Princ Božidar Karađorđević (1862—1908)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « SRPSKE VLADARSKE PORODICE « Dinastija Karađorđevića « Princ Božidar Karađorđević (1862—1908)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Princ Božidar Karađorđević (1862—1908)  (Pročitano 2529 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« poslato: Februar 04, 2016, 01:23:30 am »

*

BOŽIDAR KARAĐORĐEVIĆ
(Pariz, 06.01.1862 — Versailles, 02.04.1908)


Božidar Karađorđević, po ocu Đorđu praunuk Karađorđev, a po majci Sarki unuk Miše Anastasijevića, rodio se u Parizu1 1861.2 godine. U Parizu je živeo, radio i umro — bio poznat i cenjen, dok se u Srbiji, zbog dinastičkih borbi okončanih tek takozvanim Majskim prevratom i ubistvom poslednjeg Obrenovića 1903. godine — o njemu do tada nije ništa pisalo.

Zahvaljujući stranim izvorima može se ipak dosta saznati o njegovoj ličnosti i karakteru, životu i radu. Prvi pomen o njemu nalazimo u Dnevniku Marije Baškirceve (Journal de Marie Bashkirtseff — 1887; 1890) kao i u njenim pismima. [...]

____________

1 Neki autori navode da je rođen u Beogradu — kao Stevan K. Pavlović u svom delu Bijou d'art, dok Kosta St. Pavlović u svojim sećanjima Onakvi kakve sam ih znao kaže da je rođen u Beču, što takođe tvrde i drugi — videti članak Zorana Konstantinovića u Politici, 15. mart 1986, str. 20 (prim. prir.)
2 Po starom kalendaru 25. decembra 1861, po novom 6. januara 1862. (prim. prir.)



Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"
Božidar Karađorđević — izložba povodom Dana Biblioteke
autor: Bosiljka Janković
Beograd, 2010.

Više o Božidaru Karađorđeviću » » »
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 04, 2016, 01:38:43 am »

**
nastavak

Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"
BOŽIDAR KARAĐORĐEVIĆ — izložba povodom Dana Biblioteke
autor: Bosiljka Janković
Beograd, 2010.


Potrebno je ovde da kažemo ko je bila Marija Baškirceva, kojoj osim jednog lepog i vernog Božidarevog portreta dugujemo i mnoge podatke o njegovim najlepšim mladićkim godinama. Ono što nas interesuje o Mariji Baškircevoj možemo naći gotovo u svakoj enciklopediji bilo našoj ili stranoj, bilo opštoj ili enciklopediji likovnih umetnosti. Svakako je za nas ovde najbolje i najinteresantnije da navedemo članak koji je o njoj dao Božidar Karađorđević za Britansku enciklopediju (XI izdanje 1910. g.)

"Baškirceva Marija Konstantinova (1860—1884) ruska umetnica i književnica, rođena 23. novembra 1860. u Gavronciju u Poltavskoj guberniji3 u Rusiji. Kada je Mariji bilo sedam godina, pošto njen otac, predvodnik poltavskog plemstva, i njena majka, nisu, zbog neslaganja mogli da žive zajedno, gospođa Baškircev je sa svojom malom ćerkom napustila Rusiju da bi provodila zime u Nici ili u Italiji, a leta u nemačkim banjama. Marija je dobila znatno bolje obrazovanje od onoga koje je dobijala većina devojaka njenog društvenog položaja. Mogla je da čita Platona i Vergilija u originalu, kao i da piše, podjednako lako, na četiri jezika. Obdarena za muziku, prvo je želela da bude pevačica i da to postigne, ozbiljno je studirala pevanje u Italiji. Njen glas, međutim, nije mogao da izdrži tako težak rad i izdade je. U međuvremenu učila je i crtanje. Kada je izgubila glas posvetila se slikarstvu i 1877. godine nastanila se u Parizu gde je stalno učila u studiju Toni Rober Flerija. Godine 1880. izložila je "Portret žene", 1881. "Atelje Žilijan", 1882. "Žan i Žak", 1884. "Miting" i "Portret jedne dame" (pastel) svoje kuzine, koji se sada nalazi u Luksemburškoj galeriji i za koji je nagrađena počasnom pohvalom.

Njeno zdravlje, oduvek nežno, nije moglo izdržati rad koji je ona sebi nametnula, uz mondenski život u koji se  pustila posle uspeha što ih je požnjela kao umetnik, te je 31. oktobra 1884. godine umrla od tuberkuloze, ostavljajući za sobom jedan mali broj radova koji su mnogo obećavali. Od ranog detinjstva Marija Baškirceva je vodila autobiografski dnevnik, ali su izdavači ovih briljantnih ispovesti (Journal de M.B., 1890), očigledno u težnji da privuku čitaocu pažnju na njenu izuzetnu obdarenost i imena raznih uglednih ličnosti sa kojima se susretala, ublažili neke delove dnevnika sa njenim preoštrim stavovima. Ovo je pak dovelo u sumnju pečat iskrenosti koja predstavlja glavnu osobinu ove izuzetno zanimljive knjige.

Sledeći književni rad Marije Baškirceve objavljen je u obliku pisama između nje i Gi de Mopasana sa kojim je otpočela prepisku pod lažnim imenom i ne otkrivajući svoj identitet.

Videti Mathilde Blind, A Study of Marie Bashkirtseff (T. Fischer, Unwin, 1892); The Journal of Marie Bashkirtseff; an Exposure add a defense, by "S" (showing that there is thougthout a mistake of four years in the date of the diary); Black and White, 6th Feb. and 11th April 1891, pp.17, 304; The Journal of Maria Bashkirtseff, translated, with an Introduction by Mathilde Blind (2 vols) London, 1890; The Letters of Marie Bashkirtseff (1 vol.) (B.K.)"4

U indeksu saradnika XI izdanja Britanske enciklopedije pored imena autora ovoga članka dati su sledeći podaci: Princ B. K., umro 1908. g. umetnik, kritičar, dizajner i zlatar. Saradnik lista Paris Figaro, Magazin of Art, i t. d. Autor Zabeležaka o Indiji (Enchanted India) (Notes sur l' Inde). Prevodilac dela Tolstoja i Jokaja Mora itd."5

Božidar, dakle, nije doživeo da vidi objavljen svoj članak o Mariji. Čitajući ga, a naročito poredeći ga sa docnijim člancima drugih autora, objavljenim u Britanskoj ili drugim enciklopedijima, možemo uočiti da je pisan sa mnogo topline, da je Marija Baškirceva bila Božidaru veoma bliska, da je bio njen savremenik, a posle njene smrti učesnik u polemikama oko njenog dnevnika i njene ličnosti i živo pratio sve one, kako ih on naziva, "proteste", što ih je izazvao njen dnevnik.

Slavu, za kojom je toliko žudela, Marija Baškirceva stekla je više svojim dnevnikom objavljenim posle njene smrti nego svojim slikama. Prevođen na više jezika, on ima svoje mesto u autobiografskoj literaturi, a u svoje vreme bio je najčitanija i veoma zapažena knjiga, ono što danas nazivamo "bestseler".

A sada da vidimo šta nam Marija priča o Božidaru kroz svoj dnevnik i pisma. U jednom pismu svojoj tetki, pisanom za vreme letnje sezone 1874. godine, koju je provodila u čuvenoj banji Spa, ona piše: "Predstavili su nam grofa Denhofa i malog B. K. ... i išli smo na trke"6. Ona je tada imala četrnaest godina — sebe je već smatrala odraslom devojkom, brinula se da li se sviđa, da li je zapažena, a njega — tada dečaka od trinaest godina naziva "malim".

Oni će se ponovo sresti u Parizu, kada se i ona tamo nastani, od 1877. godine, radi studiranja slikarstva. I od tada sve češće biće zajedno. Gotovo svakodnevno on je gost u njenom domu; on je prati na izložbe, u pozorište. U njenom salonu upoznao je tada istaknute francuske slikare i književnike, divio se njenoj lepoti i talentu, radovao se njenim uspesima, bio joj beskrajno odan i uvek spreman da joj učini svaku uslugu za koju ga zamoli. To se sve vidi i iz dnevnika i iz pisama upućenih njemu; gotovo u svakom pismu ona mu za nešto zahvaljuje ili ga za nešto moli. Na primer, ovako mu se obraća sa molbom da joj obezbedi jedan atelje koji joj je bio zapao za oko: "Da li biste mogli — sa finoćom koja vas karakteriše, da nekako uredite da budem obaveštena..."7 Od Marije saznajemo da je Božidar ludovao za Sarom Bernar i često gledao njene predstave, pa čak, kako ona smatra, bio je i likom sličan velikoj glumici8.

Prilikom poslednjeg boravka Marijinog u Nici 1882. godine, na karnevalu, Božidar je svojom pesmom, igrom i šalama zabavljao celo društvo. Odlazili su i u Monte Karlo. Sa njima su bili i njegov stariji brat Aleksa i njena kuzina Dina. Mladi, veseli, bezbrižni, oni su se ludo provodili9. Posle povratka u Pariz njeno zdravstveno stanje se znatno pogoršalo. Ali ona je imala neverovatnu energiju: neumorno je i dalje slikala. Povremeno je očajavala, svesna da boluje od tada neizlečive bolesti, bila uverena da će umreti, povremeno se nadala, verovala u čudo. U jesen 1883. godine radila je Božidarev portret. On je pozirao stojeći na balkonu i gledajući na ulicu, a prstima jedne ruke gužvao cveće dragoljuba koji ukrašava balkon; ali ona je, kako navodi u dnevniku, rešila da cveće zameni cigaretom10.

Taj lepi, vitki mladić na balkonu imao je tada 22 godine, a bio je već doktor prava. Očevidno nije se samo provodio i zabavljao, nego i učio. Mladi doktor pokazao je veću sklonost prema lepim veštinama nego prema suvim paragrafima, koje ostavlja na stranu, i stupa u Ecole des Beaux-arts. Na akademiji uči graviranje i slikarstvo. Takođe je pohađao i Pariski konzervatorijum. Govorio je nekoliko stranih jezika. Nije po obrazovanju zaostajao za svojom mladom prijateljicom, koja je u dnevniku napisala o njemu i ove redove: "On je vrlo čudnovato biće. Glavna crta ovog ćudljivog i bezbrižnog karaktera je ljubav prema improvizaciji. Osim toga, kada je nekom prijatelj, sva njegova uobrazilja služi za glorifikaciju prijatelja; on se strasno priveže za ljude za izvesno vreme."11 Za nju se vezao do poslednjeg njenog daha. Na veličanstvenom i tužnom pogrebu Marije Baškirceve, "svi su bili zadivljeni", kako opisuje jedna njena prijateljica, "snežnom belinom ljiljana koje su braća Karađorđevići položili na odar svoje mlade prijateljice"12.

Dani kada je drugovao sa Marijom, veselio se, provodio, udvarao i učio, bili su, svakako, najvedriji i najbezbrižniji u njegovom životu. Prošla je najlepša mladost, on je sazrevao, plasirao se polako kao književnik i umetnik, kretao se u pariskim književnim i umetničkim krugovima.13

Najsigurniji trag po kome možemo pratiti i dalje izvoditi njegov životni put pruža nam delo Viljema Ritera: Edmon de Piri (Ženeva, 1913)14. Ova monografija o švajcarskom slikaru nalazi se u Biblioteci Narodnog muzeja u Beogradu, u koju je preuzeta iz Biblioteke Muzeja princa Pavla. Na knjizi je posveta autora Viljema Ritera princu Pavlu "za uspomenu na njegovog kuzena Božidara". Olovkom su lako podvučena sva mesta koja se odnose na Božidara.

Viljem Riter upoznao ga je u Parizu kod Pjera Lotija sa kojim je Božidar bio dobar prijatelj i koji ga je uzeo za svoga sekretara; često su zajedno putovali. Božidar je već tada radio kao dopisnik francuskih, engleskih, nemačkih, ruskih i američkih časopisa i listova. Na jednom zajedničkom putovanju sa Lotijem i Riterom, Božidar je upoznao, preko njih, njihovog prijatelja, švajcarskog slikara barona Edmona de Pirija i njegovu suprugu Matildu, takođe slikarku. Švajcarskog slikara i njegovu suprugu ubrzo je prosto osvojio ljupki princ — "prince charmant", kako su Božidara često nazivali u pariskom društvu i među prijateljima. Kod Pirijevih, on će ubuduće biti čest gost: zimi u Veneciji, a leti u Šomonu u Švajcarskoj. Novi prijatelj stavio mu je na raspolaganje jednu malu vilu koju je nazvao njegovim imenom. Naročito rado je slikao "ljupkog princa". Izradio je čitavu seriju slika, vernih portreta, koji pokazuju transformaciju dugačkog lica "nekada nalik na paža" — piše V. Riter, a na kraju "na isposnika, sa ćelom, izrazom umora, tragom godina i pečatom razočaranja"15.

Jedan veliki portret izrađen 1903. godine prikazuje Božidara kako proučava cveće za svoje radove na koži, u maloj sobi usamljene kućice kraj Šomona. Riter posebno opisuje ruke ističući da su lepo izrađene na portretu, "o, te ruke, te famozne ruke duge i gipke, mada ne lepe, suviše maljave kao u nekim dronjcima, te plastične ruke skulptora i zlatara, te ruke koje su umele i da vezu, pletu, krpe sa ženskom ljupkošću"16.

Umetničkim radom tih ruku kao i svojim književnim stvaralaštvom "ljupki princ" izdržavao je majku, a povremeno i brata, do kraja svog života, pošto je ova porodica, već odavno u izgnanstvu, morala vremenom ostati bez sredstava. Lepe titule "princeza", "princ" koje su uporno nosili svi članovi porodice i slavno ime – tada dobro poznato u Evropi, mogli su otvarati mnoga vrata i osigurati pristup u društvo, ali nisu mogli biti izvor prihoda članovima svrgnute dinastije.

Duža i kraća česta putovanja na koja je odlazio u društvu svog prijatelja Pjera Lotija ili sam, kao dopisnik raznih časopisa i listova, pružala su Božidaru razonodu i zaradu. Putovao je po Evropi, bio je u Aziji i Africi. Godine 1893. naročito je mnogo putovao i sa tih svojih putovanja dao je nekoliko putopisa po kojima možemo pratiti njegovo kretanje i kroz naše krajeve:

— Crna Gora-Albanija (La Revue de Paris 1—XI—1894). Prevod u Srpskom književnom glasniku 16. marta 1913.
— Na Gori Atosu (Revue nouvelle)
— U Srbiji (Figaro, 1894)17. Prevod u novosadskoj Zastavi 1903.
— U Dalmaciji i Bosni

Tri godine docnije imamo u La Revue de Paris (1—III—1896) njegov putopis : U skandinavskim zemljama (En pays scandinave]).

Godine 1897. boravio je sedam meseci u Indiji. Utiske sa tog dalekog putovanja objavio je pod naslovom Zabeleške o Indiji (Notes sur l' Inde). Ovo je jedini njegov putopis objavljen u zasebnoj knjizi. Autor je ovom putopisu napisao i predgovor u kome kaže da je na put krenuo iz Londona, gde je prethodno dobio i pročitao mnoge engleske publikacije u kojima su izneti statistički i drugi informativni podaci o engleskoj kolonijalnoj upravi u Indiji, prema kojima, naravno, zahvaljujući mudroj i brižnoj upravi, sve cveta, nema više ni kuge, ni gladi, ni bede. Međutim, njega su izvesne stvari te engleske uprave upravo mnogo više ogorčile nego oduševile. On, na primer, sa ogorčenjem ističe privilegovani položaj Engleza i stranaca uopšte u odnosu na domaće stanovništvo.

Prema kritikama savremenika, putopis Božidara Karađorđevića "bio je pravo otkriće ovog čarobnog carstva koje su toliki drugi pre njega opisali, a da nisu uspeli da osvetle misteriozne težnje njegovih stanovnika". Da je Božidarev putopis bio svojevremeno dobro poznat i cenjen dokazuje i ovakvo poređenje u jednoj književnoj kritici istorodnog
dela Morisa Bauera: "Indija M. Bauera daleko nadmašuje onu Pjera Lotija, Robera d' Itiera i princa Božidara Karađorđevića."

Zabeleške o Indiji bile su iste godine prevedene i na engleski jezik. Na našem jeziku pojedini odlomci objavljeni su 1933. godine u Vremenu.

Osim putopisa, objavljivao je u raznim časopisima, naročito francuskim, pripovetke i književne kritike. Dosta je i prevodio. Preveo je Tolstojevu pripovetku Чымъ люди живы?  pod naslovom Mihail (1893), zatim od mađarskog pisca Jokaja Mora San i život (1894), a 1904. godine roman nemačkog književnika Ernsta Volcogena Treće koleno. Uz prikaz ovoga dela u časopisu Revue de Paris (od 15. aprila 1904.) istaknuta je i vrednost prevoda: "Ovaj nemački roman preveo je princ Božidar Karađorđević tako tečno, tako elegantno i prirodno, da nismo ni mislili da čitamo strano, no čisto francusko delo."

Pored književnog i prevodilačkog rada, Božidar Karađorđević stalno se bavio i slikarstvom — izlažući povremeno; a naročito mnogo je radio, i to sa izrazitim i zapaženim talentom, umetničke dekorativne predmete u koži i metalu, obrađivao drago kamenje, izrađivao broševe, prstenje, češljeve.

Ideju i podsticaj za ovaj rad dala mu je još u mladosti Marija Baškirceva. "Imao je odista veliki dar u pronalaženju novih uzoraka. Motive je uzimao iz biljnog sveta: cveće, grančice, lišće... Delom realistično, delom u fantastičnoj stilizaciji pravio je najraznovrsnije ukrase i druge stvarčice, a njihova prodaja bila je glavni izvor njegovih prihoda."18 U oblasti primenjene umetnosti dao je i nekoliko oštoumnih pronalazaka koji su bili sa uspehom ostvarivani u pariskoj umetničkoj
industriji.

Tako su se nizale godine ispunjene radom i putovanjima, a budućnost je bila neizvesna, starost neosigurana.

Godina 1903. — godina Majskog prevrata u Srbiji, značila je samo donekle prelomnu godinu u Božidarevoj sudbini, ali nikako onakvu i onoliku koliko bi se to moglo očekivati. Doista, on iznenada i neočekivano, bukvalno preko noći, nije više u izgnanstvu, nego je bliski rođak vladajućeg kralja. Ali, kako je njegov stric Petar I došao na srpski presto izborom od strane Narodne skupštine, to se on smatra osnivačem dinastije, što za Božidara i njegovog brata Aleksu znači da su ostali van dinastije, pošto nisu bili ni direktni preci ni direktni potomci osnivača dinastije. Ni on ni njegov brat nisu ušli u listu članova kraljevskog doma. Šta je, dakle, 1903. godina donela kraljevim sinovcima Božidaru i Aleksi i njihovoj majci Sarki? Pre svega oni su imali osnova da se nadaju da će dobiti izvestan deo kraljeve apanaže. Ta nada je sinula, značila veliku podršku, ali trebalo je čekati da se prilike u Srbiji srede, da Narodna skupština odobri apanažu novoizabranom kralju... A dok se to čekalo, u Božidarevom životu nije se mnogo šta izmenilo. Čekajući i nadajući se, radio je i dalje, mnogo i istrajno.

Već 1903. godine, odmah po stupanju kralja Petra na presto, na svečanost kraljevog krunisanja, Božidar dolazi u Beograd, sada pod svojim pravim imenom, kao kraljev rođak, ali i kao dopisnik pariskog lista Figaro. Odseo je u hotelu "Balkan", šeta po Beogradu kao slobodan građanin. U časopisima i novinama objavljeno je nekoliko članaka u kojima se ističe kako je knez Božidar Karađorđević, kraljev sinovac, poznat u Francuskoj i u stranom svetu kao književnik i umetnik, jedan obrazovan, kulturan čovek. Kralj može da se ponosi svojim sinovcem.

Na krunisanje je došao i knez Aleksa i bio dočekan zajedno sa ostalim uglednim gostima iz inostranstva. I Božidar je izašao na stanicu da dočeka brata i da spremi izveštaje za francusku javnost o svečanostima kraljevog krunisanja. Braća su prisustvovala krunisanju svoga strica, a odmah potom vratiše se u Francusku. Izgleda da nisu imali ozbiljne namere da se za uvek vrate u Srbiju. Razumljivo da je Francuska u kojoj su se rodili, odrasli i živeli kao zreli ljudi, bila za njih druga otadžbina. Ali, s druge strane, nije bilo mnogo dobre volje ni da budu pozvani u Srbiju da u njoj žive i rade.

Iduće, 1904. godine, opet je u Srbiji velika svečanost: proslava stogodišnjice Prvog srpskog ustanka koji je poveo i vodio slavni predak
vladajućeg kralja, vožd Karađorđe. U nizu svečanosti priređenih povodom ove proslave, među najlepšima, bila je Prva jugoslovenska umetnička izložba. Slikarka Nadežda Petrović, jedna od organizatora ove izložbe piše u časopisu Delo, br. 33 — 1904. godine:

"Proslavljajući stogodišnjicu Prvog srpskog ustanka za oslobođenje, omladina naše Velike škole pozvala je na narodno slavlje slikare svoje otadžbine i umetnike sviju Južnih Slovena — da se za proslavu priredi od strane omladine jugoslovenske umetnička izložba, što je i učinjeno 5. septembra. Zlatnim slovima valja zapisati rad naših omladinaca kao i ideju za Ujedinjenjem na kulturnom polju svih Južnih Slovena. Sto godina je ravno, kako naši preci digoše borbu za slobodu, a danas unuci tih div vitezova pružiše ruku ostaloj braći da se udruže i udruženom kulturnom snagom bore protivu germanizma i varvarstva, te da posle sto godina njihovi unuci proslave drugu stogodišnjicu jedinstva svih Južnih Slovena."

Izložba je podeljena u četiri grupe, svaki narod posebno: Srbi, Hrvati, Slovenci i Bugari. U katalogu izložbe koja je imala devedeset šest izlagača nema imena Božidara Karađorđevića, mada su i njegovi radovi bili izloženi, kako saznajemo čitajući umetničke kritike.

"Božidar Karađorđević izložio je i jedan lep motiv iz Venecije; vode i reljefi u vodi imaju lepih tonova. Reljefi su dobro modelirani naročito onaj Nj. V. Kralja; a osobito su mu dobre umetničko-zanatske izrađevine na koži i razne ukrasne sitnice od metala. On je osobito mnogo pokazao ukusa u ovoj vrsti. Stvari na koži imaju odlično komponirane šare — ornamentiku i ukusnu boju starine."

Prema tome, Božidarevi radovi su nesumnjivo bili izloženi, ali izgleda da on nije tada dolazio u Beograd.

U našim listovima i časopisima ponovo ćemo čitati o Božidaru 1908. godine, ali ne umetničke kritike i književne prikaze — nego nekrologe. Prva vest o njegovoj smrti objavljena je u Srpskim novinama br. 67, 21. marta (po starom kalendaru): "Knez Božidar Karađorđević, umro je u Versalju od tifusne groznice." Kod nas objavljeni nekrolozi preneti su iz strane, većinom iz francuske štampe. U Srbobranu je objavljen nekrolog preštampan iz Frankfurtskih novina (Frankfurter Zeitung). Napisao ga je nemački književnik Ernst Volcogen, toplo i opširno, dajući nam mnogo podataka o Božidarevom životu i karakteru, zbog čega ćemo ovde dati jedan duži citat iz tog nekrologa: ..." u ponedeljak je sahranjen na Per Lašezu jedan od najosobitijih ljudi Pariza, potomak crnog Đorđa ... Čudnim, dvojakim životom življaše princ Božidar: u Velikoj operi mogao si ga videti u crnom fraku s ordenom na grudima u predsedničkoj loži, u umetničke krugove bi dolazio u mrkom mančester kaputu i šarenoj košulji od flanela, a u radničkim krčmama ulice Tampl poznavahu svi ovog dnevnog gosta, koji je sedeo u sredini radnika u svojoj prljavoj radničkoj haljini... U ulici nije niko znao šta više o njemu nego da je ovaj čudnovati tuđinac, koji je tako birano francuski govorio, radio u ateljeu u drugom spratu br. 60 kao zlatar...

Princ Božidar je bio čovek vanredno mnogostrana dara i od isto tako široke obrazovanosti... Kako je imao upravo neobičan dar za jezike, to se on u svakoj zemlji, gde bi malo duže ostao, osećao vrlo brzo kao domaći... Samo je srpski govorio s tuđim akcentom, ali zapadne kulturne jezike je govorio tako savršeno da se čovek morao upravo čuditi.

Za svoga bavljenja u Beču upoznao se s Hugom Volfom19. Princ se bio baš tada vratio sa svoga španjolskog puta i karakteristične narodne pesmice, što ih on pevaše svojim lepim glasom uz gitaru, dadoše pobudu Hugu Volfu za kompoziciju njegove "Španjolske pesmarice".

U Manhajmu sam mu se mogao po prvi put zahvaliti na njegovom izvrsnom prevodu moga romana "Treće koleno". Princ je taj put u Manhajmu predavao o jednom mladom francuskom pesniku (ako se ne varam o Pavlu Roju) i izložio svoje zlatarske radove...

Kad je jednoga dana na vratima malog kneževog doma u Aveni de Boa de Bulonj zakucala naga pučka nevolja, navuče princ Božidar bez predomišljanja svoju radničku haljinu i zatraži posla u umetničko-zanatskim ateljeima pariskim... Radio je i dan i noć iz sviju sila odričući se svega što bi moglo njemu lično olakšati život. Modelirajući, kuckajući, cizelirajući, sedeo je on od jutra do mraka u svojoj zlatarnici, pa onda opet kod kuće do kasno u noć pisao i pisao...prevode, članke, novele, putopise i slično. A ovda-onda izvadio bi frak i veliki orden, uklonio brižljivo s vrednih ruku tragove rada, i princ je izlazio u svoj svet i dostojno reprezentovao srpsku kraljevsku kuću u pariskom društvu.

U februaru ove godine ja sam bio došao u Pariz da pribavim među Francuzima prijatelja nemačkoj narodnoj pesmi. Naš dragi princ Božidar beše preveo tekst pesama i uz moju pomoć izradio istoriski uvod, koji je hteo da on kao umetnik govori na konferenciji. Poslednje večeri ...boravka u Parizu pozvao sam princa na dine u svoj hotel. Baš pred početak dinea stiže od princeze [Božidareve majke] poslanica da me zamoli da princu saopštim radosnu vest da je skupština odobrila željno očekivanu vrlo pristojnu apanažu za porodicu Karađorđević. Tako je slučaj hteo da sam mu prvi saopštio radosnu vest. Nikad neću zaboraviti kako su mu se zablistale tamne oči, kako su zadrhtale njegove jake, žilave ruke kad se s čvrstim stiskom oko mojih sklopiše — i onaj duboki uzdah izbavljenja — najzad, najzad."20

Ovu tako značajnu, radosnu vest čuo je Božidar februara meseca 1908. godine, a već 2. aprila ugasio se, iznenada, njegov život. Prva apanaža, ako je ubrzo stigla, verovatno je pokrila pogrebne troškove. Mogao je ipak mirno da umre siguran da će njegova majka imati obezbeđenu starost.

Sarka Karađorđević, ostarela i osamljena, živela je u tuđini do svoje smrti, a iz otadžbine primala je za svoje izdržavanje određenu sumu koja se odvajala iz kraljeve apanaže. Nastojala je da sačuva od zaborava ime i delo svoga sina. Godine 1921. objavljeno je posmrtno izdanje Božidarevih pripovedaka La vie multiple (Mnogostruki život)21. Predgovor ovoj knjizi dao je francuski književnik Žan Fino, odani prijatelj porodice. Fino je u pomenutom predgovoru dao mnogo podataka ne samo o Božidaru nego i o njegovom bratu Aleksi22. Knjiga je doživela iste godine dva izdanja. U prvom izdanju samo je Božidareva slika, a u drugom i Aleksina u uniformi srpskog oficira.

"Autor stranica koje ovde objavljujemo prerano je istrgnut od ljubavi i divljenja svih onih koji su ga poznavali. Bio je član slavne porodice Karađorđeve i godinama mu se u Parizu laskalo imenom 'ljupki princ'". I on je to zaista i bio. I njegovo ime označava neko predodređenje, jer Božidar znači 'božiji dar'.

Čudesno prirodno obdaren, on je bio istovremeno umetnik, pesnik, romansijer i umetnički kritičar. U svakoj od ovih oblasti on je ostavio lični doprinos. Običaje, osećanja, verovanja, verske obrede, sve je obradio sa izvanrednom umetnošću i u tako savršenom francuskom stilu, da se neki kritičari nisu ustezali da ga postave uz Pjera Lotija, dajući mu čak i nešto više egzotičnog šarma. [...]

______________

3 Ukrajina (prim. aut. B. J.)
4 The Encyclopaedia Britannica 1910, eleventh edition, vol. III, aus to bis
5 B. K. Prince Bojidar Karageorgevitch (d. 1908) — Artist, art critic, designer and goldsmith. Contributor
to the Paris Figaro, the Magazine of Art, etc. Author of Enchanted India. Translator of the works of Tolstoi and Jokai, etc.
6 Lettres de Marie Bashkirtseff, Paris, 1891, str. 8
7 isto delo, str. 149
8 isto
9 Verovatno se B. Janković ovde poslužila rečima same M. Baškirceve, jer Marija često piše u svom Dnevniku: "...je m'amuse à la folie comme d' habitude..." (prim.prir.)
10 Journal de Marie Bashkirtseff, t.2, Paris, 1890, str. 504—505 (Mardi 9 octobre [1883])
11 Isto delo, str. 479 (Vendredi 22 juin [1883])
12 Albéric Cahuet, Moussia et ses amis, Paris, 1939, str. 180
13 Posle smrti Marije Baškirceve, njeni savremenici, pa i docniji književnici, kroz dugi niz godina, uzimali su njen interesantni, prerano prekinuti život, za siže svojih dela. Čak je izrađen i jedan film o njoj. U mnogima od tih romaniziranih biografija pominje se i Božidar, dok u filmu nema njegove uloge.
14 William Ritter, Edmond de Pury : essai biographique et critique, Genève, 1913, 134 str.
15 ...la lente transformation de ce long visage naguère de page, puis de cénobite, avec la calvitie, les fatigues, l'âge et les désillusions.
16 Oh! ses mains, ses mains fameuses, ces mains longues et souples, sans être belles, un peu trop velues et comme en guenilles; ces mains qui savaient broder, tricoter, repriser avec des grâces féminines ! Ispisi Bosiljke Janković iz Riterove knjige nisu mogli da budu upoređeni sa originalom, jer je knjiga, zbog rekonstrukcije Narodnog muzeja spakovana. Zato je i ostavljeno ses mains — ces mains, kako je i prepisano. (prim.prir.)
17 U Srbiju je došao pod tuđim imenom, kao Žorž Kurten. Posetio je Topolu, kraj svojih predaka i grob svog slavnog dede. Boravio je svega nekoliko dana, potpuno inkognito, kao tuđinac koji je došao da se pokloni grobu slavnog vođe ustanka na Turke. Izradio je i nekoliko crteža i akvarela od kojih je jedan unutrašnjost stare crkvice u Topoli sa Karađorđevim grobom.
18 Iz prevoda nekrologa E. Volcogena objavljenog u Srbobranu, 1908, 12 (25) april, br. 89
19 Hugo Wolf (1860—1903), austrijski kompozitor, majstor nemačkog kasnoromantičkog Lieda (prim.aut.B.J.)
20 Po dolasku kralja Petra I na presto, prilike u Srbiji — političke i ekonomske — sređivale su se polako i teško. Čak i ogromne elementarne nepogode, na primer velike popolave, tih godina nanosile su ogromne materijalne štete i otežavale sređivanje finansijskih problema. Skupljani su prilozi za krajeve u kojima je vladala glad. Štednja je bila program i parola. Interesantna je beleška u "Politici" 31. jula 1905: "Iz krugova samostalnih radikala [docnije Republikanska stranka] saznajemo da će se mnogi njihovi poslanici odreći dnevnice od 15 dinara i da će primati samo 10, a ostatak od 5 dinara ići će u državnu kasu. Oni hoće na taj način da pokažu da štednju treba početi od sebe pa je onda primenjivati na druge. A pošto je Ustavom zajemčena poslanicima dnevnica od 15 dinara to oni neće tu svoju odluku iznositi pred Skupštinu već će je samo staviti do znanja Predsedništvu Skupštine". Štedelo se isto tako i na kraljevoj apanaži. Ona je, štaviše, od nekih poslanika bila i osporavana. Mučne i žučne, pa čak i uvredljive, bile su budžetske debate na skupštinskim sednicama kada je došla na dnevni red kraljeva civilna lista i pitanje apanaže. Socijalistički poslanici izjavili su da oni nisu hteli kralja, pa, prema tome, ne mogu glasati za njegovo izdržavanje. Princ Đorđe se odrekao svoje apanaže o čemu je izvestio Skupštinu jednim pismom. Prema protokolu 50. redovnog sastanka Narodne skupštine 83 poslanika glasala su za apanažu; poslanici opozicione grupe, i Dragiša Lapčević, prirodno, napustili su salu (vidi Srpske novine, br. 34, 13. februar 1908.) U Predlogu budžeta za 1908. godinu koji je dakle ipak izglasan, u rubrici redovnih rashoda, pored ostalih navode se i sledeći: 1) civilna lista Nj. V. Kralja 1,200.000 2) Nj. V. Kralju na ime apanaže, Nj. K. V. Prestolonasledniku i na izdržavanje članova kraljevskog doma 360.000, svega 1,560.000. Lako je zamisliti sa koliko su strepnje ovu budžetsku debatu pratili kraljevi bliski rođaci u inostranstvu, gledajući u njenom ishodu rešenje svojih materijalnih nevolja.
21 Nekoliko pripovedaka iz ove zbirke kao i jedan deo predgovora, objavio je beogradski Novi list (maj — juni 1922) u prevodu Dušana K. Timotijevića
22 Aleksa Karađorđević, 1858—1920


Bosiljka Janković
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 12, 2016, 10:59:03 pm »

*
Manje poznati Karađorđevi naslednici: bonvivan Aleksije, dekadentni Božidar

OD CRNOG ĐORĐA DO ĐURĐEVKA

Pred krunisanje, objavljeno je da Petar Karađorđević ima troje dece, brata i sinovca. Ali, nekolicina Karađorđevića bila su preskočena i isključena iz rodoslova kraljevskog doma. To su bila dva blizanca iz Arsenovog braka sa kneginjom Demidov. Njihov izostanak bio je razumljiv — Arsen ih nije priznao za svoje (jedan od njih će u Parizu postaviti svoju pretenziju na presto Karađorđevića). A bili su preskočeni kneževi Aleksije i Božidar — iako njima, kao predstavnicima najstarije i "najlegitimnije" grane porodice, niko nije mogao da ospori kako su po krvi "najčistiji" Karađorđevići

Sara Karađorđević svakako spada u red najzanimljivijih i najnesrećnijih žena koje je izbacila Srbija u devetnaestom veku. Njen otac, Kapetan Miša Anastastijević, bio je najbogatiji Srbin prošlog veka, možda bogatiji i od samog kneza Miloša. Ona je bila najmlađa Kapetan-Mišina kći. Bila je smeđa, zelenkastih očiju, vižljasta i vrlo nestašna. Jahala je kao katana, dobro vladala puškom u lovu, vanredno lako igrala, svirala na klaviru i violini, govorila francuski i nemački. Nosila je miraz sa 200 000 forinti godišnje rente. Bila je očeva mezimica, i on je želeo da je uda za nekog rumunskog kneza. Bilo je i drugih stranih prosilaca, ali se ona udala za Srbina.

Karađorđe je imao dva sina: starijeg, Aleksija (koji je bio ruski oficir), i mlađeg Aleksandra (koji je kao knez vladao Srbijom od 1842. do 1858). Aleksije je bio oženjen ćerkom slavnog ženevskog lekara i ruskog plemića Tronhina (Tronšena). Ona mu je rodila sina Đorđa i uskoro umrla, a ubrzo je umro i on. To dete, Đorđe Karađorđević, bilo je vaspitavano u Rusiji i postalo je ruski oficir.

Kako je taj Đorđe bio sin starijeg Karađorđevog sina, Kapetan Miša je rešio da njemu da svoju Sarku, pa da onda svrgne kneza Aleksandra i za kneza postavi svoga zeta, kako bi mu kći postala kneginja Srbije. Potrošio je 100 000 dukata na agitaciju da to sprovede u delo, a sazidao je za njih dvor, koji je docnije poklonio beogradskom Univerzitetu i koji i danas postoji kao spomen na tu promašenu kombinaciju, kojom je Kapetan Miša i nehotice pomogao da se 1858. godine u Srbiju vrate Obrenovići.

Za vreme revolucije 1848. godine, Saru je iz Pariza, gde je bila na vaspitavanju, doveo u Srbiju njen zet Marinović. Posle toga se bavila sportom, čitanjem i muzikom, okružena udvaračima iz rumunskog bojarskog društva, mučeći svoje kavaljere koketerijom svake vrste. Ali od časa kad se udala za Đorđa Karađorđevića postala je veoma ozbiljna žena, koja se strasno bavila samo politikom, tako da joj je to ostala glavna pasija gotovo osamdeset godina.


Najstariji Karađorđev sin služio je kao ruski oficir, pod imenom Aleksej Černi, i bio poznat po lepoti i po "galantnim", oficirskim skandalima". Nikad nije poželeo da se vrati u Srbiju. U Srbiju se vraća njegov sin, Đorđe. Kapetan Miša Anastasijević udaje za njega svoju Saru, pokušava da im obezbedi presto, pa kad to ne uspe, poklanja narodu čuveno "Kapetan Mišino zdanje" (danas Rektorat Beogradskog univerziteta) zidano da bude dvor Đorđu i Sari. Đorđe umire u izgnanstvu, a Pariz pamti salon gospođe Sare. I dva Karađorđeva praunuka, Aleksija i Božidara. Aleksije je spas od besparice potražio u braku sa jednom bogatom Amerikankom, "princezom Darjom": on njoj titulu, ona njemu pare. I kad je umro, od gripa, ostao je samo jedan potomak najstarije grane Karađorđevića — Božidar, umetnik, retko talentovan muzičar i sjajan akvarelista, zlatar i dekorater ("princ-radnik"), ali, pre svega avanturista i — dekadent.


Živela je sve do Drugog svetskog rata, doživljavajući razne promene i lične nesreće. Prvo joj je umro muž, koga je volela, a zatim kći, koju je obožavala. Ostala su joj dva sina — Aleksije i Božidar.


Kuća kraj Bulonjske šume

Posle toga se nastanila u Parizu, gde je kupila kuću u blizini Bulonjske šume, otvorila salon i u njemu primala sve srpske i ruske opozicionare, živo radeći na obaranju Obrenovića, u težnji da svog starijeg sina, Aleksija, proglasi, za "pretendenta" i da ga dovede na srpski presto! (Neki zato smatraju da je AlfonsDode u svom romanu Kraljevi u izgnanstvu pozajmio neke "crtice" iz života Sare Karađorđević, ali to je neizvesno). Međutim, sinovi joj nisu bili ni borbeni ni zatrovani politikom kao ona! Aleksije je bio "monden", koji je potrošio veliki deo materinog bogatstva, a Božidar boem i umetnik. Pod uticajem Lotija, on je primio izvesne poruke, koje su ga docnije kategorisale kao čudaka. (On je još kao maloletan pobegao s Lotijem od majke, što je bio skandal svoje vrste). Zatim se bavio muzikom (bio je prijatelj Bruknerov!), pisao umetničke kritike i, na francuskom, napisao zanimljiv putopis o Indiji, radio razne umetničke zanate kao cizeler i aranžer nakita, družio se s apašima i sumnjivim svetom. Tako je živeo do smrti. Žak Fino je unekoliko opisao njegov muzički i osobenjački život.

Što se tiče Aleksija, on je takođe imao svoje uspone i padove, svoje "svetle trenutke" i svoje časove teške depresije — kad bi izgubio novac na trkama, za kartaškim stolom ili u društvu žena iz "Mulen ruža".


Oštar jezik jedne "Karađorđuše"

Mati i on nalazili su se u večitom ratu, a vrhunac tog sukoba bio je 29. maja 1903, kad je nestalo Obrenovića a on dao štampi izjavu da ne pretenduje na srpski presto. Tada mu je kneginja Sara opalila šamar pred gomilom novinara, tako da mu je odleteo monokl i svi se razbežali. Ona je praskala vičući:

"Zar ja od 1857. godine, gotovo pedest godina, trošim i crno ispod nokata da ti obezbedim tvoja legitimna prava, a ti odbijaš kao da se to tiče samo tebe, a ne i mene? Zar sam ja rodila tog izroda i slabića? Zar sam se ja zato trideset godina borila s kraljem Milanom?"

Zaista, niko kralju Milanu nije pravio toliko pakosti kao kneginja Sara, koja je ogovarala i kraljicu Nataliju i njega i njegove roditelje, a naročito njegovu majku (koja je umrla na porođaju kad je on već bio oženjen, donevši na svet vanbračno dete, koje se posle zvalo Rudolf Katardži).

Osim toga, Sara se jednom, osamdesetih godina, pojavila čak u Beogradu iako su svi Karađorđevići posle pogibije kneza Mihaila (29. maja 1868) bili zanavek proterani iz zemlje. Ona je došla da poseti svoju majku, koja je imala kuću na mestu gde je sada Kolarčeva zadužbina. Čim se čulo za njen dolazak, žandarmerija je okružila tu kuću i zaposela trg. Sara se nije dala zbuniti: pretila je da će se braniti s oružjem u ruci! Siktala je poruge na račun kralja Milana, govoreći:

"Ako se sin avanturistkinje boji za svoj presto od mene, jedne žene, onda neka zna da će imati evropski skandal ako samo pokuša da me silom protera. Ja ću sutra i sama otići iz Beograda, jer mi nije u planu niti u nameri da ovde ostanem! Došla sam samo da obiđem svoju bolesnu majku, jer je volim. Kralj Milan, koji ne voli svoju majku, ne razume šta je to mati i šta je to detinjska ljubav prema dobroj majci! Ali ja ću ga već naučiti pameti! Pokazaću mu da iznad njega i mene postoji evropsko javno mnenije i drugačije moralno pravlenije nego u Srbiji, gde on žari i pali..."


Razgovarala je sa knezom Milošem, srela Njegoša u Beču, svađala se s Vukom Karadžićem jer je bila protiv njegovih reformi, igrala valcer sa Knezom Mihailom, slušala Viktora Igoa, znala se sa Napoleonom Trećim, u salon su joj dolazili AlfonsDode, Anatol Frans i Pjer Loti. Niko nije toliko ogovarao ispletkario protiv Kralja Milana, i kraljice Natalije kao ona. Čitav život i ogromne imetke trošila je da vrati Karađorđeviće na presto — prvo supruga Đorđa, zatim sina Aleksija, koga je, pred novinarima ošamarila tako da mu je monokl odleteo, kad je nesrećnik izjavio da nema pretenzija na srpski presto. Sara Karađorđević bila je velika dama, oštrog jezika, neumerene ambicije — ipak, sahranjena je u Parizu, na groblju PerllaŠez, u zajedničkoj, sirotinjskoj grobnici.


I kralj Milan je popustio; Sara nije bila proterana, nego je sama otišla iz Beograda! (Ovde moramo napomenuti da Sara Karađorđević nikada nije potpuno usvojila Vukovu jezičku reformu, nego je govorila sve do smrti predvukovskim književnim narečjem, što nije ni čudo: ona je bila ličnsot iz prve polovine devetnaestog stoleća i nije mogla da se menja).

Smela, gruba, ratoborna, imala je strašan jezik i nije birala reči. Uvređena i ozlojeđena životom, ona je izbacivala svoje otrovne opaske i duhovite, prezrive i opake reči, pa su ljudi bežali od nje.


U zajedničkoj grobnici

Za vreme zaraze španskog gripa 1918. godine umro joj je sin Aleksije. Pre toga, on se bio oženio jednom bogatom Amerikankom, koja mu je platila dugove pod uslovom da usvoji njenu kćer i da joj da svoje ime i titulu, kako bi se mogla bolje udati! Ovo je samo povećalo razdor između sina i majke, koja nije htela da vidi ni tu snahu (princezu Darju) ni njenu kćer.

Kukajući i bacajući kletve na sve strane, kneginja Sara je tada ličila na neku šekspirovsku ličnost, utoliko pre što je u devedesetoj godini života bila oštroumna i pokretna, i što se nikako nije povlačila iz života! Živela je da se sveti, da napada, da psuje i da grdi, iznoseći pojedinosti iz svoje memorije koja je sezala do u vremena iz 1848. a i ranije! Pamćenje je nije ostavljalo, a njeni sudovi o ljudima i ženama bili su uvek britki i strašni. Najzad, zar ona nije razgovarala još s knezom Milošem, sretala Njegoša u Beču, svađala se s Vukom Karadžićem, prepirala s "Matorim Garašaninom", igrala valcer s knezom Mihailom, znala caricu Evgeniju i Napoleona III, videla svojim očima i čula svojim ušima Viktora Igoa i poznavala bezbroj davnih čuvenih ličnosti?

Njoj se, ipak, mora priznati da ni sebi ni svojoj deci nikad nije dopustila bilo kakvu vezu sa bečkim kabinetom, koji ih je nekada lovio, i da su njene ocene o našim ljudima bile često tačne. Neki od njih su je i finansijski iskoristili, da bi je obmanuli politički.

Pred svoju smrt kneginja Sara je bila žrtva jedne velike prevare. Novac koji je imala izvukao joj je neki naš čovek, koga je ona dvadeset godina protežirala i uvela u parisko društvo. Kao izvršilac njenog testamenta, on je, veli se, kupio za nju grobnicu na PerLašezu u Parizu, ali ne na njeno, nego na svoje ime. Nekoliko dana posle njene sahrane prodao je tu istu grobnicu i ovlastio grobljansku urpavu da gospođu Saru bace u "opštu raku".


Karađorđević treće klase

Oko 1900. Obrenovići su bili tako utvrđeni, a Karađorđevići tako zaboravljeni da svet nije znao ni gde su, ni koga sve ima od njih, niti šta rade po tuđini. Ali 1900. kralj Aleksandar Obrenović oženio se Dragom Mašin, a 1903. je nestalo Obrenovića. Tada je neki zajedljivi obrenovićevac rekao:

"Karađorđevići treba njoj da pale sveću, inače se nikad ne bi vratili u Srbiju."

Zatim je objavljeno da novi kralj ima troje dece, brata i sinovca. Ali je bilo još četiri Karađorđevića koji nisu ubrajani u rodoslov kraljevskog doma. To su, pre svega, bila dva blizanca, koje je knezu Arsenu rodila njegova zakonita žena, kneginja Demidov di San Donato, a koje on nije priznao. Jedan od njih je umro pre 1918. a drugi je skončao kao ruski emigrant negde oko 1930. u Parizu.

Druga dva Karađorđevića bili su kneževi "Aleksije i Božidar, koji su predstavljali "stariju granu" Voždovog potomstva i kojima niko nije osporavao legitimnost. Oni su bili sinovi Đorđa Karađorđevića i njegove žene Sare, kćeri Kapetan — Miše Anastasijevića, čuvene po bogatstvu, duhovitosti i hrabrosti.

Đorđe je bio sin starijeg Voždovog sina Alekseja i grofice Tronhin, koja je bila iz porodice ženevskog lekara (i volterijanca) doktora Tronhina.

Taj Aleksej, izgleda, nije imao političkih pretenzija; on nije želeo da se vraća u Srbiju — umro je u Rusiji kao ruski oficir Aleksej Černi, poznat po lepoti i bravurama raznih vrsta. Njegovog maloletnog sina Đorđa njegova baba, Voždovica, dovela je u Srbiju za vreme prve vlade kneza Mihaila, a posle njene smrti poslat je u Rusiju i tamo postao ruski oficir, takođe pod imenom Černi. Ali 1858. Karađorđevići su proterani, a vraćeni Obrenovići.

Sara i njen lepi muž Đorđe živeli su posle toga u izgnanstvu čas u Rumuniji, čas u Ferancuskoj, gde je, valjda, taj mlakonja i umro. Kneginja Sara je onda uzela političku sudbinu svoje dece u svoje ruke. Ona je želela da njen sin Aleksije bude "pretendent". Međutim, njen prvenac nije bio stvoren za istorijsku ulogu. Dragutin Ilić, koji ga je upoznao u Bukureštu devedesetih godina prošlog veka, opisao ga je kao aristokratu i mondena bez budućnosti, i nije se prevario. Pošto je potrošio sve što je imao, Aleksije se 1912. oženio jednom Amerikankom da bi joj dao titulu princeze, i iz tih razloga usinio i njenu kćer iz prvog braka, te je tako unovčio sebe i svoje ime. On i njegova kneginja Darja su se pojavljivali u Srbiji, gde je ona 1914—15. izdržavala jednu bolnicu za ratne ranjenike (i napisala jednu knjigu o našem povlačenju kroz Albaniju). Kralj Petar I je tome svom sinovcu dao pukovnički čin i Karađorđevu zvezdu, samo trećeg reda, zbog čega je Vladan Đorđević pisao o njemu kao o "jedinom Karađorđeviću III klase". On je umro 1918. od gripa u Ženevi.


Genijalan i dekadentan

Mnogo je zanimljiviji njegov brat Božidar Karađorđević, koji je već pre 1900. bio jedno evropsko ime. Bolešljiv u mladosti, iako vrlo obrazovan, bogat, lep, elegantan i duhovit, on je imao razne "komplekse" i veoma zanimljiv lični život. Kad je porodica zbog kockarskih i drugih dugova starijeg brata došla u materijalnu krizu, Božidar je počeo da živi od svoga pera i dela svojih ruku, jer je bio darovit slikar i čovek koji je negovao takozvanu primenjenu umetnost. Sentimentalan ali skrupulozan, ponosit ali "dekadent", on je, kako je o njemu pisao Žan Fino, vodio mnogostruk život. Pošto je bio i veoma muzikalan, on je bio omiljen i priman svuda raširenih ruku, a pored toga imao je ogromna znanja iz politike, književnosti, istorije umetnosti i opšte istorije i bio fini kozer. Pored srpskog, govorio je francuski, engleski, nemački, španski, rumunski, a, izgleda, i mađarski, jer je prevodio Marva Jokaija na francuski.


Muzičar, novinar, glumac i zlatar

Nije lako utvrditi činjenice za biografiju toga čoveka, za koga je rečeno da je bio "genijalan ali neorganizovan" i da su pariska nervoza, razbijenost i zabavnost, kao i slovenska nestalnost i nedoslednost ubili u njemu velikog umetnika, a da su porodične i lične nesreće ujalovile njegove osnovne životne sile. Brižljivo vaspitan, ali mažen od matere (koja je žalila što nije rođen kao devojčica), on je rastao u društvu ruskih i rumunskih aristokrata i mnogo putovao još kao dete i mladić. Njegova mati je imala svoju kuću u Parizu, u blizini Bulonjske šume, i primala u njoj razan svet; u njoj se pojavljivao i Anatol Frans, za koga se kaže da je neke Božidarove "crte" upotrebio da oslika ličnost svoga Pola Vansa iz Crvenog krina. Žozef Kajo je bio drug starijeg brata Aleksija, a Marija Baškircev iskren prijatelj Božidarov, o čemu svedoče njen dnevnik i njen portret nesrećnog Božidara (sada u beogradskom Narodnom muzeju). U ranoj mladosti, njega je Pjer Loti "Zaveo" (kako je govorila njegova mati) i odvukao ga u rane nastranosti, tako da je vremenom postao nešto slično onome ludome Monteskjeu, čije su "psihoze" poslužile Prustu da ih "raščlanjava" u svojim romanima.

Početkom devedestih godina, Božidar je živeo u Beču i studirao muziku. Tada se družio sa violinistom Lujom Reom i postao nerazdvojan sa Bruknerom, za koga austrijski muzikolog Dečeji tvrdi da nije objavljivao neka svoja dela dok ih prethodno više puta ne "razmotri" sa Božidarom i usvoji neke njegove sugestije, a kad se zna šta u svetskoj muzici znači danas Brukner, čovek zastaje zbunjen pred ovim iskazom! Božidar je imao i lep glas, i on je na raznim poselima, prateći sam sebe na klaviru, pevao arije Bizea, Masnea i Griga, a prvi u Evropi lansirao Volfove kompozicije. Ali, on je pevao i napolitanske arije Čajkovskog, jer je poznavao i noćne lokale Napulja, gde je osvanjivao sa mornarima i sumnjivim ženama, u čijem je društvu uživao kao i Tuluz-Lotrek.


Boža još nije bio punoletan kad ga je diljem Evrope, a naročito u "izvesnim krugovima" proslavio skandal: sentimentalno se vezavši za slavnog slikara Pjer Lotija, pobegao je od kuće da živi s njim. U Beču je studirao muziku, a popravljao i recenzirao Brunkerova dela! Putovao je mnogo, napisao sjajan putopis iz Indije. Pod lažnim imenom prošao Crnu Goru i Srbiju, a akvareli sa tog puta dostigli su basnoslovne cene u evropskim salonima. Kao glumac, pratio je Saru Bernar na jednoj njenoj turneji. Pisao muzičku kritiku u "Figarou". Bio kafanski muzičar u krčmama Napulja. Voleo i zlatarstvo i bio pravi majstor za izradu luksuznih predmeta od kože. Bio je u Srbiji, ali ga nisu pozvali da prisustvuje krunisanju svog strica. U pariskom "donjem svetu", gde je ostavljao poslednji franak u sumnjivim krčmama, znale su ga sve "radne žene". Poznat je bio pod nadimkom "Đurđevak".


Ta psihološka"iskustva" on je plaćao svojim dobrim glasom, ali je ipak umeo da se održi u pariskom i evropskom svetu. Bio je saradnik pariskog "Figaroa" i radio na Britanskoj enciklopediji, napisao je jednu finu knjigu o Indiji (Les notes sur les Indes), a ostavio i niz rasutih pričica i eseja po engleskim i francuskim časopisima, koji bi, da se skupe, od njega napravili jednog pristojnog pisca i zanimljivog kritičara. Jer, on se razumevao ne samo u muziku i slikarstvo nego i u goblene, porcelan, nameštaj, parkove, arhitekturu, skulpturu, pa čak i u pozorište. Kao amater, on je na jednoj turneji sa Sarom Bernar igrao neku ulogu u Rasinovoj Fedri, a da bi imao od čega da živi savesno je naučio zlatarski zanat, pa je radio na zlatu i dragom kamenju. Bio je cenjen i kao umetnički knjigovezac i majstor za luksuzne predmete u koži, al ije plasirao i svoje "desne" za tapete od hartije i svile i tapiseriju.

Malo poznat u Srbiji, on je došao 1904. u Beograd, ali nije odseo u dvoru, niti je na krunisanju svoga strica bio u zvaničnom kortežu. Zajedljivi Beograđani su tada samo našli da taj princ ima iskrzane pantalone i nešto izbledeli sivi polucilindar, da izglea kao da je skinut s krsta i da nije za društvo. Uostalom, on u Srbiji i nije imao poznanika, osim braće Svilokosić, od kojih je Dobrivoje bio diplomata (koji je umro u Bukureštu januara 1935.), a Miša inženjer. Miša je bio i Pašićev intimus, a poznat je kao čovek vanredne inteligencije, socijalist od mladosti do smrti. Umro je u Parizu pre 1925. gde je i živeo i ostao kao poslednji dobrotvor Oskara Vajlda, koga je pomagao iz čiste humanosti, ceneći njegove spise.

Princ Božidar je pod nekim tuđim imenom dolazio u Srbiju tajno i pod Obrenovićima a u Crnog Gori je bio 1894. kada je obišao i Skadar, pa preko Albanije došao konjem u Prizren i o tome napisao jedan kratak, ali vrlo zanimljiv putopis u "Revi de Pari". Iz Srbije Božidar je doneo u Pariz neke akvarele iz Topole i Šumadije, koji su otišli na jagmu, kao i njegovi slični akvareli iz Venecije i Alžira, Švedske i Bretanje. Prijatelj sa slikarima Rolom, Lepažom i Žilijenom, on je bio i sam cenjen kaoslikar, a Eduard Gunoma je izdao neke reprodukcije njegovih pejzaža. Kao umetnički kritičar, on je imao otvorene stupce londonskog "Umetničkog magazina", a objavljivao je svoje članke i u Americi.


Zvali su ga "Đurđevak"

Premda su ga žene obožavale (što tvrdi Čeda Mijatović na osnovu razgovora sa jednom ledi koja je volela Božidara), on nije hteo da bogatom ženidbom izađe iz bede. Štaviše, zna se da se u Parizu često spuštao na "dno", pa spavao po građevinama koje se tek zidaju, po azilima koji skupljaju propale duše, i čak pod mostovima, uz apaše i sasvim izgubljene žene, a voleo i da vodi radoznale strance kroz pariska podzemlja, ćor-sokake i razbojničke pećine. Njega je znao sav Pariz, pa ga je znao (i voleo) i taj "donji svet": i kao što je u Indiji učio obradu metala, on je tako među odbačenima ovoga sveta učio obradu ljudskih duša; pariske grizete su ga iz milja oslovljavale sa "đurđevku moj" i uzimale mu poslednji franak, ali bogati prijatelji su mu stavljali na raspolaganje svoje vile u Švajcarskoj, svoje jahte i svoje ekipaže. Opsednut raznim demonima, princ Božidar je ipak ostavio uspomenu jednog dobrog, moralnog i milog čoveka. Možda zato nije čudo što je umirući (1908, kod franjevaca u Versaju) rekao:

"Ja sam bio iznad klasa, religija, nacija i svih predrasuda rasa i kultura i zato sam se opredeljivao za prijateljstvo po izboru, a ne po bogatstvu i ugledu, a Francusku sam voleo odmah posle Srbije."

Pariz ga je ožalio više nego Beograd, gde nije bilo čak ni "dvorske žalosti", ni parastosa, ni nekrologa — ničega!

Napisao: Milan Jovanović — Stojmirović
(prema knjizi "Siluete starog Beograda")
Srpsko nasleđe istorijske sveske • broj 6 • jun 1998.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: