Mihajlo Idvorski Pupin (1858—1935)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski velikani nauke « Mihajlo Idvorski Pupin (1858—1935)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Mihajlo Idvorski Pupin (1858—1935)  (Pročitano 8924 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« poslato: Oktobar 31, 2011, 11:52:06 pm »

*




MIHAJLO IDVORSKI PUPIN
(Idvor, 08.10.1858 — Njujork, 15.03.1935)



"Sa pet centi u džepu, bio je samo jedan od hiljada iseljenika koji su 1874. godine zakoračili na dok Kasl Gardena u Americi koji, poput njega, nisu govorili ni reč engleskog. Čitavu "ušteđevinu" potrošio je na parče pite sa šljivama, u kojoj je od šljiva bilo mnogo više — koštica. I dok je smišljao kao će zaraditi sledeći obrok, niko nije mogao da zamisli će baš taj dvadesetogodišnjak — Mihajlo Pupin — uskoro postati jedan od najvećih naučnika u Americi, osnivač prve velike laboratorije, bogat i uspešan, najuspešniji srpski lobista u Sjedinjenim Državama. ..."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Oktobar 31, 2011, 11:52:38 pm »

**

MIHAJLO IDVORSKI PUPIN


Mihajlo Pupin je rođen 8. 10. 1854. godine u banatskom selu Idvoru, nedaleko od Pančeva u uglednoj seoskoj porodici. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Za vreme školskih raspusta čuvao je stada zajedno sa svojim vršnjacima. Seoski učitelj je preporučio roditeljima da sina Mihajla daju u gimnaziju. Tako je mladi Pupin postao učenik gimnazije u Pančevu. Još kao dečaka interesovale su ga fizičke pojave. Na časovima fizike saznao je o grmljaviči i munji, o električnim mašinama, o dobijanju elektriciteta trenjem i drugim fizičkim pojavama.
 
Posle završene niže gimnazije M. Pupin odlazi u Prag, gde nastavlja višu gimnaziju i posle završetka prve godine i smrti oca, odlazi 1874. god. za Ameriku. Za mladog Pupina bili su to teški prvi koraci u novom svetu — bez sredstava za život, znanja jezika i stalnog zaposlenja. Prinuđen je bio da obavlja razne fizičke poslove — istovar uglja, farbarske, poljoprivredne i druge radove. Naučivši malo bolje engleski, uspeva da se zaposli kao pomoćnik mašiniste parnih kotlova. U slobodnom vremenu Pupin priprema prijemni ispit za upis na koledž, pri čemu je morao da savlada osnove grčkog i latinskog jezika. Napušta posao i upisuje se 1879. godine na Kolumbija univerzitet. Zahvaljujući upornom radu i svom talentu, u toku studija dobio je više nagrada, koje su mu, pored prihoda od rada u toku školskih odmora i podučavanja, omogućile egzistenciju. Školovanje je završio 1883. godine sa odličnim uspehom, pa dobija stipendiju za dalje naučno usavršavanje.
 
Mladi Pupin je odabrao čuveni engleski univerzitetski grad Kembridž. Njega oduševljava Maksvelova teorija svetlosti i elektromagnetska teorija. Uprkos briljantnom završetku koledža, Pupin je bio svestan da ne može da prati matematičke postavke teorijske fizike, pa predano i sistematski pristupa učenju teorijske fizike. Posle druge godine Pupin dobija novu stipendiju i odlazi na Univerzitet u Berlin, gde sluša predavanja i radi u laboratoriji čuvenog fizičara Helmholca, koji je negovao eksperimentalu fiziku. Pupin 1889. godine završava svoj doktorat iz oblasti fizičke hemije pod naslovom: "Osmotički pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji".
 
Posle toga vraća se u Ameriku i postaje profesor teorijske fizike u odeljenju za elektrotehniku Kolumbija univerziteta. Pre podne drži predavanja za studente i popularna predavanja da bi prikupio sredstva za nabavku opreme za laboratoriju; posle podne drži vežbe, a uveče radi na svojim istraživanjima. Predavanjima i stavom odlučno zastupa Teslina otkrića na polju polifaznog sistema prenosa električne energije, asinhronog motora i transformatora — umesto jednosmernih struja, za šta se zalagao Edison. Pupin se okreće istraživanjima na polju telefonije, telegrafije i radio-tehnike. Telefonske veze su tada korišćene za lokalni saobraćaj, pri čemu su domet i razumljivost sporazumevanja bili ograničeni. Ovaj problem Mihajlo Pupin uspešno rešava teorijski a teorijske rezultate proverava eksperimentalno 1900. god. Osnovna postavka ove teorije sastoji se u tome da se štetno dejstvo kapacitivnosti vodova, koji predstavljaju glavnu smetnju prenosa govora na dužim rastojanjima, može otkloniti postavljanjem induktivnih kalemova na određenim rastojanjima duž vodova, čime se smanjuje slabljenje prenosa. Ovi kalemovi se danas u svetu zovu "Pupinovi kalemovi", a proces njihove primene "pupinizacija". Sa ovim pronalaskom počinje era međumesnog i međunarodnog telefonskog saobraćaja. Dalje treba istaći Pupinov patent o električnim "rezonatorima", kojima se rešava sistem višestruke žične telegrafije, čime se omogućuje da se na istoj liniji prenese istovremeno u oba pravca veliki broj poruka pomoću naizmeničnih struja raznih učetalosti. Ovaj pronalazak Pupin je nazvao "električno saglašavanje", koji je docnije primenio i u drugim patentima — rezonantno merno kolo, prenos pomoću rezonantnih kola, selektivni radio-prijemnik, antene i dr. Zaštitio je 24 svoja pronalaska.

Posle Rentgenovog otkrića H-zraka 1895. godine, Pupin među prvima — januara 1896, ostvaruje K6 snimke kosti bolesnika preko fluorescentnih zastora, smanjujući time vreme snimanja od jednog časa na nekoliko sekundi. Iste godine pronalazi sekundarne X-zrake refleksije, koji čine osnov spektralne analize.

Posebno mesto pripada Pupinu u aktivnostima u doba balkanskih ratova i prvog svetskog rata među našim iseljenicima u SAD. Značajan je i njegov doprinos utvrđivanju granica Jugoslavije na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Bio je počasni konzul u SAD od 1911—1920. Predsedniku SAD lično je predao memorandum koji je doprineo da u sastav Jugoslavije uđu Dalmacija, zap. Slovenija, deo Slavonije, Baranja i Banat.
 
Pupin je bio čovek snažne volje, ogromne fizičke i intelektualne snage, široke opšte i naučne kulture. Veći deo svog radnog veka — oko 40 godina, Pupin je proveo kao profesor na Kolumbija univerzitetu, a u svojstvu redovnog profesora od 1901. do 1927. godine, kada je penzionisan. U svom radu uvek je ukazivao na nove puteve u rešavanju naučnih problema — teorijskih i eksperimentalno laboratorijskih metoda. Isticao se kao odličan pedagog, podstičući neprekidno svoje studente na samostalan stvaralački rad.
 
Pupin je mnogo radio i na popularizaciji nauke i njenih tvoraca. Nauci je prilazio ne samo kao naučnik, već i kao pesnik. Svoj život i delo opisao je u autobiografiji Sa pašnjaka do naučenjaka i dobio 1924. godine Pulicerovu nagradu za književnost.
 
Bio je član Nacionalne akademije nauka SAD, predsednik Njujorške akademije nauka, predsednik Američkog instituta elektrotehničara, počasni doktor 20 univerziteta, među kojima Beogradskog i Zagrebačkog. Na Kolumbija univerzitetu fizičke laboratorije nose ime Mihajla Pupina.
 
Pupinova teorijska sprema i istraživački duh — izuzetan spoj pedagoga i naučnika-istraživača doprineli su, u velikoj industrijskoj revoluciji krajem XIX i početkom XX veka, razvoju nauke i tehničkih dostignuća, naročito u oblasti telekomunikacija. Mihajlo Pupin je umro 15. marta 1935. godine u Njujorku, a sahrani su prisustvovali mnogi nobelovci, poznati naučnici i njegovi đaci; sahrani je prisustvovao i Nikola Tesla.
 
prof. dr Miomir Vukobratović

Mihajlo Pupin | Sa pašnjaka do naučenjaka | Nolit • Beograd, 1989
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Novembar 01, 2011, 12:32:58 am »

*

MIHAJLO IDVORSKI PUPIN


Pupinovi su poreklom Vlasi?

Do sela Moskopole u Albaniji se ne stiže lako. Iako je vazdušnom putanjom dvadesetak kilometara od graničnog prelaza Sveti Naum, a oko 45 od Ohrida, loš asfaltni put vodi najpre u brda, zatim u samo naselje. Čim uđete u ovo mestašce, pogled na crkve Sveta Bogorodica, Sveti Arhangeli, Sveti Nikola, Sveti Atanasije i Sveti Haralampije podseti vas da ste u pravoslavnoj sredini.

Danas selo ima oko 2.200 stanovnika, gotovo je nezamisliv podatak da je u doba Otomanske imperije bilo jedan od najvećih trgovačkih centara sa oko 70.000 žitelja. Od sela Moskopole, koje sa danas naziva i Voskopoje, bili su veći samo Istanbul i Solun u ovom delu carstva. U ondašnjem gradu živeli su mahom Vlasi, koji su slavili slavu Sveta Bogorodica. Na temelju toga se i dan-danas u Vevčanima priča da su preci Mihajla Pupina bili Vlasi.

Nešto bliže Ohridskom jezeru, na albanskoj strani, nalazi se selo Niča do kojeg se stiže planinskim putem. Ima oko 400 duša koje sve do jedne govore maternjim jezikom — vlaškim, a idu u albansku školu. Na pravoslavnom groblju, pored stare crkve, možete videti natpis na krstu "Vasile Pupa Koza".

Prema kazivanju meštana, ovde su u 17. veku zbog neke kavge ubili pomenutog domaćina, pa se njegova žena Pupa s četiri sina (Đorđi, Nikola, Konstantin i Stojan) i stokom (500 ovaca i 100 koza) iselila. Prošli su kroz mnoga sela, delimično ili potpuno naseljena vlaškim življem. Odlučili su da se zaustave u selu Vevčani, gde su od seoskog kodžobaše dobili plac i kuću. Za Konstantina se zna da je imao dva sina, Arsenija i Mihajla. Arsenije se oženio Stanom (oboje su rođeni 1770. godine, ali se ne zna kada je Arsenije umro).

Arsenije, koji je po babi Pupi uzeo prezime Pupin (tada su se deca, inače, prezivala po ocu), i Stana su imali troje dece. Godine 1690. austrougarski car je pozvao Srbe, Crnogorce, Grke, Makedonce i ostale da se priključe austrougarskoj vojsci, nudeći zauzvrat akt ("Privilegije") po kojem će moći da uživaju povlastice u Austrougarskoj monarhiji. Tako su nastale Bela i Vojna krajina i odbrambena utvrđenja na levoj strani Dunava u Vojvodini.

Kada je tačno Mihajlov deda Arsenije prešao Dunav, nije poznato, ali u Zemunskom magistratu postoji dokument da turski podanik "Michael Constantin Popp" (rođeni brat dede Mihajla Pupina) treba da plati državnu taksu od 773 pijastri zbog prevoza pamuka iz Makedonije u Srbiju. Deda-stric Mihajlo bio je poznati trgovac, kao mnogi Vlasi koji su se preselili u Vojvodinu.

Prema rečima Mihajla Pupina, u autobiografskom romanu "S pašnjaka do naučenjak", njegov deda Arsenije je za krajnje odredište dobio Idvor, tridesetak kilometara od Pančeva. Arsenije i Stana su imali tri sina: Živana (1790—1847), Nikolu (1806—1848) i Konstantina (1814—1873). Poslednji je Mihajlov otac i rođen je u Idvoru. Konstantin, koji je u nekim dokumentima zaveden kao Kosta, oženio se ćerkom Tanasija i Marije Milovanović, Alimpijadom. U selu su nosili nadimak "Aleksić". Alimpijada je rođena 1814. godine u Opovu, gde je venčana 1832. godine za Konstantina Pupina, "po ovdašnjim banatskim običajima".

Mihajlo Pupin je, po registru crkvene opštine Idvor (strana 26, redni broj 237), rođen 27. septembra po starom ili 9. oktobra, po novom kalendaru 1854. godine, od oca Konstantina, po zanimanju graničara i majke Alimpijade. U stvari, pravo ime Mihajlove majke je Olimpijada, a ne Alimpijada.

Preostala priča je poznata: on se iz Austrougarske odselio u SAD, čiji je postao državljanin. Oženio se Sarom, s kojom je imao ćerku Varvaru (englesko ime Barbara), docnije udatu za Hjua Viloubija. Varvara nije imala dece. Godine 1896. umire Sara Ketrin Džekson-Pupin od hemoralgične (mišje) groznice, u toku Pupinovih ispitivanja iks-zraka, a Mihajlo se jedva izvukao. Posle toga je prestao time da se bavi.

Svi Pupinovi su slavili, a i danas, slavu Sveta Bogorodica. Treba da se zna da Vlasi imaju jednu važnu odliku: stalno su u pokretu, tražeći stalno povoljne uslove za život i rad. To se, svakako, odnosi ina Pupinove. I još nešto — trgovački duh koji je krasio Pupinove pretke ispoljio se i kod Mihajla. [...] više » » »

Autor: Petar Kočović, 08.04.2011
Politika


***

Druga dimenzija

Mihailo Pupin — nepoznato o velikanu srpske nauke

Takvog ga vidim

Naša saradnica se odlučila da predstavi "javnosti nepoznate detalje o životu i radu" naučnika Mihaila Pupina, osporavajući mu i srpsko poreklo, što može povrediti osećanja njegovih potomaka, a i naših čitalaca, jer je Mihailo imao pravo da se oseća kao Srbin, i njegov doprinos srpskim nacionalnim interesima je nemerljiv. Bez obzira na njene teške reci, Mihajlo Pupin je srpski velikan, koji će takav i ostati u istoriji Srbije, ako ona opstane kao država


Piše: Ivona Živković

Kada se danas sa malo znanja o "teoriji zavere" i metodama rada tzv. bezbednosnih agentura (koje globalna oligarhija koristi prilikom upravljanja svojim robovima širom sveta), pročita fascinantna biografija srpskog patriote, velikog naučnika, diplomate i humanitarca, Mihaila Idvorskog Pupina, veoma lako mogu da se uoče neki fabrikovani i lažno interpretirani podaci iz njegovog života. U skladu sa razradenom tehnikom dezinformisnja, Pupinova zvanična biografija je u osnovi 90 posto tačna, samo nedostaju sitni, ali važni detalji. U skladu sa ideološkim potrebama vladajućih oligarhija, takva zvanična biografija se nameće u medijima i naučnoj zajednici kao dogma. Ali, ako se malo drugačije pročita ono što je kod nas o njemu objavljeno (jer je mnogo toga iz njegovog života dugo bila skrivana tajna) Mihaila Pupina možemo videti i iz jednog drugog ugla.

Rođen da bude trgovac

Dnevni list "Politika" u svom kulturnom dodatku od 9. 04. 2011. godine, iz pera novinara Petra Kočovića, objavio je tekst sa dilemom u naslovu: "Pupinovi su poreklom Vlasi?" Ovde novinar iznosi veoma zanimljive podatke o porodici Pupin. Tako se vidi da je ime Mihajla Pupina zapravo promenjeno jer on 4. oktobra 1854, kršten (upisan u knjigu rođenih) kao "Mihail, sin Konstantina Pupina i majke Olimpijade". (Neki izvori navode da je ime majke bilo Olimpijada, što u svakom slučaju nije srpsko ime već grčko).

Mihail je sebe nazvao Mihajlo Idvorski. Pupin tek kada je postao srpski konzul u SAD-u i kada mu je srpska verzija ovog nemačkog imena bila veoma važna kako bi agitovao "za srpske interese". Tada se sam deklarisao kao Srbin. Mesto njegovog rođenja, Idvor, nikada zapravo nije bilo u državi Srbiji, već u Austrougarskoj carevini. Idvor je tek nakon Prvog sv. rata pripao Kraljevini SHS. Dakle, Pupin nije imao srpsko nego austrougarsko državljanstvo.

U iznetim biografskim podacima o M. Pupinu (iz različitih izvora) nalazi se nekoliko datuma njegovog rođenja: 27. septembar, 4. oktobar, ali se pominju i 8. i 9. oktobar. Ako se razlika u datumima pravda korišćenjem Julijanskog ili Gregorijanskog kalendara, nejasno je kako se pominju i različite godine rođenja: 1854, 1857. i 1858.

Da li je Pupin na neki način ipak etnički Srbin? E, za to upravo i ne postoji niti jedan dokaz (bar do sada takav dokaz nije nigde iznet). Naprotiv, u navedemom "Politikinom" tekstu otkriva se (konačno posle 100 godina) da je bio vlaškog tj. cincarskog porekla.

Da podsetimo da su tzv. Cincari (koji nam se predstavljaju kao nekakav narod) u stvari trgovačka kasta etničkih mešanaca grčko-turskog porekla. Cincari su bili angažovani na Balkanu kao rimski legionari, čuvari drumova koji su obezbeđivali transport robe (posebno zlatnog novca) između romanske riznice na u Vizantiji i Vatikana. Prenošenjem riznice iz Konstantinopolja, nakon propasti Vizantije u Moskvu, glavni put tajnog prenosa zlata je verovatno išao preko mesta poznatog kao Moskopolje koje se smatra starom i nezvaničnom cincarskom prestonicom u vreme Otomanske vladavine Balkanom. Cincarima su tako nazivani i trgovci koji su bili povezani i u službi održavanja kontinuiteta romanske riznice i koji su na drumovima koje su i obezbeđivali ubirali razne takse. Zvanična istorija ignoriše puteve zlata i zlatnih kovanica i način njihovog transporta i sukobe koji su bogate porodice Evrope imale u vezi sa ovim. Ali, pominje se da je u to vreme Moskopolje imalo čak 70.000 stanovnika i zna se da su mnogi Cincari bili veoma bogati.

To da su se pojedine cincarske porodice enormno obogatile prodajom nekakvog sira je prilično naivna. Mnogo je logičnije da su oni sa sirom prenosili nešto drugo. Velika trgovačka tajna (Kabala) koja služi upravo održavanju kontinuiteta imovine (stvaranjem porodičnih kartela) uči Cincare od malih nogu da se međusobno žene i udaja i stvaraju tako interesno povezanu međunarodnu trgovačku kastu.

U pomenutom tekstu novinar P. Kočović otkriva još da je "nakon ubistva izvesnog Vasila Pupe Koze u 17. veku" njegova udovica ostala "sa četiri sina (Đordi, Nikola, Konstantin i Stojan) i stokom (500 ovaca i 100 koza)."

Samo bogati trgovac je mogao imati toliko stoke u to vreme. Četiri sina imaju zanimljiva imena: prvo je Georgi (nemačko), drugo je Nikola (romansko), treće je Konstantin (grčko) i četvrto Stojan (srpsko). I ovo je tipično etničko prikrivanje koje su upražnajvali međunarodni trgovci kako bi svojoj deci (naslednicima u poslu) omogućili da se u svakoj etničkoj zajednici prihvate kao pripadnici te etničke zajednice.

Cincari su kasnije jačanjem britanske dominacije nad romanskom i radom jezuita inkorporirani u posebnu trgovačku ideologiju — judaizam (koji oni nazivaju religijom) i danas se Cincari smatraju balkanskim Jevrejima.

"Za Konstantina se zna da je imao dva sina, Arsenija i Mihajla", navodi dalje P. Kočović. Nije, međutim, jasno kako se ta porodica prezivala, jer se prezime izvodilo iz zanimanja pa se pominju nadimci Koza i Pop, dok je Pupa majčin nadimak (što može da označava i ženu koja je bila često trudna). Arsenije je iz nekog razloga uzeo prezime Pupin, po babinom nadimku. (I ovo je karaktersitično za kripto judejsku zajednicu, gde se preferira majčino prezime koje se onda kod ženske dece gubi udajom. Tako loza sa svim svojim izdancima postaje nevidljiva i znaju je samo upućeni u "tajnu").

I trgovačka prevara može naterati nekoga i da promeni prezime, a treba imati u vidu da je u ono vreme postojala i krvna osveta. Tako je razlog sigurno opravdan.

Arsenije i njegova žena Stana su imali tri sina: Živana, Nikolu i Konstantina. I ova tri sina po trgovackoj tradiciji dobijaju: srpsko, romansko i grcko ime. Poslednji, Konstantin bice otac Mihailu Pupinu.

"Godine 1690. austrougarski car je pozvao Srbe, Crnogorce, Grke, Makedonce i ostale da se priključe austrougarskoj vojsci, nudeći zauzvrat akt ("Privilegije") po kojem će moći da uživaju povlastice u Austrougarskoj monarhiji. Tako su nastale Bela i Vojna krajina i odbrambena utvrđenja na levoj strani Dunava u Vojvodini", piše dalje P. Kočović

"Kada je tačno Mihajlov deda Arsenije prešao Dunav, nije poznato, ali u Zemunskom magistratu postoji dokument da turski podanik Michael Constantin Popp (rođeni brat dede Mihajla Pupina) treba da plati državnu taksu od 773 pijastri zbog prevoza pamuka iz Makedonije u Srbiju. Deda-stric Mihajlo bio je poznati trgovac, kao mnogi Vlasi koji su se preselili u Vojvodinu", zaključuje Kočović.

Dakle, nije tačna Pupinova tvrdnja iz njegove autobiografske knjige (1924): "Od useljenika do izumitelja" (kod nas prevedena "Od pašnjaka do naučnika") o siromašnom i seljačkom poreklu njegove porodice. U knjizi zato Michael I. Pupin veoma malo govori o svom ocu (koji je rođen u Idvoru i "negde zaveden i kao Kosta"). [...] više » » »

Tabloid — internet izdanje
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Novembar 01, 2011, 12:33:43 am »

**

MIHAJLO IDVORSKI PUPIN
SA PAŠNJAKA DO NAUČENJAKA





S A D R Ž A J

      PREDGOVOR PRVOM IZDANJU
01  ŠTA SAM DONEO AMERICI
02  TEŠKOĆE NOVOG USELJENIKA
03  KRAJ "ŽUTOKLJUNAČKOG" ŠEGRTOVANJA
04  OD "ŽUTOKLJUNCA" DO GRAĐANINA I AKADEMSKE DIPLOME
05  PRVI PUT PONOVO U IDVORU POSLE JEDANAEST GODINA
06  STUDIJE NA UNIVERZITETU U KEMBRIDŽU
07  KRAJ STUDIRANJA NA KEMBRIDŽSKOM UNIVERZITETU
08  STUDIJE NA UNIVERZITETU U BERLINU
09  SVRŠETAK STUDIJA NA UNIVERZITETU U BERLINU
10  PRVI PERIOD MOJE AKADEMSKE KARIJERE NA KOLUMBIJA UNIVERZITETU
11  USPON IDEALIZMA U AMERIČKOJ NAUCI
12  NACIONALNI SAVET ZA NAUČNA ISTRAŽIVANJA
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Novembar 01, 2011, 12:33:53 am »

*
MIHAJLO IDVORSKI PUPIN
SA PAŠNJAKA DO NAUČENJAKA



U spomen majci


PREDGOVOR PRVOM IZDANJU
 
Kada se osvrnem na period od godinu i nešto više dana, koliko mi je trebalo da napišem ovu knjigu, čini mi se da će reči sa početka jedanaeste glave najbolje izraziti svrhu ovog pisanja:

"Glavni cilj moga pisanja bio je prikaz uspona idealizma u američkoj nauci, posebno u prirodnim naukama i odgovarajućim tehnikama. Bio sam svedok ovog postupnog razvoja i sve što sam do sada napisao je pokušaj da izložim svoje mišljenje kao svedok koji o ovome može s pravom da govori. Ali ima mnogo drugih američkih naučnika koji su još pozvaniji da o tome govore. Čemu onda da o usponu idealizma u američkoj nauci govori naučnik koji je počeo svoju karijeru kao srpski doseljenik, kada ima toliko rođenih Amerikanaca koji poznaju čitavu situaciju bolje od mene? Oni koji su do sada pratili moja izlaganja naći će sami odgovor na ovo pitanje. Naglašavam samo da postoje izvesni psihološki razlozi koji idu u prilog mom mišljenju da, ponekad, useljenik može da vidi neke stvari koje izmiču očima domorodaca. Ko vidi taj i veruje; neka govori onaj ko ima šta da kaže."

Mihajlo Pupin


[ODLOMCI]


I
ŠTA SAM DONEO AMERICI

Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima bi se sukobio.

Doseljenik koji je vičan raznim veštinama i zanatima, a telesno je sposoban da izdrži naporan rad, s pravom zaslužuje posebnu pažnju. A šta može pružiti mladi doseljenik koji nema para u džepu, nije vičan bilo kakvom poslu, nema zanat i ne poznaje jezik zemlje u koju je došao? Očigledno ništa. A da su pre četrdeset osam godina postojali ovi sadašnji propisi o useljavanju, ja bih verovatno bio vraćen natrag. Međutim, ima izvesnih stvari koje mlad doseljenik može doneti ovoj zemlji, a koje su mnogo dragocenije od svih onih koje danas propisuje zakon o useljavanju. A šta sam ja, kada sam se 1874. godine iskrcao u Kasl Gardenu, doneo? Pokušaću da odgovorim na ovo pitanje pričom o svom životu pre iskrcavanja u ovu zemlju.

Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti. U Idvoru nijedna nacija, osim srpske, nije nikada živela. Stanovnici Idvora bili su oduvek zemljoradnici a većina od njih bila je nepismena u doba moga detinjstva. Pa ni moj otac ni moja majka nisu znali čitati ni pisati. Tu se nameće pitanje: šta je mogao dečak od petnaest godina, rođen i odgojen pod takvim okolnostima, bez ikakvih sredstava doneti Americi ako bi se našle zakonske mogućnosti da mu se dozvoli useljavanje? Ali ja sam tada verovao da nosim Americi takve vrednosti da će mi se dozvoliti useljavanje, pa sam se prilično iznenadio kada sam primetio da na mene niko ne obraća posebnu pažnju kada sam se iskrcao.

Od kada se pamti, idvorski Srbi su se smatrali braćom Srba u Srbiji, koji su se nalazili samo na nekoliko puškometa dalje od Idvora, na južnoj strani Dunava. Vedrih dana iz Idvora se jasno može videti Avala, planina u blizini Beograda. Ova plava planina, koja je za mene u to doba bila nešto posebno, izgledala je kao da uvek podseća Srbe u Banatu, kako ih Srbi iz Srbije motre okom punim nežne pažnje.

U doba moga detinjstva Idvor je pripadao takozvanoj Vojnoj granici Austrije. Uz njeno ime vezana je zanimljiva istorija. Sve do početka osamnaestog veka turske najezde su stalno uznemiravale austrijsku imperiju. S vremena na vreme, turska vojska bi prelazila južnu granicu koju su činile Dunav i Sava i upadale duboko u austrijske pokrajine. Krajem šesnaestog veka ona je doprla čak i do Beča i bila bi ozbiljna opasnost po celu Evropu, da nije poljski kralj Sobjeskib pritekao u pomoć i spasio Beč. Tada je austrijski car Leopold I pozvao pećkog patrijarha Čarnojevića, iz Stare Srbije, da se sa trideset i pet hiljada odabranih srpskih porodica preseli na austrijsku teritoriju severno od Dunava i Save i da tamo postanu njeni branioci. A ti su se Srbi tri stotine godina tukli protiv Turaka i u tim borbama stekli veliku veštinu u ovom načinu ratovanja. Godine 1690. patrijarh se sa odabranim porodicama preselio u Austriju i nastanio se na uskom pojasu zemlje, na severnim obalama ove dve reke. Tu su stvorili organizaciju koja se kasnije prozvala austrijskom Vojnom granicom. Po predanju, i moje rodno mesto Idvor bilo je osnovano 1690. godine, ali ne na istom mestu gde se sada nalazi. Prvo naselje bilo je na jednoj uzvišici koja je malo severnije od sadašnjeg mesta. Banat je prava ravnica, ali je reka Tamiš u blizini Idvora, prokopala minijaturni kanjon, a na jednoj od uzvišica kraj tog kanjona nalazilo se staro naselje Idvora. Ono je vezano jednom uskom prevlakom sa novim naseljem. Prvobitno mesto za staro naselje bilo je izabrano iz strategijskih razloga zbog preimućstva odbrane u slučaju turskih upada. Prvi naseljenici starog sela živeli su u malim zemunicama koje neprijatelj nije mogao raspoznati iz daljine. Ostataka tih podzemnih stanova bilo je još u doba moga detinjstva dok sam, pre pedeset godina, išao u školu u Idvoru. Mesto prve crkve bilo je obeleženo malim stubom sazidanim od cigala, sa krstom na vrhu. U jednom udubljenju na stubu bila je ikona Bogorodice sa Isusom, a sve je osvetljavao žižak natopljen u zejtinu. Po predanju, taj plamen se nikad nije smeo ugasiti, a litija koju je dobri svet Idvora priređivao, mogla je otkloniti svaku nedaću koja bi selu pretila, kao na primer, sušu i kugu. I ja sam često bio na tim litijama u starom, napuštenom selu i kada bih se tamo nalazio imao sam utisak da stojim na svetom zemljištu. Svetom radi toga što je tu prolivena hrišćanska krv u vreme bitaka Srba iz Idvora protiv turskih osvajača. Svaka poseta tom starom selu osvežavala bi priče o herojskim tradicijama kojim su se moji seljani toliko ponosili. Skromni seljani iz Idvora bili su siromašni u zemaljskom blagu, ali su obilovali bogatstvom u predanjima o svojim starim tradicijama.

I danas, kada se setim svoga detinjstva u Idvoru, osećam da je glavni smisao duhovnog života na selu održavanje i negovanje starih tradicija. Spoznaja ovih tradicija bila je tom svetu potrebna i dovoljna da bi razumeo svoj položaj u svetu i u austrijskom carstvu. Kada se moj narod, pod patrijarhom Čarnojevićem, preselio u Austriju i nastanio u Vojnoj granici, zaključio je određeni ugovor sa carem Leopoldom 18. Taj austrijski državni ugovor zvao se "Privilegija". Po tom starom dokumentu Srbi u Vojnoj granici imali su duhovnu, ekonomsku i političku autonomiju. Zemlja koja im je data postala je njihovo vlasništvo. U našem selu mi smo se sami brinuli o svojoj školi i crkvi, a svako selo je biralo svoju sopstvenu upravu. Na čelu sela bio je knez, ili starešina, obično neki naočit seljak. Moj otac je bio knez nekoliko puta. Popovi i narod birali su svoje duhovne i svetovne starešine, patrijarha i vojvodu. Mi smo bili slobodni, nezavisni vlasnici zemlje. Za ove "Privilegije", narod je, za uzvrat, preuzeo na sebe obavezu da brani južne granice od turske najezde.

Početkom osamnaestog veka naš narod je pod vrhovnim zapovedništvom princa Evgenija Savojskog pomogao da se Turci proteraju preko Dunava. Kada je car otkrio sjajne ratničke sposobnosti Srba iz Vojne granice, udesio je da se prvobitne odredbe ”Privilegija” izmene tako da su vojni graničari postali obavezni da brane carevinu od svih njenih neprijatelja. Tako su Srbi iz austrijske Vojne granice branili caricu Mariju Tereziju od Fridriha Velikog, branili su cara Franju od Napoleona, branili su cara Ferdinanda od pobunjenih Mađara 1848. i 1849. godine, a godine 1859. i 1866. branili su Austriju od Italije. Vojni podvizi Idvoraca u vreme ovih ratova bili su izvanredna podloga za mnoga predanja u Idvoru, sačuvana u mnogim pričama i uzbudljivim pesmama. Čitanje i pisanje slabo je cvetalo tih dana u Idvoru, ali je zato pesništvo bilo u punom zamahu.

Verni starim običajima Srba, u dugim zimskim večerima Idvorci su održavali svoja posela. Kao dečak ja sam bio na mnogima od njih u kući svoga oca. Stariji ljudi bi posedali oko tople peći na klupi napravljenoj od istog materijala kao i sama peć, obično od mekih cigala, omalterisana i okrečena. Ljudi su pušili i razgovarali, a izgledali su kao senatori, samozvani čuvari sve mudrosti u Idvoru. Kraj nogu starijih sedeli su na klupicama mladi ljudi, a pred svakim od njih je stajala kotarica u koju su krunili žuta zrna sa velikih kukuruznih klipova. To bi radili celo veče. Starije žene sedele su na malim klupama duž zida; one su prele vunu, lan ili kudelju, šile ili vezle. Kao majčinom ljubimcu meni je bilo dozvoljeno da sednem pored svoje majke i slušam reči mudrosti i mašte iz usta starih ljudi, a ponekad i iz usta sredovečnih ili mladih, ako bi im to stariji dozvolili. S vremena na vreme, zapevale bi mlade žene po neku pesmu koja je bila u vezi sa pomenutim događajima. Na primer, kada bi neki od starijih ljudi završio besedu o Karađorđu i njegovim borbama protiv Turaka, žene bi zapevale pesme u kojima se slavi hrabri Karađorđev vojvoda Hajduk Veljko, koji je sa šakom Srbijanaca branio Negotin od velike turske vojske pod Mula-pašom. Ova hrabra četa, kako je pesma opeva, podseća na onu malu četu starih Grka u bici na Termopilima.

Neki od staraca, prisutnih na ovim skupovima, bili su u Napoleonovim ratovima i dobro su se sećali priča koje su slušali od svojih očeva o austrijskim ratovima protiv Fridriha Velikog tokom osamnaestog veka. Sredovečni ljudi bili su u borbama za vreme mađarske bune, a mladi su tek prošli kroz pohode u Italiji 1859. i 1866. godine. Jedan starac bio je u bitci kod Asperna u kojoj je Austrija potukla Napoleona. Imao je jedno visoko carsko odlikovanje za hrabrost i bio je vrlo ponosan zbog toga. Bio je u Rusiji sa jednom austrijskom divizijom u Napoleonovom pohodu 1812. godine. Zvao se Baba Batikin, a po mišljenju seljana bio je vidovit i mogao je da proriče. Imao je izvanredno dobro pamćenje i izvanredan pripovedački dar. Govorio je kao guslar. Ne samo da je vrlo slikovito opisivao šta se zbivalo u Austriji i Rusiji u vreme Napoleonovih ratova, u kojima je i sam učestvovao, nego je očaravao svoje slušaoce pričama o austrijskim pohodima protiv Fridriha Velikog o kojima mu je pričao njegov otac po povratku sa ratovanja u Šleziji. Dobro se sećam njegovih priča o Karađorđu, koga je lično poznavao. Zvao ga je velikim voždom, ili vođom srpskih seljaka i nikad se nije umarao pričajući o njegovim herojskim borbama protiv Turaka na početku devetnaestog veka. Ove priče o Karađorđu su na poselima kod suseda primane sa više oduševljenja nego sve njegove druge zanosne priče. Pred kraj sedeljki Baba Batikin bi izdeklamovao neku od starih srpskih junačkih pesama od kojih je mnoge znao napamet. Za vreme recitovanja njegovo suho i naborano lice bi ozarila neka naročita svetlost; to je bilo lice proroka po mom sećanju. I još danas mi je pred očima slika njegove glave bez kose i divnog čela nad gustim obrvama kroz koje su svetlucale njegove duboke utonule oči, svetleći kao mesec kroz iglice starog bora. Od njega je narod Idvora učio istoriju srpskog naroda, od bitke na Kosovu polju 1389. godine do Karađorđa. On je u Idvoru održavao u životu stare srpske običaje. Bio je moj prvi i najbolji učitelj istorije.—

Srpske junačke pesme koje je recitovao Baba Batikin veličale su legendarnog narodnog junaka Kraljevića Marka, snažnog čoveka koji je branio slabe i ugnjetavane. Iako je Marko bio kraljevskog porekla, nikad se nije borio kao osvajač. Onako kako ga i guslar opisuje, Kraljević Marko je istinski borac za prava i pravdu. Nekako u to vreme se bio završio građanski rat u Americi i kad god bi Baba Batikin pomenuo ime Linkolnovo, nametala se misao da je on američki Kraljević Marko. Utisci sa ovih posela kod suseda bili su duševna hrana koja je podhranjivala u mojim mladenačkim osećanjima uverenje da je borba za pravo, pravdu i slobodu najuzvišenija stvar na ovome svetu. Samo je ljubav prema slobodi, pravima i pravdi podstakla Srbe iz Vojne granice da ostave svoja stara ognjišta u staroj Srbiji i da dođu u Austriju, gde su rado prihvatili da žive u zemunicama i kreću se kao krtice pod zemljom, samo zato da bi mogli uživati političke slobode.

"Privilegija" je garantovala graničarima Vojne granice tu slobodu, a za uzvrat oni su uvek morali biti spremni da ratuju za austrijskog cara na svim bojištima. Vernost caru bila je osnovna vrlina graničara, jača od divljenja prema Garibaldiju 1866., pa je tako došlo i do pobede Austrije kod Kustoce. Austrijski car je isto tako bio poštovan među ljudima kao i Kraljević Marko, Karađorđe, Linkoln i Garibaldi. Ova su se imena nalazila u domu slavnih u Idvoru.

Ali kada je 1869. godine car ukinuo Vojnu granicu i njene stanovnike prepustio Mađarima, graničari su to shvatili kao izdaju zbog pogažene carske reči upisane u "Privilegiji". Sećam se da mi je otac kazao jednog dana: "Ti nećeš nikad biti carski vojnik. Car je pogazio svoju reč, car je izdajica u očima graničara. Mi preziremo čoveka koji se ne drži svoje reči." To je bio razlog što u kući moga oca nije više bilo slike cara Austrije posle 1869. godine.

Kada se i danas setim onih dana, osećam kao što sam uvek osećao, da je ovaj izdajnički potez austrijskog cara iz 1869. godine početak kraja austrijske carevine. On je bio začetnik buđenja nacionalne svesti u carstvu Franje Josifa Habzburškog. Ljubav naroda prema zemlji u kojoj je živeo, počela je da jenjava i najzad se ugasila. A kad ta ljubav nestane i država mora umreti. To sam naučio od nepismenih seljaka u Idvoru.—

Moja majka je bila vrlo pobožna žena, a kao retko ko poznavala je Stari i Novi zavet. Rado je recitovala psalme. Poznat joj je bio i život svetaca. Njen omiljeni svetac bio je sveti Sava. Ona mi je prva objasnila životnu priču ovog izuzetnog Srbina. To je za mene bilo otkriće. Kao i svaki drugi đak i ja sam, svake godine u januaru, prisustvovao proslavama dana svetog Save. U tim prilikama, mi nemirniji dečaci bi zbijali šale na račun onog starijeg đaka koji bi, zbunjenim i drhtavim glasom, recitovao nešto o svetom Savi, što bi mu učitelj sastavio za tu priliku. Posle ove recitacije, učitelj bi pokušavao da specijalnim načinom govora kroz nos u nekom izveštačenom, svečanom tonu, dopuni izlaganja starijeg đaka. Posle svega bi došao pop, koji je izgledao strašno umoran i počeo službu punu staroslovenskih reči i fraza, što je nama, nestašnoj deci, ličilo na neuspele pokušaje slovačkih trgovaca mišolovkama da svoju robu pohvale na srpskom jeziku Tu bi naše veselo komešanje dostiglo vrhunac, tako da mi moji vragolasti vršnjaci nikad nisu pružili priliku da shvatim pravi smisao proslave dana svetog Save. Priča moje majke o njemu, i način na koji je ona to meni predstavila, stvorilo je u meni sliku sv. Save kao sveca koji je veličao vrednost knjiga i veštinu pisanja. Tada sam tek razumeo zašto je moja majka toliko polagala na čitanje i pisanje pa sam se zarekao da ću se posvetiti i jednom i drugom, makar i po cenu da zanemarim svoje drugove.—

Dok sam se školovao u Pančevu, letnje mesece sam provodio u svom rodnom mestu. Kao i ostali Banat, Idvor uglavnom živi od poljoprivrede i u vreme žetve u njemu vrvi kao u košnici. Stari i mladi, ljudi i stoka, svi se usredsređuju na žetvene radove. Ali niko ne radi toliko koliko srpski vo. On je svuda najverniji i najvažniji sluga srpskog seljaka, a naj više u Banatu On poore sve njive u proleće, on preveze sazrelo žito sa dalekih plodnih pola na seoska guvna, kada dođe vreme žetvi. Tek početak vršidbe okončava teške napore dobrog starog vola; tada počinje njegov letnji odmor i onda ga šalju da se prihrani, odmori i pripremi za jesen kada treba prevlačiti žuti kukuruz i obaviti jesenje oranje. Seoskim dečacima, još nedoraslim za rad na guvnu, poverava se da za vreme letnjeg odmora čuvaju volove na paši. Školski raspust dečaka poklapao se sa odmorom dobrih, starih volova. I ja sam nekoliko leta proveo na ovom zanimljivom poslu. To su bile moje jedine letnje škole i to najinteresantnije škole koje sam ikada posećivao. Seoski volovi bili su podeljeni u krda od oko pedeset grla i svako krdo je čuvala grupa od nekih dvanaest dečaka iz porodica kojima su pripadali volovi. Svaka grupa je bila pod nadzorom jednog iskusnog mladog govedara. Nije to bio lak posao čuvati krdo od pedeset volova. Danju je sve bilo lako, jer su letnja žega i nesnosne mušice primoravale volove da traže spas u hladu ispod drveća, gde su se odmarali čekajući svežije trenutke dana. Noću je posao čuvanja bio izuzetno težak. Prinuđeni da preko dana ostaju u hladovini pod drvećem, volovi bi se slabo koristili dobrom pašom, pa bi noću bili gladni i tada bi žustro krenuli u potragu za dobrom ispašom.—

Osećao sam treperenje vazduha i onda kada sam kao pastir čuvao volove i pokušavao da sviram u frulu. Malo je bilo stvari koje su me više zanimale od sviranja srpskog gajdaša koji je pritiskanjem mehova od ovčije kože nagonio vazduh u cevi i prstima regulisao protok i melodiju koju je ovaj instrument stvarao. Najviše me je zanimalo usaglašavanje ili ”štimovanje” gajdi. Nisam ni sanjao da ću nekoliko godina kasnije taj isti posao obavljati električnim kolima. Operaciju podešavanja nazvao sam ”električnim saglašavanjem”, a taj izraz je kasnije bio opšte prihvaćen u telegrafiji bez žica. Ali niko ne zna da su i funkcionisanje i njeno ime vukli poreklo od srpskog gajdaša koga sam slušao nekih dvadesetak godina pre nego što sam došao do svog izuma 1892. godine.—

Istorija Banata zabeležila je jedan veliki događaj u rano proleće 1872. godine, u proleće koje je došlo iza onog Božića kada su se moj otac i moja majka saglasili da se ne slažu oko predloga da pođem u Prag.

Svetozar Miletić, veliki nacionalni vođa Srba u AustroUgarskoj, posetio je Pančevo a narod ga je dočekao svečanom bakljadom. Ovakav doček bio je u stvari protest Pančeva i čitavog Banata protiv careve prevare godine 1869. Moj otac je protestvovao mnogo pre tog događaja tako što je izbacio carevu sliku iz kuće. Miletićeva poseta Banatu obeležava početak novog političkog perioda u Banatu, perioda nacionalizma.

Đaci Pančeva pridružili se u velikom broju procesiji, a ja sam bio jedan od njih, ponosan što sam imao čast da nosim jednu baklju. Klicali smo do promuklosti kad god bi Miletić u svom vatrenom govoru optuživao cara za nezahvalnost prema graničarima, kao i prema svim Srbima u Vojvodini. Sećajući se ranijih očevih reči u vezi čitave situacije, nisam se ustručavao da u ime svih prisutnih đaka uzviknem: "Nikada nećemo služiti vojsku cara Franje Josifa!" Na to moji drugovi odgovoriše sa "Živeo knez Srbije!"
 
Mađarski činovnici zabeležiše sve što se događalo za vreme bakljade i nakon nekoliko dana bio sam obavešten da Pančevo nije mesto za razuzdano seljače kao što sam ja, i da moram da se spakujem i vratim u Idvor. Na intervenciju Slovenca Kosa i prote Živkovića nekako se stvar izgladila i meni je dozvoljeno da i dalje ostanem u Pančevu.

Prvog maja iste godine naša škola proslavljala je Majski dan. Srpska školska omladina, koja je obožavala Miletića i njegov nacionalizam, pripremila je srpsku zastavu za majsku povorku Ostala omladina, većinom nemačka, rumunska, i mađarska nosila je žuto-crnu austrijsku zastavu. Nacionalisti iz grupe omladine napadoše nosioce žuto-crnog znamenja, a u tom sukobu ja bejah uhvaćen kada sam stao nogom na oborenu austrijsku zastavu. Preda mnom je sada bilo izbacivanje iz škole.

Opet me je spasavao prota Živković i, samo zahvaljujući njegovom uglednom položaju, meni je bilo dozvoljeno da ostanem do kraja školske godine u svom razredu, pošto sam obećao da se neću družiti sa buntovnim dečacima koji su jurišali na austrijsku zastavu.

Međutim, tu se stvar nije okončala. Na poziv protin, u Pančevo su došli moj otac i majka i razgovor koji su vodili završio se pobedom moje majke. Odlučilo se da okrenem leđa Pančevu, leglu nacionalizma i odem u Prag. Prota i njegova crkvena opština obećaše da će pomoći oko mog školovanja u Pragu, ako već moji roditelji ne mogu smoći dovoljno novaca.

Kad je došao dan mog odlaska u Prag, majka mi je već sve spremila za dug put, put od skoro dva dana plovidbe Dunavom do Budimpešte i jedan dan železnicom od Budimpešte do Praga. Stvari sam nosio u dve šarene torbe izrađene od lepo obojenog tkanja od vune. U jednoj je bilo moje rublje, a u drugoj hrana, jedna pečena guska i veliki beo hleb. Jedino odelo koje sam imao, nosio sam na sebi, a sestre su me ubeđivale da je moderno i da u njemu ličim na pravog varošanina.

Da bih donekle izmenio pogrešan utisak koji sam mogao ostaviti, i da bih imao topli ogrtač na putu ovih hladnih jesenjih večeri i noći, bio sam ogrnut dugim žutim kožuhom, postavljenim crnom vunom i iskićenim po ivicama crnim i crvenim arabeskama. Crna šubara od ovče kože uobličavala je moj lik pravog sina Idvora.—

Slika Budimpešte, kad smo joj se približili sledećeg dana, bila je takva da mi je gotovo zastao dah. Na poselima u Idvoru slušao mnoge priče o sjaju careve palate na vrhu brega Budima i o čudima visećeg mosta preko Dunava koji je spajao Budim i Peštu. Čitave legende su bile ispredane u Idvoru o ovim divnim stvarima. Ali ono što sam video sa broda, prevazišlo je sva moja očekivanja. Osećao sam se zaplašen i osetih kako bih bio srećan da se okrenem i vratim u Idvor. Svet izvan Idvora izgledao mi je suviše veliki i zagonetan.

Ali kad sam se iskrcao, nestalo je moga straha. Sa žutim kožuhom na leđima, šubarom na glavi i šarenim torbama čvrsto stegnutim rukama, krenuo sam da tražim željezničku stanicu. Jedan krupan Srbin, čiju su pažnju privukli moja šubara i kožuh, iznenada se zaustavio i obratio mi se na srpskom jeziku. Radost u njegovim očima, i topao stisak ruke uverili su me da mi je prišao kao prijatelj. Ispričao mi je da živi u Budimpešti. Pomogao mi je oko mojih torbi i ostao sa mnom sve dok me nije smestio u voz koji me je poneo u Prag.—

Razgledanje Praga me je mnogo više zanimalo nego njegove čuvene škole, u koje je trebalo da se upišem, a što se meni nije žurilo. No, konačno sam se upisao u školu gde sam ubrzo primetio da me školski drugovi gledaju u čudu i kao da se pitaju iz koje sam zemlje i iz kakvog podneblja došao. Kada su doznali da dolazim sa srpske Vojne granice, nestalo je nepoverenja i znao sam na kakvom sam terenu. Nemački dečaci su se ohladili prema meni, a češki su me pozdravili na svom jeziku i prigrlili me kada sam im odgovorom na svom jeziku dokazao ne samo da ih razumem, već da očekujem da i oni razumeju srpski pozdrav. Svi su oni bili nacionalisti do srži i zapeli su iz petnih žila da i mene uvuku u svoje redove što sam ja, posle malog ustezanja, konačno i uradio. Tada sam im pokazao dva pisma prote Živkovića u kojima me je preporučivao Rigeru i Palackom, velikim apostolima panslavizma i nacionalizma u Češkoj. Od toga dana bio sam svrstan u njihov revolucionarni podmladak i otada su školska predavanja izgubila za mene svaku draž i postala mi dosadna.—

Kako je vreme odmicalo, sve više sam priželjkivao da me izbace iz škole i tako nađem izgovor za svoj povratak u Idvor. Nedostajali su mi horizonti banatskih ravnica u uskim ulicama u Pragu. Moja mala spavaća soba na tavanu, jedino što sam mogao sebi priuštiti, teško je odudarala od života u beskrajnim banatskim ravnicama, gde sam čitavih šest nedelja svakog leta, živeo pod nebeskim svodom, posmatrao volove koji pasu, zurio noću u bezbroj zvezda i slušao milozvučne tonove srpske frule. Ljudi koje sam sretao na ulicama, bili su puni germanske uobraženosti ili neke zvanične nadmenosti; nisu imali ništa zajedničko sa plemenitom graničarskom muškošću i srdačnošću. Učitelji su mi više ličili na austrijske žandarme nego na nastavnike koji mogu da se dopadnu đacima. Njih je više zanimalo šta ja mislim o caru i kakve su moje nacionalističke ideje. Nijedan od njih nije me podsećao na Slovenca Kosa ili protu Živkovića iz Pančeva. Rasna mržnja je bila vodeća strast onoga doba. Da nije bilo one tople ljubavi čeških dečaka i njihovih roditelja, osećao bih se veoma usamljen. Suviše je bila velika promena za mene dolazak iz Banata u Prag.—

Čitavu godinu nisam poslao obaveštenje o mom uspehu u školi u Pragu, jer nikad nisam postigao bolji uspeh, a stalno sam se borio da ne dobijem još slabije ocene. Moja majka i prota Živković su očekivali neizmerno više od mene. Zato se nisam usuđivao da pominjem kako je malo to što mi roditelji šalju za izdržavanje, pa se tako mojom krivicom nismo obraćali prijateljima u Pančevu za njihovu dodatnu pomoć, koju su bili obećali. Osećao sam da nemam prava da molim za pomoć jer se nisam sasvim posvetio poslu radi čega sam došao u Prag.—

Jednog dana sam na poslednjoj strani nekog ilustrovanog lista našao oglas parobrodarskog društva Hamburg-Amerika, koje je nudilo jeftin, nekonforan prevoz od Hamburga do Njujorka za dvadeset osam florina (forinti). To me je podsetilo na moje dobre prijatelje Amerikance koji su mi pre godinu dana kupili kartu prve klase od Beča do Praga i smesta sam se odlučio da okušam svoju sreću u zemlji Franklina i Linkolna, čim uštedim ili nekako na drugi način sakupim dovoljno novaca za put od Praga do Njujorka. Prodao sam knjige, sat, odeću, zatim žuti kožuh i crnu šubaru da bih došao do potrebne svote novaca. Na put sam pošao sa jednim odelom na sebi, nekoliko košulja i jednim turskim crvenim fesom koji niko nije hteo da kupi. I zašto da čovek lupa glavu oko tople odeće kada ide u Njujork? Zar nije Njujork mnogo južnije od Pančeva, i zar se može pomisliti da Amerika nije topla zemlja kad se čovek seti onih broj nih slika golih indijanaca. To su bile misli koje su me tešile te sam se tako umiren rastao od svoga kožuha.—

Onaj ko nije prešao burni Atlantik u martu, u jeftinoj klasi iseljeničkog broda, taj slabo zna šta su muke. Ja sam zahvalan zvezdama što su ondašnji iseljenički zakoni bili drukčiji od današnjih, jer da nije bilo tako, ja danas ne bih bio među živima. Izdržati sve one muke na uzburkanom Okeanu, a pri tom očuvati onu ružičastu sliku o obećanoj zemlji, veliko je iskušenje za dečačke nerve i njegovu fizičku snagu. Ali doživeti da budem vraćen bez pare u džepu i bez ružičastih snova, bilo bi previše za svakog čoveka, osim ako nije lišen svakog tananijeg osećanja. Mnoge noći sam proveo na iseljeničkom brodu pribijen uz topli dimnjak i pomicao se čas tamo čas ovamo da bih izbegao nalete hladnih vetrova. Sve što sam imao na sebi bilo je jedno lako odelo. Ostalo što sam nekada imao pretvorio sam u novac da bih kupio kartu za brod. Nije mi preostalo ništa novaca da bih mogao kupiti strunjaču i ćebe za moj ležaj na brodu. Zato i nisam mogao da tamo spavam za vreme hladnih martovskih noći iz krajnje neudobnosti. Da nije bilo toplog brodskog dimnjaka, verovatno bih umro od hladnoće. U početku sam se morao boriti da bih obezbedio sebi mesto pored dimnjaka, ali kada su iseljenici shvatili da nemam tople odeće, prestali su da me potiskuju. Često sam uzdisao za svojim toplim kožuhom i šubarom i, više nego ikada pre, cenio sam promućurnost moje majke koja mi je za daleki put pripremila kožuh i šubaru. U jednom naletu vetra odleteo mi je šešir sa glave i sve što mi je ostalo da je pokrijem, bio je jedan crveni fes kakav nose Srbi u Bosni. Samo proviđenje me je spaslo da i njega nisam prodao u Pragu. Ali zbog fesa većina iseljenika je smatrala da sam Turčin pa se nisu mnogo osvrtali na moje tegobe.—

Četrnaestog dana, rano izjutra, ukazala se niska obala Long Ajlenda. U šarenoj gomili uzbuđenih iseljenika verovatno nije bilo srećnijeg čoveka od mene kada sam ugledao obećanu zemlju. Bilo je vedro, blago i sunčano martovsko jutro, a kako smo se približavali Njujorškoj luci, topli sunčevi zraci kao da su topili onu hladnoću koja se sakupila u mom telu od stalnog izlaganja ledenim vetrovima severnog Atlantika. Osećao sam se kao neka druga osoba, a svaki novi prizor koji se ukazivao sa broda u toku približavanja Novom svetu kao da mi je nagoveštavao da ću biti dočekan dobrodošlicom. Oko broda je sve vrvelo od života i užurbanosti a to je dostiglo vrhunac kada smo ušli u Njujoršku luku. Prizor koji se tada ukazao pred mojim očima bio je nov i zadivljujući. Prvi utisci iz Budimpešte i Praga bili su bleda slika prema ovoj veličanstvenoj stvarnosti koja mi se ukazala u Njujorškoj luci. Bezbrojni čamci bili su načičkani uz obe obale ove velike reke; razne vrste brodova jurili su brzo u svim pravcima po zalivu; mnogobrojni brodovi za prevoz putnika bili su puni ljudi i izgledalo je da jedna grupa žuri na jednu stranu džinovske metropole, dok druga sa istom žurbom hita da se prebaci na drugu stranu obale. Činilo mi se da svaka od ovih gomila žuri da bi obavila neke važne poslove. Grad na obe strane obale izgledalo je da brekće od raznih poslova. Tada nisam znao za razliku između Njujorka i Džersi Sitija i smatrao sam da su oni jedan te isti grad. Mislio sam kako veliki prostori Sjedinjenih država moraju biti prekriveni stotinama ovakvih mesta i kako u tim uzavrelim centrima ljudske aktivnosti mora biti da i mene čeka neki posao. To je bilo ohrabrenje, nasuprot pričama koje sam slušao od iseljenika u toku dve nedelje koje sam proveo na brodu, a koje nisu bile ohrabrujuće. Jedan iseljenik se hvalio svojim dugogodišnjim iskustvom u stolarskom radu i uveravao je slušaoce da se takvi radnici mnogo traže u Americi; drugi je opet pričao duge priče o svojoj mehaničarskoj veštini; treći je pričao čitava čuda o basnoslovnim uspesima svojih rođaka koji su živeli na Zapadu i bavili se zemljoradnjom i željno ga očekuju. Imaju i banku, nastavio je on, koja uspešno posluje u nekom rudarskom mestu u Nevadi i u njoj osim srebra i zlata skoro i nema drugog novca; peti, koji je već bio u Americi, pričao nam je, kao sa neke visine, da bez obzira ko si i šta znaš i imaš, kada se iskrcaš u Novom svetu bićeš "žutokljunac" (grinhorn) a "žutokljunac" mora da odsluži svoj šegrtski rok pre nego što dođe do nekog uspeha. Ipak je priznao da kraći rok služe doseljenici koji su pre toga izučili neki zanat ili imaju uticajne rođake ili prijatelje.

Ja sam bio bez ikakvog zanata, nisam imao ni rođaka ni prijatelja, pa čak ni poznanika u Novom svetu. Nisam imao baš ničeg od vrednog što sam mogao da ponudim zemlji u koju sam ulazio. Ta pomisao me je tištala dok sam slušao razgovore iseljenika. Ohrabrivala me je jedino živost koja mi se ukazala u Njujorškoj luci toga sunčanog martovskog dana.—

...Dok sam sedeo u birou za zapošljavanje i očekivao da me neko zaposli, nisam mogao odoleti a da ne posmatram moje drugove iseljenike, koji su, kao i ja, sedeli i čekali da budu zaposleni. Činilo mi se da su bar za klasu ispod mene, a ipak nisu imali teškoća sa useljavanjem. Njima nije bila potrebna intervencija ili nečija naklonost da bi ih primili. Meni je to trebalo i po tome sam zaključio da su oni ipak izgledali činovnicima kao poželjniji i traženiji. "Istina je," — govorio sam u sebi, "da oni imaju neke zanate, da imaju verovatno nešto novaca i da, sudeći po odeći, izgledaju bolje od mene."

Ali odkud to da čovek koji ima neki zanat, ima novaca i odelo, u Americi mnogo više vredi nego u Idvoru, mom rodnom selu? U Idvoru smo imali kovača, kolara i berberina; to su bile naše zanatlije; imali smo i jednog Grka trgovca kojije imao mnogo novaca i nosio skupa varoška odela, ali nije bilo nijednog uglednijeg srpskog seljaka u Idvoru, bez obzira koliko je bio siromašan, koji sebe nije smatrao važnijim od ovih ljudi čija je uloga prolazna.

Saznanje o našim tradicijama i naša duboka vera u njih, stvarala je u nama osećanje nadmoćnosti nad onim ljudima koji su lutali unaokolo bez tradicije i bez ičega što bi ih čvrsto vezalo za jedno određeno mesto. Svaki novajlija je kod nas morao da prođe kroz strogi ispit i o njemu se nije sudilo po njegovoj veštini u nekom zanatu, po novcu koji ima, niti po njegovom odevanju već po njegovim ličnim osobinama, ugledu njegove porodice i tradicijama sveta kome je pripadao. Očigledno, u Kasl Gardenu nisu ovome pridavali nikakvu pažnju, jer mi nisu postavili ni jedno pitanje o porodici, istoriji moga sela, istoriji Vojne granice ili o srpskom narodu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Novembar 01, 2011, 12:34:04 am »

*
MIHAJLO IDVORSKI PUPIN
SA PAŠNJAKA DO NAUČENJAKA



[ODLOMCI]

II
TEŠKOĆE NOVOG USELJENIKA

Prvu noć pod zastavom zvezdica i plavo-belih traka proveo sam u Kasl Gardenu. Razmišljao sam kako je to divna noć. Nije bilo urlikanja vetra, prestala je lomnjava talasa, svet se nije ljuljao ispod mojih nogu, kao što je to bilo na iseljeničkom brodu. Osećanje da se nalazim na čvrstom tlu, duboko je prodrlo u moju svest i zaspao sam dubokim snom zdrave mladosti, premda mi je krevet bio goli pod. Rano ujutru bio sam na doručku i uživao u ogromnoj šolji bele kafe i komadu hleba sa malo putera. Sve to sam dobio od vlasti u Kasl Gardenu na račun "ujka Sama". Onda sam izašao napolje, željan da pogledam taj veliki Njujork, sa osećanjem, kako bi to rekao psalmopisac "kao krepak čovek spreman za trku".
 
Na vratima Kasl Gardena sedela je jedna starica i prodavala kolače i šećerleme. Za oko mi je zapao jedan komad pite sa šljivama kao što bi to zapalo i svakom Srbinu kome je šljiva mamac i kome ne mogu odoleti. To je narodna poslastica. Za pitu sam dao poslednjih pet centi pa sam krenuo prema Bateri parku i u isto vreme ispitivao svoju pitu. Ispostavilo se da je moja prva kupovina u Americi bila pravi promašaj. Pita od šljiva bila je podvala; umesto šljiva sadržavala je samo koštice i to me je podsetilo na reči moga saputnika sa iseljeničkog broda koji je rekao: "Bez obzira ko si, šta znaš i imaš, kada se iskrcaš u Americi bićeš "žutokljunac". Događaj sa pitom kao da mi je govorio: "Mihajlo, ti si ”žutokljunac"; ovo je tvoje prvo "žutokljunačko" iskustvo. Razveseli se! Budi spreman da služiš svoj "žutokljunački" rok pre no što doživiš bilo kakvo priznanje". To su bile reči moga saputnika koji je već bio prošao kroz sličnu školu. Nijedan prorok nije izustio veću istinu.

Na uglu Brodvej i Bauling Grin ulice nalazio se stari Stivensonov hotel, bela zgrada sa zelenim roletnama na prozorima. Kada sam došao do tog mesta i ugledao nešto nalik na uznemirenu košnicu, što se zvalo Brodvej, sa hiljadama telegrafskih žica razapetih preko ove ulice kao paukova mreža razapeta između mromnih zgrada, bio sam zastrašen i u čudu sam se pitao šta sve to znači. Ni Budimpešta, ni Prag ni Hamburg nisu bili ni nalik na ovako nešto. Moja zbunjenost i zaplašenost i crveni fes na mojoj glavi, mora da su privukli veliku pažnju, jer odjednom sam primetio da se oko mene okupila grupa dečaka raznih uzrasta i uz smeh i podrugivanje pokazivala prstima na moj fes. Bila su to deca prodavci novina i čistači cipela i očigledno je bilo da su hteli da se šegače na moj račun. Bio sam uvređen i izazvan, ali sam ipak stišao svoju srpsku narav. A onda je jedan veći dečak prišao i zbacio mi fes sa glave. Raspalio sam ga po nosu i onda smo se uhvatili u koštac. Spaslo me je moje rvačko iskustvo sa idvorskih pašnjaka. U tren oka siledžija je bio na zemlji, a njegovi drugari su prsnuli u grohotan smeh. Pomislio sam da je to signal za opšti napad, ali niko me nije napadao i niko se nije mešao u naš obračun. Ponašali su se kao nepristrasni gledaoci, kojima je bilo stalo da vide boljeg kao pobednika. U tom momentu osetio sam da me jedna snažna ruka zgrabila za kragnu i kada sam se okrenuo i pogledao gore, video sam krupnog policajca sa batinom u ruci i ljutitim izrazom očiju. Jasno se moglo videti da mi nije bio prijateljski naklonjen, ali kada je čuo izjave okupljenih dečaka prodavaca novina i čistača cipela, omekšao je i vratio mi moj fes. Bilo je očigledno da su ovi isti dečaci, koji su me malopre vređali i ismevali, sada bili na mojoj strani i branili me od policajca. U stvari, postali smo prijatelji.

Kada sam se uputio nazad u Kasl Garden sa koketno nakrivljenim crvenim fesom na glavi, dečaci su me veselo pozdravili. Razmišljao sam u sebi kako je ovaj neprijatan slučaj bio u stvari dobra pouka, jer meje naučio da se nalazim u zemlji u kojoj je i kod uličnih mangupa razvijen osećaj ferpleja, čak i prema srpskom "žutokljuncu" Amerika se mnogo razlikovala od Austro-ugarske. Nikad nisam zaboravio ovaj incident i nikada nisam imao razloga da promenim svoje mišljenje.

Jedan gospodin, svedok malopređašnje tuče, pridružio mi se na putu za Kasl Garden i kada smo došli do biroa za zapošljavanje on mi je ponudio posao. Kad sam saznao da bi mi jedan od poslova bila muža krava, odbio sam. Prema srpskim običajima muža krava je samo ženski posao. Jedan drugi gospodin, Švajcarac, poslovođa na nekom poljskom dobru u Delaveru ponudio mi je posao kočijaša i čuvara mazgi, a glavni posao bi mi bio da prevozim đubrivo i sve drugo što treba za prolećnju setvu. Rado sam prihvatio ovu ponudu jer sam verovao da znam sve što je potrebno o teglećoj marvi, premda nikad nisam video mazgu u Idvoru. Istog popodneva krenuli smo za Filadelfiju i kasno popodne uhvatili brod za delaver Siti u koji smo stigli istog dana kasno popodne.—

Idvorski seljaci su mi se činili mnogo nadmoćniji od delaverskih farmera na brodu. "Nemoguće" — rekao sam sebi — "da je srpski seljak toliko odmakao američkom seljaku! Mora da nešto grešim u svom sudu" — razmišljao sam i pripisao sam to činjenici da sam još "žutokljunac" i da verovatno zbog toga još nisam shvatio američkog farmera.—

Svaki put kad sam odlazio od kuće do polja, ja i moje mazge smo prolazili pored nastojnikovog stana. Tu i tamo iza zida od lepo složenih drva vidao sam, s vremena na vreme, zlatne uvojke moje američke "Vile". Puna opreza, ona me je posmatrala sa ivice šume kao prava srpska "vila". Mora da juje privukao i zabavljao moj crveni fes koji je virio sa visokog sedišta iza mazgi. Kad god bi se naši pogledi ukrstili, pozdravljao sam je na uobičajeni balkanski način, a takav pozdrav ona nije nikada videla pre toga u državi Delaveru. Njena ljubopitljivost je rasla iz dana u dan, a takođe i moja.—

Jedne večeri sedeo sam usamljen u zajedničkoj trpezariji blizu tople peći, a ona priđe i oslovi me sa ”dobro veče!” Odgovorio sam joj istim pozdravom, ali rđavim engleskim izgovorom. Ona me je ispravila, a ja sam ponovio pozdrav po drugi put. Ovoga puta bilo je to znatno uspešnije i njoj se svideo moj iskreni napor. Iste večeri nastavila je da me uči kako se na engleskom zovu stvari u trpezariji i, pre kraja prve lekcije, ja sam znao dvadesetak reči koje sam tako izgovarao da je ona bila zadovoljna. Sledećeg dana, na putu do polja, često sam glasno ponavljao naučene reči sve dok nisam pomislio da ih već i mazge znaju napamet.—

Pri kraju prvog meseca boravka na farmi u Delaveru moje samopouzdanje u znanje engleskog jezika prilično je poraslo. U toku drugog meseca ohrabrio sam se do te mere da sam se upuštao u duge razgovore. Nadzornikova žena me je često pozivala da provedem veče sa njima u porodičnom krugu. Govorili su mi da ih mnogo interesuju moje priče o Idvoru, Pančevu, Budimpešti, Pragu, Hamburgu i iseljeničkom brodu. Moj izgovor i gramatika zabavljali su ih mnogo više nego što su hteli to da pokažu. Bili su suviše učtivi da bi se otvoreno podsmevali mom srpskom naglasku U toku ovih razgovora moja ”vila” je mirno sedela i sve pažljivo pratila. Bila je sva oko i uho, a znao sam da pazi na svaku moju pogrešku u gramatici i izgovoru. Sledećeg časa ona bi ispravljala svaku moju pogrešku i onda bi na sledećoj sedeljci proveravala da li upadam u iste greške. Ali ja to više nisam činio. Najveća mi je želja bila da joj dokažem da sam zaslužio titulu "smart" koju mi je ona dala.

Jedne večeri ispričao sam nastojnikovoj porodici kako sam prvi posao koji su mi ponudili u Kasl Gardenu odbacio zato što nisam hteo da se prihvatim muženja krava što je, prema srpskim običajima, bio čisto ženski posao. Priznao sam da su srpska i američka shvatanja sasvim različita u ovom posebnom slučaju, jer iako je na ovoj farmi muženo preko stotinu krava dnevno, nikad nisam video ženu u bilo kojoj štali, niti u mlekari. Priznao sam takođe da mojoj "vili" i njenoj majci uopšte ne pristaje da se pojave u štalama, pa čak ni u veoma čistoj mlekari. Dodao sam i to kako mi se takav američki običaj više sviđa jer ako bi "vila" bila prinuđena da radi oko krava i u mlekari, ne bi imala vremena da me uči engleski. "Vilinoj" majci se svidela ova moja primedba, pa mi je rekla: "Mihajlo sinko, ti počinješ da shvataš američke običaje i što se pre oslobodiš svojih srpskih nazora tim pre ćeš postati pravi Amerikanac."

Ona mi je objasnila položaj američke žene kao vaspitača i duhovnog vođe generacija koje dolaze, ističući činjenicu da je velika većina učitelja u američkim osnovnim školama — žene. Ovaj me je podatak zapanjio, ali mi se i svideo, jer sam znao da je moja majka bila bolji učitelj od moga učitelja u školi, jednog starca sa smešnim izgovorom kroz nos. Međutim, njena sugestija da se što pre otresem srpskih pojmova i postanem Amerikanac, ozbiljno me je uznemirila. Ipak, nisam rekao ništa na tu primedbu jer sam bio "žutokljunac" pa nisam hteo da stavim primedbu koja joj se ne bi svidela. Čudilo me je samo to što je smatrala zdravo za gotovo da ja želim da postanem Amerikanac.

Sutradan bila je nedelja i ja sam pošao u crkvu u delaver Sitiju. Pojanje u crkvi nije me mnogo impresioniralo, a sama služba još manje. Grad Delaver Siti bio je mnogo veći od Idvora, ali je služba božja u Idvoru bila mnogo uzvišenija. Nije bilo horskog pevanja u crkvi u Delaver Sitiju, nije gorelo mnogo sveća i nije bilo prijatnog mirisa tamjana, nije bilo skladnih zvukova crkvenih zvona. Bio sam razočaran i pitao sam se zašto je "vilina" majka želela da odbacim srpske običaje i prihvatim njihove, američke, koji su, bar što se tiče službe u crkvi, bili za mene manje interesantni nego srpski običaji. Na izlazu iz crkve sreo sam "Vilinu" porodicu i bio sam pozvan da se s njima vratim kući. Bilo mi je malo čudno da se jedan radnik vozi tako lepim kolima sa poslodavcem, pa sam zamolio da me izvine, ali su oni ostali pri svome. Nijedan gazda u mom selu ne bi učinio tako nešto. U tom pogledu svideli su mi se delaverski farmeri i njihovi američki pojmovi.

Kod kuće me je čekalo još jedno iznenađenje. "Vilina" majka navali na mene da treba da sa njima ručam isto tako kao što sam sa njima prisustvovao službi u crkvi. U ovome sam video njen pokušaj da mi pokaže koliko ceni moj običaj da idem u crkvu i da me ohrabri da u toj navici istrajem. Tako je na delu pokazala šta je mislila kada je objašnjavala duhovnu misiju američke žene. U toku ručka pričao sam o nedelji u Idvoru, naročito o običaju da mladići i devojke, nedeljom popodne, igraju kolo u crkvenoj porti. "Vili" se jako dopao taj običaj, ali njena majka primeti da je šetnja kroz voćnjak sa breskvama, koje su sada u punom cvalu, isto tako korisna. To posle podne "vila" ija smo šetali kroz voćnjak i toje bila neka vrsta nagrade što sam bio u crkvi.

Ko nije video delaverske breskve u punom cvetu, kada je u maju zemlja zastrta zagasitim zelenim somotom i kada nebo, posmatrano kroz zlatnu atmosferu sunčanog majskog dana podseća na čudesne pozadine u nekim Rafaelovim slikama Bogorodice — ko nije video taj divni prizor, taj ne zna šta je rajska lepota ove male oblasti. Nema umetnika koji bi se usudio da stavi na platno onaj užareni zlatni pokrov koji je tog blagog nedeljnog popodneva pokrivao suncem okupane talasiće reke Delaver. "Vila" me je upitala da li sam nešto slično video u Idvoru. Odgovorio sam odrečno, ali sam dodao da nema ništa lepše od mesta u kome smo se rodili. Kada sam joj rekao da nameravam da se jednog dana vratim u svoje rodno mesto, obogaćen iskustvom u Americi, ona se iznenadila i upitala me je:

— Onda Vi ne nameravate da postanete Amerikanac?

— Ne — odgovorio sam i posle malo oklevanja dodao:

— Pobegao sam sa Vojne granice zato što su carevi te zemlje hteli da me pomađare; iz Praga sam pobegao jer sam se protivio austrijskom germanizmu; pobeći ću i iz Delaver Sitija, ako se od mene očekuje, kako je rekla Vaša dobra majka, da odbacim svoje srpske nazore i postanem Amerikanac. Moji srpski nazori su moja majka, moje rodno mesto, moja srpska pravoslavna crkva i moj srpski jezik. Ko od mene očekuje da se odreknem svojih srpskih nazora, to je isto kao da mi oduzima život.

— Vi ste pogrešno shvatili moju majku, Mihajlo — rekla je "Vila" — ona je htela samo da čuje Vaše mišljenje o ženskim poslovima, a vi sami znate da se od žena u Evropi traži da rade i one teške poslove koje mogu samo muškarci.

— Da, to je istina — rekao sam — najjači i najsposobniji muškarci Evrope provode dobar deo svog života na bojnim poljima, ili na pripremama za ratovanje; ovo se posebno odnosi na srpski narod. To je ono što primorava Srpkinje da rade neke teške noslove koje bi muškarci trebalo da obavljaju.

Ovo je bila zgodna prilika da kažem koju reč u prilog duhovnog uticaja koji ima Srpkinja, opisujući je onako kako je ona predstavljena u srpskim narodnim pesmama o Čučuk Stani, ženi Hajduk Veljka, koja je podsticala svog herojskog muža da pre pogine nego dopusti znatno nadmoćnijim turskim snagama da probiju istočnu granicu Srbije, koju je on branio u vreme srpskog ustanka. Govorio sam joj i o Kosovki devojci kojaje po cenu života i slobode došla na Kosovo polje da ohrabri heroje koji su umirali od rana; o Jevrosimi, majci Kraljevića Marka, nacionalnog heroja srpskog naroda, čiji su saveti bili jedina zvezda vodilja Marku kroz njegov buran život. Takođe sam joj rekao da sada ne bih gledao ovu rajsku scenu na obalama Delavera u ovo nedeljno popodne da nije bilo moje majke koja je htela da pođem u svet i saznam nove stvari koje nisam mogao videti i naučiti u mom rodnom mestu.

Moje reči ostavile su dubok utisak na "vilu", a naročito moja odbrana srpske žene. Zagim me je upitala da li sam nešto čuo za Martu Vašington, suprugu Džordža Vašinggonau koji je bio američki nacionalni heroj. Priznao sam da o tome pojma nemam. Pokazujući rukom na zlatne talasiće suncem obasjane reke delaver, rekla mi je da ta reka nije uvek izgledala tako blistava i pitoma, a onda mi je ispričala kako ona izgleda u sred zime kada je pokrivena komadima leda, koji, nošeni razbesnelim talasima, gotovo onemogućavaju prelaz preko reke. Ali januara 1777. godine, Džordž Vašington, zapovednik američkih armija u povlačenju, uspeo je da se prebaci preko reke i da na njenoj drugoj strani, blizu mesta Trentona, iznenadi pobedonosnu nastupajuću britansku armiju, pobedi je i tako poraz američkih jedinica pretvori u pobedu. "Vašington je," — rekla je ona — "baš kao Hajduk Veljko, bio spreman da izgubi život pri prelasku podmukle zaleđene reke Delaver, da bi u pravom momentu zadao udarac za spas svoje otadžbine." Dodala je da veruje da je Marta Vašington u tom kritičnom momentu postupila baš kao i Čučuk Stana. Od tog dana Vašington je bio u mojim očima američki Hajduk Veljko, a reka delaver ulivala mije duboko poštovanje. "Vila" mi je pokazala da je Amerika, isto kao i Srbija, bila zemlja heroja.

Ostatak tog divnog nedeljnog popodneva proveli smo u razgovoru, u kome je ona odgovarala na moja mnogobrojna pitanja o Džordžu Vašittonu i ratovanju u američkoj revoluciji. Bilo je to moje najlepše nopodne u Americi i osećao sam da i tu ima isto tako mnogo velikih događaja kao što je to bilo u Srbiji, o kojima je pevao srpski guslar u srpskim narodnim nesmama. "Vili" je pošlo za rukom da skuje prvi beočug u lancu koji povezuje srpske i američke tradicije. Zamolio sam je da mi oprosti što sam pogrešno protumačio ono što mi je kazala njena majka, kada je preporučivala da što pre postanem Amerikanac i, nadovezao na to, da sam sada mnogo manje, nego pre nekoliko trenutaka, spreman da pobegnem sa obala istorijskog Delavera.

Jedno veče "Vilina" majka me je upitala kako je moja majka zamišljala moju budućnost. Sećajući se njenih napomena o duhovnoj ulozi američkih žena na mladu generaciju, vatreno sam opisivao svoju majku, a završio sam priču njenim rečima da ne očekuje daja postanem američki farmer, već da želi da učim u Americi ono što nisam mogao naučiti u svom rodnom selu i u svojoj seljačkoj zemlji. Njuje sve ovo jako dirnulo i onda mi je jednostavnim i svečanim rečima otkrila istinu koju nikad neću zaboraviti a ta je da Amerika pruža jednake mogućnosti svima, da svaki Pojedinac mora tražiti ove mogućnosti i biti spreman da ih iskoristi kada mu se ukažu. Toplo mi je preporučila da iskoristim sve mogućnosti koje mi se pružaju na farmi i savetovala me da pođem i tražim nove. "Vila" se složila sa svojom maj kom i ja sam spremio svoje stvari i otišao sa gostoljubivih obala Delavera.—

...Našao sam se u Saut St. Meri u južnom Merilendu. Očekivao sam mnogo od toga mesta, imajući na umu "viline" priče o ranoj istoriji ovoga kraja. Posao mi se sastojao od teranja zaprege sa mazgama koje su vukle kultivator po poljima zasejanim kukuruzom i duvanom. Što se tiče veštine i fizičkih napora, ovaj posao je bio vrlo lak. Ali, klima je bila rđava, a društveni život još gori.—

Brod iz Časanika doveo me je do Baltimora u rano jutro jedne nedelje, a dočekali su me skladni zvuci crkvenih zvona. Rekli su mi da je Baltimor katolički grad i da zvona koja čujem pripadaju katoličkoj katedrali. Malo je nedostajalo pa da me ta zvona privole da ostanem u Baltimoru i postanem rimo-katolik, tako prijatan i umirujući je bio njihov utisak na moju dušu. Ovi zvuci su me podsećali na divan sklad crkvenih zvona u mom rodnom Idvoru, a u isto vreme iskrsla mi je pred očima slika moje majke. Ova vizija me je podsetila da moram što pre okrenuti leđa rimo-katoličkom Baltimoru.—

Pensilvanska železnica od Baltimora do Njujorka dovela me je do feribota koji me je prevezao do Vest Strit ulice. Tamo sam našao jedan mali hotel koji je držao neki Nemac iz Frizlenda.—

...Za svaki konkurs koji se pojavljivao u novinama, prijavljivalo se na stotine kandidata i, bez obzira koliko rano bi se pojavio na određenom mestu, uvek sam zaticao masu sveta.—

Preselio sam se na istočnu stranu Njujorka da bih bio bliži Kuper Unij i i njenoj privlačnoj biblioteci. U njoj sam provodio mnoge sate posle brojnih neuspešnih dnevnih krstarenja u potrazi za poslom. Bilo je to mesto mog duhovnog utočišta i spas u onim trenucima kada mi je sve izgledalo crno i beznadežno. Kako se bližila zima, posla je bilo sve manje, a moja ušteđevina brzo se topila. Moja sobica u Norfolk Strit ulici bila je tužna i hladna, gora nego i moja tavanska soba u Pragu. Danju me ni soba ni njeno susedstvo nisu privlačili i milije mi je bilo da lutam beskrajnim avenijama. Kretanje me je zagrevalo, a u isto vreme imao sam više prilika da se raspitujem za posao u prodavnicama boja i tapeta.

Kada je već nostalo jasno da je traženje posla beznadežno, pala mi je na pamet jedna nova ideja. Umesto da se krećem manje-više bez cilja, da bih se ugrejao i izbliže upoznao sa prilikama u velikom gradu, počeo sam da sledim kola koja su prenosila ugalj. Čim bi ugalj bio istovaren, zazvonio bih i ponudio svoje usluge ubacivanja uglja sa pločnika u podrum. Često sam dobijao posao koji je bio samo stepenica ka sledećem, manje ponižavajućem i bolje plaćenom. Pošto bih smestio ugalj u podrum i dobio svoju zaradu, često sam predlagao vlasniku podruma da bi mu trebalo bojiti i podrum i okolne prostorije. Vlasnik, koga sam u međuvremenu obavestio da sam moler bez trenutnog zaposlenja zbog ekonomske krize, često je privatao moju ponudu.—

U periodu finansijske krize, ručak mi se sastojao od tanjira čorbe od pasulja i parčeta crnog hleba koje je Baueri misija davala za pet centi. To je bila izvanredna hrana za one hladne zimske dane. Posle ručka, u Baueri misiji priređivani su sastanci-molitve sa vatrenim besedama, kao poslasticom. Neke od ovih bile su vrlo ugodne, ali je bilo i govornika koji su bili neprijatni, jer su kao preobraćeni pijanci i propalice, uveravali svoje slušaoce, žrtve ekonomske krize, među kojima sam bio i ja, da će se usrećiti i da će im posao krenuti na bolje, ako se zavetuju i zakunu da će se vratiti Isusu. Nikad nisam pio i nikad se nisam odrekao Isusa, pa su mi se pogledi na život ovih preobraćenih pijanaca smučili i oterali iz Baueri misije, pa i iz Baueria.—

Nju Džersi. Moj poslodavac imao je ženu i postariju ćerku. Bio sam jedini radnik na imanju. Oni su bili očigledno zadovoljni mojim radom, a žene su se trudile da me zadovolje. Ali je gazda, nazovimo ga g. Braun, uvrteo sebi u glavu da je mladiću, koji je celu zimu proveo u ulici Norfolk Strit u Njujorku, blizu bezbožničkog Baueria, potrebno duševno preobraćanje. Bio je veoma pobožan baptist i ubrzo sam se uverio da je svojim večitim propovedanjem o zastranjivanjima i prestupima bio gori od preobraćenih pijanaca koji su me oterali iz Baueri misije i njene dobre čorbe od pasulja. Svake nedelje morao sam sa njegovom porodicom da idem dva puta u crkvu i tamo da sedim između ženskih članova porodice. Imao sam utisak da svi vernici smatraju da g. Braun i njegova porodica pokušavaju da preobrate bezbožnog mladog stranca u dobrog baptistu. Izgledalo je kao da se g. Braunu veoma žuri da to ostvari, jer me je svake večeri prisiljavao da ga slušam gotovo čitav sat kako čita Bibliju, a pre nego bi pošli na spavanje, on bi glasno izgovorio jednu strasnu molitvu u kojoj moli boga da upali svetlost u dušama onih koji lutaju u mraku. Sada znam da je imao u vidu reči sv. Luke: "da se osvetle oni koji sede u mraku", ali se meni tada činilo da on ima u vidu moje bojadisanje podruma i suturena u Leksinggon aveniji, pa sam smatrao da se te molitve odnose specijalno na mene.—

Pogled u daljinu, sa visine na kojoj sam se nalazio, u blizini horizonta, otkrio mi je sliku nekog grada sa kulama i visokim krovovima koji su ličili na krovove crkava. Nakon tri dalja sata lutanja, prešao sam most preko kanala i našao se u udaljenom gradu. Izgledalo je kao da su sve radnje grada smeštene u jednoj ulici. Ostali deo grada naličio je na niz lepih manastira. Hodanje od nekoliko milja kroz šume i polja, bez doručka, izazvalo je u meni jaku glad i manji umor. Miran izgled ovog grada koji je ličio na grad manastira kao da me je pozvao da se odmorim, sednem i prezalogajim. Kupio sam jednu lepo ispečenu veknu hleba i izabrao mesto za odmor pod jednim brestom, blizu jedne palate koja je ličila na rezidenciju nadbiskupa u Pragu. Onda sam počeo da doručkujem, a čitav moj doručak od suvog hleba bio mi je slađi nego ijedan doručak u mom životu pre toga.—

Pored mene je prolazilo mnogo mladića koji su izgledali kao studenti. Oni su odlazili prema zgradi koja je ličila na crkvu. Jedan od njih se zaustavio i, posmatrajući kako jedem sa apetitom, upita me da li bi mi prijao italijanski sir uz hleb. Očigledno je mislio da sam Italijan, zaveden mojim rumenim obrazima i zagasito smeđom kosom. Odgovorio sam mu da bi mi više prijao srpski sir. On se nasmejao i rekao da su Srbija i srpski sir nepoznati u Prinstonu. Odgovorio sam mu da će možda jednog dana u Prinstonu čuti o Srbiji.—

Prema železničkoj stanici išao sam zamišljen i bez žurbe, kad mi priđe jedan student i mi zapodenusmo razgovor. Bio je malo stariji od mene. Ljubaznost i znanje zračili su iz svake crte njegovog lepog lica. Znao je mnogo o Srbiji, čak i o Srbima u Austro-Ugarskoj. Kada sam mu kazao da sam u Ameriku došao da steknem znanje, toplo mi požele da me jednog dana vidi kao studenta univerziteta u Prinstonu.

Prinstonski student! Biti zajedno s drugovima i prijateljima kao što je onaj simpatični i lepuškasti mladić, koji me je dopratio do železničke stanice! To je nemoguće, pomislih u sebi, gledajući kroz prozor kupea kako se univerzitetske zgrade lagano gube u daljini i kada mi, u isto vreme, postade jasno da me ovaj voz vodi natrag u Baueri.

Posle osam godina imao sam priliku da pročitam jedno svoje pismo upućeno majci. U njemu sam je hrabrio govoreći kako ću joj jednog dana pisati i potpisati se — "student u Prinstonu".

Treba da dodam još i to da je moj dobar prijatelj Henri Osborn, čuveni naučnik, tada već bio na drugoj godini studija Univerziteta u Prinstonu. On je tada verovatno mnogo ličio na onog simpatičnog mladića koji mi je pokazao put do stanice. U jesen, iste te godine, na ovaj Univerzitet upisao se i predsednik Vilson.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Novembar 01, 2011, 12:34:14 am »

*
MIHAJLO IDVORSKI PUPIN
SA PAŠNJAKA DO NAUČENJAKA


[ODLOMCI]

III
KRAJ "ŽUTOKLJUNAČKOG" ŠEGRTOVANJA
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Novembar 01, 2011, 12:38:21 am »

*
MIHAJLO IDVORSKI PUPIN
SA PAŠNJAKA DO NAUČENJAKA


[ODLOMCI]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Novembar 21, 2011, 02:19:22 am »

**
MIHAJLO IDVORSKI PUPIN
SA PAŠNJAKA DO NAUČENJAKA



SPOKOJ I SKLAD AUTOBIOGRAFSKOG ZAPISA
 
Izgubljen sam već kod prve rečenice: tako nekako, ako se ne varam, započinje Handkeov Kaspar Hauzer. Sa sličnim osećajem izgubljenosti i ja pristupam pisanju teksta o autobiografiji Mihajla Pupina. Ako Handkeovog junaka guši nemoć jezika, mene sputava neodlučnost. Naime, autobiografski zapis predstavlja čin stvaranja svoje slike, ostavljanja otisaka na nemirnoj površini sveta, i završno (manje ili više ubedljivo) stapanje subjektivne i objektivne tačke gledišta. Suočiti se s takvim zapisom nekog čoveka znači potvrditi njegovo postojanje, ali ako mu nešto opovrgnemo, da li onda to isto postojanje dovodimo u sumnju? Da li to znači da je, u nekom od svojih mnogobrojnih vidova, taština pravi pokretač poriva za zapisivanjem samog sebe? Zanimljivo je da se autobiografija u punom sjaju pojavljuje tek u romantičnom dobu, kada samouvid i samosvest podstiču neke od najpoznatijih "samoživotopisa" (Gete, Toro, Ruso, Vordsvort). Grčka i Rim poznaju samo biografije. Nema sumnje da su tada mitovi bili stvarniji, življi, da se nije osećao onaj mitotvorački nagon koji će, prolaskom vremena, naterati čoveka da stavi sebe u središte svih stvari. Jer, napisati autobiografiju znači upravo to: stvoriti vlastiti mit. Otuda moja neodlučnost. Naime, stvaranje mita je proces selektivnog odabiranja pločica u unapred zamišljenom mozaiku. Ako osporimo izbor neke od njih, možda će se ceo mozaik pretvoriti u nepopravivu zbrku?
 
U izvesnom smislu, draž čitanja i tumačenja autobiografije leži upravo u toj mitorušilačkoj moći čitaoca. Uprkos želji autora da svojim zapisom da konačnu sliku o sebi, sve ono što je namerno ili nenamerno prikrio ima podjednaku vrednost. Tako se čitalac autobiografije pretvara u lovca na greške, što me navodi da i drugi put dovedem u vezu Pupina i Handkea. Kao što se putešestvije po Americi u jednom Handkeovom romanu završava posetom filmskom režiseru Džonu Fordu, tako su i moje dve poslednje posete tom kontinentu protekle pod znakom Mihajla Pupina. Kud god sam putovao, nosio sam njegovu autobiografiju sa sobom. Još kada sam je pre mnogo godina prvi put pročitao,1 ona je — uz još neke knjige2 — oformila moje najranije predstave o Americi. Naravno, većina tih predstava je bila pogrešna: američki crnci, Indijanci, kauboji, obični ljudi nisu (možda bi se moralo reći: više nisu) ono što je zabeleženo u tim knjigama. Život je svakako veći od književnosti i svaka knjiga mora na kraju da nas razočara, ali za divno čudo, Pupinova autobiografija vara daleko manje od mnogih drugih zapisa.
 
Ovo se može objasniti na više načina. Pre svega, Pupin je u toj zemlji došljaka bio svež došljak — "žutokljunac", kako sam kaže za sebe, kome ništa nije promicalo. To mu je omogućavalo da stvari i pojave posmatra sa strane, okom (u prvi mah) nepristrasnog posmatrača.3 Zatim, iako je otvoreno čeznuo za što potpunijim spajanjem sa novom sredinom, Pupin nije nikada zaboravio svoje poreklo i svoj zavičaj. Poznate su njegove reči: "Ko se ponosi svojim selom, porodicom i svojim narodom, taj je na dobrom putu da se ceo svet ponosi njime, jer ništa nije uzvišenije od čovekove ljubavi prema svemu onome što sačinjava njegov narod..." Upravo ta vezanost za svoje izvore stvarala je (kasnije) ravnotežu sa povremeno prekomernim Pupinovim veličanjem nove domovine, i unosila neophodnu meru objektivnosti u njegovo sagledavanje stvarnosti.
 
Međutim, najvažniji aspekt uverljivosti Pupinove autobiografije treba potražiti u njenoj temi. Pupin, naime, ne piše samo o svom životu, već — a ponekad se ne mogu oteti utisku da to svesno čini — beleži svoju verziju mita o doseljeniku u Novi Svet.4 U Americi, u kojoj sve kratko traje, čak i mitovi, jedino mit o uspehu, o bezbrojnim mogućnostima koje ta nova "obećana zemlja" nudi došljaku, trajno zrači nepromenljivom privlačnošću. To u znatnoj meri objašnjava veliki uspeh Pupinove autobiografije, koja — gledano iz perspektive novoameričke mitologije — predstavlja idealan oblik mita o doseljeniku. Amerika je i dalje zemlja koja je "nešto drugo" u odnosu na ostali deo sveta, s tim što sada možda više znači Azijatima i Latinoamerikancima nego Evropljanima. Ali Pupin je vešto zabeležio osećaj zadivljenosti i strahopoštovanja koji namernik i danas oseća prilikom stupanja na američko tlo.
 
I stvarno, ako bi današnji čitalac s ovom knjigom u ruci krenuo Pupinovim stopama, kao što sam i sam učinio u Njujorku, njegovi utisci bi bili veoma slični Pupinovim, uprkos vremenskoj razlici od više od jednog veka. Kada zanemarimo tehnološke razlike (više nema telegrafskih žica), opis njegovog dolaska na Brodvej postaje opis čudnovate mešavine zastrašenosti i ushita koju svaki Evropljanin oseti dok prvi put hoda ulicama Njujorka:
 
"Na uglu Brodveja i Bauling Grina nalazio se stari Stivensonov hotel, bela zgrada sa zelenim roletnama na prozorima. Kada sam došao do tog mesta i ugledao nešto nalik na uznemirenu košnicu, što se zvalo Brodvej, sa hiljadama telegrafskih žica razapetih preko ove ulice kao paukova mreža razapeta između ogromnih zgrada, bio sam zastrašen i u čudu sam se pitao šta sve to znači. Ni Budimpešta, ni Prag, ni Hamburg nisu bili ni nalik na ovako nešto".5

Bliski osećaj Pupinovog prisustva osetio sam i u zgradi Kuperove Unije, u kojoj je Pupin stekao svoja prva znanja iz prirodnih nauka i čijom bibliotekom se obilno služio. Za vreme održavanja večeri poezije, koja je tamo organizovana u okviru Kongresa Međunarodnog PEN-a, dok sam slušao neka od najvećih imena savremene svetske poezije, prisetio sam se Pupinovog zanesenog posmatranja slike "Pioniri napretka" u biblioteci Unije. Na raznim američkim univerzitetima, isto tako, potvrđivala su se Pupinova zapažanja o školstvu i obrazovanju, kao i o značaju donacija i fondacija za dalji razvoj nauke i umetnosti. Tu se potvrdio i njegov uvid da je "najveća razlika između Amerikanaca i Evropljanina u tome što Amerikanci u mladosti steknu mnogo bolje praktično znanje nego Evropljani", odakle potiče i "američka neposrednost u mišljenju, ocenjivanju i delanju". (str. 286)
 
Svakako, vrednost Pupinove autobiografije ne iscrpljuje se samo u opisima ili uvidima u američki mentalitet. Kao pisac, Pupin je posedovao izuzetan poetski senzibilitet i urođeni dar za pripovedanje. Njegova sposobnost da uoči detalje, opiše tanana duševna stanja, zabeleži lokalnu boju, kao i da pojedinačno sagleda u svetlu opšteg, odnosno da u savremenosti uvek uočava odsjaje tradicije — sve to odaje rasnog pripovedača. Pupin je, uostalom, odgajen na najsvetlijim primerima epske tradicije i narodnih umotvorina. Prvo poglavlje, "Šta sam doneo Americi", obiluje opisima Pupinovog upoznavanja sa istorijom tokom seoskih posela u Idvoru, a ponajviše u razgovorima sa majkom. Iako nepismena i neuka, ona je, kao "skoro opšta pojava toga doba",6 bila dovoljno razborita da intuitivno oseti pravi put za svog sina i usmeri ga na njega. Kritičari su već uočili da odnos majke i sina predstavlja jedan od najbolje napisanih delova knjige, i Pupinovo poštovanje i ljubav prema njoj zrače iz svake rečenice. (Najlepša među njima je ona koju Pupin zapisuje prilikom ponovne posete Idvoru: "Gledao sam u nju, divio sam joj se i nikad se nisam osećao tako malim i bespomoćnim." /str. 134/) Takav odnos prema porodici i tradiciji prati Pupina tokom celog života, i postaje jedno od onih merila pomoću kojih on sudi o sebi i drugima. "Saznanje o našim tradicijama i naša duboka vera u njih, stvarala je u nama osećanje nadmoćnosti nad onim ljudima koji su lutali unaokolo bez tradicije i bez ičega što bi ih čvrsto vezalo za jedno određeno mesto." (str. 52) Pupin je imao samo pet centi kada je kročio na američko tlo, ali je zato imao pravo bogatstvo u svojoj svesti "o dubokom poštovanju i divljenju za uzvišene tradicije moga naroda". (str. 52)
 
Umešnost Pupinovog pripovedanja je uočena odmah po objavljivanju njegove autobiografije, koja je nagrađena Pulicerovom nagradom 1924. godine. U stvari, knjiga Sa pašnjaka do naučenjaka prelazi okvire autobiografskog zapisa. U njoj se prepliću opisi narodne tradicije i naučnih uvida, antropološka zapažanja i intimne ispovesti, pesnička nadahnutost i politička naivnost, tvoreći tako predstavu Pupinovog filozofskog pogleda na svet. Pupin nije veliki niti originalan mislilac, ali u ovom i drugim svojim delima nadahnuto uobličava svoju sliku sveta, potvrđujuđi "da su vrhunski naučnici morali biti i mislioci i filozofi u širem smislu ovog pojma, filozofi koji su često i bez posebnih studija filozofije logikom svog istraživačkog rada samostalno dolazili do zanimljivih i značajnih pogleda".7 Današnji čitalac lako će prepoznati mnoge mane i pogrešne ocene u Pupinovim filozofskim i istorijskim ocenama, posebno kada su u pitanju aspekti američkog društva. Ali ovde treba imati na umu kako nedostatak Pupinovog filozofskog obrazovanja, tako i činjenicu da on, kao neposredan učesnik u silovitoj tehnološkoj revoluciji, nije uvek mogao da obuzda svoje ushićenje pred sve većom ulogom nauke. Sasvim je prirodno što je verovao da će američko društvo predstavljati idealnu demokratiju u budućnosti. Pri tom, on samo prividno previđa klasnu i rasnu problematiku, jer na kraju autobiografije izražava uverenje da američke tradicije "postepeno brišu rasnu mržnju i nepoverenje", koje "postepeno nestaju na ovom blagoslovenom kontinentu". (str. 301) Ovaj mali nagoveštaj pokazuje da je Pupin bio daleko svesniji nekih protivrečnosti u tadašnjem američkom društvu nego što je to izrazio u svom delu.
 
Drugim rečima, Pupinova autobiografija je bila uslovljena ne samo njegovim položajem u eliti američkih intelektualaca, već i specifičnim položajem u okvirima srpskih doseljenika u Ameriku. Zahvaljujući nezavisnom statusu Srbije, Srbi koji su u drugoj polovini 19. veka dolazili u Ameriku uglavnom su, kao i Pupin, poticali iz pograničnih oblasti Austro-Ugarske, tako da su, sve do 1920. godine, činili samo petnaest procenata od ukupnog broja južnoslovenskih useljenika. S obzirom da je došao u Ameriku pre nego što je broj doseljenika iz Srbije počeo da raste, Pupinov osećaj izolacije bio je znatno veći.8 To ga je s jedne strane oslobodilo obaveze da bude vezan za lokalnu iseljeničku zajednicu, za geto, dok ga je s druge strane podsticalo da jača duhovne (a kasnije i materijalne) veze sa zavičajem. U predgovoru autobiografiji Pupin ističe da je glavni cilj njegovog pisanja bio "prikaz uspona idealizma u američkoj nauci" (str. 21), ali iz njegovih zapisa postaje jasno da je on, kao doseljenik, prihvatio znatno širi kompleks američkog idealizma. Nasuprot njegovom iskustvu, etnička književnost u Americi obiluje delima u čijem središtu se nalazi sukob između došljaka i američke sredine, odnosno, njihovo odbijanje da prihvate američki idealizam. Ifković u svojoj studiji pominje jednog drugog pisca našeg porekla, Luja Adamiča, i u tom kontekstu Pupinovo delo dolazi na drugi kraj spektra: Adamič predstavlja realnost a Pupin idealan san s kojima se svaki doseljenik u Ameriku suočava.
 
Sam Pupin kao da to previđa u svojoj autobiografiji, pogotovo u četvrtom poglavlju, u kojem opisuje svoje školovanje na Kolumbija koledžu. Kada govori, na primer, o položaju drugih stranih studenata, "Kubanaca ili Južnoamerikanaca", zapaža da "nailaze uvek na indiferentnost sve dok su stranci". (str. 109) Zatim ih kritikuje što protestuju protiv snobizma i aristokratije, a kao potvrdu da na Kolumbiji vlada duh demokratije navodi činjenicu da su upravo njega, "srpskog seljačkog sina koji nema ni prebijene pare u cepu" (str. 109), studenti izabrali za predsednika svoje godine. Pupin ne primeđuje da studenti više u njemu ne vide "srpsko seljače", već nekoga ko se sve vreme trudio da postane što sličniji njima.9 I kada se prilikom prvog povratka u Idvor, na brodu kojim je od Budimpešte plovio prema Beogradu, susretne s grupom srpskih studenata, on ih slika s neskrivenom netrpeljivošću:
 
"Nijedan me nije podsećao na spretne, dobro odgojene, sportski nastrojene i vesele američke mladiće s koledža. Svi su imali duge, neuredne kose i podsećali me na pesnike-sanjalice i pristalice radikalnih shvatanja. Većina je nosila šešire sa velikim obodima oborenim nadole, što je bilo oznaka radikalizma. Lica su im bila bleda, što je ukazivalo da su mnoge časove provodili u kafanama Beča i Budimpešte, igrajući šah i karte ili diskutujući o radikalizmu. Većina bi ih bila eliminisana iz američkih koledža ako bi se tamo upisala, ukoliko ne bi promenili svoj izgled i svoje ponašanje. O sebi su, međutim, imali visoko mišljenje. Video sam da znaju mnogo stvari, uglavnom iz knjiga, i to najviše iz onih koje su se bavile radikalnim teorijama društvenih nauka." (str. 130)
 
Doduše, Pupin će malo kasnije priznati da ne zna gotovo ništa o "njihovim radikalnim teorijama", ali čitaocu je jasno da je time okončana poslednja faza Pupinovog preobražaja. "Videli su na mom čelu žig pravog Amerikanca", završava Pupin svoj opis susreta s njima, "i nisu hteli da u to diraju." (str. 131)
 
Ovim ne želimo da umanjimo vrednost i značaj Pupinovog odnosa prema zavičaju,10 već upravo da istaknemo otvorenost s kojom je zapisivao svoj život.

Njegov preobražaj u američkog nacionalistu postaje razumljiv kada se sagleda iz perspektive čoveka koji je sasvim sam, samo uz pomoć nekih dobronamernih ljudi, ostvario svoj najviši životni cilj. Vrlina njegove autobiografije je u tome što nam dozvoljava da pratimo proces tog doseljeničkog preobražaja, da uočimo razloge za povremenu Pupinovu neselektivnost. Lako je pretpostaviti da bi se i Pupin, da se nekim slučajem suočio s neuspehom, našao na onom kraju doseljeničkog spektra na kojem prebivaju junaci Luja Adamiča i mnogih drugih etničkih pisaca u Americi.
 
Ponovni boravak u rodnom selu pomogao je Pupinu da shvati jednu značajnu stvar: "U čovekovom životu postoje mnoga druga, važna životna pitanja na koja se odgovori mogu naći u Idvoru i bez trunčice znanja o Maksvelovoj teoriji svetlosti." (str. 140) Varijantu ovog zaključka Pupin će ponoviti i nešto kasnije, kada dozna da mu je umrla majka i kada pitanje "Šta je život?" postaje značajnije od pitanja "Šta je svetlost?". Paradoksalno je da od tog trenutka Pupin u opisivanju svog života sve više prostora posvećuje naučnom radu, tako da epizode vezane za njegov porodičan, intiman život dobijaju samo po nekoliko rečenica. Čitalac ponekad zažali što je tako, premda takav Pupinov stav takođe doprinosi formiranju njegove slike. Istina, on će se u jednom trenutku podsmehnuti svom osećaju veličine,11 ali to neće izbrisati osećaj njegove velike samosvesti, pa čak i povremene oholosti.

Ovo me vraća nekim od pitanja s početka mog teksta. Imamo li prava da zahtevamo od nekoga da svoj život prikaže onako kako se nama više dopada? To je ona mitorušilačka moć čitaoca koju, uostalom, ništa ne može da spreči. Ali, nije li zavirivanje u tuđe živote i pronalaženje većih ili manjih mana, samo način da sami ne zavirimo u svoj život? Autobiografija nas dovodi u neuobičajen položaj: kada je čitamo, ne pomažu nam mehanizmi odbrane koje upotrebljavamo kada je reč o umetničkom delu — "To je samo u knjizi!", "Tako je to na filmu!" — pa prepoznavanje svojih slabosti u tuđim postaje naročito bolno. Književnom delu uvek možemo da zamerimo izvesne aspekte konstrukcije; stvarnom životu možemo da se divimo ili da mu zavidimo, ali zato ne možemo da ga poreknemo.
 
Otuda se izostavljanje nekih trenutaka iz bogatog Pupinovog života može protumačiti i kao jednostavna želja da se najdublja osećanja sačuvaju za sebe. Isto tako, izostavljanje nekih istorijskih događaja može se objasniti autorovom skromnošću, kao što je, na primer, njegovo učešće na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Pupin ga opisuje u tri rečenice,12 iako je njegovo angažovanje u ovom prekrajanju Evrope bilo značajnije i dalekosežnije. Poznato je da je, odgovarajući na zahtev Rumunije da dobije Banat, američki predsednik Vilson odgovorio: "Poznajete li profesora Pupina? Ja znam da je on iz Banata, a poznajem ga, međutim, kao vrlo vatrenog srpskog rodoljuba!"13 Na obali Bledskog jezera i danas stoji kućica s natpisom "Hišica Pupin", kojom su stanovnici Bleda hteli da se oduže svom počasnom građaninu "što nam odbrani grad, te Bled ostaje pri slovenačkoj matici zemlji".
 
Sve ovo upozorava da čitanju i tumačenju autobiografije treba prići sa većom merom opreza nego kada su u pitanju drugi književni rodovi. Savremeni pisci su skloni da u autobiografskom zapisu vide mogućnost za svojevrsnu književnu igru, u kojoj sagledavanje sebe sa određene vremenske udaljenosti postaje osnova za stvaranje novog proznog dela. Dobar primer je autobiografija Vladimira Nabokova, Pričaj, sećanje (1966), koju je autor uobličio tek nakon što je prvu englesku verziju preveo na ruski, a potom rusku verziju preveo ponovo na engleski, stvarajući svaki put novu verziju svog života. A kada se kasnije odlučio da objavi nastavak autobiografije, već najavljen u predgovoru knjizi Pričaj, sećanje, on se pojavljuje u obliku romana o ruskom emigrantskom piscu Vadimu Vadimoviču, u kome čak i površni poznavalac prepoznaje Vladimira Vladimiroviča Nabokova.14 Drugim rečima, Nabokov uviđa da pisanje o "sebi" predstavlja samo drugi oblik pisanja o "nekom drugom", odnosno da je — u doslovnom smislu reči — pravi autobiografski zapis u stvari nemoguć.

Pupin, naravno, pisanju svoje autobiografije nije prišao kao pisac zaokupljen pitanjima forme i jezičkih mogućnosti, već kao naučnik koji je u vreme krupnih naučnih i društvenih previranja osetio potrebu da opravda svoje stavove i zasnuje svoj filozofski sistem.15 Ovo je uslovilo selektivnost u izboru životnih epizoda, kao i prividan nesklad između detaljnih opisa u prvom delu knjige i potpune prevlasti naučnog i javnog aspekta nad ličnim u završnim poglavljima. Pupinu su ta poglavlja bila neophodna za iznošenje svojih filozofskih pogleda, koja čitaocu (uprkos tome što su napisana jednostavnim i poetskim jezikom) ne moraju da budu ni privlačna ni razumljiva. Međutim, neka njegova zapažanja o nauci imaju trajnu vrednost, pa i danas podstiču na razmišljanje. Pre svega, njegov zaključak da je "nauka, kao apstrakcija, jedna vrsta poezije", "hrana koja zadovoljava i telo i dušu". (str. 97)
 
Zatim, u desetom poglavlju, Pupin postavlja jedno od ključnih pitanja, koje se i danas previđa. "Od svakog kulturnog čoveka", piše on, "očekuje se da ima izgrađene poglede na književnost, umetnosti, društvene nauke, što je sve na svome mestu. Ali da li je neko razmišljao o tome da je za kulturu potrebno i solidno poznavanje osnovnih principa fundamentalnih nauka?" (str. 223)
 
I konačno, na poslednjim stranicama, Pupin nadahnuto piše o mestu i ulozi nauke u društvu, posebno se zadržavajući na analizi predubeđenja prema jeziku i mogućnostima izražavanja nauke:

"Istina prirodnih nauka nije hladna ukoliko vaša duša i srce to nisu. Negde u svakoj činjenici prirodnih nauka postoji žar koji ćemo osetiti ako pravilno razumemo poruku koja nam se otkriva. Svaka činjenica u prirodnim naukama označava neko delovanje, jer inače ne bi mogla prodreti u dubinu naše svesti. Delovanje je život u najširem smislu reči. Smrt je hladna a život je topao, i ružno je zloupotrebiti jezik govoreći o 'hladnim činjenicama nauke'. Takav jezik stvara predrasude prema nauci i predstavlja naučne metode rada i naučne rezultate kao nešto što je lišeno moći da podstakne ljudske emocije. Svaka prirodna pojava ima dva kraja: jedan koji je u našoj svesti, a drugi na nekoj zvezdi koja uživa u bujnoj snazi svoje mladosti. (...) Pokušajte da pređete put od jednog kraja do drugog i videćete da na svakom njegovom kraju postoje lepote koje ushićuju srca ljudi od nauke. Pokušajte to i više nikada nećete govoriti o 'hladnim naučnim činjenicama'." (str. 297)
 
Odjek ovih misli prepoznajem u rečima jednog drugog velikog fizičara, Dejvida Boma, koji kaže: "Udaljene zvezde, to čak priznaje i fizika, vrše neko delovanje. Makar i malo..."16) Jezik poezije nije jezik fizike, ali sudbinska povezanost svega postojećeg ne može se izraziti samo u okvirima jedne naučne ili duhovne discipline. Uostalom, i Pupin završava svoju knjigu zaključkom da "napredak znači bolju koordinaciju svih prirodnih aktivnosti, aktivnosti atoma u usijanim zvezdama ili ćelija u našem organizmu". (str. 301) Još dok je radio u ložionici u ulici Kortland, Pupin je slušao upozorenja ložača Džima o značaju uzdržavanja i obuzdavanja u životu, odnosno upozorenja da uspeh u životu zavisi od kooodinacije svega duhovnog i fizičkog. Taj nauk prostog ložača Pupin će uvažavati celog života, zatvarajući tako jedan od onih krugova — evolucijskih, istorijskih, naučnih, ljudskih — od kojih je sazdana njegova autobiografija. Miran i vedar ton kojim je ispričana, iako govori o jednom od najburnijih perioda čovekove istorije i kulture, odraz je upravo Pupinovog sklada i spokoja. Od svih pouka ove umešno napisane knjige — koja nas, recimo to na kraju, kao i sva dobra umetnička dela, nikada ne ostavlja ravnodušnim — ta će pouka, bar za mene, uvek biti najvrednija.
 
David Albahari


01 Imao sam tada u rukama prvo izdanje Matice srpske, u prevodu M. Jevtića, a štampano 1929. godine u Velikom Bečkereku. Novo izdanje (1979) je ispravilo mnoge materijalne greške u prevodu, ali mi je jezik starog izdanja ostao draži i bliži stvarnom Pupinovom izražavanju.
02 Čiča Tomina koliba, Poslednji Mohikanac i, naravno, Tom Sojer.
03 "(...) Ponekad, useljenik može da vidi neke stvari koje izmiču očima domorodaca. Ko vidi taj i veruje; neka govori onaj koji ima šta da kaže." (Pupinov predgovor prvom izdanju)
04 Ovo je, namerno ili nenamerno, sam Pupin istakao u originalnom naslovu svoje knjige, From Immigrant to Inventor (Od doseljenika do pronalazača). U našem, poetskom ali proizvoljnom prevodu, ovaj naglasak je nepovratno izgubljen.
05 Svi navodi prema izdanju: Mihajlo I. Pupin, Sa pašnjaka do naučenjaka, preveo Aleksandar Marinčić, Narodna knjiga, Beograd, i Matica srpska, Novi sad, 1979.
06 Dr Koča Jončić u predgovoru novom izdanju Pupinove autobiografije (str. 10).
07 Andrija B. Stojković, "Filozofski pogledi Mihaila Pupina", Dijalektika, XIII, 4, Beograd, 1976, str. 120.
8 Up. Edward Ifkovic, "Three South Slavic-American Literatures", u: Ethnic Perspectives in American Literature: Selected Essays on the European Contribution, ed. by Robert J. Di Pietro and Edward Ifkovic, The Modern Language Association of America, New York, 1983.
09 Ifković prilikom analaize ovog dela opisuje Pupinovo ponašanje kao "ulagivanje" ili "dodvoravanje" anglosaksonskoj američkoj aristokratiji, što je, uz sve simpatije prema Pupinu, teško opovrći.
10 Već narednog dana, prilikom odlaska u Karlovce na ispraćaj posmrtnih ostataka Branka Radičevića, u njegovom srcu "razbuktao se ponovo plamen srpskog nacionalizma". (str. 132) Uostalom, dobro je poznato da je Pupin, koji je uspešno unovčio svoje izume, bio veliki dobrotvor i da je, zvan ili nezvan, slao poklone i osnivao fondacije širom naše zemlje. Sticajem istorijskih i društvenih okolnosti, od njegovih fondacija ne postoji gotovo ništa. U tzv. "Školskom fondu Mihajla Pupina" sada je ostao samo jedan i po dinar (vidi: Đ. Berar, "Šta je ostalo od testamenta Mihajla Pupina", Politika, 29, 30. i 31. mart 1985. godine).
11 Ovde imam na umu izvrsnu anegdotu sa jednim idvorskim seljakom kome je, po svemu sudeći, dodijalo prekomerno hvaljenje Amerikanaca, pa je zdravorazumski i šeretski upitao Pupina kako je on, ako su već Amerikanci pametniji od bilo koga u Idvoru, uspeo tamo da se snađe i živi. (Up. str. 273—275)
12 "Marta 1919. godine jugoslovenska delegacija na pariskoj Mirovnoj konferenciji pozvala me je u Pariz, očekujući da će moje znanje engleskog jezika i anglosaksonskog mentaliteta pomoći ovoj delegaciji. Proveo sam sedam nedelja u Parizu. Premijer Pašić uveravao me je da su rezultati ove moje akcije bili dobri." (str. 247)
13 Pavle Hadži-Pavlović, "Pupin među Srbima u Americi", Tehnički list, br. 11—12, Zagreb, jun 1935, str. 166—173. Prema navodu u: Slavko Bokšan, Mihailo Pupin i njegovo delo, Matica srpska, Novi Sad, 1951, str. 166.
14 Vladimir Nabokov, Look at the Harlequins! McGraw-Hill, New Zork, 1974.
15 Kasnije razvijen u delu Nova reformacija (1927).
16 Dejvid Bom, Uzročnost i slučajnost u savremenoj fizici, Nolit, Beograd, 1970, str. 85.


Mihajlo Pupin | Sa pašnjaka do naučenjaka | Nolit • Beograd, 1989
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: