Ilija F. Radivojević (1871―1913)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Heroji i borci « Ilija F. Radivojević (1871―1913)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ilija F. Radivojević (1871―1913)  (Pročitano 1194 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« poslato: Februar 04, 2016, 11:35:04 pm »

**


ILIJA F. RADIVOJEVIĆ ― Čiča
(Brezovice, Valjevo, 23.02.1871 ― Drenk, Crni Vrh, 18.06.1913)

oficir ― pešadijski potpukovnik

Otac Filip i majka Joka, poljoprivrednici. Osnovnu školu završio je u Ćelijama, prvi razred gimnazije u Valjevu, a sledećih pet u Šapcu. U VA stupio 15. septembra 1891. godine sa XXIV klasom. Nakon završene akademije proizveden je u čin pešadijskog potporučnika 2. avgusta 1894. godine. Počeo je raditi kao vodni oficir, a od 1897. do 1899. završio VŠ VA. Potom je bio v. d. komandira III čete IV bataljona XIV pešadijskog puka. U svojstvu državnog pitomca 1901. i 1902. godine, usavršavao se u Rusiji, proučavajući vojnu nastavu. Po povratku, 15. oktobra 1902. postavljen je klasnog starešinu u VA.

Kao pešadijski kapetan učestvovao je u zaveri 29. maja 1903. godine, kada se nakon ubistva kraljice Drage i kralja Aleksandra Obrenovića, dinastija Karađorđevića vratila na srpski presto. Potom je bio komandir čete i komandant bataljona. Kada je unapređen u čin pešadijskog majora dugo je bio komandant žandarmerije. Istovremeno je bio na čelu tajne nacionalno-revolucionarne organizacije Ujedinjenje ili smrt, u narodu poznatije kao Crna ruka. Da mu ta dužnost nije slučajno pripala svedoči i činjenica da je bio osnivač, prvi i jedini predsednik Vrhovne centralne uprave te organizacije. Sa Mihailom Ristićem i Velimirom Vemićem neposredno je učestvovao u ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage. Uz to, među oficirima zaverenicima uživao je veliki autoritet o čemu svedoči i podatak da je lično čuvao originalni Ustav i Poslovnik te organizacije, koji je ostavio svojoj supruzi, pred polazak u rat, zapečaćen u koverat, na kome je pisalo Ovo predati posle moje smrti Apisu, što je i učinila, pa je tako Apis došao u posed tih dokumenata. I posle njegove pogibije više nije popunjavano mesto predsednika Vrhovne centralne uprave te zavereničke organizacije.

Učestvovao je u oba balkanska rata pokazujući veliku hrabrost i umešnost u komandovanju. Kao komandant u III drinskog prekobrojnog puka ostvario je više uspeha u Novopazarskom Sandžaku. Pored ostalog, sa svojim bataljonom prvi je ušao u tek oslobođeni Priboj 1912. godine, posle čega je unapređen u čin pešadijskog potpukovnika.

U II balkanskom ili Srpsko-bugarskom ratu 1913. učestvuje kao komandant XIX pešadijskog puka. Na njegovom čelu neustrašivo je poleteo u najgušće redove protivnika, koga je srpski nalet zapanjio te su se dali u bekstvo. Tamo na Crnom Vrhu, odnosno Drenku, gde su Bugari davali najžešći otpor pao je smrtno ranjen. Videvši da im je poginuo komandant Šumadinci su produžili juriš i protivnika naterali u panično bekstvo. Njegovo mrtvog telo preneto je i sahranje no u Beogradu 27. VI 1913. godine.

Za zasluge u miru R. je odlikovan Medaljom za vojničke vrline i Ordenom Karađorđeve zvezde IV reda. Za doprinos u ratu dobio je oficirski Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima IV stepena, o čemu je izdat ukaz br. 14. 611, ali i još neka odlikovanja.

IZVORI I LITERTURA: AVII, Fond DPP, K ― 1462/688; i Arhiva bivše srpske vojske, br. 3, str. 47 i br. 22, str. 340; Balkanski rat u slici i reči, Beograd, 1913, 3, 47 i 22, 340; Spomenica sedamdesetpetogodišnjice Vojne akademije 1850―1925, Beograd, 1925, 251. i 651. M. Šantić: Vitezi slobode, Beograd 1938, 575; P. Marković: Velike i slavne ličnosti našega kraja, "Glas Valjeva", Valjevo, 21. marta 1941, 1; M. Ž. Živanović: Solunski proces hiljadu devetsto sedamnaeste, Beograd, 1955, 657 M. Ž. Živanović: Pukovnik Apis, Beograd, 1957, 194, 657; T. S. Vlahović: Vitezovi Karađorđeve zvezde, Aranđelovac 1990, 440; M. Radojčić: Valjevac na čelu "Crne ruke", "Napred", Valjevo, 2580, od 10. jula 1998, 10. i M. Radojčić: Radivojević Ilija, BLVK, Valjevo, 2012/2013, knj. IV, sv. XVI, 53―54.

Milorad Radojčić Besmrtni ratnici valjevskog kraja u ratovima 1912—1918 Vitezovi Karađorđeve zvezde
Izdavač: Međuopštinski istorijski arhiv Valjevo, Valjevo, 2014.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: