Ilija Josif Rajačić (1785—1861)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski duhovni velikodostojnici « Ilija Josif Rajačić (1785—1861)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ilija Josif Rajačić (1785—1861)  (Pročitano 11911 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Februar 22, 2012, 12:16:27 am »

*

JOSIF RAJAČIĆ
patrijarh srpski



Ilija Rajačić (u monaštvu Josif)
(Lučani, 20.07.1785 — Sremski Karlovci, 01.12.1861)

Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 22, 2012, 12:34:00 am »

**

PATRIJARH JOSIF RAJAČIĆ.


Kod slavnih naših predaka — tako su nas svagda skoro gledali, kao da nikoga nikada imali nismo, nego kao da smo mi prvi iz zemlje poiznicali samo zato da drugom robujemo! Kod slavnog našeg imena — potucali smo se od jednog gospodara do drugoga kao siročad, koja nisu zapamtila roditelja svog, bez imena ili pod onakim imenom kakvo nam je ko izdeo! Kod lepog našeg jezika — nismo se mogli skoro nikome u životu našem ni potužiti, ni pohvaliti svojim jezikom, nego smo morali tako lomiti jezik naš o tuđe reči, kao da svojih i nemamo! Razdrobljeni na stotinu strana — na stotini strana svako je mogao gospodariti nad nama, a mi nismo mogli ni nad samim sobom, kao da nismo nikada gospodarili sami sebi!"
 
U takvoj je slici besednik Nikanor Grujić prikazao stanje srpskoga naroda u oči znamenitih događaja, koji za nas počinju 1. maja 1848. godine.
 
Na čelo odvažnog i oduševljenog pokreta narodnog, da se s takvim stanjem prekine i da se korači u nov, drukčiji, život, stavio se tadašnji mitropolit karlovački Josif Rajačić, koji je svoja dela uneo zajedno sa delima naroda svoga u buran ali svetao odeljak srpske istorije devetnaestoga veka.
 
"Trebalo bi — rekao je, po svršetku burnih dana, govornik Grujić — da smo ti prostrli danas najpre i najpre staze tvoje cvećem svakojakim, a tebe kao pobeditelja smrti narodne ovenčali vencem najlepšim, da se po tvojim stazama i po tvojoj ovenčanoj glavi vidi, čije je i kakvo je današnje ovo veselje".
 
Između one slike i ovoga pozdrava stajala su dela Rajačićeva, rad o kome se moglo suditi, i sudilo se, i bez retorskih ukrasa, ali kome se vazda priznavala ne samo valjanost, već i odlika osobitih vrlina. "Njegovo oko — govori manje oduševljeni biograf — proviđalo je duboko; njegovo je srce bilo srce Srbina patriota; njegova je volja bila gvozdena; njegova je odvažnost bila junačka".
 
I dotle je Rajačić — već i po visokim položajima, koje je zauzimao — bio i čuven i dobro znan i u Srpstvu i u tuđini.
 
Rođen u Lučanima, ogulinske regimente, 20. jula 1785, od roditelja Luke i Vasilije, Rajačić se — po krštenom imenu Ilija — školovao u mestu rođenja, Karlovcima i Segedinu, gde je svršio filosofiju, a po tom je otpočeo universitetske studije u Beču. Zbog burnih događaja prekine učenje i vrati se kući, te se, 10. aprila 1810, zakaluđeri u manastiru Gomirju, dobivši tada ime Josif. Već posle nepune dve godine Rajačić je bio arhimandrit, a 1829. postao je vladika dalmatinski, da posle pet godina pređe s istim činom u Vršac, odakle 10. oktobra 1842. postane mitropolit u Karlovcima. Smišljen i patriotski rad njegov, naročito u Dalmaciji, bio je od velike koristi za narod. Zato ga Grujić, kao pisac ekloge, pozdravlja:
 
 Ukraj mora pod smokvom u ladu,
 Što no tvoja usadila ruka,
 Peva starac uz gusle jednako,
 Bez nauke peva dalmatinski,
 K'o što srce kazuje mu samo,
 Šta si bio crkvi dalmatinskoj---

 
Ali s pokretima 1848. slava imena njegova jeknu novom snagom.
 
... Nezadovoljni novim zakonima od aprila 1848., po kojima se davala sloboda izjednačenim redovima društvenim, ali ne i narodnosna jednakost — Srbi se stanu prikupljati na dogovor, pa se 8. aprila veliki broj rodoljuba krene iz Novoga Sada u Karlovce, tražeći saziv narodne skupštine. Mitropolit Rajačić iziđe u susret narodnim željama, i utvrdi se, da se 1. maja sastane narodna skupština u Novom Sadu. A kad se za Novi Sad, kao i za druga neka mesta, oglasi opsadno stanje — onda se skupština sasta u Karlovcima.
 
"Osvane prvi maj. Patrijaršija se napuni hiljadama narodnih predstavnika i naroda. Svako je čekalo kako ćeš ti započeti; svako je strepilo u srcu od početka tvoga; hiljadama su se isprekrštale slutnje po prsima svakoga, ne znajući šta ti misliš. Ti koračiš s najvećom odvažnosti odmah pred narod — a narod korači s najvećim oduševljenjem i s najvećom radosti odmah u novi život svoj".

Veliki narodni zbor pod otvorenim nebom pozdravi sedi poglavar crkveni lepom besedom, koja je ujedno bila i program svega rada njegova. "Svi narodi traže — reče u početku mitropolit — svoja prirođena, obače izgubljena ili oteta prava, svi su se kao iz dubokoga sna probudili, spješe, da i streme se sa svom silom, da izgubljeno nađu, a oteto otmu. Prava svima narodom opšta jesu: Narodnost, Jezik, Samostalnost, Vjera, Zavičaj, Sloboda misliti i misli svoje slovom ili pismom drugim saopštiti. Blažen je i preblažen narod, koji je blaga ova sačuvao, koji je nji stekao i koji ta mirno uživa. Na protiv nesrećan je i žalostan onaj narod, koji se je tije dobara ma kojim mu drago načinom lišio". Razloživši kako u tome stoji Srpstvo, mitropolit pozva narod, da se seti, kako na nj gleda sav prosvećeni svet, pomenu slavna imena istoriska i završi: "Radite sve kao narod slavan, kao narod slobodan, kao narod pametan, zreo i mudar, kao narod hrabar, vjeran i srpske slave dostojan!" Za tim naredi mitropolit da se iznesu i pročitaju narodu privilegije, dodavši, da se sada samo traži oživotvorenje starih prava. Tada se javiše dva glavna govornika: protosinđeli Kaćanski i Grujić. "Ugledajmo se na naše stare! — završivaše se jedan govor. — Povratimo ono, što nam je nepravda oduzela! Mi smo ovamo prešli pod patrijarhom! Gde nam je naš patrijarh?" Na to narod grmnu: "Živeo Patrijarh Rajačić!" Tako je obnovljeno patrijaraško dostojanstvo pod mitropolitom Rajačićem.
 
Skupština je izabrala, dalje, Srpskoga Vojvodu i donela niz znamenitih odluka. Sve te odluke imalo je caru podneti na odobrenje naročito poslanstvo na čijem je čelu bio novi patrijarah Rajačić. Toga radi on je išao u Zagreb, gde je utvrđen plan rada i savez sa Trojednicom, i odatle se krene caru u Inzbruk. Dok se patrijarah tamo bavio, varadinski đeneral Hrabovski napadne na Karlovce, 31. maja, ali bude odbijen. Od toga doba počinje niz krvavih bojeva između Srba i Madžara.
 
Na akciju i politiku narodnu imađahu tada u Karlovcima presudnog uticaja sedi Rajačić i mladi Stratimirović. Dva dobra rodoljuba, različita inače po svemu — razilažahu se često i u izboru pravaca i sredstava, pa ipak je Stratimirović bio prvi, koji je sa dva druga svoja 2. dekembra 1848. pohitao iz Kremzira javiti Rajačiću da su tada dobile carsku potvrdu glavne tačke narodnih odluka o Patrijarhu, Vojvodi i Vojvodstvu. Saopštavajući to narodu proglasom, veli patrijarah: "Draga Braćo! iz ovog morate se uveriti: da je pokret naš pravedan, i da smo, krv našu prolivajući, svima protivnicima javno i jasno dokazali, da su naše želje na pravima, koja se poreći ne mogu, osnovane".

Pa ipak u onim burnim i krvavim danima, kada se potpisivao obično "Patrijarh i privremeni upravitelj naroda", Rajačić nije zaboravljao da je glava crkve, koja, je propovednik uzvišenih načela čovekoljublja. U jednom vrlo ratobornom proglasu, četvrtoga meseca vojevanja, on kliče: "Na noge sad svaki, koji junačkom mišicom rodu pomoći može! Na noge svaki koji oružje nositi može! ... U ime Boga i naroda, u ime sreće i slave naše zaklinjem ja svakoga, da na obranu naroda i otečestva pohita!" A odmah za tim u produženju progovara on kao crkveni poglavar: "Ja kao sluga Boga svevišnjega, kao prvosveštenik pravoslavne crkve, strašnu, evo, izričem kletvu na svakog srpskog i pravoslavnog sina: Proklet bio koji bez krajnje nužde pali! Proklet bio, koji pustaiski robi i pljačka! Proklet bio, koji nevinu krv proliva, koji žene, devojke i decu ubija, kolje i seče! A blagoslov Božji na svakoga, koji protiv neprijatelja kao stena stoji, koji plod truda i znoja sugrađanina svoga štedi, koji nevinost u ženama i deci hrani i brani! Ako neprijatelj naš i grabi, ostavite njemu osvetu Boga i proklestvo sveta! Mi treba delom da pokažemo, da nismo pustaije, kao što neprijatelj nas naziva, nego da smo hrabri junaci i pošteni ljudi. Na noge svi, i budite pravi junaci! blagoslov Boga neka vas prati!" Te reči čine čast i narodu i crkvi, kojima je Rajačić bio poglavar.
 
Objavljujući nenadnu smrt Vojvode Šupljikca, Rajačić veli narodu: "Što je ko vrsniji i krepčiji, to spadaju na njega iskušenija teža, i u ovom uvereniju savetujem, da se potraži utešenije u ovom teškom gubitku našem... Ne kloni duhom, dični, hrabri narode, u času rešitelnom novorođenja tvog... Ovo je utešenije, ovo ozbiljni govor pozdravljajućeg vas sedog vašeg Patrijarha, koji tugom i teretom silni poslova otegoćen zaklinje vas, mila braćo, da u opštoj tuzi ovoj narodnu celj hrabrog izdržanija rata i soglasija u celom delovodstvu pred očima imate..."
 
Prohujali su, najzad, i ti neobični časovi i dani, a novo doba donese mira i — razuverenja. Rajačić je na prestolu srpskoga patrijarha bio sve do 1. dekembra 1861. godine, do dana svoje smrti, dočekavši tako i pedesetogodišnjicu svoje svešteničke službe, ali je i to, srazmerno dugo, vreme bilo ipak kratko da zaleči one rane, koje je njegovo srce moralo dobiti sa neuspeha svete stvari narodne. Najbolji tumač toga bola bio je njegov ljubimac Nikanor Grujić, koji je nad grobom njegovim rekao:
 
"Časovi odvažnog, slobodnog i postojanog prednjačenja njegova bili su u zemskom životu njegovu ona trenuća, koja se ne sahranjuju s telom u grob i ne uzleću sa dušom na nebo, nego ostaju na zemlji neumrla. Časovi ti bili su i za njega i za narod teški, ali i utešni: u njima se podizala, čistila i krepila svest narodna, u njima se borilo junački oduševljenje njegovo i naše za život crkve svoje i naroda svoga; ono nije uvek odolelo, ali nije nikad ni ustupilo; borba je naša urodila mukom... muka je ponela, ali nam još nije donela ni u crkvenom, ni u narodnom životu našem onoga ploda, kojim bi se tešila srpska pravoslavna duša naša — i to je ona rana, koju nosi i on sa sobom u grob svoj, i koja tišti danas i nas sve najvećma nad grobom njegovim!"


Znameniti Srbi XIX veka | Andra Gavrilović | Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 22, 2012, 01:33:35 am »

*

PATRIJARH JOSIF RAJAČIĆ





POREKLO

Josif Rajačić, arhimandrit gomirski, vladika šibenski i vršački, mitropolit karlovački i patrijarh srpski rođen je 20. jula 1785. u Lučanima (Gornjim), Brinje, od oca sveštenika lučanskog prote Luke, unuka slavnog sveštenika Janka, i majke Vasilije rođene Čudić.

Preci današnje porodice Rajačić pod turskom vlašću selili su se iz Stare Raške preko Hercegovine i nakon pada Bihaća 1592. godine doselili su se iz Banja Luke na puste predele Like oko Korenice (tadašnje Korjenice), da bi 1642. godine na nagovor karlovačkog generala Vuka Frankopana  predvođeni banjalučkim a kasnije lučanskim knezom Rajakom, rodonačelnikom porodice Rajačić naselili se na područje Ogulinskog graničarskog puka u kumpanijsko mesto Brinje u selo Lučane ispod Svakuše. Rajak je sa svoja tri brata predvodio čitav niz porodica koje su naselile više okolnih kraških polja. Jedni Rajačići razvijali su se u Lučanima Gornjim, a kasnije su se Rajakovi potomci delili i spustali u Donje Lučane. Drugi su se razvijali u Grabovoj Lokvi i Gornjem Kraju. Prema kući koju je Rajak sagradio i zemlji koju je posedovao može se s pravom tvrditi da je pripadao bogatijim ljudima i da je imao ključnu ulogu u organizaciji i naseljavanju ovih područja.

Iz ove kuće poniknuće mnoga hrabra, umna i učena lica. Jedni Rajačići vidno su se istakli u borbama s Turcima pogotovo u očuvanju Senjske krajine. Drugi Rajačići isticali su se kao sveštenici u svojoj dugoj svešteničkoj tradiciji.Treći Rajačići poznati su kao naučni radnici, pravnici, lekari, privrednici, političari i sportski radnici. U svojoj dugoj tradiciji nemoguće je pronaći period da neko iz ove porodice nije zauzimao istaknuto mesto bar na jednom od pomenutih područja delovanja. Rajačići su i danas brojna i školovana loza uspešnih i aktuelnih ljudi u Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu, Beču, Londonu, Detroitu i drugde.

Rajak je zajedno sa stricom Manojlom i ocem Vasiljom izgradio malu crkvu na domak kuće u Gornjim Lučanima gde se Bogu molilo preko 2.500 duša ovog kraja, a na obližnjem Kolištu igrala su se kola. Kasnije je oko 1730. g započeta izgradnja velike crkve posvećene Svetom Nikoli jer je Lučane postalo pismena najveća parohija u Lici još za sveštenika Janka Rajačića. Jankov unuk prota Luka službovao je u ovom hramu. Novosagrađeni parohijski dom koristio je za školu, a njegov unuk Teodor preselio se u Donji Lučan posle ženidbe i izgradio novu kuću u blizini crkve. Luka je otac patrijarha Rajačića. Luka se 21.novembra 1769. godine venčao s Vasilijom Čudić. Gotovo osam godina nisu imali dece i 1777. dobili su sina Isaka a 20. jula 1785. godine dobili su sina Iliju koji će po monašenju dobiti ime Josif i postati srpski patrijarh.

Rajačići su od davnina gajili pismenost i shvatili značaj prosvećivanja i obrazovanja, pa su svoju decu slali u škole, a svojim primerom poticali su i druge, tako da je otvaranjem trivijalne škole u Brinju, krajem osamnaestog veka, značajan broj polaznika bio iz redova srpskog pravoslavnog naroda ovog kraja. Ilija je prva znanja sticao u rodnom domu i nemačkim graničarskim školama, što mu je bio osnov da nastavi dalje školovanje u gimnaziji u Zagrebu i Karlovcima, a studije filozofije završava kod pijarista u Segedinu, potom odlazi na visoke nauke u Beč gde uči lepu književnost, jezike i druge visoke nauke. Tu ga zatiče rat s Francuzima i mladi Rajačić s puškom u ruci bori se u "Đačkom bataljonu". U to vreme 1809. njegovo rodno selo potpalo je pod francusku Iliriju. On se vraća u svoje Lučane koji su Šembrunskim mirom takođe potpali pod Francuze i obavljao je poslove obrazovanja seoske dece, ali ga je ubrzo pozvao vladika Gornje-karlovački Mojsije Mijoković i zamonašio u Gomirju 10. aprila 1810. godine i pod imenom Josif.


ODVAŽNOST I HRABROST

Srbi su u svojim bunama bili nosioci ljudskih i narodnih ideala temeljenih na principima univerzalnosti ostavili pokoljenjima svetli i moralni zalog i neprocenjivu moralnu i političku baštinu. To je period kada nam se slobodarska Evropa divila i uzimala za uzor. To svetlo narodno htenje i ti uzvišeni principi moralnosti i čovekoljublja utisnuli su se duboko u dušu graničarskog iskušenika patrijarha Josifa Rajačića. On će krenuti u borbu za nacionalnu i versku slobodu i ravnopravnost ne zbog svoga položaja nego zbog istinskog saznanja da se nešto činiti mora.

Rajačić je svom narodu zoru najavljivao. Zato njegovo prednjačenje u crkvenom i svetovnom smislu predstavlja pravi duhovni i nacionalni orijentir i simbol nacionalnog i duhovnog ujedinjenja i naš doprinos univerzalnosti razumljivih svakom slobodoljubivom čoveku. Ujedinjujući sve Srbe u borbu za nacionalna i verska prava on anticipira principe ravnopravnog suživota sa ostalim narodima. On u tom ujedinjenju prepoznaje sva napredna evropska gibanja u borbi naroda za svoja ljudska, socijalna i druga prava. Godinama se moralo ćutati o značaju njegova univerzalnog dela i diviti se onima koji su na razne načine vaskrsli na njegovom delu. Njegov pogled na svet nije samo visoko etnički, regionalni ili autonomni nego svesrpski, sveslovenski i sveevropski.
 
On se ne zalaže samo za prava Srba i svoje pravoslavne crkve nego za sve narode i sve religije da budu ravnopravne  i izjednačene u pravima.

Njegova zakletva šajkaškim odredima najhumaniji je poziv vojsci koji je do sada i jedan poglavar izrekao. Tu se on pokazuje u pastirskoj ulozi čuvara svih ljudskih duša i ljudskih vrednosti. Za njega je život najveća vrednost, pa onda nacija i sve drugo. Ljubav prema čoveku i žrtva za ljudsko dobro osnov je njegovog duhovnog poslanstva. On ljude smatra svesnim bićima i aludira na njihovu svest da se odreknu nagona i da prihvate razum. Zato on nastupa za govornicama parlamenata jer želi borbu za prava preneti u za to izgrađenu zgradu a ne na bojno polje. Njegova poruka ne dopire do svesti onih koji odlučuju i koji za tuđu žrtvu ne mare. Rajačić kao prvostolnik pravoslavne crkve nastupa kao čovek uzvišenih principa i svoj narod opominje da se izdigne iznad strasti i čak ga u tome i zaklinje što je u istoriji nepoznato da je neko ko se za rat sprema to radio. (Zakletva šajkaških odreda).

Odvažnost i hrabrost u složenim vremenima da u parlamentima Pešte, Požuna, Zagreba i u carskom Dvoru brani interese svog naroda do opasnosti po vlastiti život dovoljno govore o njegovoj plemenitoj narodnoj svesti i patriotizmu.

Ono što je on uradio i ostvario u jednom životu mnogi narodi nemaju u ukupnoj istoriji. Zato je zavredio da se svaka lipa koju je svojom rukom dodirnuo, kuća u kojoj se rodio, manastir u kojem se zamonašio, škole koje je otvorio, svaki krst kojim je blagoslov davao, svaki temelj crkve koji je blagoslovio i svaku reč koju je izgovorio sačuvaju i otrgnu od zaborava i sačuvaju kao svetinja. Samo tako mladim generacijama daćemo "čašu" u ruke da se na izvoru srpske istorije napije vode.


SRPSKI PATRIJARH

Poznavaoci dela Patrijarha Rajačića i njegovog doprinosa srpstvu svrstavaju ga u sam vrh ličnosti pravoslavne crkve: "Za ključne ličnosti Srpske pravoslavne crkve smatraju se Sveti Sava, kao njen osnivač, prvi patrijarh Joanikije, prvi poglavar obnovljene Pećke patrijaršije Makarije Sokolović, zatim patrijarh Rajačić, prvi karlovački patrijarh...." (vidi Politika 24. septembar 2006, str.10. izvod iz knjige Živorada Jankovića "Srpska crkva 1219—1920.)

Nosilac titule baronske časti s naslednim redom sinovaca. Virilni član hrvatskog i ugarskog sabora.  Ličnost koja je svojim delom, duhovnom snagom, obrazovanošću i plemenitošću obeležila devetnaesti vek.  Ne možemo se oteti saznanju da veličina njegovog dela i danas poprima sve monumentalnije razmere u nauci, kulturi i duhovnosti. Bez njega mi ne bi imali ovakvu Vojvodinu i Srbiju, bez njega ne bi imali ovakvu kulturu i bez njega ne bi imali ono što sa njim imamo da pokažemo civilizovanom svetu.

Zato njegov dar primamo sa velikom dozom zahvalnosti i poštovanja. Brišemo od prašine svetle stranice njegove istorije i smelo i ponosno ih pokazujemo današnjoj Evropi i civilizaciji. Kada u toj nama uzornoj Evropi dominira još uvek "toljaga" naš patrijarh demokratskim putem u parlamentima Monarhije, Beča, Pešte, Požuna i Zagreba bori se i moli za razumevanje i povrat srpskih nacionalnih i verskih prava utvrđenih privilegijama austrijskih careva. Ponositi lik srpskog patrijarha se još tada bori za one principe koje danas moderna Evropa inaguira. On čini sve da poštedi svaku kap ljudske krvi do vlastitog poniženja. Trebalo nam je 150. godina da shvatimo da je ono što je on radio civilizacijski domet najvišeg nivoa. Svojim duhom prednjačio je i prorokovao novu demokratsku i parlamentarnu Evropu. Ti njegovi postulati ne zastarevaju nego im vreme daje novu snagu i vrednost. Oživljavajući Rajačića nakon više od veka i po jača se duh jedinstva, slobode i ravnopravnosti.

Pišući o životu Josifa Rajačića onda je potrebno se upitati "O kakvom životu". To je život dečaka odrasla u kneževskoj kući u najvećoj ličkoj parohiji koja je dala više sveštenika, vojskovođa, profesora i naučnika, trgovaca, ugostitelja, drugih privrednika i seljaka. Tu je on primio prva znanja pismenosti i duha rodoljublja.

On se prima monaškog života ne zato da bi osigurao egzistenciju jer je to dokazano imao (tada se malo ko školovao u Beču) nego zbog spoznaje da je kao čovek visoke obrazovanja potreban svom narodu i njegovoj crkvi. Rajačićeva učenost, oštroumnost, monaška mirnoća i suzdržanost, dvorska kultura, moralna čestitost i ljudsko dostojanstvo vinuće ga do  vrhunskog mesta u crkvenoj  jerarhiji i uglednika u svetovnoj eliti.

Njegov značaj je jedinstven kao i događanja u kojima je učestvovao i prednjačio u plemenitim delima na poljima, kulture, znanosti, obrazovanja i duhovnog uzdizanja. Otrgnut iz zavičaja i bačen u vrtlog svetske politike i širokog prostranstva duhovne sfere on će plivati nošen talasima vlastitog naroda na Atos srpske svete Fruške gore. Fruška gora postaće zavetno mesto srpskih patrijarha sve do 1920. godine. U njene temelje ugrađena je njegova intelektualna snaga, duhovna moć, njegova hrabrost kao i njegovi zemni ostaci. Tako se duh porodice Rajačić raspolutio. Jedan njegov deo čuvao je zapad a drugi gotovo istok tadašnjeg srpstva u Monarhiji. Rajačić je gotovo pola veka najdirektnije kao arhimandrit, vladika, mitopolit i patrijarh uticao i sudelovao na kulturnom, političkom i religioznom polju srpskog naroda. Ako pogledamo njegov doprinos kulturi, nauci i politici onda ćemo osetiti njegovu kneževsku ulogu regenta srpskog naroda i njegovu rodoljubivu širokogrudnost. Kao vrhovni pastir pravoslavne crkve  bio je dostojan svoga čina i svoje uloge. Znao je, mogao i umeo nositi to breme. Trpeo je i podnosio udarce i hvalospeve. Nikad se nije mnogo uzvisio niti preterano ponizio. Bio je Božji i narodni sluga na dostojnom srpskom tronu.

Rajačić je okupljao umetnike i naučnike, vojnike i oficire, sveštenike, đakone, vladike i biskupe, diplomate, careve i kneževe i paore. Njegov patrijaršijski dvor su posećivali svi pobrojani i mnogi drugi. Portretisti onoga vremena natecali su se da ovekoveče njegov lik, pa je još uvek i danas lakše pronaći njegov portret nego najuglednijih careva i kraljeva onog vremena. Rajačić je bio i ostao tajnovit i dokučiv, blizak i dalek, hrabar i ranjiv, učen i žedan znanja, uzvišen i ponosan na svoj narod i svoju crkvu. Sav svoj život posvetio je svome narodu i njegovoj crkvi. Zato je umesno pitanje kakav lični život? On je bio i ostao nacionalni zaštitnik i simbol srpskog jedinstva i uzvišenog evropeiziranog pravoslavlja koje se njegovim nastupima i personifikacijom prvi put izjednačuje i prikazuje kao civilizacijsko dostignuće ravnopravnih religija.

On se nije zatvorio u crkvenu dogmu nego je o svom pravoslavlju govorio kao o ravnopravnoj hrišćanskoj religiji uzvišenih principa čovekoljublja.


O patrijarhu srpskom Josifu Rajačiću više na zvaničnoj intenet prezentaciji: Patrijarh Rajačić
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 22, 2012, 01:52:37 am »

*

PATRIJARH JOSIF RAJAČIĆ BLAGOSLOVI VOJSKU






"Na noge sad svaki, koji junačkom mišicom rodu pomoći može! Na noge svaki koji oružje nositi može! ... U ime Boga i naroda, u ime sreće i slave naše zaklinjem ja svakoga, da na obranu naroda i otečestva pohita!" A odmah za tim u produženju progovara on kao crkveni poglavar: "Ja kao sluga Boga svevišnjega, kao prvosveštenik pravoslavne crkve, strašnu, evo, izričem kletvu na svakog srpskog i pravoslavnog sina: Proklet bio koji bez krajnje nužde pali! Proklet bio, koji pustaiski robi i pljačka! Proklet bio, koji nevinu krv proliva, koji žene, devojke i decu ubija, kolje i seče! A blagoslov Božji na svakoga, koji protiv neprijatelja kao stena stoji, koji plod truda i znoja sugrađanina svoga štedi, koji nevinost u ženama i deci hrani i brani! Ako neprijatelj naš i grabi, ostavite njemu osvetu Boga i proklestvo sveta! Mi treba delom da pokažemo, da nismo pustaije, kao što neprijatelj nas naziva, nego da smo hrabri junaci i pošteni ljudi. Na noge svi, i budite pravi junaci! blagoslov Boga neka vas prati!"

Anastas Jovanović
Patrijarh Rajačić blagoslovi vojsku, 1848
litografija na toniranoj hartiji

Galerija matice srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 23, 2012, 05:16:16 pm »

*

PETAR BARON RAJAČIĆ O
PATRIJARHU SRPSKOM I BARONU BRINJSKOM JOSIFU RAJAČIĆU






Istorija je kaže latinska poslovica magistra vitae est — učiteljica života. Postoje različite istorije. Ispričane i neispričane istine, istorijska nagađanja i nedoumice. A kako može da se krene napred i gde se stiže ako se sakriju koreni, zaboravi prošlost i iskrive činjenice? Imali smo privilegiju i čast da nam deo neispričane istorije, ili nedovoljno potencirane i važne sentence svoje porodice, dokumentovano tačno poveri jedan od članova slavne loze Rajačić, Petar baron Rajačić, potomak šestog srpskog patrijarha.  

Baron Rajačić je četvrto koleno u generaciji srpskog crkvenog velikodostojnika, rođenog u istoj kući u Lučanima, kod Brinja u Lici, u kojoj i patrijarh Josif Rajačić. Akademik Petar baron Rajačić, diplomirani ekonomista, jedan je od četiri sina Đure i Julke Rajačić, u vreme predratnih zbivanja napušta karijeru privrednika i političara u Hrvatskoj da bi od devedesetih godina boravio u Ljubljani, Nađ-Kanjiži, Novom Sadu, Budimpešti i Beogradu. Predsednik je Akademije inovacijskih nauka u Beogradu, profesor i zagovornik ideje izgradnje Inovativno-razvojnog centra,Teslinog tornja u Beogradu.

Nikada se nije odrekao Brinja, niti svojih korena, mada su tamo teroristi 1992 godine ubili njegovog brata Vladimira.
Jedna od zadatih životnih misija, koje je Petar baron Rajačić sebi postavio je rasvetljavanje imena i dela svog najpoznatijeg pretka, patrijarha Rajačića, jer životi nekih ljudi su jednostavno toliko bogati da ih sveukupna naučna stvarnost ne može obuhatiti. Jedna takva ličnost je zasigurno Josif Rajačić, patrijarh srpski (1848—1861), baron Brinjski. Ovo je priča ispričana naizust, bez pauze i premišljanja, onako kako se samo istine kazuju, a izgovorio ju je Petar baron Rajačić:

— Josif Rajačić je rođen 20. jula 1785. godine u Lici, u vreme kada je to bila Vojna krajina, posebna vojno-teritorijalna jedinica pod komandom bečkoga dvora i Ratnoga veća, nastala sa ciljem stvaranja protivturskog vojnog odbrambenog pojasa. Bila je to zasebna vojna država u Habsburškoj monarhiji. Patrijarh Rajačić je potomak loze koja je još u staroj Hercegovini 1409. godine dobila kneževsko dostojanstvo, a koje je 1642. godine naselila krašku visoravan između Kapele i Velebita, na teritoriji tadašnjeg Ogulinskog graničarskog puka, Habzburške monarhije, današnje Hrvatske. Naš predak, banjalučki knez Rajak, došao je na poziv hrišćanskih nemačkih vlasti, koje su mu obećale znatne privilegije i slobode za njegove ljude, a ujedno to je bio i otklon od sve prisutnije islamizacije. Rajak je pod okriljem noći i pod pratnjom senjskih oficira i vojske prešao granicu, kod Drenova Klanca, i sa sobom doveo 2.500 duša u puste predele pogranične visoravni. Stacionirao se u selu Lučane na severozapadnom delu Brinjske kotline, gde je bio i frankopanski grad Kula — Sokolac, koja nikada nije bila pod Turcima (tome je kasnije doprineo, kao i oslobađanju Like, upravo moćni knez Rajak). Rajak je došao u to vreme, a hroničari zapisali, sa 300 konjanika, obiljem stoke i dobro odevenim ljudima, tako da je domiciono stanovništvo izvelo zaključak da se radi o veoma bogatim ljudima. Zašto? U ta vremane u Turskoj krajini-Serhatu, pravoslavni Srbi su imali određene verske i samoupravne slobode pod svojim kneževima, da bi što odanije branili granice i obezbeđivali hranu za buduće vojne. Habzburško carstvo je tu savršenu vojnu organizaciju, koja je vladala u Serhatu, gotovo preslikala na svoju Vojnu krajinu, tako da su Srbi u Vojnoj krajini imali određena saoupravna prava pod svojim knezovima, koji su vršili i neku vrstu policijske službe i sudske službe nižeg ranga. Srbi su ovde došli na poziv Carevine i kao iskusni ratnici preko potrebni. Dakle, Srbi ovde nisu bili raja, nego slobodni i privilegovani ratnici i seljaci u svojoj veri i svom posedu. Za uzvrat, srpsko stanovništvo imalo je obavezu da brani granicu Habsburškog carstva. Rajak, banjalučki, a sada lučanski knez, je naselio teritoriju koja je imala sedam izvora vode, kao da je Bog hteo tako da ih rasporedi, na 400 do 500 metara udaljenih jedno od drugog. Na tom prostoru pridošlice su razvile, za ono vreme, dosta bogat život. Godine 1645. došlo je do pobune između doseljenika, Rajakovih sledbenika i domicionih Hrvata, i verovatno nekih drugih došljaka koji su uzeli katoličku veru, i ta buna je bila dosta oštra. Ugušili su je austrijski, odnosno senjski kapetani, a mir su potpisali sveštenik Manojlo, Rajakov stric i Rajak, stavljajući potpis na međanske listine starom ćirilicom, dok je zastavnik Mesić potpisao krstom i prstom. To znači da je porodica Rajak bila pismena i u ta stara vremena, i od tada do današnjih dana gospodar te porodice nikada nije bio nepismen. Retko je naći i danas porodicu u Srbiji koja gaji četiri stotine godina pismenosti — s ne malim ponosom podvlači gospodin Petar baron Rajačić.  

— Rajakov stric, sveštenik Manojlo 1629. godine, kao prethodnica naseljavanju, u mestu Gornji Lučani, izgradio je malu crkvu posvećenu svetom Petru za duhovni život ljudi koji su tu ranije prebegli i došli. Kasnije je sagrađena crkva Sv. Nikole, na Rajakovim donjim imanjima u D. Lučanu, najveća u Lici, jer je Lučan i bio najveća lička parohija. Lučanski, sada već ober-knez Rajak je u neposrednoj blizini crkvice sagradio svoju kuću-kneževski dvor — gotovo metar debelih kamenih zidova, vezanih živim krečom, kao utvrdu a kraj nje i odbrambenu kulu, i u toj kući živeli su potomci Rajakovi, mahom sveštrenici i vojnici. U toj kući u Gornjem Lučanu bilo je jedno vreme i sedište lučanske kompanije (kasnije je bila poznata po patrijarhovom sinovcu baronu Konstantinu, kao Kocina kuća). U njoj se rodio Janko, sveštenik i otac prote Luke i Luka, sveštenik i otac Ilije Rajačića, potonjeg Josifa Rajačića, takođe rođenog u toj kući. U njoj  je rođen i  Petar baron Rajačić. Ilija Rajačić je osnovna znanja sticao u brinjskoj nemačkoj školi, nakon koje je otišao u Karlovac i Zagreb, a potom u Sremske Karlovce. Po završetku karlovačke gimnazije otišao je na studije Liceja u Segedin, a potom na studije lepe književnosti, umetnosti i prava u Beč. Rajačića, već pri kraju studija, zadesio je u Beču rat sa Francuzima i doveo je do zastoja u njegovom obrazovanju. Ilija je priključen đačkom bataljonu 1809. godine, koji je branio carski presto sa puškom u ruci dok su njegovom Likom vladali Francuzi. Lika je tada potpadala pod francusku vlast i njegov otac je bio primoran da traži da se njegov sin vrati iz Beča, da dođe kući, kako ne bi imao problema sa francuskom vlašću na području Like. Ilija Rajačić se iste godine vratio kući i godinu dana je čuvao stoku, toliko učen, toliko mudar i toliko pametan. Francuzi su želeli da dođe da radi u njihovoj upravi, ali on je to odbio, jer je smatrao da nije školu učio da služi tuđinu, nego svom narodu. Zbog prekinutih studija stavio se na raspolaganje svom nadležnom episkopu gornjokarlovačkom Mojsiju Miokoviću, koji ga je zamonašio 10. aprila 1810. godine u manastiru Gomirje i u samo godinu dana prešao desetak crkvenih redova i postao arhimandrid manastira Gomirje. U Gomirju je naišao na podosta problema: bratija je bila raspuštena, a tu je bila i birtija gde se pijanstvo nije dalo isključiti. Rajačić je ukinuo birtiju i nametnuo odeđenu disciplinu sveštenstvu. U manastiru Gomirje, dolaskom Rajačića, prepisivale su se i prevodile knjige, radila je likovna radionica, crtale su se freske i uopšte, arhimandrid je postavio manastirski život na drugačije osnove. Manastir Gomirje je dosta značajan za istoriju srpskog naroda, jer je to bio najveći manastir u srpstvu. Zašto najveći? Jer je opsluživao preko tri stotine hiljada duša. A ako znamo da u to vreme, cela Srbija nije imala više od 700-800.000 ljudi, tj. da je  u Austrijskoj carevini 1848. godine bili 1.200.000 Srba, to govori da je to bio veliki manastir velikog srpstva u prvoj polovini XIX veka.

— U vreme kada je gornjokarlovački vladika bolovao, šest godina ga je zamenjivao Josif Rajačić. Arhimandrid gomirski je pomagao svom vladiki Mijokoviću, i realno očekivao da će posle smrti vladike on zasesti u vladičansku stolicu međutim, to se nije dogodilo. Razlog protiv njega bio je sporni prevod sinodskog katehizma iz 1774. godine sa staroslovenskog na prosti narodni govor, koji je ovaj 1817. godine vrlo brzo i vrlo dobro uradio i to mu je tadašnji mitropolit karlovački Stefan Stratimirović (1790—1836) zamerio. On nije znao da je Rajačić to radio po nalogu svog vladike. Tek kada je to mitropolit Stratimirović doznao, imenovao je Rajačića, čoveka, velikog obrazovanja i široke kulture (govorio je osam svetskih jezika) i politički nekompromitovanog, u Karlovcima 1829. godine za "episkopa Dalmatinskago, Istrijskago, Dubrovničkago, Kastel-Novago, Kotora, Budvi Popi i pročih mjest i predjelov vseja Epahii", sa sedištem u Šibeniku. Rajačić je toplo dočekan od vaskolikog srpstva. Preko 5.000 duša ga je dočekalo samo u Kninu, da ne govorimo o Šibeniku. Njegovim dolaskom bio je normalizovan crkveni život Dalmatinske eparhije, koja se prostirala od Istre do Boke Kotorske. Za vreme guvernera Franje Tomašića i vladike Rajačića u Dalmaciji su razvijani dobri odnosi kako među njima dvojicom, Srbinom i Hrvatom, tako i među njihovim narodima. Liturgije vladike Rajačića dolazili su da slušaju i pravoslavci i katolici. On je shvatio da se u Dalmaciji tada teško živelo, da je pored duhovne hrane ljudima potrebna i fizička hrana. Uspeo je da osnuje klerikalnu školu i pozvao je profesore iz Sremskih Karlovaca da na osnovanom svešteničkom seminaru pomognu izučavanje predmeta poput pčelarstva, povrtarstva, vinogradarstva i vinarstva, da se pomogne tamošnjem stanovnišvu sa što većim praktičnim znanjima. Ali, austrijske vlasti se nisu odrekle svojih prozelitističkih namera. One ovde nisu imale potrebe davati privilegije, jer su Dalmaciju sabljom zauzele. Njima nije odgovarao dobar odnos ova dva narodu odana muža, guvernera i vladike. Dok je tolerantan guverner Tomašić u Beču preporučivao Rajačićeve planove o uređenju crkvenih poslova u Dalmaciji, osnivanju bogoslovije i unapređenju svešteničkog stanja, tamo su ti planovi menjani ili suspendovani. Umesto podrške Rajačiću su iz Beča stizali zahtevi da se iz dalmatinskih crkava uklone ruske bogoslužbene knjige, koje će se zameniti knjigama štampanim u Austriji. Rajačić se tome odupirao i dokazivao kako u upotrebi ruskih bogoslužbenih knjiga nema nikakve političke opasnosti. Uspeo je tek kad je utvrdio vrlo visoku cenu za njihovo preštampavanje. Bio je u velikom problemu sa unijaćenjem. Zadarski biskup, Josip Franjo di Paola Nowak (1823—1843), vršio je veliki pritisak na uniju, koju je carski dvor podržavao, jer to su vremena kada nema turske pretnje i kada se uređuje austrijska država, i kada se na diplomatski način želi da uvede drugi car, druga vera. Rajačić se opirao unuji ne zato da bi vernicima ograničio pravo izbora, već zato što je smatrao da ljudima ne treba ništa silom nametati. Ako se neko dobrovoljno opredelio za drugu veru, onda mu on to nije branio, ali ako se to radilo dekretima, ucenama i pretnjama onda je on hteo da zaštiti svoj narod i svoju veru i njegovu samobitnost.

Car Ferdinand V (1835—1848) je sklonio Franju Tomašića sa mesta guvernera i doveo grofa Vencelava Lilienberga, koji nije imao milosti, i koji je izvršavao carske naredbe bespogovorno. Rajačić je mnogo pisama uputio caru, bez vidnog uspeha, ali je bio u milosti svoga naroda. O tome govori pastoralna poseta do Drača u Albaniji, dokle se protezala njegova inceza. Kada je obilazio svoju pastvu, veliki broj fregata se tada nalazilo u Jadranu, kako bi  pozdravile svoga vladiku. Pri tom su ispaljivani plotuni sa brodova, tako da kada je stigao u Dubrovnik, iskupilo se na Stradunu mnoštvo sveta da ga pozdravi, na veliko iznenađenje tadašnjeg dubrovačkog biskupa Đuričea. Hroničari toga vremena beleže da je gorelo preko 1.000 sveća, samo u Dubrovniku. To je bio događaj kakav se nije pamtio u istoriji Dubrovnika, po pitanju pravoslavne vere.

Nakon toga, Rajačić je otišao u Paštroviće i Krivošije, i tamo izvršio mirenje krvne osvete i na Prevlaci osveštao temelje pravoslavne crkve. Tako je on povratio veru u pravoslavnu crkvu u Dalmaciji. Putujući do Kotora više od četrdeset brodića ga je pratilo. Ceo Kotor je bio u zastavama. To je bilo frenetično raspoloženje. Ipak car je, kada je biskup napisao pismo da je to "gotovo nemoguće da u Dubrovniku takvo oduševljenje postoji", shvatio da se radi o moćnoj i obrazovanoj osobi i premestio ga je 1834. godine u Vršac.  

— Rajačić je u Vršac došao 1934. godine i susreo se sa novom etničkom zajednicom — Rumunima, koji su od kraja XVII veka bili unutar Karlovačke mitropolije, a probuđeni, tokom XIX veka tražili autonomiju crkve, svoju autokefalnost. Rajačić je tada bio u sličnoj situaciji kao i u Dalmaciji. U Vršačkoj je eparhiji tada sve vrvelo od nezadovoljstva. Godine 1936. Rajačić se suočava sa još jednim problemom u tom gradu, sa epidemijom azijske kolere. Rajačić, kao obrazovan čovek, četrdeset godina pre Roberta Koha, je otkrio da se bolest ne prenosi direktnim kontaktom sa bolesnikom već da je to bolest prljavih ruku, hrane i zagađene vode. To je njegova poslanica koja je mnoge vojvođane spasila od sigurne smrti. A on je hrabro odlazio među ljude i krepio ih, pogotovo one koje je porodica napustila, i vraćao ih u život.

Gde je vladika Rajačić službovao, svuda je duhovno uzdizao i prosvećivao svoj narod. Tako je on po dolasku u Vršac udario temelje vršačkoj gimnaziji svojim prilogom od 3.800 forinti. Nije nikakvo čudo što su ga zavoleleli ljudi u Vojvodini, kao što je to bio slučaj prethodno sa Dalmatincima, Slavoncima i Krajišnicima. Imajući vidna dela i veliki ugled u narodu, vladika Rajačić je posle smrti mitropolita Stefana Stankovića  (1837—1841), realno očekivao da bude izabran za njegovog naslednika, ali su tada vladike, koje su u raskoši živele, malo marile za narodne interese. Godine 1842, kada je sazvan narodnocrkveni sabor za izbor novog mitropolita, iz Beča je, preko carskog emisara došla poruka da će, ukoliko se ne usaglase vladike, na čelo mitropolije car postaviti jednog od vladika. Već na prvom glasanju Rajačić je od mogućih 75 dobio čak 48 glasova, temišvarski episkop Pantelejmon Živković 24, a budimski episkop Platon Atanacković samo 3 glasa. Pri drugom glasanju Rajačić je dobio još dva glasa, ali je za pravovaljan izbor kandidat tebao da bude jednoglasno izabran. Izborni sabor se tada odrekao svojeg prava i Car je imenovao Josifa Rajačića za mitropolita. Rajačić je bio toliko razočaran načinom na koji je izabran da nije održao govor koji je pripremio.

— Josif Rajačić je imenovan za mitropolita u praskozorje radikalnih promena koje su se širile Evropom, i koje je, velikim delom nosio u sebi. Borio se za prava svojih Srba, za slobodu svoga jezika, tražio je univerzitet u Karlovcima, tražio je muzej, arhiv i mnogo što-šta da se napravi u Karlovcima. Želeo je da se stvori jedan centar u kojem će Srbi moći da se okupljaju, koji će biti i kulturni i duhovni i obrazovni centar srpskog naroda. Patrijarh Josif Rajačić je bio prosvetitelj, i ubeđivao je sve bogatije ljude da svoju decu školuju na svetskim univerzitetima. U njegovo vreme je Srbija, procentualno, imala najviše studenata od svih zemalja u Evropi. Zalagao se lično da veliki broj momaka ode na studije u inostranstvo. Pripremao je i školovao ljude da kada se vrate preuzmu odgovornosti i da se zalažu za egzistencionalna i pravna pitanja svoga naroda, ali koji će 1848. nošeni revolucionarnim talasom pokrenuti nacionalnu buru u Vojvodini. Posle izbijanja revolucije u Mađarskoj (15.mart 1848),  delegacija studentske srpske omladine dostavila je na zasedanju mađarskog sabora u Požunu, zahteve za ravnopravnim položajem Srba u Ugarskoj. Rajačić je u tim vremenima Srbe u Monarhiji i njihove napredne, ali mlade snage, hteo koliko god je to moguće više da sačuva od svih tih političkih gibanja i pokušao da diplomatskim putem dogovori sa Mađarima da budu liberalniji u odnosima prema Srbima, da ne uvode toliku mađarizaciju, da ne pokrštavaju Srbe i da ne menjaju njihova imena, da im ne nameću njihov jezik, da im daju određene slobode, i da Ugarska neće imati nikakvih problema sa Srbima, ako to učine. Međutim, Lajoš Košut je rekao da u njegovoj državi može biti samo jedan jezik, jedan vladar i jedna vera. To je izazvalo buru nezadovoljstva među slavenskim narodima u Ugarskom kraljevstvu. Rajačić je pokušao sa delegacijom, u kojoj je bio i mladi Đorđe Stratimirović, da se dogovore, međutim, pregovori su propali. Košut je rekao da ko takva prava traži može samo sabljom da ih izvojuje. Mađarska vlada na zahteve srpke inteligencije nije gledala blagonaklono, već ih je okarakterisala kao srpski separatizam. Pred kraj tog zasedanja, a nakon Košutovog odbijanja novosadske deputacije, vodeći omladinci na čijem čelu je stajao Svetozar Miletić, odlučili su da se vrate kući i upozore narod s namerama mađarske vlade i pripreme ga za nastupajuće događaje. Mitropolit se povukao u Sremske Karlovce i sazvao narodni sabor za 13. maj 1848. godine. Rajačić je vrlo dobro znao šta srpska intelektualna omladina sprema ali, kao svešteno lice nije smeo biti direktno umešan. Tek kasnije, kada je Rajačić izašao sa gotovim programom, i kada su ti mladi ljudi iz Novog Sada krenuli prema Karlovcima, i kada se stavio na čelo pokreta i rekao: — Mi ćemo biti sa svojim narodom, bilo je jasno da se on pomno pripremao. Posle svečanog bogosluženja otvorio je Majsku skupštinu, kojoj su prisustvovale delegacije iz celog Srpstva i na kojoj su Srbi proglasili Srpsku Vojvodinu, koja se sastojala od Srema, Banata, Bačke i Baranje, a za vojvodu je izabran Stevan Šupljikac. Josif Rajačić je uzvisio srpsku mitropoliju na nivo patrijaršije a narod njega u Sremskog patrijarha. Tako smo dobili Autonomiju Vojvodine nakon sto godina svog patrijarha i patrijaršiju, jer su nam Turci Pećku patrijaršiju ukinuli davne 1766 godine. (Srpska kruna sletila na glavu, srpskom sinu na plavom Dunavu. Sto godina čekala je ona, da je srpska pozdravljaju zvona). Izabran je i narodni odbor kao privremena vlada Srpske Vojvodine na čelu s patrijarhom Rajačićem.

Rajačić je otišao u Beč da odluke Majske skupštine predoči caru, i molio je svoje pomoćnike i mladog Stratimirovića da budu koliko god je moguće suzdržani, da ne uvlače u rat ili bitku tada nenaoružan narod. U to vreme, Rajačić je još uvek pokušavao da sukob reši diplomatskim putem. Izvojevao je u Beču da ga car prizna za patrijarha, da prizna Srpsku Vojvodinu i da postavi vojvodu Stevana Šupljikca za srpskog vojvodu, koji je u to vreme bio sa maršalom Radeckim na bojištima Italije i Lombardije. Ali, mladi ljudi na napad, koji su Mađari izvršili na Karlovce, odgovorili su vatrom i sukob je bio neminovan. Tako da je Rajačić gurnut u sukob, bio primoran i da predvodi vojsku i narod u toj borbi. Na kraju, Srbi su izvojevali niz pobeda, koje je postigao Đorđe Stratimirović kao vožd, uz pomoć pruženu od strane dobrovoljca iz Kneževine Srbije, na čelu sa vojvodom Stevanom Knićaninom. Posle poraza mađarske revolucije, odlukom austrijskog cara, u novembru 1849. godine, formirana je jedna zasebna austrijska pokrajina nazvana Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat, koja se sastojala od Banata, Bačke i Srema. Pokrajinom je upravljao austrijski guverner, čije se sedište nalazilo u Temišvaru, a titula vojvode je pripadala austrijskom caru. Službeni jezici Vojvodine bili su nemački i ilirski (srpski). Na taj način obesmišljen je dobar deo onih ciljeva za koje su se Srbi borili, i mada je ona ukinuta 1860. godine i priključena Ugarskoj, ostala je jedna trajna, politička tvorevina iz tog vremena, Vojvodina, što je bio preduslov da se 1918. godine Vojvodina prisajedini matici Srbiji. Da tog čina Rajačićevog nije bilo u to vreme, nisam siguran da bi ikada Vojvodina bila u sastavu Srbije. Zato Rajačiću možemo biti zahvalni, i svim hrabrim ljudima iz tih revolucionarnih godina, koji su žrtvovali svoje živote da udare temelje budućnosti Srpke Vojvodine.

— Kada je Rajačić bio prisiljen da vodi taj rat, on je izašao pred svoju vojsku i izrekao jednu zakletvu koju nijedan vojskovođa, ni jedan crkveni velokodostojnik, ni jedan vladar u istoriji čovečanstva, koliko mi je poznato, nije izrekao. On je tada rekao:
Evo ja kao prvostolnik srpske pravoslavne crkve i kao upravitelj izričem kletvu na svakog pravoslavnog sina. Proklet bio svaki onaj koji bez krajnje nužde robi, pali i seče, koji nevinost u devojaka i žena ne brani i ne hrani, koji trud i muku svog sugrađana ne štiti i ne brani, ma koje on vere i nacije bio, a blagoslov božiji prizovem svakom srpskom sinu koji kao stijena pred neprijateljem stoji. Ako naš neprijatelj robi, pali, seče, ostavimo njemu prokletstvo sveta i osudu Boga, mi budimo dični junaci, ponosni na svoje pretke, Nemanju; Lazara, Svetog Savu itd.

To je ostao osnovni postulat višeg zaveta, poštenja i odnosa prema životu i ljudima. Bio je ponos srpskom narodu, iako ga danas mnogi namerno zaboravljaju i žele ga devalvirati. Ostavio nam je Vojvodinu, patrijaršiju, karlovačku gimnaziju na višem nivou, osnovao je Arhiv, Botaničku baštu, izgradio novi dvor-konzistoriju, uveo protokol i gardu, dao napisati Prvi srpski kuvar, zadužio Kornelija Stankovića i pomogao mu da uvede višeglasno pevanje u crkve i hramova. Uniformisao je sveštenstvo i ustanovio jednoobraznu liturgiju, jer su se do tada Bogu obraćali kako je ko znao. Jednom rečju reformisao je srpsku prvoslavnu crkvu i izborio se da se ista izjednači sa tadašnjim crkvama Evrope. Učinio je da se srpski narod zove svojim imenom, a ne Raci, i da se naša crkva zove Srpska pravoslavna crkva.

— Patrijarh Rajačić je involviran i u istoriju Hrvata, jer je ustoličio bana Jelačića. U istoriji Zagreba se do tada, ne pamti da je neko bio tako dočekan, kao što su Zagrepčani 4. juna 1848. godine dočekali patrijarha, koji je šestopregom iz Sremskih Karlovaca ušao u Zagreb. Kada se saznalo za njegov dolazak u Zagreb, zazvonila su sva zvona sa zagrebačkih crkava, pucalo se iz mužara (topova). Bio je to srdačan doček ponosnog i odvažnog zemljaka, u teškim vremenima nacionalne ugroženosti, kojem se tada nudilo da bude i vođa koalicije. Patrijarh je prolazio kroz špalir ljudi, bakljade i pratio ga je odred konjice tadašnjeg nadbiskupa Juraja Haulika, koji se tada nije nalazio u Zagrebu, verovatno se bojeći da se ne zameri Caru ili Papi ili nešto drugo što istorija još nije utvrdila. Ban Jelačić je u Sabornici pored dvije sveće, sa dignuta tri prsta ponavljajući za patrijarhom Rajačićem izgovorio prisegu (zakletvu). Narod je sa oduševljenjem popratio taj događaj i nosio ih na rukama Markovim trgom. U pravoslavnoj crkvi Sv. Preobraženja, kasnije je ponovio prisegu na vernost i srpskom narodu. To su mu zamerali tadašnji katolički prelati, međutim, to su vremena kada su njih dvojica morala biti zajedno, da se odbrane od mađarizacije, u to vreme kada su im ciljevi bili bliski, zajednički. Patrijarh Rajačić je uvek govorio da Srbi i Hrvati jesu braća, ali isti narod nisu, da oni mogu kao braća da žive, ali da svako živi na svome i da žive jedni pored drugih u zadovoljstvu i sreći. Kada se u Karlovcima dogodio jedan sukob između pravoslavnih i katolika, Rajačić je tada prokleo svakog pravoslavnog sina koji diže ruku na svog katoličkog brata, jer je to ista hrišćanska religija, isti ljudi i nije dozvoljavao da se bilo šta remeti između Srba, Mađara, Hrvata, Nemaca i svih onih koji su živeli u Vojvodini. Smatrao je da oni svi imaju pravo da žive sa svojim verozakonima i na prstoru Vojvodine i na taj način stvaraju jedinstvo i blagostanje.

— Patrijarh Rajačić je 1861. godine dobio i baronsku titulu sa naslednim redom svojih sinovaca. Baronska titula glasi na barona Brinjskoga. Jedan od njegovih sinovaca, Aleksandar, došao je iz Brinja u Sremske Karlovce, i formirao je baronsku brinjsku lozu u Karlovcima. Baronska loza Brinjska je ostala živa i još i danas ima potomaka, dok je karlovačka izumrla 1947. godine, nakon nacionalizacije dvora. Joca Rajačić je umro, a Vlada Rajačić je bio jedan od organizatora ustanka u Sremskim Karlovcima. Kada je sa Banstola poveo narod sa oružjem, koje je držao u svojoj lovačkoj sobi, nestalo mu je municije. Došavši do dvora da uzme municiju, ustaše i GESTAPO su opkolile dvor i on se ubio, jer nije hteo živ da se preda. Tako se prekinula ta slavna porodica u Karlovcima. Hroničari vremena su pisali o svadbi u Somboru, koju je imao Vlada, kada se ženio devojkom iz poznate somborske porodice, ćerkom somborskog advokata sa kojom je živeo u prekrasnoj vili. Baron Vlada je jedno vreme bio i župan somborski. Nažalost, posle pobačaja, njegova žena je doživela nervni slom i u kovinskoj bolnici doživela sto godina. Umrla je 1967. godine, a da nikada nije postala majkom.

Baron Vlada je pozivao mog oca barona Đuru Rajačića još 1937. godine da dođe u Karlovce, podrži lozu i nasledi dvor, ali je moj otac u to vreme dobro živeo u Brinju, imao je lepu kuću i 25 hektara zemlje, što je za one prilike bilo sasvim lepo. Porodica Rajačić je u Brinju imala dve velike kuće, gostione i trgovine. Moja porodica je bila, od vremena dolaska u te krajeve, moćna i značajna, bavila se trgovinom, prometom i prevozom. Preko Brinja je vodio jedini put od Zagreba do Sinja, tada glavne izvozne luke Ugarske, kojim su prolazili karavani, a kasnije i zaprega, kada je napravljena Jozefinska cesta. Sigurno da se radilo o jednoj imućnoj porodici koja je odškolovala 43, ili čak 44 sveštena lica. Iz porodice je bilo dosta doktora nauka, oficira, privrednika. Naša porodica i danas ima poznate ljude koji nose slavu te porodice i održavaju tradiciju. Mi smo kao porodica sve preduzeli da zaštitimo kuću kneza Rajaka i kuću patrijarha Rajačića, da rodna kuća patrijarha u Lučanima, kod Brinja u Lici, postane duhovni centar i muzej i da se obnovi crkvica, koja je tu bila pre četiri veka, koja je izdržala sva ta vremena i nedaće. Pokrenuli smo inicijativu da to bude svesrpski spomenik i da u nju može da dođe svaki Srbin, i svaki drugi dobronameran građanim ili turista. U tome imamo podršku predsednika Republike Hrvatske i Ministarstva za kulturu, kao i predsednika Vlade AP Vojvodine dr Bojana Pajtića. Jedini koji je nešto do sada po tom pitanju konkretno učinio je predsednik SNV, prof. dr Milorad Pupovac, koji je dao istu očistiti i pripremiti za obnovu. Uvereni smo da će i drugi slediti njegov primer. Posebno smo uvereni da će hrvataske vlasti nakon 20 godina od ubistva poslednjeg barona, koji je čuvao tradiciju baronske kuće u Lučanu, Vlade Rajačića, preduzeti konkretne mere da se ubojice pronađu i kazne i da se njegovoj deci bar delomično nadoknadi šteta. Sramno je da kuća nevino stradalog Vlade, samo zato što je bio Srbin i što mu je predak ustoličio bana Jelačića, ostane razrušena, a teroristi nekažnjeni. Verujemo da će nam u tome pomoći demokratske vlasti i da će baronske kuće Evrope dići svoj glas protiv takve nepravde.

Ove godine navršava se 160 godina od upokojenja patrijarha Rajačića. Prvog dana decembra 1861. godine zaklopio je svoje oči patrijarh srpski i baron brinjski Josif Rajačić. Sav svoj život posvetio je svom narodu i svom spasitelju. Njegovo ogromno delo, koje nam je ostavio, danas vaskrsava i sve više i više se spominje i siguran sam, da njegovo vreme tek dolazi. Ima već ozbiljnih inicijativa za predlog da se proglasi za sveca. Malo je naroda koji takvu ličnost već ne bi proglasio. Jer njegovi postulati su postulati najvećeg dometa današnje Evrope. Vredelo bi objaviti njegov govor na proklamovanju Vojvodine Srpske, kada se on pita "O, da li će nas ikada ogrejati ono toplo evropejsko sunce, slobode i blagodati". Eto i mi se još uvek pitamo to isto. Patrijarh Josif Rajačić je bio naš prvi evropejac, baron evropski i naš legalista i legitimista, kojega je tadašnja Evropa cenila. Uvereni smo da će Crkva obeležiti 1. decembar (13.12), tj. 150 — godišnjicu upokojenja Parastosom i da će naš narod učiniti sve da mu zaštiti rodnu kuću i očuva je kao spomenik kulture i duha srpskog naroda.


Top Srbija | 27.08.2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Jun 13, 2012, 12:55:34 am »

*

PREDAK SA KRSTOM, KNJIGOM I MAČEM

Presudna uloga patrijarha Rajačića u stvaranju srpske autonomije u Vojvodini. Ustoličio i blagoslovio hrvatskog bana Josipa Jelačića u Zagrebu. U to vreme Srbi, procentualno, imali najviše studenata u Evropi. Nikako se nisam odrekao Brinja, ni svojih korena, mada su mi tamo teroristi 1992. ubili brata Vladimira — kaže patrijarhov potomak Petar

EOGRAD — Baron Petar Rajačić (58), potomak Josifa Rajačića, srpskog patrijarha od 1848—1861. godine, nije zadovoljan što se o njegovom slavnom pretku ipak malo zna u široj javnosti Srbije i što njegovo delo pada u zaborav. Zadovoljan je što su šibenski vladika Fotije, sremsko-karlovački Vasilije i zagrebačko-ljubljanski Jovan prihvatili njegovu inicijativu da rodna kuća patrijarha u Lučanima, kod Brinja u Lici, postane muzej i da se izgradi crkvica, koja je tu bila pre četiri veka.

Baron Rajačić je četvrto koleno u generaciji od srpskog crkvenog velikana, a rođen je u istoj kući u kojoj i patrijarh. Pije kafu iz izvanredno lepe, porculanske šoljice za masivnim stolom starim dva veka.

Za istim stolom u prohujalom vremenu sedeli su mnogi uglednici, pa i sam austrijski car i hrvatski ban Josip Jelačić. Na porculanskoj tacni ispisana godina 1848. Vreme burnih događanja u Evropi.


KUĆA ŽIVI OD 1649.

— Preci Rajačića došli su iz Raške oblasti 1642. godine i naselili se na puste predele između Kapele i Velebita — govori baron Rajačić. — Rajak, rodonačelnik porodice, sagradio je kuću 1649. godine u Lučanima i ta kuća, gotovo metar debelih kamenih zidova, vezanih živim krečom, opstala je do današnjeg dana.

U toj kući živeli su svi preci, pa i prvi sveštenik u porodici pop Manojlo, stric Rajakov. A od samog Rajaka unuk Janko postade pop, a rukopoložio ga je patrijarh Arsenije Treći u manastiru Krušedol na Fruškoj Gori. I Jankov sin Milanko postade sveštenik, pa je zatim Milankov sin Luka bio prota i otac Ilije Rajačića koji se, stupajući u monaški red, nazvao Josif. Josif je 1948. godine izabran za srpskog patrijarha.

Josif je pred smrt, 1861. godine, dobio od bečke krune titulu barona sa naslednim redom za svoje sinovce.

— Kada se sada kalkuliše sa statusom Vojvodine, treba reći da je patrijarhov sinovac Aleksandar Rajačić bio auditor (sekretar Vojvodine), a sinovac Luka pravobranilac Vojvodine — govori Petar sada u Beogradu.


UČENI POTOMCI

Petar, diplomirani ekonomista, je jedan od četiri sina Đure i Julke Rajačić. Bio je istaknuti privrednik i političar u Hrvatskoj pre ratnih zbivanja.

— Nikako se nisam odrekao Brinja, ni svojih korena, mada su mi tamo teroristi 1992. godine ubili brata Vladimira — napominje baron Rajačić. — Uoči rata pozivao sam hrvatsko rukovodstvo na mudre reči, ne samo mog pretka, već i bana Jelačića, čiji su spomenik postavljali u Zagrebu 1990. godine.

Rajačić je sada angažovan na osnivanju fonda u Sremskim Karlovcima za školovanje nadarene srpske dece. Aktivan je član Akademije inovacijskih nauka u Beogradu. Oženjen je Ankicom, ćerka Snežana je završila ekonomski fakultet i ove godine je dobila nagradu Privredne komore Beograda za privredni doprinos i inovacije. Druga ćerka Branka usavršava engleski jezik.

— Sprema se za rad u nekoj inostranoj firmi, misli da će joj titula baronice pomoći u tome — smeška se Petar. — Šalu na stranu, imam osećaj kako Srbija ne koristi dovoljno moj status i znanje.

Rajačić objašnjava kako su baroni povezani u Evropi i imaju svojevrstan lobi.


BARONSKI DVOR

Patrijarh i njegovi sinovci izgradili su baronski dvor u Sremskim Karlovcima. Ovo veliko zdanje je posle Drugog svetskog rata opljačkano i nacionalizovano. U njemu je sada Muzej grada Karlovca i Kolo Branka Radičevića.

— Ukoliko dođe do denacionalizacije, uveren sam da će svi Rajačići, i po ženskoj liniji Radica Ostojić i porodice Stevović i Janković, želeti da dvor ustupe za otvaranje Muzeja patrijarha Rajačića i Fond za školovanje nadarene srpske dece — govori Petar. — Sa ovom idejom složio se i Sinod Srpske pravoslavne crkve.

Patrijarh Josif Rajačić je bio prosvetitelj, a ubeđivao je sve bogatije ljude da decu školuju na svetskim univerzitetima. U njegovo vreme je Srbija, procentualno, imala najviše studenata od svih zemalja u Evropi.

Rajačića, potomaka šestog srpskog patrijarha, ima svuda, od Like, Vršca, Karlovaca, Beograda, Sombora i po čitavoj Evropi. Ova loza uvek je davala dobre izdanke, zapažene po dostojanstvu znanju i mudrosti.

Petar Rajačić veruje da će se ubrzo obnoviti kuća u Lučanima, da će postati muzej, kao nadahnuće budućim generacija svih naroda na tom prostoru.


PUT ZNANJA

Josif Rajačić je rođen 20. jula 1785. godine, a umro je 1. decembra 1861. godine. Prva znanja sticao je u Brinju, gde je pohađao nemačku graničnu školu. Nastavio je učenje u Zagrebu, Sremskim Karlovcima, Segedinu i Beču. Završio je studije filozofije, a u prestonici Habzburške monarhije lepu književnost i pravne nauke.

U Plaškom, u Lici, je završio bogosloviju. Postao je arhimandrit manastira Gomirje, a 1829. godine posvećen je za šibenskog episkopa. U Dalmaciji su ga podjednako uvažavali i katolici i pravoslavci.

Rajačić je 1834. godine premešten u tada najbogatiju eparhiju, u Vršac. Tu je odmah inicirao podizanje gimnazije i uložio 3.600 forinti. U Sremskim Karlovcima je osnovao štampariju.


ILIRSKI POKRET

U vreme kada je Rajačić seo na stolicu Autonomne karlovačke mitropolije odnosi između Mađara i Južnih Slovena su se pogoršali. Snažio se Ilirski pokret Ljudevita Gaja. Hrvatski sabor je bio oštro protiv uvođenja mađarskog jezika u Hrvatskoj i Slavoniji, a Rajačić se odmah priključio tom pokretu zato što je i pravoslavni živalj u Hrvatskoj bio ugrožen.


MAJSKA SKUPŠTINA

Od kralja i cara Ferdinanda Petog Josif Rajačić je odlikovan titulom "tajnog savetnika", a dobio je i orden Gvozdene krune prvog reda. No, isposlavao je i odobrenje za saziv narodno-crkvenog sabora u Karlovcima 13. maja 1848. godine.

Majska skupština izglasala je teritoriju Vojvodine i izabrala Rajačića za patrijarha. Ljudi su na skupštini klicali: Živela Vojvodina! Praktično su Srbi na ovom prostoru prvi put postali — narod. Da nije bilo ove skupštine, Vojvodina se ne bi mogla priključiti Srbiji 1918. godine, kada je stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.


BAN JELAČIĆ

Hrvatski Sabor se nije mogao održati, jer novimenovani ban, baron Josif Jelačić, predsednik Sabora, nije bio položio zakletvu. Nadbiskup Haulik iznenada je nestao.

Tada je narod zahtevao od patrijarha Rajačića da izvrši instalaciju bana Jelačića. Patrijarh je Jelačića ustoličio i blagoslovio svojim krstom.

Narod je na rukama nosio i Rajačića i Jelačića puna dva kilometra do crkve svetog Marka u Zagrebu. Hrvatski sabor je tada doneo deklaraciju da "Hrvati i Srbi, istorodna braća, imaju u Hrvatskoj ista prava imati".


SABLJA

U frankopanskom samostanu u Širokom Brijegu se nalazi dragocena sablja koju je patrijarh Josif poklonio banu Jelačiću. U to vreme je srpski patrijarh bio bogatiji nego ban, pa mu je dao i dvesta hiljada forinti za naoružanje u borbi protiv Mađara.


KAPICA

Rajačić je kao obrazovan čovek bio rado viđen gost po evropskim dvorovima. Kada je shvatio da ga u carskom okruženju ne shvataju kako treba, zbog drugačije odore, stavio je na svoju glavu kardinalsku crvenu kapicu, da bi bio prepoznatljiv.


Vlastimir Popović | 07.03.2004. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: