Vasilije Đ. Krestić (1932)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vasilije Đ. Krestić (1932)  (Pročitano 9414 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Mart 26, 2011, 07:47:48 pm »

*

VASILIJE Đ. KRESTIĆ
istoričar, akademik, član SANU (Đala, 20.07.1932)

Akademik Vasilije Krestić, istoričar, redovni je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i šef Katedre za istoriju naroda Jugoslavije u novom veku. Godinama proučava odnose Srba i Hrvata i položaj Srba u Habsburškoj monarhiji, o čemu je objavio niz studija: "Istoriju srpske štampe u Ugarskoj", izuzetno čitanu "Srpsko-hrvatski odnosi i jugoslovenska ideja" a nedavno je objavljena "Istorija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji od 1848. do 1914. godine" koja je i nagrađena na upravo završenom Sajmu knjiga.

Deo teksta preuzet sa: arhiv.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 26, 2011, 07:51:08 pm »

*
VASILIJE Đ. KRESTIĆ


DUHOVNI PROBLEMI SRPSKOG NARODA
O UZROCIMA NAŠIH RAZDORA


Duhovno jedinstvo danas je jedno od najznačajnijih pitanja srpskog naroda. Da ne bi bilo zabune, ističem da pod duhovnim jedinstvom podrazumevam svest o istoj nacionalnoj, verskoj, kulturnoj i civilizacijskoj pripadnosti, svest o istim težnjama, ciljevima i interesima, bez obzira na geografske prostore na kojima Srbi žive i ideološku i partijsko-političku pripadnost.
 
Svaki iole objektivniji i obrazovaniji posmatrač nacionalno-političkih kretanja i zbivanja među Srbima u nekoliko proteklih decenija, moraće doći do zaključaka koji neće biti prožeti optimizmom. U mnogim oblastima života, i na razne načine, među Srbima su ispoljene razlike koje valja uočiti, o kojima treba dobro razmisliti i pronaći načine i sredstva kojima bi se razlike, razmimoilaženja zaustavila, a svest o jedinstvu ojačala.
 
Da bi se mogao pronaći lek kojim će bolest biti zaustavljena i izlečena, moraju se razotkriti činioci koji su je izazvali. U najkraćim potezima pokušaću da ukažem na neke od tih činilaca, bez pretenzija da budem sveobuhvatan, da kažem sve što se o tome može i mora reći. Uveren sam da je trenutak tako ozbiljan da se o problemu duhovnog jedinstva mora govoriti bez uvijanja, emocija, strasti i licemerstva, otvoreno i objektivno, sa željom da se sagleda istina kako bi se ispravilo i dovelo u red ono što se da ispraviti. Na istinama moramo uobličavati mentalitet našeg naroda, jer se taj toliko ozbiljan i odgovoran posao ne može prepustiti bolesno ambicioznim, slavohlepnim i sebičnim političarima i njima sličnim intelektualcima.
 
Ispitivanjem uzroka koji su uticali i koji utiču na razbijanje duhovnog jedinstva srpskog naroda mogu se uočiti činioci koji su neodvojivi deo našeg nacionalnog bića i mentaliteta. Ti činioci su tokom istorije u nas usađeni pa su postali deo naše prirode i našeg načina življenja. Uz to, postoje činioci koji utiču na naše duhovno jedinstvo ali deluju spolja, mimo nas, naše volje i želje, čak i protiv naše volje.
 
Dezintegracioni čnnioci, koji su u nama, čine deo naše prirode i utiču na naše ponašanje, nastali su kao rezultat specifičnog istorijskog razvoja. Jedna od tih specifičnosti je prekid našeg duhovnog kontinuiteta. Posle propasti srpskih srednjovekovnih država Srbi su se rasuli na širokom i međusobno udaljenom geografskom prostoru. Oni su dospeli pod tursku, austrijsku i mletačku vlast, gde su živeli odvojeno u raznolikim ali neprijateljskim, međusobno suprotstavljennm, verskim, civilizacijskim i kulturnim sredinama. Stotine godina življenja pod tuđinskom vlašću Turske, Austrije i Mletačke nije moglo ostati bez posledica na izgrađivanje mentaliteta, karaktera i svesti o duhovnom jedinstvu našeg naroda. Ako se i danas susrećemo s razlikama u ponašanju, postupcima, pogledima, težnjama i ciljevima, moramo biti svesni činjenice da je reč o istorijski uslovljennm pojavama, koje će nestajati tokom vremena, drugačijim državno-pravnim okvirima, administrativno-političkim sistemima, podizanjem nivoa nacionalne svesti, znanja i obrazovanja.
 
Druga vrlo važna specifičnost našeg istorijskog razvoja, koja je uticala i još uvek utiče na naše duhovno jedinstvo jeste nepostojanje društvenog kontinuiteta. Srbi spadaju u red onih malobrojnih nacija Evrope koje nisu imale uslova da do kraja ižive feudalni sistem, da prođu faze njegovog razvoja i očuvaju društveni kontinuitet. Mi smo nacija bez društvenog kontinuiteta, a posledice diskontinuiteta nisu male.
 
Prodorom Turaka i propašću srpskih srednjovekovnih država Srbi su brzo i u potpunosti izgubili onovremenu društvenu elitu — velikaše, nosioce vlasti, moći, bogatstva, znanja i ugleda. Obezglavljen još u srednjem veku, srpski narod do danas nije uspeo da se oporavi, da uspostavi ravnotežu u sopstvenom društvu i da stekne istinsku elitu.
 
Umesto domaće — srpske — feudalne aristokratije, koja bi svojim ugledom, imanjima i bogatstvom, pa i znanjem, mogla da uliva poštovanje, da utiče na nagrađivanje u feudalnom društvu karakterističnnh odnosa nadređenih i podređenih, da bude regulator vrednosnih kriterija, Srbi su za vlastodršce imali Turke, koji ne samo da im nisu imponovali nego su s njima bili u višestrukom i neprestanom sukobu, ili su se nalazili ne u kmetskoj već u rajetinskoj potčinjenosti.
 
Zbog svega rečenog nije slučajno što je nas Srbe snašla i što nas snalazi, (kakoje zapazio Slobodan Drašković) ''Jedna od najgorih nevolja koja može snaći jedan narod a to je da nema vođstva, nema odgovornih, nema čelnih (...), nema jednog čoveka ili nekoliko ljudi koji bi Srbe predstavljali (...)".
 
Baš zato što dugo nismo imali, što i danas nemamo, društvenu elitu čija bi se reč slušala, nemamo jedinstvena nacionalna merila kakva postoje kod zapadnoevropskih naroda. Baš zato smo jednim delom Srbi, drugim Jugosloveni, trećim Crnogorci, četvrtim Muslimani, petim Makedonci, potom smo internacionalisti i kosmpoliti, četnici i partizani, komunisti i antikomunnsti, republikanci i monarhisti, autonomaši i antiautonomaši, teisti i ateisti i tako redom, u nedogled.
 
Imajući u vidu ovakvo stanje među Srbima, već je uočeno da kod nas ''svako ima svoju posebnu filozofiju, sopstvena merila, svoje posebne račune''. Drugim rečima, naša merila najmanje su srpska, jer kod nas ''niko nikog ne sluša, niko ne određuje, niko ne naređuje, niko ne izvršava''.
 
Takvi kakvi smo, nejedinstveni, razbijeni i međusobno zavađeni, mi nikome ne možemo biti i nismo uzor na koji se valja ugledati. Zbog toga i nemamo privlačne snage, ali ni otpornosti. Zato smo lakše asimilovani no što smo bili u stanju da druge asimilujemo. Na taj način smo lakše, brže i u većem broju postajali Hrvati, Albanci, muslimani no što su oni postajali Srbi. Zbog toga i spadamo u grupu naroda, kao što su, na primer, Jevreji i Jermeni koji su podložni masovnom uništavanju. Navikli da se borimo i ginemo za slobodu, mi nismo naučili da cenimo život onako kako ga cene drugi, kulturniji i civilizovaniji narodi. A kad sopstvene živote ne cenimo ni sami, zašto bi naše živote cenili oni koji nam ne žele dobro, kojima smetamo samom činjenicom što postojimo i što nastanjujemo one geografske prostore s kojih nas zbog etničke i verske čistote žele proterati?
 
Kad govorimo o teškim posledicama društvenog diskontinuiteta po duhovno jedinstvo našeg naroda, potrebno je ukazati na prekid društvenog razvoja do kojeg je došlo napadom Hitlerove Nemačke na Jugoslaviju i pobedom komunizma. Tim događajima i srpsko građansko društvo, poput feudalnog, sasečeno je u trenutku kad je trebalo da doživi pun uzlet. Nasilno presecanje građanskog kapitalističkog razvoja društva i surov obračun s tim društvom, posebno s njegovim vodećim slojem naneli su srpskom narodu teške udarce od kojih će se, po svemu sudeći, morati oporavljati tokom nekoliko generacija.
 
Tvorci novog tzv. besklasnog društva, nisu se zadovoljili samo fizičkim istrebljivanjem vodećeg građanskog sloja. Revolucionarno-klasnom brutalnošću oni su nametnuli potpuno nova merila ponašanja, morala, vrednosti, trudeći se da u svemu raskinu vezu s onim što je prethodilo i stvore čoveka novog kova, koji po shvatanjima neće ličiti na klasno žigosanog građanina ili bogatijeg uglednog seljaka proglašenog za kulaka. Potpun raskid sa starim vrednostima — građenim na istoriji, kulturi, religiji, tradiciji i stoletnom životnom iskustvu pokidao je sve dotad postojeće integrativne spone srpskog naroda i doveo do njegovog duhovnog rasula. U velikoj meri izgubili smo nacionalni identitet. Izgubili smo i onu slabašnu društvenu elitu koja bi, možda, bila sposobna da preuzme kormilo naroda i države. Izgubili smo patriotska osećanja. Postali smo povodljivi, snishodljivi i potkupljivi. Stekli smo inteligenciju koja nikada nije bila brojnija a manje kreativna, koja se znatnim delom otuđila od naroda dajući mu malo, a želeći da mu uzme sve. Duhovno razbijeni, mi danas ne znamo šta hoćemo i šta možemo. Kao posle svakog nevremena, nama je na površinu izbio talog koji zagušuje tok matice.
 
JUGOSLOVENSTVO KAO DEZINTEGRACIONI ČINILAC

Pred našim očima događa se nova seča srpske društvene elite. Zbog okolnosti u kojima se našla zemlja, na stotine hiljada najškolovanijih i najkreativnijih stanovnika napustilo je domovnnu za sva vremena, ili na duže rokove. Kako je sasecanje našeg društva periodično, teško je oteti se uverenju da ti ritmovi nisu uslovljeni i geopolitičkim položajem.
 
Da bismo se oslobodili taloga, da bismo znali koji su naši putevi i ciljevi, da ne bismo ponavljali greške koje su nas skupo stajale, kao kolektiv moramo biti svesni najbitnijih istorijskih činjenica koje su nas učinile ovakvima kakvi jesmo. Moramo sebe dobro upoznati sa svim vrlinama, o kojima ovde namerno neću ništa reći ali i s brojnnm manama.
 
Jugoslovenska ideja, jugoslovenska politika i Jugoslavija kao država, kako prva tako i druga, razorno su delovale na duhovno jedinstvo srpskog naroda. Srbi su prihvatili jugoslovensku ideju i zalagali se za politiku zasnovanu na toj ideji, uvereni da je to najbolji i najbezbedniji put ne samo za njih već i za ostale jugoslovenske narode, na osnovu koje mogu izgraditi državu u kojoj će živeti zajedno. Zbog takvih namera Srbi su se lako odricali svoje nacionalne posebnosti, uvereni da će slično njima činiti i ostali partneri u jugoslovenskoj državnoj zajednici. Obavljena ispitivanja pokazuju da su Srbi, u svim krajevima bivše Jugoslavije, najviše, najbrže i u najvećem broju postali Jugosloveni, da ostali jugoslovenski partneri ni približno Srbima nisu bili spremni da se odreknu svoje nacionalne posebnosti za ljubav jugoslovenskog imena, jugoslovenske ideje i Jugoslavije.
 
Jugoslovenska ideja i politika, i Jugoslavija kao država, tako su postale podesan instrument za rasrbljavanje, lako otpadanje od srpskog korena i stabla, ali i brzo utapanje u neko drugo nacionalno tkivo, posebno hrvatsko i muslimansko.
 
Pored toga što je jugoslovenstvo biološki iscrpljivalo i slabilo Srpstvo, ono je na našu naciju delovalo kao moćan dezintegracioni činilac. Za mnoge Srbe, pristalice jugoslovenskog opredeljenja, ideja jugoslovenstva bila je primarna. Srpska misao za njih ne samo da je bila kao nevažna odbacivana, već je i demonizovana kao opasna, neprijateljska, ona koja preti i ugrožava. Tako je jugoslovenstvo samo po sebi za Srbe postalo razorno, jer su se oni, takvi kakvi su, isključivi i borbeni, u opredeljenjima za i protiv njega, međusobno pocepali i sukobili.
 
OPASNOSTI MONDIJALIZMA

Znatan doprinos duhovnom razbijanju srpskog naroda dao je komunistički internacionalizam. Poput jugoslovenske ideje, i ideja internacionalizma privukla je znatan deo Srba na svim prostorima bivše Jugoslavije. Stoga što je srpska nacija od Kominterne i Komunističke partije Jugoslavije bila proglašena za ''ugnjetačku'' i ''hegemonističku'', srpski komunisti su, za razliku od ostalih komunista, koji su prpadali tzv. '''ugnjetenim nacijama'', najlakše, najbrže i najbezbolnije prihvatali ideju nnternacionalizma. To nisu činili samo zbog istinske nacionalne širine, već u prvom redu zato što su želeli da iskažu svoju partijsko-političku pravovernost, što su osećali potrebu da se od nje, kao pripadnici žigosane nacije, distanciraju i pobegnu. Bežanjem od sopstvenih korena i stupanjem pod barjak internacionalizma, srpski komunisti su hteli da skinu sa sebe ''ljagu'' koju nisu stekli nekim svojim činjenjem ili nečinjenjem ili nekom svojom krivicom, već rođenjem. U svakom slučaju, komunistički internacionalizam u srpskoj sredini širio se poput zaraze. On je postao deo jedne snažne i opsenjujuće ideologije, a potom i vladajućeg sistema. Postalo je ne samo pomodno već i poželjno odreći se sopstvene nacije i proglasiti se internacionalistom. Zavisno od stava prema ideji internacionalizma u dobroj meri bila je i ocena o tome da li je neko ''napredan'' ili ''nazadan''. ''Naprednima'' je bila obezbeđena karijera pa je tako i svojevrsnom korupcijom jačala ideja internacionalizma u srpskoj sredini na račun Srpstva koje je slabilo. Prividno niža svest, nacionalna, zamenjena je jednom prividno višom svešću, internacionalnom. Nacionalni ideal je poništen jednim internacionalnim idealom.
 
Tokom 19. i početkom 20. veka ulagali su višestruke napore svi odgovorni činioci države i društva da se prevaziđu, smanje i nestanu istorijski stečene razlike među Srbima rasejanim po širokom području Balkana da se oni što više međusobno približe i duhovno postanu jedinstveni. U ratnom periodu (1941—1945), a naročito u posleratnom, do danas procesi su išli, i još uvek idu, u obrnutom smeru. Činjeno je sve da se srpski narod duhovno razbije i razjedini, da se biološka veza obezvredi, a njoj nasuprot ojača veza po klasnoj, ideološkoj i partijskoj pripadnosti. Već sam rekao da su kao droga delovali razorno na duhovno jedinstvo Srba komunistički internacionalizam i od države i vladajuće partije forsirani jugoslavizam. Tih opijuma nismo se još oslobodili a već nam je stigla nova droga oličena u mondijalizmu. Kao što je komunistički internacionalizam proglašavan za progresivnu i elitnu misao — tako se danas mondijalističke ideje predstavljaju kao ideje budućnosti najnaprednijeg i najcivilizovanijeg dela čovečanstva. Te ideje, pogubne za duhovno jedinstvo Srba, imaju moćnu moralnu i materijalnu podršku inostranstva, a slabu otpornu moć unutar naše države, tim slabiju što se pristalice ideja komunističkog internacionalizma i jugoslavizma u mnogo čemu podudaraju sa mondijalistima u ignoraciji, nebrizi, pa čak i u odioznosti prema srpskoj naciji.
 
Donedavni predsednik francuske vlade, Eduar Baladir, u svojoj knjnzi ''Mode i ubeđenja,'' kritički se osvrnuo na mondijalizam u srcu Evrope. O tome je, između ostalog, napisao: ''Sa ljudskog stanovišta, a to će reći sa stanovišta vekova koji dolaze, nacije će ostati bitna činjenica internacionalnog života. Već dugo vremena pokušavaju nas uveravati da je reč o fenomenu koji pripada prošlosti. Da organizacnja ljudskog društva ne mora više počivati na naciji, koja je primitivno optužena kao nešto dekadentno, nešto što će internacionalizam, socijalizam i regionalizam u potpunosti zameniti..." Ako Baladir može tako da misli i ocenjuje značaj nacije, iz Pariza, sa stanovišta razvoja koje je dostiglo francusko društvo, onda se sa puno razloga može postaviti pitanje zašto naši pomodni internacnonalisti, kakvi su mondijalisti, na stepenu razvoja našeg društva, koje se ne može meriti sa francuskim, i sa okruženjem koje imamo, žele da zbrišu srpsku naciju? Kako to da se oni, ako vode računa o narodu i zemlji čiji su pripadnici i državljani, ne zapitaju, zašto se i nama susedni narodi ne opredeljuju za, kako ga naziva Baladir, pomodni internacnonalizam? Tu nama susedni narodi, naprotiv, kao i svi vodeći narodi Evrope, pridaju dužno poštovanje i značaj svojim nacijama, a mi se spremno i raskalašno odričemo svojih korena, iako je nzvesno da je to samoubilački put, put koji vodi zatiranju. Ako je to tako, a izvesno je da jeste, onda se postavlja pitanje kome služe mondijalisti? Možda ne bi bilo pogrešno odgovore na ovo pitanje potražiti u ustanovama iz inostranstva koje finansijski stoje iza svih akcija duhovnog razbijanja srpskog naroda, nudeći mu, poput beskrupuloznih dilera, najopasnije droge, posle čijeg korišćenja nema povratka zdravom životu.
 
U poslednjih nekoliko godina, neodgovornost i nemar prema duhovnom jedinstvu srpskog naroda pokazala je partija na vlasti. Od partije koja je verbalno, često i prenaglašeno, svoju politiku gradila na nacionalnim osnovama, ona se, posle povezivanja s jugoslovenskom levicom, pretvorila u organizaciju s neodređenim i anemičnim nacionalnim ciljevima. Sve to skupa, u situaciji ratnih poraza, gubitaka teritorija, masovnog izbeglištva, široko rasprostranjene demonizacije, ekonomskih sankcija, opšteg osiromašenja, lopovluka i kriminala, deluje deprimirajuće i uveliko dezorijentiše šire slojeve naroda, koji u materijalnoj bedi jedva egzistiraju.
 
Duhovno razbijen, sa poljuljanom i oslabljenom nacionalnom svešću a ojačalim regionalnim i partikularnim osećanjima, srpski narod izgubio je otpornu moć. On je do te mere zbunjen da ne zna šta je patriotizam, šta nacionalizam a šta šovinizam. Nisu retki slučajevi da se pri samoj nacionalnoj identifikaciji, pri samom pomenu o srpskoj pripadnosti, ljudi odmah pravdaju da ''jesu Srbi al nisu nacionalisti''. Srbima je jednom perfidnom i duboko smišljenom antisrpskom politikom utisnut žig opakih nacionalista. Dugo vremena, između dva svetska rata, cilj čitavog obrazovnog sistema bio je da neguje jugoslovenski patriotizam, najpre na temelju nacionalnog a potom i državnog unitarizma. Posle Drugog svetskog rata negovan je socijalistički i samoupravni patriotizam.
 
O sopstvenoj naciji srpski đaci u osnovnim i srednjim školama saznavali su više o ''velikosrpskim težnjama'', ''Velikoj Srbiji'' i ''srpskom hegemonizmu'' nego o svetlim trenucima borbe svog naroda. Zbog takvog, skroz pogrešnog, antisrpskog vaspitanja, mnoge generacije đaka izašle su iz škola s trajno oštećenim osećanjem nacionalne pripadnosti, s okrnjenom svešću o duhovnom jedinstvu srpskog naroda. U obrazovnom sistemu ponešto se izmenilo ali ne toliko da bi iz naših škola izlazili ljudi s jasnim znanjima, ponosni što pripadaju jednom malom ali poštovanja vrednom narodu. Ako se želi ojačati nacionalna svest i reafirmisati duhovno jedinstvo našeg naroda, ideologizovani i politizovani obrazovni sistem mora pretrpeti temeljne izmene.
 
Obrazovni sistem nije jedini krivac za našu nisku nacionalnu svest i prigušeno osećanje duhovnog jedinstva. Za to glavnu krivicu snosi zvanična politika, kako ona za vlade Josipa Broza, tako i politike koje su sledile posle njegovog odlaska. Sasvim je prirodno da sve što je preterano, žestoko, izazovno i netrpeljivo ne samo da nije dobro već je štetno i opasno. Prema tome, svaki nacionalizam koji dobija osobine šovinizma, bez obzira na to gde se pojavi, morao bi biti obuzdavan i suzbijan. Međutim, mi Srbi, zbog sklonosti da u svemu preterujemo, u obračunu s ekskluzivizmom i šovinizmom, ugušili smo i zdravo nacionalno i patriotsko osećanje. Nismo imali mere u ocenama i procenama šta je Srpstvo; šta je srpski patriotizam i srpsko rodoljublje, šta su srpska istorija, tradicija i kultura. Sve smo to, olako, nedotupavno i grubo odbacivali i žigosali kao srpski nacionalizam i šovinizam. Apsolutna prednost svugde je davana klasnoj svesti, partijskoj pripadnosti, ideološko-socijalističkoj samoupravnoj opredeljenosti, najnovijoj istoriji koja se ticala narodnooslobodilačkog rata i narodnooslobodilačke borbe, tzv. bratstvu i jedinstvu a potom zajedništvu s ostalim narodima i narodnostima bivše Jugoslavije. Rezultat tog preterivanja i zastranjivanja, posmatran sa stanovišta srpskog patriotizma i duhovnog jedinstva više je nego porazan. Za razliku od svih ostalih naroda bivše Jugoslavije, Srbi su, kako sam već rekao, najlakše i najbrže postajali Jugosloveni. Oni su bili najmanje otporni, jer su se najlakše pretapali i utapali u druge nacije i najmasovnije transformisali u novokomponovane nacije.
 
TREĆA JUGOSLAVIJA ILI SRPSKA DRŽAVA

Politički sistemi prožeti ekskluzivnom levom ideologijom naneli su štetu duhovnom jedinstvu našeg naroda. Pobednici u ratu i revoluciji obračunali su se s pripadnicima poražene strane brutalnim metodama klasno-revolucionarne borbe. Nacija je ne samo raspolućena već i teško antagonizovana. Bilo je nade da će vreme i opasnosti koje su zapretile Srbima u trenucima kriza i raspada Jugoslavije delovati lekovito, da će ublažiti međusobne sukobe i smanjiti tenzije, da će razum nadvladati strasti. Međutim, bile su to samo želje dobronamernih, mržnjom neopterećenih istinskih patriota, kojima nije stalo do ovih ili onih grupnih, već globalnih nacionalnih interesa. Umesto duhovnog objedinjavanja, nacionalnog sabiranja i okupljanja, ponovo se začuo borbeni poklič: nema pomirenja i neće ga biti ni za stotinu godina, ni za hiljadu godina. Na tako kratkovido plitkoumno razmišljanje, suprotstavljena strana, željna revanša, uzvratila je nimalo razboritim usklikom ''Bando crvena!'' Tako su nam ponovo došli na scenu partizani i četnici, petokraka i kokarda, ideološki simboli surovog građanskog obračuna. Umesto da su ti simboli i taj nesrećni građanski obračun postali predmet istorijskog izučavanja, oni su ponovo postali predmeti nacionalnog raskola i mogućeg krvavog sukoba. Odgovornost za vraćanje na staro, već viđeno, stanje snose obe strane, ali više oni koji su na vlasti nego oni u opoziciji. Očigledno je da dobre volje i mudrosti nije bilo ni na jednoj strani. Vlastodršci su po svaku cenu i svim raspoloživim sredstvima želeli da sačuvaju vlast i da se ponašaju kao pobednici, koji su nepomirljivi i neporecivi. To, u mnogočemu bahato i primitivno ponašanje, umišljanje da je jednom postignuta pobeda večna, delovalo je izazovno, pa nije slučajno što je u ovom trenutku duhovno jedinstvo samo željeni cilj onih koji uviđaju svu tragediju nesrećno sukobljenih a bolesno ambicioznih i zakrvljenih suparnika. Za temu o kojoj raspravljam nije bitno ko je prvi obnovio sukob, ko je više a ko manje kriv za tako netrpeljivo ideološko, politički i stranačko konfrontiranje. Istorija će o tome dati svoj sud. Bitno je da sukob postoji, da se ne smiruje, već, na protiv, iz dana u dan raste i preti krvavim obračunom.
 
Duhovno jedinstvo srpskog naroda veoma je razoreno dugogodišnjim militantnim komunističkim ateizmom. Jedan deo naroda se, pod pritiskom, iz oportunizma ili uverenja, priklonio zvaničnoj ateističkoj politici a drugi je ostao privržen svojoj crkvi i svojoj veri. Tako je i po verskoj osnovi naprslo nacionalno jedinstvo. Ono ne bi bilo toliko bolno da između jedne i druge strane postoji više uzajamnog poštovanja, manje izazovnog primitivizma i rigidnosti. Kako to nije slučaj, nacija je, po osnovi ateizma i teizma, ozbiljno pocepana. U svoje vreme, naročito tokom 19. veka, Srpska pravoslavna crkva duhovno je objedinjavala naciju po verskoj — pravoslavnoj osnovi, jer je Srbe identifikovala po verskoj pripadnosti. Zbog toga su od srpstva otpadali pripadnici katoličke i muslimanske veroispovesti. Osim ne tako retkih izuzetaka, kakvih je bilo, Srbe su po pravilu činili samo pripadnici pravoslavne veroispovesti. Ako su se Srbi ''spasli'' deobe po verskoj osnovi, nisu uspeli da se odupru deobi po osnovi ateizma i teizma. Ta deoba, ako se kultiviše, ako se ne shvati i ne prihvati osnovno ljudsko pravo na slobodu savesti, može u određenom trenutku postati kamen spoticanja unutar srpskog naroda.
 
Ozbiljno pitanje, koje može da izazove nepotrebne nacionalne potrese, je pitanje oblika državnog uređenja. Jedan deo naroda je za republiku, drugi za monarhiju. Tenzije zbog rata rastu, strasti se raspaljuju i ako se ovako nastavi gotovo je sigurno da ćemo se uskoro deliti na republikance i monarhiste, koji će, u skladu sa našim nesrećnim adetima, ukrstiti koplja. Raskol koji je na pomolu treba kanalisati u mirne tokove i omogućiti narodu da se, u pogodnom trenutku, referendumom izjasni da li želi monarhiju ili republiku.
 
Nesporazumi unutar našeg naroda postoje oko toga da li je posle razbijanja druge Jugoslavije trebalo stvarati treću, ili je, umesto nje trebalo obrazovati srpsku državu. Sa tim u vezi nesaglasnosti postoje i oko toga da li naša država treba da bude nacionalna ili građanska, kao da nacionalna država ne može u isto vreme biti i građanska.
 
Poslednji nesrećni rat sa tragičnim posledicama, iznuđena blokada na Drini, posebno ideološko-politička propaganda vođena iz Beograda protiv Srba u Republici Srpskoj i njenog rukovodstva, delovali su pogubno po duhovno jedinstvo našeg naroda. Isto tako, razorno deluje odnos naše vlasti prema izbeglicama i izbegličkom pitanju. Istina je da većina naroda živi u siromaštvu, ali država se nije dovoljno, na odgovarajući i pametan način, pobrinula da se siromaštvo podeli, da se beskućnici ne osećaju kao nezvani gosti, kao građani bez elementarnih građanskih prava, kao apatridi u sopstvenoj domovini. Izgubivši ognjišta. izbeglice su, sasvim prirodno, potražile utočište u Srbiji, a Srbija ih nije dočekala kao majka, već kao maćeha. Ponela se prema njima kao prema krivcima, a ne kao prema unesrećenim žrtvama. Time im je zadala nove rane, teško zalečive, iza kojih ostaju neuklonjivi ožiljci. Tih ožiljaka nije bilo posle nesrećne bežanije 1941—1945. godine, kada se Srbija nalazila pod okupacijom i u materijalnim nedaćama gorim od ovih koje nas danas pritiskaju. Duhovno jedinstvo ne može se graditi političkim floskulama, nepromišljenim potezima i uvredljivim izjavama, ksenofobičnim ponašanjem i tvrdičlukom. Ono se gradi dobro osmišljenimm kulturno-prosvetnim, društvenim, ekonomskim i političkim projektima i akcijama, kao i nesebičnim materijalnim ulaganjem. U slučaju sa izbeglicama, i kad je bilo dobre volje, bilo je malo mudrosti a mnogo improvizacija, ružnog politikanstva i šarlatanstva.
 
Ovom tekstu nije zadatak da bilo koga osuđuje, niti oslobađa odgovornosti. Njime sam izneo svoje viđenje stanja našeg duhovnog jedinstva sa željom da, neopterećen bilo kakvim ideologijama ili partijskim pripadnostima, ukažem na probleme, kako bi bili uklonjeni, ili, bar, ublaženi. Moguće je da neka od pitanja nisam postavio kako valja, a da sam, izvesna, zanemario i zaobišao. U svakom slučaju, to nisam učinio svesno. Usudio sam se javno da iskažem ono što mislim o jednom, po mom shvatanju, izuzetno važnom pitanju za našu naciju i državu. Učinio sam to stoga što sam uveren da nismo toliko brojni i jaki da bismo imali pravo na suludo rastakanje snaga kojima raspolažemo. Nemam iluzija da ću ovim pisanjem zalečiti staru srpsku boljku koja se naziva nesloga i deoba, ali njime želim da podstaknem sve dobronamerne i one koji umeju da misle da se angažuju, i, koliko mogu, doprinesu što tešnjem povezivanju našeg naroda, kako bi porasla njegova otporna snaga prema svima neprijateljskim naletima, dolazili oni spolja ili iznutra. Ako Srbi ne reše suštinska pitanja koja se tiču njihovog duhovnog jedinstva, sa sigurnošću se može reći da napretka neće biti, da im tada neće biti potrebni spoljašnji neprijatelji, već da će oni sami sebe dovoljno zavezati u nerazmrsivo klupko, iz kojeg neće uspeti da se ispetljaju u doglednoj budućnosti.
 
AKADEMIJA NAUKA I UMJETNOSTI REPUBLIKE SRPSKE
Banja luka, Srpsko Sarajevo 1999. | Vidovdan
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Jun 01, 2012, 08:43:22 pm »

*

VASILIJE KRESTIĆ — Srbi ne uvažavaju svoje žrtve

Povoda za razgovor sa akademikom Vasilijem Krestićem bilo je zaista mnogo. Najpre, Krestić je istoričar koji je više decenija izučavao srpsko-hrvatske odnose, istraživao Jasenovac i genocid koji je za vreme Drugog svetskog rata počinjen nad Srbima u Hrvatskoj, tako da je izuzetno kompetentan da kao sagovornik prokomentariše i analizira novi hladni diplomatski rat koji je u proteklom periodu, zbog međusobnih optužbi, eskalirao između naše države i Republike Hrvatske. Sa druge strane, Vasilije Krestić je jedan od članova SANU koji je oštro kritikovao Statut Vojvodine zbog čega je od strane nekih vojvođanskih političara, pre svih Nenada Čanka, neargumentovano optužen kao krivac za ratove na ovim prostorima, te za etničko čišćenje i sve moguće srpske zločine. Bila je ovo, dakle, prilika, da u izvesnoj medijskoj blokadi Krestić iznese i svoje stavove u vezi sa delatnošću Srpske akademije nauka i umetnosti i demokratskim procesima u Srbiji.

Obraćanje uglednih srpskih intelektualaca na čelu sa vama, a povodom izglasavanja Statuta Vojvodine, nije imalo odgovarajućeg odjeka u javnosti. Kako to tumačite?

Pre no što vam odgovorim na pitanje moram da vas ispravim. Nisam ja bio na čelu akcije za pisanje i potpisivanje Otvorenog pisma. U tom poslu ima mnogo zaslužnijih od mene. Ja sam samo jedan od potpisnika koji se saglasio sa sadržajem Pisma pa sam ga stoga i potpisao. Pouzdano znam da je bilo sa nekih strana podrške Otvorenom pismu. Nekim listovima su, u pisanom obliku, te podrške i dostavljene, ali ga oni nisu objavili. Prema tome, jasno je da oni koji stoje iz predloga Statuta Vojvodine, a gospodari su svih vodećih medija u našoj zemlji, ne žele da se povodom tog dokumenta javnost talasa. Javnost je o predlogu Statuta Vojvodine jednostrano obaveštena. Ona je imala mnogo prilika da čuje pozitivne ocene o tom predlogu, ali ne i ozbiljne, stručne i kritičke primedbe. To je jasan pokazatelj kako se u našem nazovi demokratskom društvu donose odluke od dalekosežnog nacionalnog i državnog značaja. To je dokaz velike neozbiljnosti i neodgovornosti onih koji upravljaju našom državom.
 
Evo prilike da objasnite svoja neslaganja sa Statutom Vojvodine, a da vas, grupu potpisnika, ne kvalifikuju zbog toga kao autore "zloglasnog" Memoranduma SANU, krivce za ratove, etnička čišćenja i sve moguće srpske zločine, čime vam je, umesto argumenata, uzvratio Čanak.
 
Što se tiče načina uzvraćanja Čanka i bratije na naš istup u Otvorenom pismu za mene uopšte nije iznenađenje. To liči na njih, na njihov neozbiljan i neodgovoran način vođenja politike. To govori o njima, njihovom moralu, ali i o nemoći i nesposobnosti da poreknu ono što smo u Otvorenom pismu izneli. Umesto činjenicama oni se služe izmišljotinama i lažima. Pored primedbi iznetih u Otvorenom pismu, moje neslaganje sa Statutom Vojvodine je u tome što se njime utire put tom delu Srbije, da pod sadašnjim političkim rukovodstvom, ili budućem sličnom njemu, krene pravcem kojim su išli Kosovo i Metohija. Iako pričaju da ne žele izdvajanje iz Srbije, čine sve da sa njom olabave i raskinu postojeće značajnije veze, kako bi se u pogodnom trenutku bez teškoća mogli osamostaliti. Zanimljivo je da u ovom vremenu, kada u Evropi i svetu svi teže što tešnjem povezivanju, i uspešno rade na njemu, političari koji stoje iza odredaba Statuta Vojvodine uporno istrajavaju na regionalizaciji i dezintegraciji. Moram da naglasim da je takva politika koju vode zagovornici Statuta, bez obzira na to da li su s ove ili one strane Save i Dunava, suprotna vekovnim težnjama i ciljevima srpskog naroda. Drugim rečima, vojvođanski statutarci i njihovi politički partneri iz Beograda obrću istoriju. Oni nju ne poznaju, ne razumeju i ne uvažavaju. Imaju kratko istorijsko pamćenje. Povedeni ličnim interesima, koje su saželi u pitanju "Di su naši novci", oni zanemaruju šire nacionalne i državne interese. Te interese spremni su da žrtvuju svojim vlastodržačim i ličnim potrebama. Nisu sposobni da shvate i na dobro naroda i zemlje iskoriste vekovno iskustvo naših predaka, koji nisu bez razloga 1918. godine hrlili u zagrljaj svojih sunarodnika u Kraljevini Srbiji. Nisu u stanju, a možda i neće da razumeju istinsku vrednost, državnopolitički, nacionalni i ekonomski značaj istorijske odluke donete u Novom Sadu 25. novembra 1918. godine. Njihovo kratko istorijsko pamćenje, prema mom dubokom uverenju, može da bude pogubno i po našu sadašnjost, ali i po budućnost. Stoga sam ne samo kao građanin ove zemlje i kao istoričar nego i kao pripadnik jedne od najstarijih vojvođanskih porodica, kao vojvođanski urođenik, odlučan protivnik Statuta Vojvodine. O njemu ne bi smeli da odlučuju samo oni koji momentalno imaju većinu u Skupštini Vojvodine i Skupštini Srbije. Ako u ovoj zemlji postoji istinska demokratija, u šta ja sumnjam, o Statutu Vojvodine, kao aktu dalekosežnog značaja, moralo bi se odlučivati na referendumu čitave Srbije, jer se radi o njenom teritorijalnom integritetu. Ako ne bude tako, ako se o njemu bude odlučivalo u Skupštini Srbije, svi njeni poslanici, bez obzira na partijsku pripadnost, treba da znaju da će se naći pred jednim od sudbonosnih pitanja ove zemlje i da će istorija znati da oceni njihovu odluku. Ako ona bude pogrešna, neka budu sigurni, boginja Klio prema njima neće imati milosti.
 
Imam utisak da SANU nikad nije bio toliko po volji vlasti koliko je to danas. Šta se dogodilo? Gde su nestali toliki nacionalno brižni srpski intelektualci? Nije valjda to globalističko odelo toliko privlačno i ljudima za koje smo mislili da ne drže do mode? Ili su u pitanju sinekure druge vrste?
 
Oni članovi SANU koji su u vreme Miloševića s razlogom bili glasni i koji su često nalazili povode da se oglase, protestuju, pišu peticije, na razne načine iskazuju svoje nezadovoljstvo, promenom političkog sistema sasvim su se utihnuli. Iako i danas, na žalost, ima mnogo povoda zbog kojih bi trebalo dizati glas, žigosati i ukazivati na propuste, ta grupa akademika ne nalazi za potrebno da čini ono što je nekada činila. Po svemu sudeći ona je zadovoljna stanjem u kojem se nalazi naše društvo i naša država. Ona nema više ranijeg daha. Posustala je i odaje utisak uškopljenika. Ton ponašanja SANU daje pre svega njeno najuže rukovodstvo. Ono, ovakvo kakvo je, nalazi da Akademija uopšte ne treba da se meša u politiku. Pri tome, prema mom dubokom uverenju i saznanju, ono ne pravi razliku između dnevne politike i strateških političkih pitanja naše zemlje i našeg naroda. Rukovodeći tim SANU misli da će naša najviša naučna i umetnička ustanova odgovoriti svojoj nameni i svojim obavezama ako se ne bude oglašavala, ako bude nema i gluva na sva, pa i ona najkrupnija i najznačajnija pitanja koja se dešavaju u našoj državi. Tako, primera radi, SANU nije se čula čak ni povodom Bolonjske deklaracije, a pitanje obrazovanja nije smelo da izmakne pažnji Akademije, utoliko pre što to nije dnevnopolitičko niti partijskopolitičko pitanje. To je samo jedan od primera inertnosti i letargijskog stanja u kojem se nalazi SANU. To je dokaz da rukovodeći tim SANU nema dovoljno sluha za zbivanja o kojima bi bilo neophodno da se čuje njegovo mišljenje.
 
Povodom Nacrta Statuta Vojvodine Odeljenje istorijskih nauka SANU dva puta je slalo dopise Izvršnom odboru Predsedništva SANU s molbom da se Akademija oglasi povodom tog dokumenta. U tim dopisima ukazano je Izvršnom odboru da je reč o dokumentu od izuzetnog državnopolitičkog značaja i da bi Akademija o njemu morala da se oglasi. Odeljenje je prepustilo Izvršnom odboru da odluči na koji način će se SANU oglasiti, pri čemu je sugerisalo da bi se to moglo učiniti okruglim stolom, konferencijom za štampu ili putem napisane ekspertske analize. Odeljenje je ponudilo i svoje usluge ako se Izvršni odbor odluči za bilo koji od predloženih načina javnog istupa. U svojoj bojazni od javnih istupa, u strahu da se ne zameri aktuelnoj vlasti, Izvršni odbor do danas, posle puna dva meseca, nije odgovorio Odeljenju istorijskih nauka a našao je za potrebno samo toliko da reaguje na odeljak Statuta Vojvodine koji se tiče osnivanja Vojvođanske akademije nauka i umetnosti. Ispada da je to, iako nije nevažno, najvažnije pitanje a da pitanje teritorijalnog integriteta Srbije nije značajno i da ne zaslužuje pažnju SANU.
 
Imajući u vidu ovakvo ponašanje rukovodećeg tima SANU rekao bih da on deluje preplašeno, da nije u stanju da se oslobodi straha koji je navučen iz vremena memorandumske afere i da stoga umrtvljuje Akademiju. Takva, umrtvljena Akademija, odgovara aktuelnoj vlasti. Osim toga, vreme je pokazalo da rukovodeći tim SANU, sastavljen od odličnih naučnika raznih struka, nije dorastao bremenitom vremenu i teškoćama s kojima se suočava naše društvo. Bojim se da je i većina članstva Akademije zamorena napadima zbog Memoranduma, da strahuje od bilo kakvog pogrešnog političkog poteza koji bi mogao da nanese štetu Akademiji i njenom ugledu. Ali, ugled se gubi i ćutanjem i neoglašavanjem.
 
Kad smo već kod Akademije nauka da li je moguće da u Novom Sadu postoje dve, a radi se i na stvaranju treće?
 
U ovom trenutku u Novom Sadu nema dve akademije nauka. U tom gradu postoji Ogranak SANU i Vojvođanska akademija. Vojvođanska akademija, koja je stvorena pre nekoliko godina, na budžetu je Vojvodine i prema njoj, dosad, Srbija nije imala nikakvih obaveza. Nju Srbija nije priznavala i uvažavala. Ona za nju nije postojala. Ako Skupština Srbije bude prihvatila Statut Vojvodine, onda će Vojvođanska akademija steći legalnost i u Srbiji. S razlogom se može postaviti pitanje da li su Srbiji potrebne dve akademije? Da li ona, tako mala, kakva je, ima toliko značajnih naučnika i umetnika koji ne mogu da nađu mesto pod krovom jedne akademije? Sigurno je da ih nema, ali se onda postavlja pitanje kome treba ta nova pored već postojeće akademije. Odgovor je jasan. Ona je potrebna tvorcima Statuta Vojvodine kao još jedan u nizu atributa vojvođanske državnosti. I sama namera da pored postojeće Srpske akademije nauka i umetnosti osnuju Vojvođansku akademiju dokazuje kuda vodi Statut Vojvodine i koje su njegove namere.
 
Dugo, temeljno i hrabro, kao niko kod nas, bavite se srpsko-hrvatskim odnosima. Svojevremeno ste orkestrirano optuživani da ste Hrvate proglasili genocidnim narodom. Danas zločine nad Srbima niko ne spominje, a u Beogradu nas već godinama ubeđuju da smo genocidan i zločinački narod. Da li ste mogli ikada da predvidite takvu invaziju laži?
 
Moram da priznam da nisam mogao da predvidim da ćemo biti tako žestoko i nepravedno optuživani kako se to desilo i kako se, nažalost, još uvek dešava. Međutim, za mnogo štošta što nam se događa u vezi sa genocidom i sami smo krivi. Za ljubav bratstva i jedinstva mi smo odustali od razobličavanja onih koji su nad nama počinili težak genocid, a one koji su se usudili da iznesu istine o zločincima napadali smo kao rušioce bratstva i jedinstva, kao nacionaliste i šoviniste, kao zagovornike teorije krvi i tla. Dok su drugi visoko uvažavali svoje žrtve mi naše nismo cenili. S kojim pravom onda možemo da tražimo od onih koji nas ne vole, ili, čak mrze, da poštuju naše žrtve. Stvorili smo čitave ekipe srbomrzaca koji iz dana u dan defiluju našim medijima i pričaju nam samo o našim krivicama i našim zločinima. To rade smišljeno, da iskompleksiraju naš narod, da ga moralno dotuku, iskompromituju i dekuražiraju. Umesto da smo mi podneli tužbu protiv države koja je na ovim našim prostorima počinila najstravičniji genocid i najveće etničko čišćenje, dočekali smo da nas tuže oni koji nikad neće moći da operu krvave ruke od nedužnih srpskih žrtava. Čak i sada, kad smo suočeni s činjenicom da smo optuženi za genocid, nismo u stanju da shvatimo da je nužno podići tužbu protiv Hrvatske ne samo za događaje vezane za tzv. Bljesak i Oluju već i za ono što se desilo u vreme rata 1941—1945. godine. Kao da smo ponovo spremni, zbog dobrosusedskih odnosa, da činimo ustupke onima koji nam ne žele dobro i koji su nam naneli veliko zlo.
 
Napisali ste mnogo knjiga, između ostalih i o Štrosmajeru. U njima ste istorijskim činjenicama negirali hrvatsko jugoslovenstvo. Srbi vole prevare, u istinu ih je mnogo teže ubediti, pa imam utisak da od istorije nismo mnogo naučili. Posle svega ovde se kreće u akciju da se tzv. Jugoslovenima prizna pravo nacionalne manjine! Srpski usud ili nešto drugo?
 
Biskup Štrosmajer je velika i značajna politička ličnost. Nije slučajno da je o njemu stvoren mit kao o velikom Jugoslovenu. Njegova jugoslovenska ideologija bila je u temeljima kako prve tako i druge Jugoslavije. Mit o njegovom jugoslovenstvu nisu gradili samo Hrvati već i Srbi, svi oni koji su želeli da stvore Jugoslaviju kao zajedničku, veliku i jaku državu, svi koji su bili spremni da se odreknu svoje nacionalne posebnosti i da budu Jugosloveni. Mit je građen iz političkih i državnih potreba. O biskupu kao Jugoslovenu podjednako su pisali i govorili i političari i naučnici — ugledni istoričari. Oni su čak falsifikovali istoriju i zaobilazili činjenice koje nisu išle u prilog velikom Štrosmajeru, kojeg su, kao značajnu ličnost, čak i neki Srbi poredili sa sv. Savom. Stotinu i više godina negovani mit o značaju, veličini, plemenitosti i dobroti Štrosmajera nije bilo ni lako ni jednostavno svesti na meru objektivnih istorijskih činjenica. Ja sam se usudio da na osnovu proverenih istorijskih dokumenata pokažem koliko je neistina izrečenih o Štrosmajeru. Dokazao sam da on nije bio Jugosloven nego da je bio Hrvat, i to Velikohrvat. Da je bio zadrti rimokatolički prelat koji ne samo da je visoko cenio i uvažavao svoju rimokatoličku veru i crkvu nego da je s potcenjivanjem i omalovažavanjem gledao na sve ostale vere i crkve. Njegova životna preokupacija bila je da Srbe, Bugare i Ruse pounijati. Jevreje nije mogao da podnosi i u Hrvatskoj je on bio istinski nosilac ideja antijudaizma, i kao takav preteča hrvatskog antisemitizma.
 
Istine o Štrosmajeru i njegovom jugoslovenstvu sada su u najvećoj meri poznate, ali one teško prodiru u javnost. Naši mediji, iz nekih bolećivih razloga prema jugoslovenstvu, nisu spremni da zastupaju istine. Nama, očigledno, prijaju zablude i zamajavanja koje nas vode na stranputice, zbog kojih često lupamo glavom o zid i stradamo. Stoga ste u pravu kada kažete da mi Srbi ne izvlačimo pouke iz istorije, a ja moram dodati da je slabo i poznajemo. Nevolja je u tome što je slabo poznaju i oni koji nas predvode, koji ignorišu prošlost pa se stoga baš i ne snalaze najbolje u sadašnjosti.
 
Za one koji se i danas izjašnjavaju kao Jugosloveni hoću da imam puno razumevanje. Reč je o emotivnom odnosu, o vaspitanju, nedovoljnom poznavanju činjenica koje se tiču jugoslovenstva i jugoslovenske politike, o neslaganju s današnjim nacionalnopolitičkim tokovima.
 
Kako objašnjavate servilnost naših političara u odnosu sa Hrvatima i ostalim bivšim jugostanarima? Servilnost koja ide dotle da se već može govoriti, u ekonomskom, pa i kulturnom smislu, da smo pod njihovom okupacijom.
 
Mislim da su u pitanju kompleksi koji su nastali kao rezultat višegodišnjih neprestanih perfidno smišljenih laži, teških napada i optužbi na račun naše države i našeg naroda. Servilnim ponašanjem i nedostojanstvenim držanjem naši političari pokušavaju da dokažu da su dobri, predusretljivi i kooperativni, da nisu onakvi kako smo kao narod predstavljeni. Servilnošću i predusretljivošću, detinjasto naivno pokušavaju da pridobiju simpatije političkih sagovornika. Sve je to dokaz njihove nezrelosti i nedoraslosti poslu kojim se bave.
 
Veliki evropski pisac Peter Handke, kojem se evropejstvo osporava jer je pucao i govorio o Srbima drugačije od naloženog, komentarisao je našu demokratiju tvrdnjom da je "demokratija koja je dotirana iz inostranstva lažna". U poplavi tolike demokratije, odnosno laži, i toliko donacija, vidite li vi ovde nešto istinito?
 
U vreme jednopartijskog političkog sistema svi slobodnomisleći ljudi vapili su za demokratijom kao najuzvišenijim ciljem. Sada, kada smo se suočili sa demokratijom, ovakvom kakvu nam je importovao Zapad, vidimo da od demoktratije nije ostalo ni slovo D. Istinske demokratske vrednosti doživele su sunovrat u celom svetu. Kod nas su mnogi promoteri demokratije bivši istaknuti komunisti, koji su svojedobno gušili sve demokratske slobode. Ne mogu i neću da verujem u iskrenost njihovog demokratskog uverenja. Busanje u demokratske grudi kod nas je postalo pomodno. Ono je i profitabilno, pa je zato i naglo porastao broj demokrata. Kod nas se nakaradno i shvata demokratija. Umišlja se de je najveći i najodaniji demokratskim idejama onaj koji se odriče nacionalnih interesa. To je dokaz primitivizma i neznanja ali i svedočanstvo o značaju i vrednosti demokratije i demokratskih principa. Iz svega što sam nabacao jasno je da sam veoma skeptičan kad je reč o našoj demokratiji. Još će mnogo vode proteći Dunavom dok se kod nas ne izgradi istinsko demokratsko društvo.
 
Sile zla se uvek obraćaju novim generacijama pa vidimo da je u tom smislu Zapad stavio šapu na našu decu kao ljudski resurs. Može li se u tom smislu objasniti hajka na navodne neonaciste i fašiste među mladim pripadnicima tzv. desne ideologije?
 
Meni je teško da dam sud o tome kakvi su politički programi i ciljevi mladih ljudi koji su označeni kao nacisti i fašisti jer nisam imao prilike da se upoznam s njihovim programskim ciljevima. Međutim, imajući u vidu činjenicu da sam član Srpskog narodnog pokreta "Svetozar Miletić", koji je vanstranačkog i patriotskog opredeljenja, i nema baš nikakvih dodirnih veza s nacizmom, fašizmom i rasizmom, a da je uprkos tome, od nekih veoma poznatih "demokrata", kakvi su, na primer, Jožef Kasa i Nenad Čanak, ali i neki drugi, žigosan kao takav, imam puno razloga da sumnjam u opravdanost optužbi protiv pomenutih omladinskih organizacija. Takvim optužbama je cilj da se suzbije sve što je suprotno interesima vladajuće birokratije, da se uguši svaki zdravi srpski opozicioni pokret, a sve to u ime demokratije.
 
Svedoci smo da se istorija prekraja na svim nivoima, počev od Haga, gde se ispisuje nova, lažna jugoslovenska istorija, preko udžbenika istorije iz kojih danas uče naša deca, u svakodnevnom medijskom prepariranju javnosti… Poznato je da istoriju pišu pobednici, no da li su isti ikada bili tako grubi i beskrupulozni silovatelji kao ovi današnji?
 
Nasilje nad istorijom, koje se vrši u svim mogućim segmentima društva, karakteristično je za nedemokratske sisteme vlasti. Razlike su uočljive samo u metodama koje se primenjuju u ostvarivanju ciljeva. U totalitarnim komunističkim sistemima privole su bile višestruke, često i veoma brutalne. U današnjem sistemu globalizma metode su sofisticiranije i perfidnije. U njemu važnu ulogu igra novac. Cilj i jednih i drugih jeste da istoriju učine služavkom politike.
 
Aktivnost tzv. humanitarnih i nevladinih, sa Zapada finansiranih NVO, bezgranična je. Još 2006. godine čuvena humanitarka pisala je da su u holokaustu nad Jevrejima učestvovali i Srbi. Na tu laž reagovao je samo Jaša Almuli. Ta priča se i dalje nastavlja hajkom protiv navodnog antisemite Jaše Tomića, i njegovog spomenika u Novom Sadu, kao i drugim akcijama od kojih je trenutno zanimljiva i ona oko starog sajmišta i logora na njemu. Videli smo devedesetih godina šta su istaknuti Jevreji iz američke administracije radili s nama, ali šta još hoće? Dokle?
 
Optužbe Srba za antisemitizam sastavni su deo antisrpske politike koja je došla do izražaja u vreme raspada Jugoslavije. U opštoj hajci protiv Srba, koje je trebalo staviti na stub srama, laž o njima kao antisemitima samo je jedna od komponenti široko zasnovane kampanje. Slučaj koji se tiče Jaše Tomića može da posluži kao karakterističan primer pogrešnog i zlonamernog tumačenja istorije. Oko Tomića i njegovog spomenika umešali su se mnogi zvani a još više nepozvani. Jedna od tih apsolutno nepozvanih je i Sonja Biserko, koja je u jednoj TV emisiji pokušala da prikaže Tomića kao nacistu i to u vreme kad nacizma nije bilo.
 
U knjizi koju sam napisao o Jaši Tomiću pokazao sam i dokazao da Tomić nije bio ni antijudaista a kamoli antisemita. Međutim, među Jevrejima ima i onih koji, poput Aleksandra Lebla, smatraju da "svaka kritika jevrejskog naroda jeste antisemitizam". Po tome ispada da je jevrejski narod nepogrešiv i nedodirljiv a srpski je podložan svim vrstama napada i kritike. Istina je da je Tomić kritikovao Jevreje, ali ko pažljivo pročita te njegove kritike videće da on nema ništa protiv njih ni zbog njihove vere, ni zbog rase, da je protiv svakog nasilja prema njima, da nasilje čak žigoše. Po čemu je to onda antisemitizam? Po tome što je kritikovao Jevreje koji su na području današnje Vojvodine u ekonomskom i finansijskom pogledu prema Srbima bili nemilosrdni i što su ih ekonomski upropaštavali. Kao vođa najbrojnije i najuticajnije stranke među Srbima u Ugarskoj Tomić je bio dužan da ustane u odbranu srpskog naroda, da ukaže na probleme s kojim su se njegovi sunarodnici suočavali i da traži izlaz iz krize u koju su zapali. Zbog toga ga danas žigosati za antisemitizam više je nego apsurdno, istorijski i moralno neopravdano, pa i nečasno. Već sam skrenuo pažnju na to da je biskup Štrosmajer bio ostrašćeni antijudaista, da je Jevreje mrzeo iz dna duše, da ih je prezirao i smatrao za "najgori ljudski soj na svetu". Uprkos tome niko među Jevrejima do danas nije upro prstom na tog istinski znamenitog Hrvata, koji je svojim odnosom prema Jevrejima u Hrvatskoj bio preteča antisemitizma. Da je, kojim slučajem, Štrosmajer bio Srbin, već bi odavno bio stavljen na stub srama i s razlogom žigosan. Ali, pošto je reč o Hrvatu, niko nije zainteresovan da ga prikaže u pravom svetlu. Prema tome, napadi na Srbe i na njihove značajne ličnosti zbog navodnog antisemitizma deo su jedne osmišljene antisrpske politike. Dokle će da traje ta politika ja ne mogu da predvidim, ali njoj se naučno argumentovano moramo odlučno suprotstavljati, razobličavati je i pri tome se čuvati raspirivanja bilo kakve netrpeljivosti i mržnje.[/color]

Piše: B. Čuljić • 12.05.2009.  | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Jun 20, 2012, 07:21:26 pm »

*

RUKOVODSTVO SANU VODI PROTIVSRPSKU POLITIKU

Prenosimo u celini govor akademika Vasilija Đ. Krestića, kojim je, na Konferenciji Srpske akademije nauka i umetnosti, održanoj 17. marta 2011. godine, optužio vođstvo SANU da su marginalizovali ovu instituciju i doveli do toga da izgubi dostojanstvo i ugled, da se pretvori u trabanta dnevne politike





U proteklih nekoliko godina u javnosti se mogu čuti ocene da je Srpska akademija nauka i umetnosti zanemela, da je samu sebe iz društva izopštila, da je svojim neodgovornim odnosom prema ključnim problemima države i naroda, kakvih, nažalost, ima u izobilju, pokazala da, iako je najviša naučna i umetnička ustanova u državi, ni ne pokušava da utiče na neke događaje o kojima bi morala da se oglasi i ponudi svoje viđenje. Sud javnosti je da se SANU ućutala, da se ne oglašava i kada bi morala da se oglasi, u potpunosti je tačan. Kada je to tako, mora se postaviti pitanje ko je, zašto i na koji način uticao na to da SANU zanemi, da se marginalizuje, da izgubi dostojanstvo i ugled, da se pretvori u trabanta dnevne politike. Odgovor na to pitanje je jednostavan. Odgovornost snosi Izvršni odbor Predsedništva SANU sa predsednikom na čelu, koji je po položaju ključni čovek Akademije. Ovo što sam rekao potkrepiću dokazima.
 
VOJVODINA, KOSOVO I PRVI SRPSKI USTANAK

Kad je pre osam godina izabran za predsednika, akademik Hajdin je u intervjuu koji je sa njim vodio novinar Sava Dautović izjavio "da Akademiju hoće da očisti od onoga što naša javnost zove medakovićevštinom. Od onoga što, u njoj i u društvu, opstaje kao kancer i predstavlja sinonim zakulisnog političkog mešetarenja i nacionalne uskogrudosti". Prema tome, novi predsednik je kao svoj program inaugurisao obračun sa bivšim predsednikom. Uzgred, moram da podsetim da je akademik Hajdin bio potpredsednik SANU u timu akademika Medakovića. Za sve to vreme nikad se nije oglasio protiv Medakovića, medakovićevštine, kancera koji se uvukao u Akademiju i zakulisnog političkog mešetarenja. Krenuo je u obračun protiv svega toga kad je Medaković sišao sa scene i prestao da bude predsednik. Komentar ovakvom ponašanju bio bi suvišan. Međutim, činjenica je da se SANU u vreme predsednikovanja Dejana Medakovića često oglašavala zastupajući srpske interese i da je sam Medaković u tom oglašavanju igrao značajnu ulogu. Njemu se nije desilo to da, kad ga novinari pitaju šta ima da kaže o problemu Kosova i Metohije, odgovori, kao predsednik Hajdin, kako on tu nema šta da kaže. Možda su i te ogromne razlike u umeću oglašavanja između Medakovića i Hajdina doprinele tome da se stvori kompleks medakovićevštine, koji je trebalo prognati iz Akademije.
 
Nedavno je naš predsednik u intervjuu datom NIN-u ponosno izjavio da je iz SANU proterao politiku. Mislim da se s ovom njegovom izjavom u potpunosti možemo saglasiti. Međutim, postavlja se pitanje koju politiku je proterao, a koju je u Akademiju uvukao. Ko malo bolje prati zbivanja u Akademiji i ponašanje našeg Izvršnog odbora, u kojem je ključna ličnost predsednik, uočiće da je iz Akademije smišljeno proterana svaka srpska politika, a da je zavedena politika prećutnog saglašavanja sa svim onim što čini aktuelna vlast. Da to nije tako, Akademija bi se oglasila u vreme kada je raspravljano o Statutu Vojvodine, koji nije u skladu s važećim Ustavom i kojem je cilj dezintegracija srpske države. Na sednici Predsedništva SANU, na kojoj je raspravljano o Statutu Vojvodine i nekoliko članova Predsedništva je tražilo da se Akademija oglasi o celini Statuta, a ne samo o odredbi koja se ticala osnivanja Vojvođanske akademije, predsednik je, pod izgovorom da je to mešanje u dnevnu politiku, energično stavio do znanja da to neće dozvoliti.
 
Da je naš predsednik iz Akademije proterao svaku srpsku politiku jasno dokazuje i činjenica da on, sa svojim najužim timom, nije hteo da dozvoli održavanje međunarodnog naučnog skupa pod naslovom "Velika Srbija — istine, zablude, zloupotrebe", koji su odlučila da organizuju dva odeljenja, Odeljenje istorijskih i Odeljenje društvenih nauka. Kad su ta dva odeljenja pribavila sredstva od sponzora i uspešno organizovala skup, Izvršni odbor nije hteo da finansira izdavanje "Zbornika radova" sa tog skupa. Pomenuta dva odeljenja su ponovo našla sponzore i "Zbornik radova" je objavljen u izdanju "Srpske književne zadruge". Kad se ta knjiga našla u izlogu Akademijine knjižare, jedan od članova Izvršnog odbora, iz tima predsednika Hajdina, naredio je šefu knjižare da je izbaci iz izloga.

Manje upućeni treba da znaju da je to bilo vreme neosnovanih i zlobno orkestriranih napada na Srbiju i Srbe u celini, ali i na čitavu njihovu istoriju. Napadi su išli iz Haga i tamošnjeg Tribunala, ali i iz Zagreba, Ljubljane i mnogih evropskih centara. Niko nije bio pozvaniji od Srpske akademije nauka i umetnosti da naučno proverenim činjenicama odgovori na te napade i čitavoj, i to ne samo domaćoj već i svetskoj javnosti pokaže koliko su neosnovani, netačni i zlonamerni. Predsednik Hajdin se suprotstavio toj časnoj nameri kolega iz dva akademijina odeljenja, pod izgovorom da je to uplitanje Akademije u dnevnu politiku, što on neće da dozvoli. Takvim stavom on je stao na stranu tužitelja Haškog tribunala i svih onih koji su nemilosrdno blatili Srbiju i srpski narod, čineći ih odgovornim za sva zla koja su se desila u ratnim zbivanjima prilikom raspada Jugoslavije, kao i za sam raspad.
 
Izbacujući politiku iz Akademije naš predsednik i njegov tim nisu hteli da dozvole ni održavanje Međunarodnog naučnog skupa posvećenog problemima Kosova i Metohije, kojim je inostranu javnost trebalo obavestiti o stvarnom stanju u tom delu Srbije. Taj skup nameravali su da organizuju Akademijin odbor za Kosovo i Metohiju i dva odeljenja, Odeljenje društvenih i Odeljenje istorijskih nauka. Na sastanku koji je održan u kabinetu predsednika, na kojem su prisustvovali akademici Kosta Mihailović, Mihailo Đurić, Stevan Karamata i moja malenkost, svi smo ubeđivali predsednika da takav skup treba održati i da je Akademija kao najviša naučna ustanova pozvana da o pitanju Kosova i Metohije javno istupi s pouzdanim podacima. Predsednik se nespretno suprotstavljao našim argumentima, pri čemu mu se omaklo pitanje: šta će nam povodom te namere reći političari? Zgranuti takvim pitanjem, odgovorili smo mu da je Akademija dužna da istupi s naučnim podacima, a da političari te podatke, ako im odgovaraju, mogu da uvaže, a ako im ne odgovaraju, lako mogu da ignorišu. Iz ovoga što sam rekao jasno je da je predsednik Hajdin selektivno izbacivao politiku iz Akademije, da nije vodio računa o naučnim obavezama, zadacima i ugledu ustanove koju vodi, već je osluškivao kako će šta biti prihvaćeno od strane aktuelnog političkog rukovodstva zemlje.

Moram da vas podsetim, gospodo akademici, da SANU nije na doličan način, jednim većim međunarodnim skupom, kako je bilo planirano, obeležila ni 200-tu godišnjicu Prvog srpskog ustanka. Na čelu odbora koji je imao zadatak da organizuje taj skup nalazio se predsednik Hajdin. Međutim, kako naši tadašnji vlastodršci iz političkih razloga nisu hteli da poklone dužnu pažnju tom jubileju, ni naš predsednik, da im se ne bi zamerio, nije se potrudio da bilo šta učini na organizovanju naučnog skupa. Umesto međunarodnog skupa, u SANU je održana jedna skromna Akademija, a u Galeriji je Istorijski muzej Srbije priredio izložbu. SANU se u tom slučaju ponela nedostojno. Ona nije na primeren način pokazala koliko je značajan za srpski narod Prvi srpski ustanak. Nije iskazala dužno poštovanje našim precima koji su izginuli boreći se za slobodu našeg naroda i za nezavisnost naše države. Takvim postupkom, usled prevelike, a skroz pogrešne politizacije, SANU se i pred domaćom i pred svetskom javnošću osramotila, iako je samo nešto pre toga imala prilike da vidi kako su Francuzi i Francuska obeležili 200-tu godišnjicu svoje revolucije.
 
ROMSKA PRAVA I MAĐARSKE ŽRTVE

Akademici koji poznaju rad Akademije i način njenog funkcionisanja, i oni koji duže pamte, a ja spadam u tu grupaciju, dobro znaju da su svi predlozi pojedinih odeljenja o naučnim skupovima uvek i bez bilo kakvih zapreka prihvatani od strane Izvršnog odbora i Predsedništva, zato što ta tela nisu imala razloga da sumnjaju u naučnu kompetenciju odeljenja. Ni u vreme Josipa Broza, niti Slobodana Miloševića, Izvršni odbori Predsedništva SANU nisu sputavali odeljenja u njihovim nastojanjima da putem naučnih skupova razjasne pojedina pitanja. Izvršni odbori se tada nisu ponašali kao da su politički komesarijati ili cenzori, nisu se nadređivali odeljenjima, niti su im stajali na putu u ostvarivanju njihovih naučnih zadataka. Tu novu praksu, ranije nepoznatu, zaveo je akademik Hajdin. Učinio je to, navodno, u ime demokratije koju je, naročito u prvoj godini predsednikovanja, isticao kao svoju ideju vodilju. Taj prividni demokrata, taj predsednik koji se hvali da je iz Akademije proterao politiku, pretvorio se u političkog komesara koji sve drži pod kontrolom, bez čijeg dopuštenja se za Srbiju i za Srbe u Akademiji ništa ne može učiniti.
 
Kad je već reč o naučnim skupovima i proterivanju politike iz Akademije, moram da naglasim da predsednik Hajdin ima dvostruke kriterije. Dok s jedne strane sprečava održavanje naučnih skupova kojima je cilj odbrana srpskih nacionalnih i državnih interesa i želja da se naučno objektivno prikaže naša prošlost, on širom otvara vrata skupovima kojima nije uvek mesto u Akademiji. Niko pametan neće se protiviti tome da Akademija nekim naučnim skupom posveti pažnju položaju Roma. Međutim, postavlja se pitanje da li položaj Roma, s naučnog stanovišta, a ne sa društvenog i političkog, zaslužuje toliku pažnju da Akademija o tome u kratkom vremenskom periodu organizuje četiri do pet naučnih skupova. Politika je zainteresovana i od strane međunarodne zajednice prisiljena da se bavi položajem Roma, a Akademija se podastrla politici ne vodeći računa o nauci. Da je predsednik Hajdin dosledan u proterivanju politike iz Akademije, on bi morao da stavi do znanja organizatorima skupova o Romima da se ti skupovi mogu održavati i van Akademije, u nekim institutima ili asocijacijama pojedinih ministarstava zaduženih za istinski težak položaj romske populacije.
 
Slučaj sa skupovima o Romima pokazuje da je iz Akademije proterana samo srpska politika, da je ona našem predsedniku bila i ostala najveća smetnja, a da je spreman da stavi Akademiju na raspolaganje aktuelnoj politici. O tome svedoči i zahtev koji je nedavno stigao Akademiji od predsednika Srbije Borisa Tadića. Predsednik Tadić se, ne konsultujući prethodno Akademiju i njene stručnjake za noviju istoriju, iz političkih razloga dogovorio s predsednikom mađarske države da Srpska i Mađarska akademija pristupe ispitivanju broja mađarskih žrtava u Drugom svetskom ratu na području Vojvodine. Iako je to pitanje u našoj istoriografiji proučeno, a broj žrtava je utvrđen, mađarska strana je, sa jasnim političkim ciljevima, u želji da pokaže da je broj postradalih Mađara mnogo veći nego što je naša istoriografija konstatovala, uspela da dobije pristanak predsednika Tadića da se taj problem ponovo ispita. Predsednik Tadić je tada zatražio od naše Akademije da se uključi u ovo preispitivanje. Tako je SANU od predsednika države dobila domaći zadatak. Imajući u vidu mađarske prevashodno političke ciljeve preispitivanja broja žrtava i činjenicu da je to domaći zadatak, koji Akademija kao najviša naučna ustanova ne bi smela da prihvata i da služi dnevnoj politici, Odeljenje istorijskih nauka nije bilo spremno da se uključi u ovaj posao. Da naš Izvršni odbor ne bi izneverio očekivanja predsednika države, posao je poverio jednom našem akademiku koji nikad nije napisao nijedno slovo iz oblasti istoriografije. Zanimljivo je da taj isti akademik u SANU organizuje pomenute skupove o Romima. Kako će taj posao sa Mađarima biti obavljen, na čiju korist a na čiju štetu, imaćemo prilike da vidimo. Ovo i ne pominjem zbog samog ishoda slučaja, već zbog toga da pokažem kako je, da li je i koja politika je proterana iz Akademije, a koja se u njoj pažljivo i snishodljivo neguje.

Zazirući od srpskog imena, predsednik Hajdin nije bio spreman da dozvoli uključivanje Akademije u izradi "Srpske enciklopedije". Izvršni odbor je takav stav obrazložio tvrdnjom da SANU već radi na izradi svog rečnika, pa da nema potrebe da se prihvata posla oko izrade "Srpske enciklopedije". Tako besmisleno i naučno neutemeljeno obrazloženje nije usledilo posle konsultovanja akademijinih odeljenja. Bila je to samostalna odluka Izvršnog odbora, posle koje je u "NIN-u" usledila čak i javna rasprava, pod čijim pritiskom su naš predsednik i Izvršni odbor pristali da se Akademija, u društvu sa "Maticom srpskom" i "Zavodom za udžbenike i nastavna sredstva", prihvati posla izrade "Srpske enciklopedije". Kada je to učinjeno, predsednik Hajdin se više puta pohvalno izrazio o ovom projektu, kao jednom od najvažnijih zadataka Akademije. Ovaj podatak svedoči o naučno neozbiljnom i neodgovornom odnosu prema poslovima prvorazrednog naučnog i nacionalnog značaja naše Akademije.
 
(SRPSKA) AKADEMIJA

Vrhunac nesrpskog ponašanja našeg predsednika i Izvršnog odbora iskazan je u nedavnoj promeni naziva tog Akademijinog tela. Sve do prošlogodišnje junske skupštine SANU, na kojoj je prihvaćen njen novi Statut, pun naziv Izvršnog odbora bio je: Izvršni odbor Predsedništva SANU. Posle junske skupštine, bez bilo kakve odluke, bez rešenja, objašnjenja ili obaveštenja, u Zapisnicima sednica Izvršnog odbora mogli smo da pročitamo da su to Zapisnici sednica Izvršnog odbora Akademije, a ne Srpske akademije nauka i umetnosti. Nekoliko nedelja kasnije, opet bez formalnog rešenja, odluke i bilo kakvog objašnjenja, predsednik i ostali članovi Izvršnog odbora nisu se na Zapisniku sednice tog tela potpisali kao članovi SANU, kako je to bilo do junske skupštine, već su potpisani kao članovi Akademije. Čim je Odeljenje istorijskih nauka uočilo ove promene, s kojima nije moglo da se saglasi, zamolilo je Izvršni odbor da preispita razloge za pomenute izmene. Na dve predstavke Odeljenja istorijskih nauka kojima je traženo da se vrate stari nazivi, budući da nema ni zakonskih, ni statutarnih razloga za izvršene izmene, Izvršni odbor je odgovorio da je to učinjeno zbog "terminološkog usklađivanja sa članom 28 Zakona o Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, i da se izmene naziva organa Akademije mogu vršiti po proceduri za izmenu Zakona".

Budući da je, kako sam obavešten od brojnih vrsnih pravnika od kojih sam tražio mišljenje, od strane Izvršnog odbora pogrešno protumačen član 28 zakona, do ove izmene naziva Izvršnog odbora nije smelo ni da dođe, jer se sad može postaviti pitanje o kojoj akademiji je reč, pored toliko brojnih i raznovrsnih akademija u našoj zemlji. Da je našem Izvršnom odboru stalo do toga da se u njegovom nazivu očuva puno ime naše ustanove, da se vidi da je ona Srpska akademija nauka i umetnosti, a ne trgovačka, pedagoška, muzička, vojna ili neka druga, on bi, ako Zakon zaista zahteva terminološko usklađivanje, pokrenuo proceduru za izmenu Zakona. Kako to nije učinio, a izvršio je izmene na način koji nije u skladu sa Zakonom i Statutom, jer on je izvršni organ Skupštine i Predsedništva, koje uopšte nije konsultovao, očigledno mu je stalo do toga da se iz naziva naše ustanove izbriše odrednica po kojoj se vidi da je ona srpska i da je Akademija nauka i umetnosti.

Podsećam vas, gospodo akademici, da su za poslednjih 170 godina sve ustanove koje su prethodile Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u svom nazivu imale pridev srpski kao odrednicu nacionalne pripadnosti. Tako je bilo Društvo srpske slovesnosti, Srpsko učeno društvo, Srpska kraljevska akademija i Srpska akademija nauka. Sada smo dočekali da se taj pridev briše zato što nekome smeta. Hoću da verujem da većini akademika ne smeta i da su ponosni što su članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, a ne neke imaginarne i himerične akademije koju hoće da promoviše predsednik Hajdin i aktuelni Izvršni odbor.

Kad je reč o samovlasnoj odluci predsednika i Izvršnog odbora, kao što je ova kojom je izbrisano srpsko ime, moramo se prisetiti i načina na koji je donet predlog Zakona o Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. I tada, kao i ovog puta, Izvršni odbor nije našao za potrebno da predlog dostavi odeljenjima da ga pregledaju, dopune ili isprave. Bez javne rasprave o dokumentu koji je od životne važnosti za Akademiju i akademike, taj Zakon je donet putem oktroja. Odeljenja nisu učestvovala u njegovoj izradi. Odnosi na nas, ali je donet bez nas. On nam je poklonjen kao što samovlasni suvereni pojedinih država vernom narodu poklanjaju oktroisane ustave. To je učinjeno od promotera demokratije u našoj Akademiji i u ime demokratije i demokratskog načina upravljanja našom ustanovom.

NEOPHODNE SMENE NA ČELU SANU

Na junskoj skupštini SANU izneo sam podatak da je naš predsednik član Saveta za evropske integracije, ustanove par excellance političkog karaktera i u kojoj se nalaze osobe koje ne mori briga za srpske nacionalne interese. Pravo je akademika Hajdina da pripada kome hoće, pa čak i da bude lišen nacionalnog osećanja, ali kao predsednik SANU ne bi smeo da ignoriše činjenicu da se nalazi na čelu Srpske akademije nauka i umetnosti, da je predsednik SANU, a ne predsednik Akademije, kako se sada potpisuje na Zapisnicima sednica Izvršnog odbora. I ovim postupkom akademik Hajdin je pokazao da iz Akademije proteruje sve što ima srpske oznake, sve što odiše srpskim duhom i srpskim raspoloženjem. Od njega niko ne traži da paradira srpstvom, da bude ekskluzivan Srbenda, da mu alfa i omega njegovih nastupa bude srpstvo, ali se od njega očekivalo da srpstvo ne ignoriše i iz najviše naučne i umetničke ustanove ga ne proteruje, nego da o njemu vodi bar toliko računa koliko vodi o nesrećnim Romima. Kad ovo kažem, moram da vas podsetim, gospodo akademici, a o tome sam već govorio, da je za vreme predsednikovanja akademika Hajdina na nekoliko Akademijinih međunarodnih skupova, bez bilo kakve zvanične odluke nadležnih organa, bio proteran srpski kao službeni, a zaveden engleski kao zvaničan jezik. Kao i većina evroatlantista, i naš predsednik ne shvata, kako je napisao Vaclav Klaus, da "čitava ideja Evrope ne bi trebalo da bude zasnovana na previše pojednostavljenom odbacivanju patriotizma i nacionalnog osećanja" i da bi "trebalo da dozvolimo legitimitet reči nacija", a ne da se te reči stidimo. Po svemu onome što sam dosad rekao, čini se da se naš predsednik baš te reči stidi.
 
Dokaza o tome da je predsednik Hajdin iz Akademije proterao politiku je, kako sam na samom početku rekao, mnogo, ali on nije iz Akademije proterao dnevnu i mondijalističku, već samo srpsku politiku. S namerom da mondijalističku politiku sprovede što efikasnije, predsednik je u potpunosti podredio svojim namerama Izvršni odbor. Po odredbi Statuta sednice Predsedništva bi, po pravilu, trebalo da se održavaju jednom mesečno. Međutim, kako bi što samostalnije donosio odluke, predsednik saziva Predsedništvo samo dva puta godišnje. Izvršni odbor i predsednik su zaveli praksu da u razna tela Akademije, komisije i odbore van Akademije, bez pitanja i pristanka odeljenja, imenuju uvek iste ljude, a s namerom da stvore ekipu koja će im biti privržena i poslušna. Time su oni podelili članove Akademije na podobne i nepodobne, na upotrebljive i neupotrebljive.
 
Bilo bi dobro da je Izvršni odbor, umesto što je stvarao poslušnike, više pažnje posvetio nivou svojih javnih nastupa, posebno besedama, koje nikad nisu bile sadržajno siromašnije, idejno besmislenije a jezički nekorektnije, od onih koje smo imali prilike da slušamo u nekoliko poslednjih godina. Isto tako, bilo bi korisnije za istoriju naše Akademije da su njeni čelnici posvećivali više pažnje nivou pismenosti u Zapisnicima sednica Izvršnog odbora i sednica Predsedništva, u kojima se mogu naći razni nedozvoljeni propusti, poput stilskih, gramatičkih, ortografskih, interpunkcijskih i raznih drugih. Kao istoričar i direktor Arhiva SANU imao sam prilike da čitam mnoge Zapisnike sa raznih sednica, kako one iz vremena Društva srpske slovesnosti, tako i one Srpskog učenog društva i potonjih akademija. Odgovorno tvrdim da su svi bili neuporedivo pismeniji od onih koji su nastali u nekoliko poslednjih godina. I ti Zapisnici, takvi kakvi su, govore o nama, o nivou naše pismenosti i obrazovanosti, naše nemarnosti i neodgovornosti.

Sve ovo što sam rekao nisam izgovorio s namerom da bilo koga povredim. Lično nemam ništa protiv bilo koje osobe koju sam pomenuo u ovom izlaganju, ali sam smatrao i smatram da se moramo suočiti s činjenicama, pa i onda kad one nisu prijatne. Učinio sam to s najboljom namerom, za dobro Akademije, da ukažem na propuste i mane koji su u njoj zavladali, a treba ih ukloniti kako bi ona povratila uveliko izgubljen ugled u narodu kojem pripada. Ukazao sam na propuste zato što nam predstoje izbori i što moramo dobro da promislimo i otvorimo oči pri odlučivanju kako će biti sastavljen budući Izvršni odbor. Mislim da u njega treba da biramo širokoobrazovane akademike, ljude naučnog ugleda i međunarodne reputacije, one koji će umeti da vode Akademiju i da je na najbolji način predstavljaju i u zemlji i u inostranstvu. U Izvršni odbor treba da biramo osobe koje će znati šta treba da čini Akademija, pri čemu neće zanemariti ni opšte, ni nacionalne, niti državne interese. Članovi Izvršnog odbora treba da budu akademici koji neće zastupati grupne interese, već će uvek voditi računa o čitavom članstvu i Akademiji kao celini.
 
Možda će neki akademici ovo moje izlaganje oceniti kao oštro i resko, što za Akademiju nije uobičajeno. Takvoj oceni ja se neću suprotstaviti. Naprotiv, priznajem da u njemu ima i oštrine i reskosti. Međutim, ton mog izlaganja primeren je krizi nacionalnog identiteta naše Akademije i njenog naučnog i moralnog integriteta. Zato što su oni ugroženi, a to sam dokazao ne svim, već samo odabranim, proverenim i teško osporivim činjenicama, nisam imao razloga da budem taktičniji i izbirljiviji u načinu kritike onih koji su Akademiju uvalili u krizu. Cilj mi je da Akademija krizu savlada, da se iz nje što brže i bezbolnije izvuče. Ćutanjem i prikrivanjem problema pred kojima se nalazimo, kolegijalnim povlađivanjem onima koji snose odgovornost za nastalu krizu, uvaljivaćemo se sve dublje u probleme, koje uskoro nećemo biti u stanju da savladamo. Sve što sam rekao, rekao sam s najboljom namerom, za dobro Akademije i njen ugled, za ugled svih nas koji smo imali čast da postanemo njeni članovi, čime smo preuzeli obavezu da je potomstvu predamo neokaljanu, cenjenu i dostojanstvenu.
 
Konačno, želim da naglasim da ovo nije moj promotivni govor, kako će ga, možda, okarakterisati predsednik Hajdin. Ja ne pretendujem na bilo kakvu funkciju u Akademiji, ali koristim svoje pravo da povodom predstojećih izbora iznesem svoje mišljenje, da izrazim nezadovoljstvo dosadašnjim radom Izvršnog odbora i da iskažem nadu da će novi Izvršni odbor biti bolji i uspešniji od sadašnjeg.

Piše Vasilije Đ. Krestić | 17.03.2011. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Jun 20, 2012, 08:19:30 pm »

*
VASILIJE KRESTIĆ


U DIJALOGU SA EPOHOM

Knjiga intervjua sa Vasilijom Krestićem donosi celu lepezu njegovih stanovišta ne samo o važnim istoriografskim pitanjima, nego i o mnogim problemima savremenog društvenog života, kulture, nacije u celini, moralnim i ideološkim iskušenjima vremena

Ima stvaraoca, među njima i istoričara, koji za sobom ostavljaju ili su ostavili plodno delo, ali su ostali potpuno po strani  javnog života, živeći tiho i gotovo nečujno u svojoj radnoj sobi. Nasuprot njima, stoje oni koji žive u nekoj vrsti stalnog dijaloga sa svojim vremenom, njegovim idejama i njihovim nosiocima. Akademik Vasilije Đ. Krestić je obimnim naučnim delom decenijama prisutan u intelektualnom i javnom životu zemlje, u otvorenom dijalogu sa epohom. Knjiga o kojoj danas razgovaramo (u izdanju novosadskog "Prometeja") upravo je svedočanstvo te vrste intelektualne i naučne angažovanosti u javnom životu, angažovanosti pre svega u odbrani istorijske istine i integriteta istorijske nauke. Naslov knjige "Istoričar u vremenu prelomnih i sudbinskih odluka" je samo po sebi dovoljno jasan i problemski zaokružen, ali je mogao da glasi "Istoričar kao svedok jedne istorijske epohe". Jer zaista je reč o relativno kratkoj epohi — četvrt veka (intervjui obuhvataju period 1985. do 2010. godine), toliko zgusnutoj i ispunjenoj događajima, u svakom pogledu prelomnim i sudbonosnim ne samo u srpskoj i jugoslovenskoj, nego i evropskoj, pa i svetskoj istoriji. Kao istoričar i savremenik prof. Vasilije Krestić je bio svedok epohe u kojoj se svet iz temelja i radikalno menjao!

PROJEKAT VELIKE SRBIJE

Ova knjiga donosi celu lepezu Krestićevih stanovišta ne samo o važnim istoriografskim pitanjima, nego i o mnogim pitanjima savremenog društvenog života, kulture, nacije u celini, moralnim i ideološkim iskušenjima vremena. Sadržina svih intervjua se može grupisati u dva osnovna kompleksa problema: prvi, i dominantan, tiče se Krestićevog naučnog dela i mnoštva pitanja proisteklih iz njegovog višedecenijskog bavljenja pre svega srpsko-hrvatskim odnosima, ideologijom hrvatskog nacionalizma i ekstremnog velikohrvatskog šovinizma, zasnovanog na tzv. "hrvatskom državnom i istorijskom pravu", kao i istorijom Srba u Habsburškoj monarhiji u 19. i početkom 20. veka. Povodi za razgovor su, najčešće, bili pojava njegovih dela, kao što su "Istorija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji od 1948. do1914" (1991), "Srbi i Hrvati — uzroci sukoba" (1997), "Genocidom do velike Hrvatske" (1999), "Biskup Štrosmajer u svetlu novih izvora" (2002) i druga. Drugi kompleks problema kojima se bave intervjui prof. Krestića predstavljaju njegova reagovanja i stavovi na najvažnije savremene događaje i pojave u političkom, društvenom, naučnom i kulturnom životu srpskog naroda za proteklih dramatičnih 25 godina, svakako u širem jugoslovenskom i evropskom kontekstu. To su, na prvom mestu, razbijanje Jugoslavije i građanski ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (naročito dublji ideološki i istorijsko-psihološki uzroci sukoba u Hrvatskoj, kao što je živo sećanje na genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu), razobličavanje manipulacija oko tzv. "Memoranduma SANU" i navodnog projekta "velike Srbije", pitanja autonomije Vojvodine i vojvođanskog autonomaštva, Statuta Vojvodine, osnivanja VANU, velokomađarske pretenzije, separatizam crnogorskog režima, kao i separatističko-teroristički pokret albanske manjine na Kosovu i Metohiji. Slede, zatim, pitanje o  mestu i ulozi SANU, o regionalizaciji Srbije, ciljevi pokreta "Svetozar Miletić", uloga nekih nevladinih organizacija i niz drugih pitanja(na primer, o institutu moralno-političke podobnosti u Ministarstvu nauke, povodom recenzija iz Bolonje 2001. godine) — a svodila su se na, po Krestićevom mišljenju, osnovno pitanje — pitanje duhovnog i teritorijalnog jedinstva srpskog naroda.

Ukazujemo samo na neka stanovišta prof. Krestića, više ilustracije radi, izneta na stranicama ove knjige. Temelji autonomije Srba u Habsburškoj monarhiji počivaju na privilegijama austrijskog cara Leopolda I, izdatih krajem 17. veka, ali privilegije izdate milošću monarha bile su u sukobu sa mađarskim državnim i istorijskim pravom i sa pravom koje je u Austriji i Ugarskoj imala Katolička crkva. Zato je bečki dvor na neki način manipulisao sa ovim privilegijama — sužavao ih kad državi nije pretila opasnost i potvrđivao kada su joj pretili unutrašnji nemiri. U središtu pažnje prof. Krestića su ipak srpsko-hrvatski odnosi. Odnosi Srba i Hrvata su bili najteže političko pitanje jugoslovenske države u 20. veku. Neko je u Beču nedavno rekao da je Tito bio poslednji Habsburg na Balkanu. Hrvatsko predvođenje procesa konfederalizacije i postepenog rastakanja jugoslovenske države, naročito od početka šezdesetih godina 20. veka, nametalo je sve češća pitanja: kakvi su i koliko duboki koreni hrvatske nacionalne ideologije. Krestić je upravo tom pitanju posvetio punu istraživačku pažnju i davao odgovore na probleme koje je nosio ubrzani tok razbijanja jugoslovenske države. Od 16,17. veka, pa sve negde do sredine 19. veka nesporazumi i sukobi imaju prvenstveno socijalni i verski karakter, da bi posle toga dobili izrazito nacionalnu i političku dimenziju, čak sa hrvatske strane i rasnu. Do uzajamne saglasnosti ili približavanja dva naroda dolazilo je u razdobljima kritičnim po oba naroda, kao 1848/1849. godine ili u periodu 1866. do 1873. godine (do Hrvatsko-ugarske nagodbe) kada im je zapretila opasnost od dualizma, ili u periodu 1905. do 1918. godine pred opasnošću nemačkog prodora na Istok.

HRVATSKO-SRPSKI SUKOB
 
Sukobi i razdori su uglavnom bili uslovljeni time što vodeći slojevi hrvatskog građanskog društva nisu uvek bili spremni da priznaju srpsku nacionalnu individualnost u Hrvatskoj, smatrajući Srbe u Hrvatskoj delom hrvatskog političkog naroda. "Čitava hrvatska politika, sve do 1905. godine", kaže prof. Krestić u intervjuu nedeljniku "Intervju" (14. april 1989), "bila je zasnovana na temeljima hrvatskog državnog prava. Jedan od suštinskih principa tog prava bilo je učenje da na hrvatskoj državnoj teritoriji postoji samo jedan politički narod, a taj narod činili su Hrvati. Drugim rečima, po hrvatskom državnom pravu narod je velik koliko država, a pošto je država hrvatska, svi njeni stanovnici, bez obzira na etničku i versku pripadnost, činili su hrvatski politički narod. Iz tog i takvog stava proizlazilo je nepriznavanje Srba u Hrvatskoj i rađanje velikohrvatskih ideja. Tu se kriju i mnogi odgovori za sukobe Hrvata i Srba".

Stanovište da Srbi slabo poznaju svoje susede ("mi ih ne poznajemo, a gradili smo zemlju na osnovu iluzija i zato smo postradali") provlači se kao crvena nit kroz celu ovu knjigu. Svojevremeno je deo jugoslovenske javnosti uzburkalo Krestićevo stanovište da uzrok genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu nije takozvana "velikosrpska hegemonistička politika između dva rata", već je genocid u određenim socijalnim kategorijama hrvatskog društva pripreman davno pre stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Utemeljivači genocidne politike bili su Eugen Kvaternik i Ante Starčević. Oni su se otvoreno zalagali za ideju o uništavanju Srba. Stalno podvlačim: Kvaternik je još 1869. godine pisao da treba uništiti "nakot vjere pravoslavne". Starčević stalno ističe da "sve Srbe valja sjekirom utući". "Genocidna ideja", ističe prof. Krestić, "nastala je u određenim delovima hrvatskog društva, u okvirima Austro-Ugarske, 'kao posledica težnje da se stvori velika Hrvatska, etnički čista i verski homogena'." Pod uticajem Kvaternikove i Starčevićeve ideologije, između ostalog i teza o rasnoj inferiornosti, učestali su fizički napadi na Srbe, na njihove trgovačke i zanatske radnje, kao što je to bilo u većim razmerama 1895, 1899, 1902, 1908/1909. godine. "Sve su to bile pripreme za antisrpske pogrome u Prvom i Drugom svetskom ratu", kaže prof. Krestić. Kontinuitet genocidne ideje može se pratiti tokom celog 20. veka — preko Ante Pavelića i drugih ideologa do Franje Tuđmana. Na više mesta u ovoj knjizi Krestić upozorava i opominje na nikada napuštenu Hrvatsku opsesivnu ideju o Hrvatskoj do Drine — etnički čistoj i verski jedinstvenoj, ali i izjave hrvatskih čelnika s početka devedesetih godina prošlog veka — da je Hrvatska do Zemuna i da njima pripada čak i Bačka.

U intervjuu "NIN"-u 1991. godine Krestić ukazuje na razmere biološkog nestajanja Srba u Hrvatskoj tokom 20. veka, ne samo kao posledice genocida već i asimilacije i iseljavanja. Godine 1900. prema popisu koji je detaljno razradio Vasa Ruvarac bilo je u Hrvatskoj i Slavoniji, bez Dalmacije, 30 odsto srpskog življa. Prema popisu iz 1991. godine bilo je, zajedno sa Dalmacijom, 11,5 odsto Srba, što znači da je za "osamdeset-devedeset godina nestalo u Hrvatskoj i Slavoniji blizu 18,5 odsto srpskog stanovništva". Ocenjujući savremenu hrvatsku politiku u intervjuu "Politici" 1991. godine (9. avgusta), Krestić kaže da se "po mnogo čemu može označiti kao genocidna. Ona je u ideološkom i političkom pogledu, u svemu nastavak pravaške, frankofurtimaške i ustaške politike. Po svojim ciljevima ona je ekskluzivna, šovinističko-rasistička i velikohrvatska. Po metodima vladanja, totalitarnosti, vokabularu, simbolima i po svemu ostalom ne razlikuje se od politike vođene od strane Pavelića i njegovih ustaša".

I zato nije suvišno još jednom podsetiti, ali i podsećati, naročito mlađe ljude, i naročito u ovom procesu uočljivog slabljenja Srbije i Srba na Krestićev nedvosmislen stav iznet u podgoričkom "Danu", od 17. oktobra 1999. godine: "Zbog toga što su Hrvati došli do svoje države pomoću genocida i etničkog čišćenja ne treba očekivati da će odustati od ideje o stvaranju velike Hrvatske, koja bi obuhvatala Bosnu do Drine, Srem do Beograda, delove Bačke i Boku Kotorsku. To su težnje koje nikada nisu bile prikrivane, ugrađene su u njihove nacionalne programe i danas se javno ispoljavaju. One su dobile krila posle 'Bljeska' i 'Oluje'".

DUHOVNO JEDINSTVO SRBA
 
Kao savremenici i svedoci epohe o kojoj danas govorimo, od 1985. do 2010. godine, znamo koliko je bilo teško boriti se za istinu, pa, naravno, i za istorijsku istinu. Nikada svet pre toga nije bio suočen sa takvim razmerama planetarnih manipulacija i obmana, i to pre svega u sredinama koje su smatrane za tzv. "slobodni i demokratski svet". U izvanrednoj knjizi "Suludi krstaši — Jugoslavija, NATO i obmane Zapada" Dajana Džonston na jednom mestu ističe da "uprkos izuzetnoj pažnji medija, brojnim knjigama, Zapadu je pošlo za rukom da ne vidi veliki broj najznačajnijih faktora uključenih u jugoslovensku krizu". U tom kontekstu i ova knjiga prof. Vasilija Krestića svedoči o njegovim izuzetnim naučnim naporima da argumentima razobliči propagandne mitove kao što su, pored drugih, i onaj da su Srbija i Srbi odgovorni za raspad Jugoslavije, da su izvršili "agresiju na Hrvatsku" u nameri da stvore "veliku Srbiju" i da su pri tome izvršili "genocid nad Hrvatima". Borba za istorijsku istinu nije morala da se vodi, i još mora, samo u međunarodnoj, nego gotovo u istoj meri u domaćoj javnosti. Dobar deo domaćih medija prihvatio je tumačenja koja su potekla iz propagandnih centara velikih sila, s jasnom namerom da tumačenje istorije jugoslovenskog prostora prilagode svojim savremenim političkim potrebama — radikalnog preoblikovanja, bolje reći rasparčavanja i drobljenja pre svega srpskog etničkog prostora. Iako toga nema u ovoj knjizi bio sam svedok Krestićevih superiornih nastupa zajedno sa prof. Miloradom Ekmečićem, u dijalogu srpskih, hrvatskih i nemačkih istoričara, 1995. i 1996. godine, u Frajzingu kod Minhena i u Flotu kod Hanovera.
 
U mnoštvu drugih problema o kojima prof. Krestić besedi u svojim intervjuima, a tiču se prilika među samim Srbima, posebno važnim smatram njegovo viđenje problema duhovnog jedinstva Srba i svojevrsne plime regionalne i partikularne svesti kao potencijalno opasnog izazova. Na okruglom stolu u "NIN"-u, aprila 1993. godine, o pitanju — šta je to srpski nacionalni interes, prof. Krestić ukazuje na problem srpske duhovne integrisanosti, zapravo srpske kulturne integrisanosti. Dodali bismo ovde da nije slučajno Stojan Novaković u dubrovačkom Srđu 1908. godine objavio kratak, ali istinski programski tekst, pod naslovom "Ujedinjujmo se kulturom". Prof. Krestić na pomenutom okruglom stolu ističe upravo poseban značaj kulturne integracije: "Za nacionalni interes odlučujuće je ono što mi, nažalost, nemamo: duhovna integracija. Mi smo duhovno dezintegrisana nacija. Dezintegracija je u našoj sredini evidentna i rezultat je istorijskog toka ne samo u bližoj, nego i u daljoj prošlosti. Imali smo više činilaca koji su uticali na rađanje partikularnih, pokrajinskih svesti, nego na rađanje jedinstvenih srpskih nacionalnih interesa. Duhovnom jedinstvu ovaj narod mora da posveti mnogo veću pažnju (jer se to jedinstvo ne postiže preko noći), uhodanim i razrađenim metodima, istrajnim radom prosvete kulture, crkve i drugih činilaca". Uostalom, primer Nemaca je u tome vrlo poučan — duhovno i kulturno objedinjavanje Nemaca prethodilo je njihovom političkom ujedinjenju. Ovu temu Krestić na različite načine dotiče u većini svojih javnih istupa. O tome je govorio i na Drugom kongresu srpskih intelektualaca (neke glavne teze ponovio je u intervjuu časopisu "Rascija", maja 1996), ističući da je jedan od ključnih razloga duhovne dezintegracije srpskog naroda "jaka regionalna, partikularna i primitivna uskogrudost koja se očituje u ksenofobičnosti prema Srbima iz drugih, geografski udaljenih regija." Govoreći o "nebuloznim podelama pokrajinsko-partikularnog karaktera" (pored mnogih drugih i na starosedeoce i koloniste, "nađoše" i "dođoše") Krestić, shvatajući izuzetan značaj toga pitanja za srpsku budućnost, na jednom mestu gotovo dramatično upozorava — da ako mi Srbi ne prihvatimo da smo duhovno jedinstven narod, "onda sami sebi moramo priznati da nismo jedna nacija"! Podvlačim naročito ovaj problem u Krestićevom razumevanju srpske istorije i stoga što mislim da je njegov dalekosežni značaj veoma potcenjen i u istorijskoj nauci, ali i u kulturnoj i nacionalnoj politici u celini.

BORBA ZA ISTORIJU
 
Poznati francuski istoričar Lisjen Fevr je u poodmaklim godinama života sakupio svoje kritičke članke i objavio ih pod naslovom "Borbe za istoriju, istoriju" — u smislu istorijsku nauku. Napisao je, tom prilikom, između ostalog i sledeće: "Nikada se nisam borio ni za sebe, niti protiv onoga ili ovoga kada se radilo o ličnostima. Borbe za istoriju — da. Za nju sam se celog svog života rvao." Na sličan način bi se i ova knjiga prof. Vasilija Krestića mogla označiti kao borba, ili borbe, za istorijsku istinu, za integritet istorijske nauke. I on, na izvestan način, želi živu istorijsku nauku, aktivnu i angažovanu u vremenu, istorijsku nauku koja prošlošću hoće da razume i objasni sadašnjost, jer sadašnjost ne može dovoljno da se sagleda iz same sebe! Pri tome treba naglasiti da je prof. Krestić kao dosledni nastavljač odlične istorijske škole (za koju se plašim da nema dostojne naslednike u mlađim generacijama) potpuno svestan činjenice da se faktor savremenosti (politički, idejni, filozofski, psihološki) mora neprestano držati pod najstrožom kritičkom kontrolom!
 
Knjiga "Istoričar u vremenu prelomnih i sudbinskih odluka" je, istovremeno, i lep i dragocen prilog naučnoj i životnoj biografiji profesora Krestića, čak i svojevrsna skica za jedan njegov mogući istoriografski portret. Ima u njoj, pored svih velikih naučnih i nacionalnih pitanja, i niz zanimljivih detalja vezanih za njegovu Đalu, Novi Kneževac, Krestićev legat u Biblioteci "Branislav Nušić" u Novom Kneževcu, Zrenjanin, severni Banat u celini.
 
Čita se u jednom dahu!

Reč na predstavljanju knjige akademika Vasilija Krestića "Istoričar u vremenuć", u Novom Sadu, u Salonu kluba "Prometej", 19. aprila 2011. godine

Piše dr Slavenko Terzić | 09.06.2011. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Avgust 12, 2012, 03:05:30 pm »

*

SANU knjigocid

Kako je rukovodstvo SANU prikrilo istinu o genocidu nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj

Jedan naš materijalno dobrostojeći čovek iz inostranstva odlučio je da učini nešto dobro i korisno za svoju zemlju i svoj narod. Uvidevši da je Hrvatska podigla optužnicu protiv Srbije za genocid, došao je do zaključka da bi čitav zapadni svet trebalo obavestiti o ustaškim zločinima nad Srbima za vreme NDH. Smatrao je da se to najbolje može učiniti ako se na engleski jezik prevede i objavi u našoj sredini dobro poznata i značajna knjiga akademika Viktora Novaka "Magnum crimen", koja je posvećena "znanim i neznanim žrtvama klerofašizma". Zamolio je akademika Milorada Ekmečića i mene da mu u tom poslu pomognemo, što smo mi, uvereni da je ta namera plemenita, i učinili.
 
Za prevod i štampanje "Magnum crimen"-a pomenuti gospodin platio je više od 80.000 evra. Akademik Ekmečić napisao je za tu knjigu pogovor, a ja sam napisao uvodni tekst o akademiku Novaku. Kako sam pre više godina u rukopisnoj zaostavštini akademika Novaka, koja se nalazi u Arhivu SANU, našao dva poglavlja, koja su iz prvog i drugog srpskog izdanja "Magnum crimen"-a na zahtev Vladimira Bakarića i Maksa Baće bila izostavljena, jer je njima razobličena pogubna delatnost Hrvatske rimokatoličke crkve pre izbijanja Drugog svetskog rata, u prevod engleskog izdanja ta poglavlja stavljena su na mesta odakle su zahtevom hrvatske političke vrhuške bila izbačena. Tako je englesko izdanje, zapravo, prvo potpuno izdanje Novakove knjige, kojom je, kako je u njenom podnaslovu rečeno, obuhvaćeno pola veka hrvatskog klerikalizma.
 
HRVATSKI KLEROFAŠIZAM
 
Kao jedan od aktera u pripremanju engleskog izdanja Novakove knjige smatrao sam da će ona, s obzirom na to da iza nje stoje tri akademika, Novak, Ekmečić i Krestić, i da je reč o delu bogatom činjenicama kojima su razobličeni zločini i zločinci, bez problema biti uvršćena u knjige koje sa svojim poslovnim partnerima razmenjuje Biblioteka SANU. Bio sam uveren da će Novakova knjiga dobro doći u času kada je Hrvatska protiv Srbije podigla tužbu za genocida i kad je Srbija pripremila protivtužbu zato što bi njome mnogi u svetu, koji to ne znaju, saznali da se u NDH nad Srbima desio veliki zločin.
 
Međutim, zanimljivo je to da se nekoliko meseci pre no što se iz štampe pojavilo englesko izdanje Novakove knjige u SANU proneo glas da njen Izvršni odbor (koji čini predsednik Nikola Hajdin, potpredsednici Ljubiša Rakić i Nikola Tasić, i generalni sekretar Dimitrije Stefanović) neće dozvoliti da knjiga ide posredstvom Akademijine biblioteke u razmenu sa naučnim ustanovama sa kojim SANU obavlja tu razmenu. Zbog toga sam otišao na razgovor sa generalnim sekretarom Stefanovićem da čujem o čemu je reč. Odgovorio mi je da je to zato što SANU ne štampa druga izdanja bilo koje knjige. Iznenađen takvim odgovorom, iz čitavog razgovora shvatio sam da generalni uopšte ne zna o kakvom izdanju se radi, ali da je problem sama knjiga, njen naslov i njen sadržaj, da se Izvršni odbor uplašio da stane iza dela koje naučno proverenim činjenicama razobličava hrvatski klerofašizam i genocid. Obavestio sam generalnog da se ne radi o drugom izdanju "Magnum crimen"-a, već o prevodu na engleski prvog srpskog izdanja dopunjenog sa dva poglavlja koja su iz njega bila izostavljena. Nažalost, to moje obaveštenje generalnom sekretaru nije urodilo plodom. Izvršni odbor je i posle toga nekoliko meseci odbijao da se izjasni da li će dozvoliti ili sprečiti bibliotečku razmenu Novakove knjige.

Piše Vasilije Đ. Krestić | 22.03.2012. | Pečat
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: