Delfa Ivanić (1881—1972)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Heroji i borci « Delfa Ivanić (1881—1972)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Delfa Ivanić (1881—1972)  (Pročitano 5700 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« poslato: Mart 26, 2013, 05:09:01 am »

*



DELFA IVANIĆ
(Podgorica, 06.03.1881 — Beograd, 14.08.1972)


Jedna je od osnivača "Kola srpskih sestara" (1903), humanistkinja, prva Srpkinja koja je dobila medalju "Florans Najtingejl" Međunarodnog Crvenog krsta, borkinja za bolji položaj i status žena, novinarka i spisateljica, neumorna društvena radnica. Pripadala je onoj generaciji koju su njeni savremenici, a i kasniji naučnici smatrali najidealnijom, najnesebičnijom i najpožrtvovanijom generacijom koju je srpski narod imao, pored ustaničke generacije s početka 19. veka. Ova heroina jakog karaktera, velike energije i izuzetnih moralnih osobina sama je isticala da je u svom životu najviše bila ponosna na to što su Nadežda Petrović i ona stvorile "Kolo srpskih sestara", na spasavanje srpskih ranjenika u Lješu 1912—1913. godine i na akciju slanja paketa srpskim zarobljenicima u austrougarskim i nemačkim logorima. Povodom obeležavanja 110 godina od osnivanja "Kola srpskih sestara" i 100 godina od završetka Balkanskih ratova objavljene su, najzad, i uspomene Delfe Ivanić, dragoceno svedočanstvo jednog tragičnog doba. [danas.rs]

Fotografija: Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 26, 2013, 05:12:04 am »

**

IVANIĆ DELFA


Ivanić, Delfa, spisateljka, prevodilac, humanitarna radnica (Podgorica, 6. III 1881 — Beograd, 14. VIII 1972)

Potiče iz ugledne porodice, od oca Ivana Musića, bosansko-hercegovačkog vojvode, i majke Cvije, rođ. Vukasović, iz Stoca. Kao siroče bez roditelja usvojio ju je predsednik Beogradske opštine Mihailo Bogićević. Osnovnu školu (1887—1897) i Višu žensku školu (1891—1897) završila je u Beogradu, potom studirala hemiju u Ženevi (1898—1899) i studije prekinula zbog poočimove smrti. Postavljena je za nastavnicu u Skoplju 1900, udala se 1901. za književnika Ivana Ivanića, tada srpskog vicekonzula u Skoplju, i iste godine napustila službu. Potom je živela uz supruga u Skoplju (1901—1903), Carigradu i Beogradu (1904—1905), Budimpešti (1905—1906) i ponovo u Beogradu (1906—1912). U toku Prvog svetskog rata boravila je u Solunu, Londonu (1915), potom u Francuskoj, u Nici i Parizu (1916—1917) u humanitarnoj službi Kola srpskih sestara. Iz Nice je prešla u Rim (1918), a po završetku rata boravila u Trstu i Rijeci (1919). Vratila se potom 1919. za stalno u Beograd. Govorila je francuski i služila se nemačkim. Boravila je kraće vreme u Švajcarskoj na lečenju, držala predavanja o radu ženskih humanitarnih društava u Pragu (1908, 1938), Londonu (1915), Nici i Parizu (1916—1917), Rimu (1918), na Sušaku i Bakru (1919), u Rumuniji (1922), na Hvaru (1923) i u Sarajevu (1923). Bavila se književnim i prevodilačkim radom. Prevodima s francuskog, književnim portretima zaslužnih srpskih žena, humanitarno-publicističkim radovima i feminističkim člancima sarađivala je u listovima, časopisima i povremenim publikacijama: Zora (1901), Bosanska vila (1905), Domaćica (1906, 1908), Brankovo kolo (1906), kalendar Vardar (1906—1941), kalendar Golub (1907), Ženski svet (1908, 1929), Žena (1912), Veda (Nova Gorica, 1925—1926), Ženski pokret (1920—1924). U rukopisu je ostavila Autobiografiju (Arhiv Srbije, Arhiv SANU). Bila je član redakcije Ženskog pokreta (1921) i Almanaha Jadranske straže (1925).

U balkanskim ratovima sa Ledi Pedžet osnovala je IV rezervnu bolnicu za ranjenike u Beogradu (1912), bolnicu za vojnike u Draču (1913), u Prvom svetskom ratu Srpsko potporno udruženje (1915, Serbian Relief Fund) u Londonu za smeštaj 500 srpskih đaka u Oksfordu i Birmingemu. Učestvovala je u podizanju Doma Kola srpskih sestara u Beogradu, sa internatom za studentkinje (1922). Bila je među organizatorima dobrotvorne akcije u novcu i hrani zatvorenicima u beogradskim tamnicama u toku Drugog svetskog rata i učestvovala u drugim dobrotvornim akcijama Kola srpskih sestara. Hapšena je, saslušavana i maltretirana od Nemaca (1941) i nove vlasti (1945), koji su ukinuli instituciju Kola srpskih sestara. Bila je saosnivač (1903), sekretar (1906), potpredsednica (1919—1937) i predsednica (1938—1945) Kola srpskih sestara; članica međunarodnog književnog i naučnog društva u Carigradu (1905), predsednica srpskog (1911—1914) i jugoslovenskog (1923—1925) Narodnog ženskog saveza, redovni član novinarskog odeljenja glavne uprave Internacionalnog ženskog saveza u Londonu (1911). Odlikovana je ordenom Mis Florans Najtingejl (1919), Ordenom Sv. Save II reda i Ratnom medaljom Crvenog krsta. Portret iz mladosti (1898) uradila je slikarka Vikontesa de Gozis.


DELO: O srpskom Narodnom ženskom savezu i njegovim zadacima, Beograd 1912.
LITERATURA: Spomenica Društva Crvenog Krsta 1876—1936, Beograd 1936, 130, 346, 388; Vuk Dragović, Srpska štampa između dva svetska rata, Beograd 1956, 73.


Đorđe Perić
Odabrane biografije (tom I—IV) | Matica Srpska
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Oktobar 19, 2013, 02:55:07 am »

*

DELFA IVANIĆ

Žena koja je radila za Ravnogorski pokret i ponudila komunistima svoju glavu za Dražinu

... Izbijanje novog rata zatiče je u Beogradu, u Dušanovoj, gde je imala kuću. Iste godine je izabrana za predsednicu Kola srpskih sestara i na tom položaju ostaje sve do ukidanja udruženja. Bila je među organizatorima dobrotvorne akcije u novcu i hrani zatvorenicima u beogradskim zatvorima. Odbila je pismenu ponudu nemačkih vlasti za saradnju. Nemci su zabranili rad Kola 2. septembra 1942, oduzeli predsednici celokupnu imovinu i uhapsili je. Po puštanju iz zatvora odbila je saradnju sa Milanom Nedićem, Dimitrijem Ljotićem i podržavala je oslobodilački četnički-ravnogorski pokret generala Dragoljuba Mihailovića. Kasnije je pristupila beogradskoj četničkoj organizaciji. Gestapo je drugi put zatvara 17. februara 1944, sa ostalim pripadnicima ravnogorske organizacije u Beogradu. Odvedena je u zatvor Gestapoa gde je ostala izvesno vreme. U četničkim dokumentima postoji izveštaj o njenom hapšenju. Tako je major Mirko Lalatović 22. februara preneo izveštaj beogradskih ilegalaca:

Uhapšeni su: Stranjaković i Katanić, Jovan Vitorović, apotekar, Tomašević, bivši predsednik senata, Bogdan Mihailović, inženjer, Dr Spiro Donović, hirurg, sa ženom, Vujanac, advokat, Zečević, profesor, na radu u Crvenom krstu, Knežević, direktor pošta, Dr Znjec, Kumanudi, Rajević, starešina kvarta, Boško Ilić, policijski inspektor, i pet agenata. Krulj, ministar, Bogićević, prota, Dr Josif Vučković, advokat, Inđić, Cerović i Kuzmić, novinari, Anđelinović, vlasnik štamparije "Globus", Panta Draškić, namesnik Stanković, Dr Pera Čakuljević, trgovac Veljko Petrović, Delfa Ivanić, Stana Đorđević, kao i mnogi drugi.

U Beogradu je sačekala ulazak komunističkih snaga. Uhapšena je kao neprijatelj komunizma i jedno vreme bila u zatvoru, pa je otpuštena. Ostala je po strani sve do početka skandaloznog sudskog postupka protiv generala Mihailovića. Javila se vlastima kao svedok odbrane na procesu, ali joj je zaprećeno sankcijama ako samo još jednom na tako nešto pomisli. Izašla je u javnost po izricanju smrtne presude generalu Mihailoviću. Napisala je komunističkim vlastima pismo gde je ponudila svoj život u zamenu za Dražin. To pismo doslovno glasi:

Prezidijumu narodne skupštine FNRJ-Beograd

Obraćam se cenjenom Prezidijumu FNRJ, usrdnom molbom i molim ga za pomilovanje bivšeg đenerala Draže Mihailovića.

Ja se obraćam lično, u svoje ime, ali sam uverena da za mnom i sada, kao i u toku prošlih 47 godina moga nacionalnog rada, stoje mnoge stotitne hiljada srpskih žena. Ja molim Prezidijum, da se u ovom teškom momentu pokaže i blagorodnim i dalekovidnim i da spasavanjem glave jednog protivnika, koji je, besumnje mnogo puta i pogrešio, možda, vrlo često i preko svoje volje, želja i namera, učini da se u srpskom narodu pokaže jedno bolje i plemenitije osećanje od onoga, kazniti krivca, stradalnika i pobeđenog i onda, kada smo mi pobednici.

Veći je pobednik, svakako, onaj ko zna da prašta baš onda kad je u snazi i moći, no onaj koji određeuje kaznu i pušta, da se ona izvrši, bez obzira na to, da li je kažnjenik kriv ili nevin.

Blagodarstvo i dobrota su zakoni koje nam je darivao Bog i oni su, nesumnjivo, nepogrešni. Blagorodstvo i dobrota to je svakako iznad svih prava i pisanih ljudskih zakona. A sve drugo, zakoni, paragrafi i tome slično, ljudska su rabota i oni mogu biti i pogrešni, mnogo puta i onda, kada se veruje da se kroz njih i preko njih služi opštem dobru.

Ja molim Prezidijum, da ovu moju skromnu i usrednu molbu uvaži, i da tim, svojim plemenitim postupkom umiri mnoge čestite srpske duše. Verujući da bi ovo bio jedan ne samo više no blagodaran postupak od strane Prezidijuma, poklanjanje glave jednom velikom protivniku, onda kada je on potpuno pobeđen i savladan, već da bi to neobično mirotvorno delovalo na srpski narod, ja nudim dragovoljno svoju glavu iako znam da ona više mnogo ne vredi, nudim nju i molim da budem streljana ja, umesto osuđenog Draže Mihailovića.

Unapred duboko blagodarna Prezidijumu,

U Beogradu 15. jula 1946.
Delfa Iv. Ivanić,
kći vojvode Ivana Musića, osnivač Kola srpskih sestara i negdašnja njegova predsednica. Dušanova ulica 11a, Beograd.


Ekspresno je uhapšena, zatvorena i maltretirana od komunista, jer se usudila ta založi život za "zlikovca". U zatvoru provodi duže vreme, tu je stalno provociraju komunističke studentkinje sa Voždovca, nazivajući je pogrdnim imenima. Na insistiranje viđenijih ljudi najzad je puštena na slobodu. Po izlasku nije više predsednica udruženja Kola srpskih sestara, jer je ukinuto kao udruženje velikosrpskog i buržoaskog karaktera i kao "nenapredno udruženje". Iste godine je oduzet Dom Kola u Beogradu i dodeljen Kulturno-umetničkom društvu "Ivo Lola Ribar". Morala se javljati UDB-i koja je proveravala njeno delovanje i eventualnu povezanost sa antikomunističkim grupama koje su delovale u Beogradu. Kasnije se povukla iz javnog i društvenog života. Jedno duže vreme nije živela u Beogradu. Umrla je 14. avgusta 1972. u Beogradu, gde je i sahranjena. Ova velika nacionalna radnica ostaće svakako upamćena u istoriji srpskog naroda kao žena koja je u vreme velike komunističke represije ponudila svoju za glavu prvog gerilca porobljene Evrope.


Aleksandar Dinčić, istoričar iz Niša | Ravna Gora
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Oktobar 19, 2013, 03:37:09 am »

*

JASNA MILANOVIĆ PRIREDILA "USPOMENE DELFE IVANIĆ"


Delfa Ivanić, rođena Musić 1881, a umrla 1972. godine u Beogradu, mnogima je savremenica, a da nije bilo istoričarke dr Jasne Milanović koja je otkrila njenu zaostavštinu, u kojoj su i "Uspomene", koje je priredila i sada su objavljene, za ovu srpsku heroinu se i dalje ne bi znalo. Srpska istorija se ne može pohvalitI da pamti puno žena, sa izuzetkom vladarki, ali porazno je saznanje da je prebogati život žene, poput Delfe, koja ga je stavila u službu svoga naroda, ne tražeći ništa zauzvrat, prekrio zaborav, a od njene smrti deli nas samo 40 godina. Skoro sva imena, koje pominje u "Uspomenama", imaju svoje mesto, ne samo u srpskoj i jugoslovenskoj, već i istoriji Evrope prve polovine 20. veka, pa su Delfina sećanja koja su dopunjena beleškama, govorima i drugim vrstama dokumenata prvorazredna istorijska građa. Ali, pre svega, ono što je inspirisalo Milanovićevu da se prihvati teškog, mukotrpnog nezahvalnog posla da priredi "Uspomene" sa svim pratećim naučnim aparatom (opširne fusnote uz svako ime i događaj koji se pominje u tekstu i registar ličnih imena) bila je Delfa koja je, svojim praktičnim delovanjem, više doprinela emancipaciji srpskih žena od svih deklaracija. "Prikupljajući građu za doktorsku tezu o osnivaču Radikalne stranke u Srbiji Pavlu Paji Mihajloviću stigla sam u Arhiv SANU gde sam videla zaostavštinu Delfe Ivanić i bila sam zapanjena da ništa ne znam o njoj, a bavim se 19. vekom", kazala je dr Milanović Tanjugu. "Kada sam videla u "Uspomenama" sa kime se družila, koga je sretala, šta je sve uradila, bila sam fascinirana životnom energijom te žene, a još više sam bila zapanjena da javnost danas ne zna ko je ona bila", istakla je Milanovićeva. Prema njenim rečima, nije joj žao što je tri godine, uz svoj zahtevni posao kao urednik udžbenika iz istorije u Zavodu za udžbenike i samohrana majka dve ćerke "potrošila družeći se Delfom", jer sada i šira javnost može da sazna ko je ona bila i šta je sve uradila za svoj narod. "Namerno sam pedantno prikupljala podatke za svaku od fusnota da bi šira javnost, kojoj mnoga imena i događaji o kojima Delfa priča nisu poznati, mogla dobiti pravu sliku u kom se svetu Delfa kretala, u kojim je važnim istorijskim trenucima delovala, jer tako se ona može staviti u poptpuni kontekst njene epohe", objasnila Milanovićeva, koja je autorka veoma stručnog, obimnog i prevashodno zanimljivog predgovora.

Značaj i vrednost "Uspomena Delfe Ivanić" prepoznao je direktor Instituta za savremenu istoriju prof. dr Momčilo Pavlović koji je, uz finansijskiu pomoć Minisatrstva prosvete i nauke, objavio ovu obimnu knjigu (350 strana) u okviru projekta "Konflikti i krize-saradnja i razvoj u Srbiji i regionu u 19. u 20. veku". Rad na priređivanju "Uspomena" Milanovićeva smatra i pripremom za pisanje Delfine naučne biografije, što joj je sledeći projekat. Nakon što je u Arhivu SANU našla tiposkript (mašinopis) kako se stručno naziva autograf kucan pisaćom mašinom, čiju je autentičnost potvrdila autorka svojim potpisom, Milanovićeva je našla još jedan primerak (nešto kraći i sa nekim delovima koji su izbrisani u Arhivu Srbije) Verzija koja je sada objavljena bazira se, pre svega, na primerku iz SANU, koji je upoređivala sa onim iz srpskog arhiva, za koji misli da je bio "grublja" verzija na kojoj je ugledni istoričar dr Fedor Nikić (1899—1989,) koji je nagovorio Delfu da tokom šest meseci diktira uspomene (1965), radio redakturu, izbacujući delove u kojma Delfa sa simpatijama govori o kraljevima koje je lično poznavala (Milan, Aleksandar Obrenović, a zatim sve Karađorđeviće), Nikić je napisao "Predgovor redaktora" koji je uključen u knjigu. Prema oceni Milanovićeve, retka su sećanja koja nastaju sa velikom vremenskom distancom, a koja mogu istrpeti krtički sud u tolikoj meri ako Delfina" i pouzdanost pripisuje beleškama i drugim dokumentima koje je Delfina sačuvala, način na koji je sve zapisano, kao i redakturi Nikića "Humanista, osnivač "Kola srpskih sestara", prva Srpkinja koja je dobila medalju "Florefns Najtingejl" Međunarodnog crvenog krsta (1922), neumorni borac za bolji položaj žena, novinar, pisac, društveni radnik" opisala je dr Milanović Delfu Ivanić. Umesto da stekne samo rudimentarno obrazovanje, kao najveći deo njenih vršnjakinja, Delfa je završila Višu žensku školu u Beogradu i nastavila studije hemije u Ženevi, koje je prekinula posle iznenadne smrti poočima. Zatim, kada je, radeći kao profesorka u Skoplju srela Ivana Ivanića, konzularnog službenika i udala se, nije se pretvorila u dokonu suprugu diplomate, već je do Ivanićeve smrti bila njegova najbliža saradnica, a on je imao puno razumevanja za njeno društveno angažovanje. U "Kolu", nastalom, pre svega, na njenu inicijativu, bila je uvek "motor" svih akcija od osnivanja bolnice do prikupljanja i slanja pomoći tamo gde je bila najpotrebnija, prešla je golgotu Albanije, preležala pegavi tifus od koga je Nadežda Petrović, koja ju je sledila, umrla, Delfa je samo pred Drugi svetski rat prihvatila ulogu predsednice "Kola srpskih sestara". Tokom Drugog svetskog rata, postoje pisani dokazi, odbila je saradnju sa okupatorima i Milanom Nedićem i pomagala Ravnogorski pokret, robijala na Banjici, ali pod novom vlašću se ponovo obrela u zatvoru, a kada je puštena "izbrisana" je iz kolekitvnog sećanja. Iduće godine "Kolo srpskih sestara" obeležava 110 godina i za jesen je navaljeno objavljivanje njegove istorije, ali niko ne pominje ime Delfe Ivanić.


Izvor: Tanjug | 12.08.2012. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Novembar 15, 2014, 05:00:04 am »

**

DELFA IVANIĆ


Delfa Ivanić, humanista, osnivač "Kola srpskih sestara", prva Srpkinje koja je dobila medalju "Florans Najtingejl" Međunarodnog Crvenog krsta, neumorni borac za bolji položaj žena, novinar i pisac, pripadala je onoj generaciji koju su i savremenici, a kasnije i naučnici smatrali "najidealnijom", najnesebičnijom i najpožrtvovanijom generacijom koju je srpski narod imao, pored ustaničke generacije s početka 19. veka. Ova heroina jakog karaktera, velike energije i izuzetnih moralnih osobina sama je isticala da je najviše bila ponosna na to što su Nadežda Petrović i ona stvorile "Kolo srpskih sestara", na spašavanje srpskih ranjenika u Lješu 1912—1913. godine i na akciju slanja paketa srpskim zarobljenicima u austrougarskim i nemačkim logorima. Ovim akcijama pridonela je spašavanju više hiljada života, što je bio podvig zbog kojeg je s pravom možemo nazvati srpskom heroinom.

Delfa Ivanić rođena je u Podgorici 6. marta 1881. godine. Njen otac Ivan Musić (1848—1888) bio je vojvoda, jedan od najistaknutijih vođa ustanka u Hercegovini. Rođen u selu Klobuk, kraj Ljubuškog. Musić je u Bratislavi završio Teološki fakultet, a po povratku u Hercegovinu dobija parohiju u selu Ravnom. Borben patriota, hrabar i odlučan, smatrao je da mora biti uz narod, pa po izbijanju hercegovačkog ustanka skida svešteničku odeždu. Ustaničku zakletvu je položio pred izaslanicima crnogorskog kneza i sa Bogdanom Zimonjićem diže na ustanak Šumu i Popove. Musićevu hrabrost pohvalio je i crnogorski knjaz Nikola skinuvši odlikovanje sa grudi Marka Miljanova i darujući ga Musiću. Kao proslavljeni ustanik upoznao je i oženio Cviju Vukasović iz čuvene hercegovačke porodice iz Stoca. Posle ugušenog ustanka Ivan Musić je sa suprugom živeo na Cetinju i u Podgorici gde im se rodila prva ćerka Delfa. Međutim, već krajem 1881. godine, pritisnut intrigama i nerazumevanjem, Musić je napustio Podgoricu i preselio se u Srbiju. Tada je, po pisanju nekih biografa, primio pravoslavnu veru. U Beogradu je porodica živela skromno, od plate višeg činovnika Pošte, gde je Musić počeo da radi. Živeli su u iznajmljenim stanovima i uskoro su im se rodile još dve ćerke, Danica i Vukosava, ali su obe ubrzo po rođenju preminule. Uskoro se razbolela i Delfina majka Cvija, verovatno od tuberkuloze, pa je 1886. godine i ona umrla. Kumovi su na kratko preuzeli brigu o Delfi kada joj je krajem 1888. godine i otac umro.

Nekoliko dana posle smrti oca, Delfu su usvojili Mihailo Bogićević i njegova žena Katarina, rođena Konstantinović. Mihailo Bogićević, patriota i humanista, poticao je iz ugledne porodice Ante Bogićevića, jednog od proslavljenih junaka iz Prvog srpskog ustanka. Iako su bili u bliskim srodničkim odnosima, Katarina i Mihajlo su uspeli, uz pomoć Tomanije Obrenović, da njihov brak bude priznat, a na kraju i prihvaćen. Prve lekcije iz humanosti, lične požrtvovanosti zarad zajedničkog dobra, najuzvišenijeg patriotizma, Delfa je dobila od svog "Ocike" kako je iz milošte zvala Mihajla Bogićevića. Bio je jedan od osnivača Društva Svetog Save, pokretač i inspirator podizanja Hrama Svetog Save, inicijator podizanja doma za gluvonemu decu "Stefan Dečanski". Posebnu brigu Bogićević je poklanjao Delfinom školovanju. Osnovnu školu (1887—1891) i Višu žensku školu (1891—1897) završila je u Beogradu, a potom je studirala hemiju u Ženevi (1897—1899). Studije, koje je lepo započela iznenada je prekinula zbog poočimove smrti 1899. godine. Delfa je rešila je da pobegne što dalje od svojih bolnih sećanja, pa je izabrala mesto nastavnice u Skoplju gde 1900. godine stupa na dužnost. Ubrzo je stekla širok krug poznanika i prijatelja, među kojima je bio i Ivan Ivanić, književnik, srpski vicekonzul u Skoplju i već poznati i priznat nacionalni i kulturni radnik. Kao konzularni činovnik službovao je u Budimpešti, Prištini, Solunu, Bitolju, Skoplju. Obostrane simpatije i poštovanje Ivan i Delfa su krunisali brakom 1901. godine, posle čega je Delfa napustila službu. Uz supruga, diplomatu, Delfa je često menjala mesto boravka, pa je tako živela u Skoplju, Carigradu, Budimpešti, Rijeci, Trstu, Frankfurtu na Majni. Kako u braku nisu imali dece, Delfa je preuzela brigu o Ivanovoj ćerki iz prvog braka Ivanki, koju je vodila sa sobom na putovanja, brinula o njenom školovanju i zdravlju.

Život Delfe Ivanić se, zahvaljujući njenoj ogromnoj energiji i visoko-moralnim ciljevima koje je pred sebe postavljala, nije sveo na lagodan život supruge uglednog diplomate. Boraveći sa mužem u Skoplju i Carigradu, Delfa Ivanić se detaljno upoznala sa životom i patnjama srpskog naroda koji je živeo u Osmanskom carstvu. Tokom boravka u Skoplju stekli su brojna poznanstva i među četničkim vođama. Njihova borba i želja za slobodom bile su osnovne ideje vodilje koje su Delfu i njenu prijateljicu slikarku Nadeždu Petrović, inspirisale da osnuju jedno novo žensko društvo. Povod za osnivanje "Kola srpskih sestara" je bila propast Ilindenskog ustanka i zatvaranje ljudi na Rodos, u Beaz-kulu u Solunu i Kuršumli-han u Skoplju. U Kraljevini Srbiji, u to vreme, osim Društva Svetog Save, nije postojalo ni jedno drugo patriotsko, muško, društvo. "Kolo srpskih sestara" je osnovano u malom krugu prijatelja u kući porodice Petrović, u leto 1903. godine. Ime društva su smislili Branislav Nušić i Ivan Ivanić, a zatim su napisali i Pravila. U sali kod Kolarca 15/28. avgusta 1903. godine, održan je do tada najveći ženski miting u kome je učestvovalo preko tri hiljade žena, a koji je govorom otvorila Nadežda Petrović. Pročitana su pravila, izabrana je uprava, za predsednicu je izabrana Savka Subotić, a Nadežda za sekretara. Članice društva su odmah pristupile prikupljanja pomoći i već u zimu, krajem 1903. godine, pošle su Nadežda Petrović i Milica Dobri, potpredsednica Kola, u Staru Srbiju i Makedoniju. Obišle su Kozjak planinu i zbegove koji su se tamo sklonili i odnele im pomoć. Velika propagandna akcija Kola započeta je 1905. godine, kada je posle nekoliko sastanaka u kući Ivanića odlučeno da se pokrene godišnji kalendar. Ivan Ivanić je predložio da se zove Vardar. Kalendar je širen kako po Srbiji, tako i po drugim krajevima iako je zvanično bio zabranjen na teritoriji Osmanskog carstva i Habzburške monarhije. Delfa Ivanić je vredno sarađivala, pisala i uređivala ovo glasilo. Pored akcija na humanitarnom planu "Kolo srpskih sestara" je radilo i na prosvećivanju ženskog sveta, njihovom obrazovanju i organizovanju u borbi za prava žena. Od 1911. godine, kada je Delfa postala potpredsednica "Ženskog saveza", borila se zajedno za predsednicom saveza Katarinom Milovuk za ravnopravni tretman i položaj žena u profesijama koje obavljaju, za izjednačavanje njihovih plata sa platama muškaraca. Delfa Ivanić je uspela da sa "Kolom srpskih sestara" olakša položaj zaposlenih radnica otvaranjem dečijeg obdaništa 21. maja 1912. pod imenom "Čuvalište Svete Jelene" u Resavskoj ulici br. 70, u kome je bilo za devedesetoro dece.

Jedna od najvrednijih tekovina koju su članice Kola preuzele od svojih prethodnica je svest o potrebi da se obučavaju za bolničarke. Još 1906. godine na inicijativu tadašnje predsednice Ljubice Luković, supruge generala Stevana Lukovića, i potpredsednice Stanislave Sondermajer, supruge načelnika vojnog saniteta Romana Sondermajera, Društvo je organizovalo tromesečni kurs za bolničarke na Hirurškom odeljenju kod dr Vojislava Subotića, sina Savke Subotić. Prvi kurs je završilo trideset polaznica zajedno sa predsednicom i potpredsednicom Društva. Ovi kursevi su održavani sve do početka Balkanskih ratova. Delfa Ivanić je bila inicijator formiranja bolnice "Kola srpskih sestara" tokom Balkanskih ratova, a u kojoj je i radila kao bolničarka. Uspela je da sa predsednicom Ljubicom Luković dobije i podršku Crvenog krsta i vojnog saniteta, pa je prvobitni broj od 50 kreveta povećan i bolnica je imala mesta za 140 ranjenika i bolesnik. Društvo je za svoju bolnicu dobilo dva paviljona Osnovne škole "Car Uroš" na Vračaru. Prvi ranjenici su stigli iz Kumanova 26. oktobra 1912. godine, a bolnica je radila deset meseci, do 26. avgusta 1913. godine, do kada je u njoj zbrinuto 964 vojnika i oficira. Delfa se bavila i praktičnim zadacima nabavke opreme, prikupljanjem hrane, najtežim fizičkim poslovima u bolnicama.

Težak rad ostavio je posledice i na Delfu Ivanić, koja se uskoro razbolela. Vesti o njenoj bolesti stigle su do njenog supruga Ivana Ivanića, koji je u to vreme postavljen za načelnika novoformiranog sreza u Lješu. Njegova namera je bila da je pozove da mu se pridruži, a zatim da je ostavi u Abaciji kako bi se oporavila. Međutim, Delfina tvrdoglavost je i ovog puta pobedila i ona je stigla u Lješ decembra 1912. i tamo zatekla veliki broj ranjenika koji nisu bili zbrinuti. Odmah je krenula u akciju i uskoro je stigla velika novčana i materijalna pomoć. Vladimir Taušanović, otac Venijamin, doneo je neophodnu materijalu pomoć, ćebad, hranu, rublje, lekove, a u njegovoj pratnji je bila i norveška misija koju su sačinjavala dva lekara i pet sestara. Rusko poslanstvo u Beogradu je poslalo u Drač 14 sanduka pomoći, a uskoro je stigla i ruska lekarska misija donoseći i 10.000 dinara pomoći. Iz Londona je stigla pomoć koju je uputila ledi Pedžet. Posle Božića Ivan je postavljen za načelnika okruga u Draču, pa su se odmah tamo i preselili. U zgradi nekadašnje italijanske škole Delfa Ivanić je organizovala bolnicu za sedamdeset najtežih ranjenika. Ogroman napor i nesebična požrtvovanost iscrpeli su i Delfu koja se u Draču zarazila tifusom. U martu 1913. Ivan je dobio odsustvo i sa Delfom otišao na Krf. Na Krfu je jedna uspela da prebrodi opaku bolest, ali je po izbijanju Drugog balkanskog rata prekinula lečenje i vratila se u Beograd, gde je odmah počela da radi u Savamalskoj bolnici koju je osnovala ledi Pedžet. Ova bolnica je zbog blizine železničke stanice pretvorena u trijažnu bolnicu, pa je rad u njoj bio vrlo naporan. Uskoro se Delfa ponovo razbolela, ovog puta je dobila zapaljenje creva.

Okončanje balkanskih ratova značilo je i kratki predah za Delfu i Ivana Ivanića. Vest o početku Prvog svetskog rata zatekla ih je u Bad-Halu, u Austriji, gde su pokušali da se oporave od bolesti koje su ih sustizale jedna za drugom. Po objavi rata 28. jula odmah su krenuli za Srbiju i preko Italije i Soluna stigli do Skoplja gde se Ivan teško razboleo. Delfa Ivanić se u Skoplju osećala kao kod kuće, ali je tamo početkom novembra 1914. godine već bilo preko 100.000 izbeglica i život je bio vrlo težak. Vest da u Skoplje dolazi ledi Pedžet sa 54 člana engleske medicinske misije, na čelu sa profesorom Morisonom i pet lekara, dopremajući i dvadeset vagona materijalne pomoći, Delfa je sa radošću primila jer su se njih dve od ranije poznavale i sarađivale. Kada je engleskoj misiji dodeljena zgrada za bolnicu, Delfa je svakodnevno obavljala razne poslove u njihovo ime, održavajući vezu između misije i vojne komande. Engleska bolnica je bila odlično snabdevene svim lekovima, pa su uskoro počeli da leče i najteže bolesnike, tifusare. Lečeći ih razbolela se i sama ledi Pedžet. Kada se malo oporavila ledi Pedžet je otišla u Englesku na dalje lečenje. Ispratilo ju je celo Skoplje, a na polasku joj je uručen orden Svetog Save. Tifus je tih dana odneo još nekoliko života, od ove opake bolesti preminule su i predsednica Kola srpskih sestara Ljubica Luković, Kasija Miletić i Nadežda Petrović. Iako su Ivan i Delfa Ivanić imali vizirane pasoše za Solun, ostali su u Skoplju do poslednjeg trenutka, a zatim sa Jašom Prodanovićem i njegovom ženom krenuli u Prištinu. Odtale su preko Peći, Čakora, Trešnjevika stigli u Podgoricu, a zatim preko Skadra do Lješa i Medove. Put je trajao 32 dana, a tokom njega su opljačkani i ostali bez ličnih stvari. Preko Brindizija i Barija stigli su u Rim, gde je Delfa odmah nastavila svoj rad. Sastala se sa ledi Keri, suprugom engleskog ministra, koja je u Rimu boravila kao predstavnik "Srpskog potpornog fonda". Zahvaljujući Delfinoj upornosti oko 600 srpskih omladinaca je primljeno u internate u Birmingemu i Oksfordu.

Posle kratkotrajnog boravka u Rimu, Delfa se sa Ivanom uputila u Nicu, gde se priključila ženskom udruženju koje je osnovano pod imenom "Komitet srpskih žena u Nici". Glavni zadatak ovog udruženja je bio da pomaže i zbrinjava siromašne srpske izbeglice koje nisu imale sredstava za život. Krajem 1916. godine Delfu Ivanić je njena prijateljica Persa, supruga Jaše Prodanovića, obavestila o strašnom položaju zarobljenih srpskih vojnika u nemačkim i austrougarskim logorima. Drugim zarobljenicima su njihove države slale pomoć, pakete hrane i rublja, dok Srbima vlada koja se nalazila u izbeglištvu nije mogla da pomogne svojim vojnicima. Delfa je sa Stankom Lozanić odmah otputovala u Pariz gde su boravile od druge polovine septembra do početka novembra 1916. godine. Uz pomoć srpskog poslanika dr Milenka Vesnića i dr Milića Radovanovića, delegata za staranje o izbeglicama, uspele su da zainteresuju francusku javnost za svoju akciju. Obratile su se francuskim intelektualcima okupljenim oko časopisa "La Patri Serb" u kome je radilo puno odanih prijatelja srpskog naroda kao Viktor Berar, Emil Oman, Stefan Pišon i mnogi drugi. Uspele su da od francuske države dobiju odobrenje za slanje paketa, a prikupile su i materijalnu pomoć u iznosu od 10.000 franaka. Po povratku u Nicu Delfa Ivanić je započela veliku akciju, pa su organizovale prve isporuke paketa i od prvobitnih 50 stigle do čak 1000 poslatih paketa dnevno.

Svoj humanitarni rad je Delfa Ivanić je nastavila i posle završetka rata organizovanjem i opremanjem doma za ratnu siročad koji su u Čačku osnovali Amerikanci. Već od decembra 1918. godine članice "Kola srpskih sestara" dele pomoć interniranim porodicama, a 6. marta 1919. godine su otvorile Invalidski dom u Deligradskoj ulici, u zgradi koju je Kolo o svom trošku popravilo. U njemu je uskoro otvorena Zanatska škola kako bi invalidi izučili obućarski, krojački ili abadžijski zanat. Ovaj dom je radio sve do kraja oktobra 1921. godine. Delfa Ivanić je uvek bila prva u redu kada su dužnosti i obaveze bile u pitanju, a nikada kada su bile u pitanju počasti. Počast su joj odali prvo stranci, dodeljujući joj medalju "Florans Najtingejl" 1919, a zatim je ponela i Ratnu medalju Crvenog krsta i ordena Svetog Save (trećeg stepena).

Kolo srpskih sestara je obnovilo rad 1919. u Beogradu, a za predsednicu je izabrana Mirka Grujić. Program Kola u novoj državi izložila je Delfa Ivanić na skupu održanom 24. septembra 1919. godine. U govoru pod naslovom "Reč jugoslovenskim sestrama" najavila je buduće aktivnosti na širenju ideje zbližavanja jugoslovenskih naroda, pomaganju nevoljnika, ali i daljem prosvećivanju ženskog dela stanovništva. Na kongresu 1919. godine u Beogradu i a skupštini održanoj u Zagrebu 1920. godine oformljen je Narodni ženski savez Kraljevine SHS, kasnije Jugoslovenski ženski savez. Delfa Ivanić je kao delegat ovog saveza učestvovala na Međunarodnom kongresu žena u Hagu 1922. godine, a naredne godine je izabrana za predsednicu Narodnog ženskog saveza. Savez je održavao i veze sa sličnim dobrotvornim pacifističkim ženskim udruženjima u Čehoslovačkoj, Poljsko, Grčkoj i Rumuniji, a potom je osnova Mala ženska antanta, čiji je ključni cilj bio borba za mir. Naročitu umešnost, istrajnost i ljubav Delfa Ivanić je pokazala prilikom izgradnje velelepnog Doma "Kola srpskih sestara". Odabrana je zgrada u Resavskoj ulici br. 11 (tada Frankopanskoj) koja je pripadala generalu Atanackoviću. Zahvaljujući velikoj pomoći Mabel Grujić i prilozima članica Kola, prikupljen je potreban novac za kupovinu ove zgrade. Planirale su da na placu izgrade još dve zgrade, kako bi renoviranu uličnu zgradu mogle da izdaju i tim novcem otplaćuju kredit koji su dobile od Narodne banke. U zgradama u unutrašnjem delu placa kasnije je smeštena celokupna administracija društva, internat i mali univerzitet za učenice, đačko književno društvo "Vardar". Zgrade su završene do oktobra 1923. godine kada je dom osvećen na velikoj svečanosti kojoj su prisustvovali kralj Aleksandar, patrijarh Dimitrije, diplomate, kao i mnogobrojni ugledni građani Beograda. Delfa Ivanić je pored svog humanitarnog rada redovno sarađivala, pisala i prevodila za mnoge časopise i novine. Prevodila je sa francuskog, pisala književne portrete zaslužnih srpskih žena, humanitarno-publicističke radove i feminističke članke. Bila je član redakcije Ženskog pokreta (1921) i Almanaha Jadranske straže (1925). Napisala je preko trideset članaka i održala veliki broj govora širom Kraljevine Srbije i potom Kraljevine Jugoslavije. Mada je po povratku u Beograd 1934. godine mislila da će se konačno skrasiti u svom gradu, ubrzo je ostala bez svog najvećeg oslonca. Njen suprug Ivan Ivanić je preminuo 1935. godine. Nakon smrti Mirke Grujić 1940. godine, Delfa Ivanić je postala predsednica tog društva.

Po izbijanju Drugog svetskog rata Delfa Ivanić je nastavila sa svojim humanitarnim radom i bila je među organizatorima dobrotvorne akcije prikupljanja pomoći u novcu i hrani za ljude zatočene u beogradskim zatvorima i logorima. Kada je odbila ponudu nemačkih vlasti za saradnju, zabranili su rad "Kola srpskih sestara" 2. septembra 1942. i oduzeli celokupnu imovinu društva, a nju uhapsili. Po puštanju iz zatvora odbila je saradnju sa Milanom Nedićem i Dimitrijem Ljotićem, ali je podržavala ravnogorski pokret generala Dragoljuba Mihailovića. Gestapo je drugi put zatvara 17. februara 1944, sa ostalim pripadnicima Beogradske ravnogorske organizacije. U Beogradu je sačekala ulazak komunističkih snaga. Opet je uhapšena, ovog puta kao neprijatelj komunizma i jedno vreme je provela ponovo u zatvoru. Na insistiranje viđenijih ljudi, pre svih Jaše Prodanovića, najzad je puštena na slobodu. Po izlasku nije više bila predsednica "Kola srpskih sestara", jer je društvu zabranjen rad zbog "velikosrpskog i buržoaskog karaktera". Iste godine im je oduzet i Dom i dodeljen Kulturno-umetničkom društvu "Ivo Lola Ribar". Delfa Ivanić se posle ovih događaja držala po strani sve do početka sudskog postupka protiv generala Mihailovića. Javila se komunističkim vlastima kao svedok odbrane na procesu, ali joj je zaprećeno sankcijama ako to učini. Po izricanju smrtne presude generalu Mihailoviću, napisala je pismo Prezidijumu narodne skupštine FNRJ u kojem je ponudila svoj život u zamenu za njegov. Odmah je uhapšena i ponovo zatvorena. Posle ovih događaja Delfa Ivanić se povukla iz javnog života. I pored svih poniženja, na inicijativu profesora Fedora Nikića počela je da diktira svoje uspomene 1966. godine. Rad na uspomenama trajao je skoro šest meseci, često prekidan zbog Delfinog zdravstvenog stanja. Zahvaljujući ovom trudu profesora Nikića, sačuvano je jedno dragoceno delo koje govori ne samo o životu Delfe Ivanić, već i o društvu Kola srpskih sestara čija arhiva nije sačuvana jer je u dva navrata spaljena. Prvo ju je spalila Ljubica Luković 1914. godine, a zatim i sama Delfa Ivanić 1942. godine kako ne bi pala u ruke okupatoru. Ova znamenita srpska heroina, nepravedno zaboravljena, zbog samo jednog "greha", umrla je 14. avgusta 1972. u Beogradu, gde je i sahranjena na Novom groblju. Uspomene Delfe Ivanić najzad je objavio Institut za savremenu istoriju 2012. godine.


Jasna Milanović

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 39 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin | Negotin, 2014
uz odobrenje glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: