*
PROTA MILUTIN ILIĆ GUČANIN(Guča, 1739 — Manastir Sv. Trojica u Ovčarsko−kablarskoj klisuri, 27.01.1814)Čuveni vojvoda i Karađorđev komandant požeške nahije, uzorni sveštenik i veliki rodoljub, prota Milutin Ilić Gučanin, bio je, ne samo duhovni, već i svetovni vođa svojih Dragačevaca u burnim ustaničkim godinamaJaka povezanost crkve sa narodom posebno je bila izražena u teškom vremenu srpskog vojevanja za slobodu tokom dugih i mučnih ustaničkih borbi. U takvim sudbonosnim događanjima, naročito značajnu ulogu imala su sveštena lica, koja su spremno prihvatala vojne zadatke i učestvovala u borbi za oslobođenje, zajedno sa svojom porobljenom braćom. Jedan od uzornih sveštenika i velikih rodoljuba bio je prota Milutin Ilić Gučanin. Čuveni vojvoda i Karađorđev komandant požeške nahije, bio je, ne samo duhovni, već i svetovni vođa svojih Dragačevaca u burnim ustaničkim godinama.
Milutin Ilić je rođen u Guči 1739. godine. Podaci o poreklu ovog ustaničkog junaka sežu u daleku prošlost. Milan Ð. Milićević je zapisao da su se Milutinovi preci, koji su se prezivali Radešić, još pre Kosovskog boja doselili iz Hercegovine i nastanili u Guči. Iz porodice Radešić bio je ugledni dragačevski knez Ðuđa koji je prikupljao porez za Turke od svojih seljaka. Jednom, prilikom predaje poreza, Ðuđa se sukobio sa Turcima i u tom okršaju poginuo. Turci su tada pobili celu Ðuđinu porodicu, a kuće Radešića poharali i popalili. Preživela su samo dva muška potomka ove familije, Ðerman i Ðerasim, koje je, na sreću, njihova majka uspela da sakrije. Ðerasim je kasnije dobio sina Iliju, a Ilija Milutina, budućeg ustaničkog junaka.
NA ČELU USANČKOG POKRETAMilutin, koji je po svom ocu uzeo prezime Ilić, učio je školu u Manastiru Nikolje i Manastiru Svete Trojice u Ovčarsko−kablarskoj klisuri. "Izučivši knjige", postao je uvaženi gučki sveštenik i dragačevski prota. U teškom vremenu za porobljeni srpski narod, koje je bilo ispunjeno strahom od turske sile, plemeniti prota je bodrio i duhovno snažio svoje Dragačevce i ulivao im nadu za nacionalno oslobođenje. Ovaj znameniti Dragačevac, mada je već bio u zrelim godinama, spremno je dočekao i podržao revolucionarna zbivanja koja su 1804. godine prekinula tišinu dugotrajnog ropstva Srba.
Prota Milutin Gučanin sa svojim sinovima, knezom Ðokom i popom Milovanom, stao je na čelo ustaničkog pokreta u Dragačevu. U njegovoj vojsci našli su se poznati Dragačevci: knezovi Hristivoje iz Mirosaljaca, Maksim Janković iz Zeoka, Filip Tajsić iz Puhova, četovođe Petar Jaćimović iz Viče, Dmitar Nedeljković iz Virova, čuveni hajduci Milić Radović iz Kaone, Novak Bošković iz Goračića, i mnogi drugi. Posle žestokih borbi, već početkom ustanka 1804. godine, Dragačevo je oslobođeno od lokalnih Turaka.
Krajem februara 1804. godine, prota je sa svojih 700 odabranih vojnika gonio preko Rudnika ozloglašenog neprijatelja Srba, rudničkog Sali−agu. Vožd je protu Milutina Ilića Gučanina proglasio za dragačevskog vojvodu i vojnog komandanta požeške nahije. "Protu Gučanina slušala je njegova nahija kao Svetog Kralja", zabeleženo je kazivanje Petra Jokića.
BOJ NA LOPAŠUSa svojim četama, prota Gučanin čuvao je desnu stranu Ibra prilikom osvajanja Karanovca polovinom 1805. godine. Na Ilindan, 2. avgusta iste godine, ustanici su krenuli u oslobađanje Užica, kako bi preduhitrili dolazak Turaka iz Bosne. Prota Milutin sa svojim odredom napadao je sa juga od Zabučja. Hrabri prota spasio je tada 60 Srba, uskačući u turski šanac sa svojim Dragačevcima. Narodna pesma "Uzimanje Užica" veliča dragačevskog protu:
"Ono jeste proto Milutine
Ta od Guče sela pitomoga;
Sa njim kažu trideset popova
I trideset crni' kaluđera,
Te se mole Bogu bez prestanka,
Ne bi l' našeg osvojili grada":
Decembra 1805. godine, prota je predstavljao užičku nahiju na skupštini u Smederevu. U maju 1806. godine, užički Ord−aga uputio se prema Dragačevu da robi i pljačka srpski narod. Najpre je u Arilju opustošio i zapalio crkvu, ali "Božjom voljom, upaljeno sveštilo ugasilo se, te tako ova istorijska Dragutinova zadužbina odolelela je i poslednjim nasrtajima Turaka da je ne dignu u vazduh". Potom se turski aga, prešavši Moravu, ulogorio u Lopašu. Tada je dragačevski vojvoda Milutin Gučanin sa svojim ustanicima napao i potukao neprijateljsku vojsku, a samom Ord−agi je odsekao glavu. U boju na Lopašu Dragačevci su zadobili bogat plen u oružju, municiji i konjima.
Prota Milutin, zajedno sa Novakom Boškovićem, tokom 1806. godine, čuvao je šančeve Katići i Deretin i tako ometao napredovanje Bećir−paše. I prilikom osvajanja Beograda 1806. godine hrabro se borilo i desetak Dragačevaca iz konjice prote Gučanina. Polovinom 1807. godine, kada su na Užice udarili turski begovi, otac i sin, Ðul−beg i Mehmed−beg, prota ih je, sa oko dve hiljade vojnika, spremno dočekao na Ponikvama više Užica i "strašno ih potukao, zaplenivši dosta municije i sve barjake turske". Prema Karađorđevom ratnom planu, tokom 1809. godine, oslobođeni su Sjenica i Nova Varoš. U ovim borbama Dragačevce je predvodio iskusni prota Gučanin.
SMRT U MANASTIRU"Do 1810. godine, prota Milutin autonomno upravljao je Dragačevom, ali usled starosti, iste godine, podelio je vlast svojim sinovima: starijem sinu Ðoku dao je vlast nad Gornjim, a mlađem Milovanu, nad Donjim Dragačevom", zapisao je Milisav D. Protić Gučanin, u knjizi "Dragačevo i njegovi slavni sinovi". Na velikoj narodnoj skupštini u Beogradu 1811. godine, Karađorđe je proti Milutinu potvrdio vojvodsko zvanje i izdao mu vojvodsku diplomu. Milan Ð. Milićević objavio je protinu diplomu iz koje se saznaje da se proti daje vlast nad 27 naselja, uključujući Guču i Požegu. Između ostalog, pisalo je i: "Ti ćeš selima komendirati i račune od svašta davati, a u dogovoru sa gospodarom Novakom i Milićem Radovićem. Pošto je prota "već bio čovek star i slab", vožd je njegovog sina Ðoku odredio za vojvodu dragačevskog.
Po slamanju ustanka 1813. godine, ostareli prota Milutin sklonio se u manastir Svete Trojice u Ovčarsko−kablarskoj klisuri. Tu je i umro, na dan Svetog Save, 27. januara 1814. godine. Posmrtne ostatke slavnog prote preneo je 1851. godine njegov unuk Simeon Protić, tadašnji dvorski sekretar i blagajnik, i sahranio uz zid oltara crkve u Guči.
Protinog sina, vojvodu Ðoku Protića, zarobili su čačanski Turci početkom Drugog srpskog ustanka. Bežeći od ustanika prema Sandžaku, posle boja na Ljubiću, Turci su ga poveli sa sobom i posekli blizu Sjenice, na obali reke Vape.
Pesma o protinom junaštvuGlavni upravitelj osnovnih škola Knjaževstva Srbskog, Petar Radovanović, zabeležio je od jednog Dragačevca pesmu "Boj na Lopašu", koja slavi junaštvo dragačevskog prote:
Glas dopade popu Milutinu
Da mu Turci Lopaš zauzeše.
Skoči pope k'o da se pomami,
Pa sakupi tri hiljade vojske
Vrsne sinke Dragačeva ravnog.
.............................
Kako pope stiže u Lopaša,
Odmah junak udari na Turke.
Bojak biše cijeloga dana
Nit' se znade ko će zadobiti.
.............................
Bre! Ord−ago, turski kapetane
Odi, more, da se ogledamo!
Malo l' ti je šera Sarajeva,
Pa ti dođe Dragačevu mome
Da mi ne daš mirovati mirno
Nego jade i ovdjena tražiš?
Stani Ture da se namirimo.
To izreče pope Milutine
To izreče Ord−agi s' primiče
Manu sabljom i desnicom rukom
Te pogubi Ord−agu tvojega
Ktitor crkvePre današnje crkve Svetog Arhangela u Guči, gučka crkva se nalazila u zaseoku Kornet, prema Goračićima. Zidana je od 1794. do 1797. godine, a njen ktitor bio je prota Milutin Ilić Gučanin. Pored prote u toj crkvi služili su sveštenici Pavle Nikolić i Jovan Savić. Turci su je razrušili u Prvom srpskom ustanku. Iz ove stare crkve, u novu, koja je podignuta zaslugama Milutinovog unuka Simeona Protića i Janka Protića, preneti su ikonostas koji je radio vojvoda Petar Moler i stari mineji prote Milutina.
Marija Delić | Revija
Istorija broj 64 • maj 2015.
