Stevan S. Hadžić (1868―1931)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Solunski ratnici « Stevan S. Hadžić (1868―1931)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Stevan S. Hadžić (1868―1931)  (Pročitano 2135 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« poslato: Februar 05, 2016, 01:27:59 am »

**

STEVAN S. HADŽIĆ
(Beograd, 19.02.1868 ― Beograd, 23.04.1931)

oficir ― armijski general

Otac Svetozar, pešadijski pukovnik, a majka Mileva, rođ. German, domaćica. Osnovnu školu i sedam razreda gimnazije učio u Nišu. Sa XIX klasom završio NŠ VA kao prvi u rangu. Pet godina kasnije kao državni blagodejanac završio i Nikolajevsku generalštabnu akademiju u Petrogradu (1891―1895).

Za artiljerijskog potporučnika proizveden je 10. septembra 1889. godine, za generalštabnog kapetana II klase 2. avgusta 1896, a za generalštabnog pukovnika 29. juna 1912. godine. U čin generala unapređen je 18. oktobra 1918, a za armijskog generala 21. aprila 1923. godine. Najpre je radio kao vodnik Armijskog artiljerijskog puka i nastavnik u Artiljerijskoj školi i komandir čete. Od 19. marta do 20. avgusta 1897. godine bio je v. d. načelnika Štaba Drinske divizijske oblasti u Valjevu. Naredne četiri bio je ordonans Nj.V. Kralja, a zatim šef Saobraćajnog odseka GŠ, načelnik Štaba Konjičke divizije i načelnik štaba Dunavske divizijske oblasti. Od 1902. do 1904. bio je komandant VI pešadijskog puka, pa šef Izveštajnog odseka GŠ i komandant XVIII pešadijskog puka. U periodu 1906―1910. bio je šef Generalštabnog odseka MV i načelnik Opštevojnog odeljenja Ministarstva vojnog, a sledeće dve godine bio je vojni izaslanik u Petrogradu. Pored redovnih službenih dužnosti povremeno je honorarno predavao Taktiku i Strategiju na Vojnoj akademiji.

Kao đak-dobrovoljac XIV pešadijskog puka učestvovao je u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine i posebno se istakao u borbi na Slivnici. Zbog bolesti nije učestvovao u Prvom balkanskom ratu. U II balkanskom ratu bio je komandant Drinske divizije I poziva i učestvovao u više značajnih borbi, a posebno onim na levoj obali Bregalnice kod Štipa, na Velikom i Malom Govedarniku, Pobijenom i Presteolivi. U Bregalničkoj bici njegova divizija primila je glavni udar VIII i dela VII bugarske divizije. Posle ovog rata postao je pomoćnik načelnika Generalštaba.

U Prvom svetskom ratu komanduje Šumadijskom divizijom I poziva u Cerskoj bici do 10. avgusta. Tom prilikom učestvovao je u svim bojevima na desnoj obali Save kod Šapca i u Mačvi. U avgustu 1914. srpska Vrhovna komanda postavila ga je za načelnika Štaba I srpske armije. U februaru 1916. godine VK na Krfu izdaje direktivu pukovniku Hadžiću (postavljajući ga za komandanta) za odlazak u Rusiju, radi formiranja I srpske dobrovoljačke divizije. Kao komandant do marta 1917, Hadžić je tu diviziju vodio iz pobede u pobedu. Marta 1917, po završenim operacijama u Dobrudži, imenovan je za vojnog izaslanika u Rumuniji, gde je ostao sve do 1919. godine.

Posle Prvog svetskog, 30. marta 1919. izabran je ministra vojske i mornarice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i na toj dužnosti ostao do 19. februara 1920. godine. Potom je komandant II i IV armijske oblasti, pa prvi ađutant Nj.V. Kralja i u još dva mandata ministar Vojske i mornarice. Treći put ostao je ministar sve do svoje smrti. Predano i savesno je obavljao sve poverene dužnosti. Napisao je i objavio više stručnih članaka i knjigu Primena taktike u istorijskim primerima.

U braku sa Jelisavetom imao je sina Vojislava koji je mlad umro i kći Olgu.

Za zasluge u ratnoj i borbenoj izgradnji vojske odlikovan je velikim brojem domaćih odlikovanja, među kojima su: Orden belog orla sa mačevima I stepena, Orden Svetog Save I stepena, dva ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima IV i III stepena itd. Od stranih odlikovanja imao je: Georgijevski krst Sv. Vladimira III reda, Svetog Stanislava II reda dobijene od ruskih vlasti. Od rumunske vlade dobio je Orden Mihaila Viteza III reda, rumunsku zvezdu sa mačevima I reda, rumunsku krunu I reda i rumunski ratni krst. Pored njih imao je francusku Legiju časti III reda, francuski Ratni krst s palmom, grčki Orden Svetog Stanislava I stepena i Svetog Đorđa III reda, i po neko englesko, italijansko, češko, poljsko i američko odličje.

IZVORI I LITERATURA; AVII, Fond DPP, K―501/75; NE, Zagreb, 1928, 4, 783; Ko je ko, Zagreb, 1928, 45; IV jubilarni svezak Almanaha Kraljevine Jugoslavije 1929―1931, Zagreb, 1932, 148; M. Šantić: Vitezi slobode, Beograd 1938, 594; 414 VE, Beograd, 1972, 3, 381; VL, Beograd, 1981, 875; EJ, Zagreb, 1986, 4, 658; T. S. Vlahović: Vitezovi Karađorđeve zvezde, Aranđelovac 1990, 325 i 445; M. Bjelajac: Vojska Kraljevine SHS/Jugoslavije 1922―1935, Beograd, 1994; M. Stanivuković: Likovi iz prvih redova ― komandanti i načelnici štabova Prve armije, Beograd 1995; M. Bjelajac i P. Trifunović: Između vojske i politike. Biografija generala Dušana Trifunovića 1880―1942, Beograd 1997. i M. Bjelajac: Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije 1918―1941, Beograd 2004.

Milorad Radojčić Besmrtni ratnici valjevskog kraja u ratovima 1912—1918 Vitezovi Karađorđeve zvezde
Izdavač: Međuopštinski istorijski arhiv Valjevo, Valjevo, 2014.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: