića nebesnoga, počele su lutati tamo i ovamo, i bili bi Srbi zarobljeni od mnogih i raznih sektaša i krivoveraca, sa raznih strana sveta, da tebe nije bilo da uputiš, da kanališeš, da odrediš, da sabereš, da ispuniš snagom i revnošću. Da, danas plaču gorko tvoji bogomoljci širom otadžbine naše, koji su sa neizmernom čežnjom i željom očekivali da im se opet vratiš, da dođeš, da se sakupe na one divne bogomoljačke sabore kod Studenice, kod Žiče, kod ostalih manastira, kako si ti već bio uobičajio da se drže godišnji bogomoljački sabori. Plakaće oni danas! I plačemo mi svi danas.
 
Ti si nedavno napisao: imamo nevolja u svemu, ali radujmo se! Da, zaista sve nas pritiskaju nevolje i kao da u svemu nevolja imamo, a naročito paćenički narod na otadžbinskom tlu ima nevolje u svemu i sa svih strana, a ti poručuješ: radujte se! Zaista, Sveti vladiko, ti se raduješ već nekoliko dana, a mi moramo da tužimo i da plačemo. Moramo zato što nas ostavljaš kao siročad, nezaštićene. A ti se raduješ! Čemu se ti danas raduješ, Sveti vladiko? Radujem se jer dokle tvoje telo, hram Božji, leži ovde pred nama, tvoja svetla duša uzdigla se u tvoju divnu nebesnu Srbiju, koju si ti tako voleo, o kojoj si tako govorio, kojoj si ti, takoreći, neimar. O svetoj Srbiji nebeskoj si govorio. Želeo si da svi Srbi budu sveti i čestiti, da bude kao što je na nebesima sveta Srbija, da bude sveta na zemlji. Jer, ne može se bez svetosti živeti ni vrednovati puta. Znao si ti i hteo si da uzdigneš, da uspostaviš, da proširiš, da izgradiš, da ukrasiš da bude sveta i divna Srbija i na nebesima i na zemlji.
 
Ušao si u tvoju svetu Srbiju. O, ne može čovek svojim dugom ni da vidi koliko njih ima koji te sačekuju sa neizmernom radošću! Zasipaju te radostima sa svih strana. Svi! Od Svetoga kralja Jovana Vladimira, Svetoga Simeona i Save, pa redom svih svetitelja stradalnika i mučenika, i starih i novijih vremena. Svi te rado sačekali i svi se raduju dolasku tvome, koji ćeš umnožiti radost u nebeskoj Srbiji, jer si radosnik naš bio. Raduju se, kažem, mnogi. Ali niko se ne raduje kao monahinja Katarina, tvoja divna majka. Došao je njen Niko njojzi u naručje. O, koliko ga je željna bila! Želela je da još jedared vidi svoga Nika. I, eto, želja joj se ispunila. Pa tvoj otac Dragimir, pa tvoja braća, pa mnogi, mnogi. Pa mnogi stradalnici i mučenici najnovijih vremena, pa onih 700 000 Srba što si ih ti prvi u Kalendar uveo. "Uvedi, oče Aleksa, i metni u Kalendar pod tim i tim datumom 700 000 novomučenika srpskih!" Da ništa drugo učinio nisi, samo to, i da te tih 700 000 srpskih novomučenika sačeka u nebeskoj otadžbini, pa kakvo slavlje, i kakve ovacije, i kakva lepota!
 
Da, Sveti vladiko, što rekao moj brat otac arhimandrit Emilijan, šta čovek sve da kaže, ne zna sa koga kraja da počne, i šta da kaže a pred tobom. Ti znaš, Sveti vladiko, da sam ja pred tobom često morao da zatvorim usta i da ćutim, jer nisam umeo da nađem reči da sa tobom razgovaram. I sada, baš u ovom momentu kada znam da si se ti vinuo u nebesku Srbiju i da si ušao među one koji se raduju tamo, baš sada je teško govoriti. Ali, eto, potegao sam put da te bar ja sa evropskog kontinenta još jedared vidim, umesto svih onih koji nisu mogli doći da te vide. Došao sam da se mesto svih njih poklonim tebi, došao sam da još jedared, dok si još ovde pred nama licem i likom, uznesem i prinesem blagodarnost za svu ljubav, za svu milost, za sve napore, za sav trud koji si učinio za sve nas da bi nas uzdigao, da bi nas prosvetio, da bi nas prosvetlio, da bi nas okrenuo na pravi put revnovanja, na veru pravu, veru pravoslavnu.
 
Nisi mrtav, Sveti vladiko! Nedavno si pisao pesmu: kada umrem, deco, zapalite mi sveću, ali ja ni u grobu mrtav biti neću. Onaj koji je tako živeo i koji je tako radio kao ti, Sveti vladiko, zaista mrtav biti neće.
 
Draga braćo, čestita gospodo srpska, koji živite na ovom kontinentu, Gospod je vama u ovim teškim i tužnim danima učinio veliku milost: imali ste u svojoj sredini u ova burna vremena najvećega Srbina. I, eto, dala vam se mogućnost, ukazala vam se čast velika, da možete da učestvujete sada ovde na ovom opelu, na ovim molitvama i da dopratite do groba episkopa Žičkog vladiku Nikolaja. Smatrajte to, kažem, kao veliki dar Božji i veliko bogatstvo. Još jedno hoću da vam kažem: čuvajte telo vladike Nikolaja! A ja, verujem i vi, uznosim molitve Gospodu Svevišnjemu da omogući da se sutra može telo vladike Nikolaja preneti preko okeana u stari kraj, tamo gde je on i želeo da telom počiva. Kada dođe taj momenat, a ja čvrsto verujem da će doći, jer je Sveti vladika to pred Bogom zaslužio, i zaslužio zbog mnogog stradanja i narod srpski, da se vrati u njegovu sredinu tamo, da se vrati vladika Nikolaj, da se ispuni ona Njegoševa: gde je zrno klicom počinulo, onde neka i plod donosi. Vratiće se! A kada bude najavljeno da dolazi telo Nikolaja Žičkoga u otadžbinu, onda će se razbuditi sve duše srpske na otadžbinskom tlu. To će biti neizmerna duhovna revolucija, koja će razbuditi i one koji su spavali. To će biti velika radost naroda srpskog, jer se ipak vraća njemu u njegovo naručje i njegovu sredinu njegov veliki sin koji ga je toliko decenija štitio i pred Bogom i od neprijatelja sa svih strana. Nastaće, dakle, onda radost velika i dolaziće ljudi sa svih strana da dobiju isceljenje na grobu vladike Nikolaja. I dobiće! Dobiće naročito duhovno iscelenje koji su duhovno zabolovali bili. A dotle, braćo moja, čuvajte telo vladike Nikolaja. Neka večito na njegovom grobu svetle voštanice. Obilazite i dolazite često, i nemojte smatrati da dolazite samo nad mrtve kosti. Uverićete se, verujem, vrlo brzo da će biti grob vladike Nikolaja i ovde daleko veći i snažniji izvor sloge, i ljubavi, i istine, i pravde — svih onih vrlina kojima treba da bude ispunjeno srce srpsko, da bi Srbin zaista bio to, da bi bio pravi Srbin, i da bi pošao čvrsto putem svetim koji vodi u svetu i nebesku Srbiju.
 
Oprosti mi, Sveti vladiko, što te ja zadržavam. Tebi se žuri! Ti odavno pišeš: Žuri, žuri! Meni se žuri, jer me smrti doba života juri.
 
Ti si se trudio da što više uradiš, jer si osećao da se izmiču dani ovoga života. Ja moram sada ovde samo to da kažem: trudiću se, Sveti vladiko, da se tvoje mezimče, da se tvoje miljenče, da se tvoj „Svečanik“ održi, da produži da radi ono kako si ti odredio kako si ti želeo. Neće moći onako kao kad si ti bio, kao kad je tvoja desnica bila i mogla da piše svakodnevno i dan i noć, ali ćemo se truditi da se ispuni amanet tvoj. I nisi ostavio samo jedan amanet, ti si ostavio bezbroj amaneta, a svi se slivaju u jedan. Slivaju se svi u jedan: to je poruka svima nama, svim Srbima, da se Srbi slože, obože i umnože. To je tvoj najsvetiji zavet i najsvetiji amanet nama Srbima. Primamo, Sveti vladiko! Verujem i da prima Srpstvo ovde. Primilo je to i Srpstvo onamo na otadžbinskom tlu. Trudićemo se, dakle, da se složimo, jer znamo ako se ne složimo da će ostati kletva tvoja na nas, roditelju dragi. Trudićemo se da se zaista obožimo, da budemo Božji narod, jer si se ti sedamdeset godina trudio samo u tome pravcu da obožiš tvoj narod srpski. I trudićemo se da se narod umnoži. Govorićemo mi, srpski sveštenici, srpskim kćerima, davaćemo savete koje si ti ostavio, kakva je njihova dužnost i šta moraju raditi da bi se Srpstvo umnožilo, jer smo zaista mnogo stradali.
 
Eto, dragi i Sveti vladiko, nekoliko reči promucah i ja ovde pred tvojim svetim telom. Blagoslovi me i sada, jer se ja vraćam u Evropu. Moli se, Sveti vladiko Svevišnjem da mi doda snage da mogu ispuniti što si mi u zadatak ostavio. Moli se i za ostale. Ja te molim iako znam da ti to već činiš.
 
Oprosti svima! A pre svega oprosti meni! Trudio sam se, ali sam slab, nisam te uvek mogao zadovoljiti. Još manje ću te moći sada. Al' znam tvoje je srce milostivo, znam tvoju dušu divnu, znam kako ti karaš, ali znam kako razgovaraš. I kada si karao, ljubav je neizmerna bila. Blagodarim, Sveti vladiko, na svemu tebi što si učinio i za mene. I evo molim se ovde Svevišnjem Gospodu Bogu da nas održi na ovome putu, da ne posrnemo, da tvoje ime ničim i nikako ne unizimo.
 
Kada bih još hteo govoriti, snage nemam. Ali nije ni potrebno, jer srce govori ono što usta ne mogu reći. I opet se poklanjam tebi, Presveti vladiko. Palićemo sveće, jer znamo da ti mrtav nisi; sijaćeš nam ti u tami današnjice. Hvala ti, Sveti vladiko, i zaštiti nas u ovim strašnim i teškim vremenima.
 
Slava ti i hvala!


Objavljeno na sajtu: Borba za veru
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: