Žarko Gavrilović (1933—2016)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski duhovni velikodostojnici « Žarko Gavrilović (1933—2016)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Žarko Gavrilović (1933—2016)  (Pročitano 141 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 759



Pogledaj profil
« poslato: Jun 29, 2018, 02:06:16 am »

*

PROTOJEREJ DR ŽARKO GAVRILOVIĆ
(Drežnik, 10.04.1933 — 01.01.2016)


Nekako s jeseni životnog doba, kada je "lisje" već počelo da vene, a tokovi života da usporavaju svoj hod, primio sam umoljenje od strane oca Žarka, da saberem štogod od plodova iz njegove njive života, pa da izdvojim ponešto od toga, što bi moglo biti od značaja i za njega ali i za nas.

"Pred očima mrak, a iz duše bije svetlost". Možda ova misao jednog mitronosnog episkopa izgovorena nedavno najbolje karakteriše ovo vreme, a i samog oca Žarka.

Jer kako veli učeni vladika, svako ko u sebi iole nosi svetlost bogopoznanja koja je svetu zasijala Rođenjem Hristovim,u svom svakodnevnom životu razgoni mrak koji lebdi nad nama, a zauzima veliki prostor i u nama.

Dakle,

PROFESOR BOGOSLOVIJE I BOGOSLOVSKOG FAKULTETA,
DOKTORANT OKSFORDA,
DOKTOR TEOLOGIJE,
DOKTOR FILOZOFIJE,
PROTOJEREJ

OTAC ŽARKO GAVRILOVIĆ
10. april 1933. — 1. januar 2016.

Rođen u Drežniku pored Užica, 10. aprila (28. marta 1933. godine) kao sedmo,od jedanaestoro dece, od oca Đorđa Gavrilovića i majke Slavke Lijeskić. Sa tri-ipo godine života majka mu umire.

Kao siroče,a i zbog detinstva koje je proveo u ratnom vihoru Drugog svetskog rata, a osobito, kako je sam govorio uspostave bezbožne komunističke vlasti nakon rata, pa kada se tome pridoda njegovo opredeljenje za svešteni poziv trnovita staza mu je bila kao predodređena...

Osnovnu školu je završio u rodnom Drežniku,a realnu Gimnaziju u Užicu,u kojoj je bio oslobođen mature kao odličan učenik. 1949/1950. Upisuje znamenitu Bogosloviju Sveti Sava u Beogradu u manastiru Rakovica, zbog čega njegovoj porodici političke vlasti prete progonom, oca i braću maltretiraju i prisiljavaju da zavedenog Žarka vrate kući, a brata mu progone na prinudni rad.

U trećem razredu Bogoslovije mobilišu ga državne vlasti i šalju na odsluženje vojnog roka. U vojsci je permanemtno saslušavan pod raznim optužbama, kao neprijatelj i špijun, uz svakodnevna obećanja da će biti svega oslobođen ako napusti Bogosloviju. I pored svega Žarko završava vojsku, a potom i Bogosloviju gde takođe biva oslobođen mature — Ispita zrelosti kao odličan učenik.

U septembru 1956. god. sa Dušankom stupa u brak, koji je posle brojnih peripetija, po njegovim rečima 1974. god. razveden. Možda je potrebno ovde opomenuti se samih reči oca Žarka, koji kaže da je uvidom u dosije UDBE koji je o njemu vođen uspeo da rekonstruiše celokupnu igru Države i UDBE u razbijanju njegovog braka.

21. septembra 1956. god. rukopoložen je u čin đakona u beogradskoj crkvi Ružica na Kalemegdanu, od strane vikara tadašnjeg srpskog Patrijarha Germana, episkopa Topličkog Dositeja Stojkovića, a za sveštenika sutradan 22. septembra iste godine u Kapeli Patrijaršije, od strane srpskog Patrijarha Germana Đorića.

U jesen 1956. god. upisao je Bogoslovski fakultet Srpske Pravoslavne Crkve u Beogradu, a završio 1961. god. i zajedno sa još jednom monahinjom dobio nagradu kao najbolji student.

Posle prakse u Užicu postavljen je za paroha u Šilopaju 1956. godine.

1957. godine premešten je u Cvetke kod Kraljeva, a 1970. godine u Beograd za paroha pri Hramu Pokrova Presvete Bogorodice na Crvenom Krstu, odakle se povukao da bi nastavio da se bavi naučnim radom.

Propale su mu dve stipendije Svetskog Saveta Crkava, jedna u Atini a druga u Londonu samo zato jer komunistički režim nije dozvoljavao da mu se izda pasoš.

Ovo je verovatno drugi razlog zbog kojeg će režim dobiti najvećeg protivnika i kritičara njegove retrogradne bezbožne ideologije.

Predlogom vladike Žičkog Vasilija i Svetog arhijerejskog Sinoda, a uz stipendiju Svetskog Saveta Crkava odlazi na postdiplomske doktorske studije na Oksford od 1967. do 1970. godine.

1974. god. na Oksfordu branio je Doktorat iz filozofije po pozivu Oksfordskog univerziteta na temu: "Bog, čovek i njihov međusobni odnos u filozofiji Božidara Kneževića".

Iako je rad dobio od strane mentora najlaskavija priznanja zvanično saopštenje mu nikad nije uručeno na dugom putu zakulisnih tajnih službi.

Paki i paki... kako kaže liturgijska molitva, otac Žarko po drugi put, sada brani Doktorat 1974. god. u Beogradu na Bogoslovskom fakultetu, sa temom "Religija u filozofiji Božidara Kneževića".

I opet i opet, treći put — Triput Bog pomaže, kako kaže narod, 1984. godine na Filozofskom fakultetu univerziteta u Beogradu brani Doktorat na temu "Pretpostavke za jednu filozofije religije u delu Božidara Kneževića".

I tada mentor trostrukom doktoru odaje priznanje "otac Žarko Gavrilović je Srbin koji danas najbolje poznaje lik i delo Božidara Kneževića". Ovo je moje skromno svedočanstvo sa toga događaja.

1980. godine je penzionisan, a Patrijarh German ga potom postavlja za paroha pri Hramu Svetog Save u Beogradu.

Tada okuplja grupu intelektualaca i monaha i pokreće buru u učmalom društvu Srpskom, tražeći pravo da se nastave, pre Drugog svetskog rata započeti radovi na izgradnji Hrama Svetog Save na Vračaru u Beogradu.

Raspadom komunističkog režima stvaraju se pretpostavke višestranačkog političkog života u Srbiji. U svim ovim poslovima aktivno učestvuje otac Žarko, kako na stvaranju političke klime tako i ma formiranju političara koji će kasnije postati vođe takozvane opozicije komunističkom sistemu. Na žalost i njegovu i narodnu razočaranje nije izostalo. Šinjeli su se menjali ali duh komunizma kojim su mnogi novoformirani političari bili zadojeni projavljivao se u njima s vremena na vreme, a sve po potrebama onih koji su bili njihovi glavni nalogodavci: razne obaveštajne službe, raznolike ideologije, vladine i paravladine, kako domaće tako i strane.

Tako se urušavala mogućnost političkog preporoda Otadžbine i naroda, a obistinila se šroročka misao Svetog Vladike Nikolaja, da padom komunizma jedino Srbi neće znati kojim putem treba ići dalje.

Zbog svega tog razočarenja osnivač je Srpske Svetosavske stranke. I kako je sam rekao da su ga izborom za predsednika "uvalili u živo blato politike".

U službi Bogu i svom rodu potrošio je petnaest godina a da je malo toga učinio, ili kako on sam kaže "skoro ništa". Ostali su međutim brojni govori, intervjui, članci, i najmanje petnaest knjiga.

1989. godine sprečio je prikazivanje bogohulne predstave o Svetom Savi Siniše Kovačevića u Jugoslovenskom Dramskom Pozorištu.

Organizator je brojnih protesta protiv dekadentnih parada perverznih osoba.

Naučni i književni rad oca Žarka Gavrilovića ocenjivaće pozvaniji, njegovo pisano nasleđe je obimno, biće potrebne generacije Teologa i filozofa da istraže i objave neobjavljene rukopise, koji čekaju svetlost dana.

Blagoslovom Svetog arhijerejskog Sinoda bio je urednik Enciklopedije Pravoslavlja, kao i Leksikona pravoslavnog Bukvara.

Brojne su knjige sa temama Bogoslovskog, filozofskog, političkog, nacionalnog i državnog pitanja.

Napisao je više od pedeset knjiga, još toliko je u rukopisima koje nisu izdate.

Autorska bibliografija knjige i separati Dr Dr Dr Žarka Gavrilovića broji oko 50 izdatih i približno 100 neizdatih naslova.

Članci po raznim časopisima u samo sakupljenim čine broj od preko 200, a od 2000. godine zbog zauzetosti nacionalnim radom prestao je da sakuplja bibliografske podatke.

Brojni su prikazi i recenzije na izdanja drugih autora.

Približno 200 naslova objavili su drugi autori o Dr Žarku Gavriloviću.

Nekoliko hiljada predavanja po raznim temama u svim gradovima Srbije, ali i u inostranstvu, a posebno u Bogoslovskim školama držao je otac Žarko. Postoji popis manjeg broja ovih predavanja koja su sačinjena po sećanju.

Takođe su znatni i mnogi prevodi, treba samo izdvojiti 19 psalama — Srpski Psalmi.

Polemička bibliografija možda je i najprepoznatljivija, jer, kako su to drugi nazvali otac Žarko je imao "veoma opak jezik".

Možda bi trebalo pomenuti samo jedan tekst u "Politici" 2001. godine (Ne) hrišćanska reč kojim je napadnuta aktivnost oca Žarka u protestu protiv Gej-parade.

Otac Žarko odgovara: Verujem da sam ja teolog.

A onda kao po dogovoru stampedo više od deset napada koji su samo čekali u zasedi da saspu otrivne strele na Crkvu i na oca Žarka. On mirno prima udarce, ali nikom ne ostaje dužan.

Uzvraća Politika: NE VERUJEM DA STE TEOLOG,
Žarko odgovara: NE VERUJEM DA STE HRIŠĆANIN.

NIN: POŽAR,
Žarko odgovara: PRVOSVEŠTENIK NOJE.

NIN: ABDIKACIJA UMA,
Žarko odgovara: KAMELEON U NOVINARSTVU.

Forum pisaca: ZAŠTO NEMA ZVANIČNOG SAOPŠTENJA,
Žarko odgovara: FORUM SLEPACA.

Glas javnosti: PROTIV SVAKOG NASILJA,
Žarko odgovara: PROTIV INSINUIRANJA.

Vreme: DA SAM JA NETKO,
I odgovor: ĐAVO U NOVINARSTVU.

Vreme: METLOM NA DŽIBERE,
I ogovor: DŽIBRA U METLI.

Blic: VAJMARSKA SRBIJA,
A odgovor: NASILJE I NOVINARI.

Reporter: CIGANJSKI FAŠIZAM,
I odgovor: PAS LAJE A VETAR NOSI.

Brojne su i druge polemike i rasprave na aktuelne teme i događaje.

Brojni su autori koji su govorili i pisali o delu oca Žarka.

Bio sam u prilici da se povremeno družim sa ocem Žarkom poslednjih trideset godina, i zato svedočim da su njegove i opore reči imale najdublju plemenitost. Sam mi se više puta u ispovednom tonu poveravao, kajem se govorio je, ponekad sam u žaru i preterivao, osobito mislim kada su moje kolege u pitanju.

Govorio je svakoj reči koju pišem ili izgovaram, trudim se da to bude strogo u duhu naučnog karaktera.

Brojni su plodovi u njivi oca Žarka Gavrilovića. Za njegovu njivu može se slobodno reći, onaj čuveni citat sa groba zemljaka mitropolita Josifa Cvijovića: "Orao sam i preoravao, kopao i prekopavao, Budi milostiv meni Gospode."

Jovan Blagojević, sveštenik | vaseljenska.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 759



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jun 29, 2018, 02:52:55 am »

*

PROTOJEREJ ŽARKO GAVRILOVIĆ: ISPOVEDNO PISMO BUDUĆIM POKOLENJIMA


Pišem ti, dragi prijatelju, moje ispovedno pismo da bi oni koji dolaze posle nas znali kakav nas je jad zadesio. Čekao sam više decenija da se gorčina u mojoj duši slegne i bura ljutine stiša, ali to mi, kako ćeš i sam videti, nije pošlo za rukom.

Jedna opaka duhovna zaraza, gora od svake kuge, pojavila se 1917. godine u pravoslavnoj Rusiji. Njen virus (a pogađaš o komunizmu je reč), pojavio se u Nemačkoj sredinom prošlog stoleća da bi potom bio proteran u Englesku gde se obogatio rušilačkom moći, napokon, preko drugih ljudi, uz pomoć zlatnih nemačkih maraka i oklopnog voza, usred vihora Prvog svetskog rata, iz Ciriha, preko Nemačke, Švedske i Finske, bio ubačen u carsku Rusiju gde je započeo svoj krvav rušilački pohod.

Pod izgovorom da donosi pravdu obespravljenima, on je ukinuo i ono malo prava što je bilo među ljudima. Obećavao je podjarmljenim masama ravnopravnost, a ustoličio je najcrnji oblik privilegija i nejednakosti koje nisu rezultat rada nego ideološke opredeljenosti. Oduzeo je sve svima pod lažnim izgovorom da to podeli onima koji nemaju, pa su tako postali siromašni i oni koji su ranije ponešto imali, u očitoj nameri da se vekovima ustoliči na vlasti nasiljem. Umesto ranijih boljara i nemilosrdnih spahija dođoše bezdušni komesari i sekretari. Bezdušnici i bezbožnici su najveći silnici i napasnici ljudskog roda, jer umesto ranijih vladajućih ljudi sa poljuljanim hrišćanskim moralom, pravoslavnom Rusijom zavladaše komunisti bez ikakvog morala.

I nastade neopisivo stradanje svih i svuda, naročito pravoslavnih Rusa, rastakanje i rušenje svega istorijskog i kulturnog blaga koje je u Rusiji sticano vekovima, ljubomorno čuvano stolećima. Rusija postade nova Sodoma i Gomora. I kao u svakoj oluji i bujici tako i ovde šljam i pena izađoše na površinu. Ubijani su najviđeniji ljudi, carska porodica je masakrirana, čak i maloletna deca, rušeni su hramovi ili pretvarani u magacine, konjušnice (klozete) a relikvije i ikone pljačkane su svuda.

O, bratska Rusijo, niko te tako ne posrami kao tvoji rođeni sinovi koje potplatiše belosvetski kapitalisti!

Ljudi su ubijani ili zatvarani, ubijani bez presude — osuđivani bez krivice, mučeni bez milosti. Bezbroj ljudi preseljeno je na onaj svet u najgroznijim mukama. Reka crvene krvi potekla je carskom Rusijom iz Moskve, gordog trećeg Rima, potekla i nije se nigde ustavila do Jadranskog mora.

I nastade plač i lelek koji carsku Rusiju pretvori u satanski pakao. I potonja prevara beše gora od prvobitne kada je lukavi, prerušen u zmiju, prevario prve ljude pod izgovorom da će biti jednaki s Bogom. Ovde je (samo) sami đavo bio prerušen u čoveka koji je bio opsednut mržnjom prema čoveku, obećavajući jednakost nejednakim, bratstvo tuđincima, slobodu sužnjima. Za ove ideale: jednakost, bratstvo i slobodu — proliveno je najviše krvi, a ipak se sve izmetnulo u brutalnu silu, teror neviđenih razmera, otimačinu golemu i neopisivu. I umesto jednakosti zavede se najcrnji oblik nejednakosti, umesto bratstva zavlada paranoidno ubijanje, umesto slobodne — najcrnja tiranija.

Pogaziše se mnoge moralne vrednosti i religiozne navike. Mnogi se odrekoše Boga i svetih Božjih ugodnika, a za vođenje izabraše bezumne i krvoločne.

I umesto građenja novog sveta oni i stari porušiše, te tako dvostruku štetu ljudima učiniše, srušiše Božije i zavedoše đavolje carstvo.

A posle Drugog svetskog rata, opet uz pomoć Zapada i razgovora na Jalti, izdadoše nas saveznici (Bog ih ne kleo), razleže se ova čuma po istočnoj Evropi i ugrozi sve pravoslavne narode. Ratom i prevarom, sladunjavom propagandom (iako joj je stvarnost gorka kao oskoruša) ova pošast dođe ali je Solomonova i Sokratova mudrost ne mogoše oterati.

O Bože Gospode! Zastani i vidi kako se, po zemlji srpskoj i jugoslovenskoj, razmileše novi agarjani. I obogaćeni znanjem i metodama NKVD-a i GESTAPO-a, nove zulume kakvih nikada nije bilo u istoriji počeše da čine svuda, a opet naročito u Srbiji i prema Srbima. Jedne biše i ubiše, druge mučiše i zatvoriše u zatvore OZN-e, odakle se danima razlegao jauk i zapomaganje, druge pustiše posle batinanja i maltretiranja da u miru umru. Decu na front poslaše, ne da slobodu donesu nego da izginu, starije pod opasač staviše, starcima nametnuše namet na vilajet, odneše i opljačkaše sve što dohvatiše kao gusenice, gubari ili skakavci. One koje ne poturiše okupatoru da ih pobije na robiju oteraše ili im odrediše tolike namete da se u vidu otkupa često moralo predati više nego što godina donese.

Nastadoše gladne i teške godine u zemlji Srbiji. "Pomenule se — ne povratile se!"

Prijatelju, ti koji budeš živeo posle nas na ovoj krvavoj i namučenoj zemlji, znaj da je brat ubijao brata samo zato što on drugačije misli ili veruje da su deca špijunirala svoje roditelje, jer je to satanizovana vlast od njih tražila; da su supruge odavale svoje muževe; da je prijatelj izdavao svoga prijatelja i kum potkazivao svoga kuma. Neki čudni ljudi koji se u Srbiji preko noći namnožiše, prekog pogleda i uvek namrgođeni, obučeni u kožne kapute ili engleske vindjakne, čuvahu stražu čak i pored Božjih hramova da bi znali ko u njih ulazi i izlazi, ko decu krštava i svojim dragim pokojnicima opelo drži, ko se kod sveštenika ispoveda i šta ispoveda.

I nastade stradanje veće od prethodnog, pošto strašna pošast i veliko nasilje zavladaše zemljom Srbijom u kojoj su krv, mržnja, podbunjivanje i otimanje bili pravilo vladanja. Diktator u ratu, onaj koji nije poštovao ničije zakone gde god je boravio, postao je tiranin onog momenta kad i svoje proklamovane i potpisane zakone nije poštovao. On suđaše bez suda, zatvaraše svoje protivnike bez optužbe, ubijaše bez presude.

I diktator pobi skoro sve protivnike u lukavim zamkama, a onima koji živi ostadoše satera strah u kosti da nisu smeli nikome ništa od mučenja kazati. I prvo, odmah posle rata, pobi svoje ideološke protivnike sa desnice, mnoge po zatvorima OZN-e izmuči ili pobi na stratištima, ponekad bez suda ubijaše desetine hiljada ljudi. Pomenimo jame i šume takvih stratišta: Kočevje, Zidani Most, Sajmište kod Beograda, Bagdala kod Kruševca, Đeram kod Topole, Ponor kod Foče, Veljino Brdo kod Bele Palanke... i još mnoga i mnoga stratišta i mučilišta. "Pomenula se — ne povratila se!"

Pa kada svemoćni Kaligula pobi svoje srpske protivnike na desnici, pređe na ubijanje svojih srpskih protivnika na levici, sa kojima je lukavi rat ratovao i lukavo pobedu stekao, ratnike koji su mu život bezbroj puta sačuvali. Poče ih lažno optuživati da su izdajnici zemlje, a oni su želeli da njegove prljave poslove obelodane. Čak i dobar deo ustaša iz zatvora izvede. Podstače da ih ove mučenike koji skriviše novi "istočni greh" (Informbiro) muče strašnim mukama koje čovek nije mogao sam izmisliti nego sotona, od iskona ljudski neprijatelj. I, opet, na njima isproba sve metode NKVD-a i GESTAPO-a na Golom otoku, gde samo nemušti galebi doleću, na kojem potom unište sve tragove zločina kao i tragove ustaškog zločina u Jasenovcu.

I zemlja srpska se pred svemirom obagri krvlju pobijenih i izmučenih. Mnoge kosti još leže u zapečaćenim jamama tako da im ni pomen nije održan niti sveća voštanica zapaljena.

I opet nastade velika nevolja po svim srpskim zemljama i gorama. Ptice se u slast gozbiše ljudskog mesa, a crvi zemaljski stekoše hrane u izobilju.

I živi zaista zavideše mrtvima i plačući govorahu: "Što ste nas rodili i same ostavili! Ustanite bar malo iz svih svojih grobova da mi malo steknemo pokoja, da bar jednu noć u miru snevamo ili jedan dan bez more probdimo!"

A Srbe redom rasrbiše, rođenu braću zavadiše, kumove raskumiše i svojtu rasvojiše. Srpsku crkvu novi agarjani na tri dela pocepaše, srpsku naciju na tri nacije raščerečiše, tako da Srbi optuživahu Srbe za grehe nepostojeće, dok srpsku državu na tri državice raskomadaše.

Još naumiše da Srbe rasele i Srbiju potope, ali "bodljivoj kravi Bog daje male rogove".

O, Bože moj, kako srpsku muku da opišem, a da me za bolesnika ne proglase?

I, opet, nastade plač i lelek celom Srbijom, koji se do neba dizao, ali nas Bog nije hteo čuti, jer su se Boga mnogi bestidno odrekli, jer smo za Boga grešnog i krvoločnog čoveka proglasili, jer smo se odrekli krsta i slave, imena i plemena. Tada se reč Srbin mogla samo u knjigama mirno čitati, tako da ni srpska šajkača nije mogla na miru da stoji na srpskoj glavi, jer Srbijom vladaše novi Kaligula koji je ratovao sa okupatorom protiv naše vojske u šajkačama, kada je ova stvarala Jugoslaviju. A Jugoslavija postade Srbima grob i tamnica, a neprijateljski vojnik — krvnik i tiranin.

Uvi, meni grešnom i jadnom! Kojim li ustima da iskažem sve boli naroda mučenog? Kojim jezikom da opišem strahote mučenja najboljih u našem plemenu? [...]

Objavljeno: Beli orao, god. I br. 2, 15. 12. 1990.
Emitovano: Prvi program RTB na predstavljanju Svetosavske stranke 26. 11. 1990.

Tekst u celosti dostupan na: stanjestvari.com
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: