Sveta Paraskeva Petka (X—XI vek)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ČITAONICA « Ponos roda svog « Sveta Paraskeva Petka (X—XI vek)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Sveta Paraskeva Petka (X—XI vek)  (Pročitano 1650 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 03, 2015, 10:53:12 pm »

**

SVETA PARASKEVA PETKA



Sveta Petka, slikar Jovan, manastir Hilandar, XVII vek
u crkvi poznata kao prepodobna mati Paraskeva


Sveta Paraskeva-Petka, podvižnica iz 11. veka, rođena je nedaleko od tada prestonog Carigrada. Odgajana u uzornoj hrišćanskoj porodici, odmalena je bila ispunjena jevanđelskom predusretljivošću i pažnjom prema siromašnim i stradalnim sužiteljima. Nosila je ime dana kada je na Krstu Gospod raspet, u to vreme često davano hrišćanskoj deci rođenoj u petak kao podsticaj na podražavanje Hristove žrtvene ljubavi i predanosti našem Ocu Nebeskom. Nakon smrti roditelja razdelila je imanje potrebitima i kao stariji brat Jevtimije, budući znameniti episkop u gradu Maditu, kojega Crkva proslavlja 5. maja, Paraskeva se posvetila monaškom molitvenom tihovanju, otišavši u Jordansku pustinju.

Žitije Svete Petke opisuje kako joj se pred kraj života, Anđeo javio rekavši: "Ostavi pustinju i vrati se u tvoje otečestvo, potrebno je da tamo predaš svoje telo zemlji, a dušom da se preseliš Gospodu". Tako se svetiteljka telom u stvari vratila svojim zemljacima Slovenima od kojih je potekla i koje, pravim čudom, ne prestaje da obilazi širom Balkanskog poluostrva, svedočeći svojim telesnim prisustvom, netruležnim moštima, vaskrsenjsku silu istinite vere. Jer pre nego što će je preneti u rumunski grad Jaši, njene mošti su bile i u Carigradu i u Bugarskoj i u Beogradu, na Kalemegdanu, gde su još uvek pohranjeni delići njene ruke, zbog čega je i danas u mnogim krajevima nazivaju svetom Petkom Beogradskom.

Naš narod je pobožno poštovanje prema liku ove svetiteljke sačuvao i kada se otisnuo van svoje matice. [...]


prezviter Željko Simonović
Метохïа časopis Eparhije zapadnoevropske | godina 4 — 2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Novembar 08, 2015, 02:21:35 am »

*
BELEŠKE S PUTA: JAŠI U RUMUNIJI


NAD MOŠTIMA SVETE PETKE

Univerzitetski centar, sedište Mitropolije Moldavije i Bukovine i pre svega stecište hodočasnika — jer tu počivaju mošti velike srpske svetiteljke

Grad Jaši nalazi se iza Karpata, u severoistočnom delu Rumunije, u istorijskoj pokrajini Moldavija, uz samu granicu sa današnjom državom Moldavijom, nastalom po raspadu Sovjetskog Saveza. Grad je bio prestonica Kneževine Moldavije od XVI veka do 1861. godine, kada je stvorena Rumunija, i prestonica Rumunije za vreme Prvog svetskog rata.

Danas je Jaši veliki privredni, kulturni i univerzitetski centar, sa širokim ulicama i prostranim trgovima, ukrašen brojnim velelepnim zdanjima i sa pedeset crkava. Univerzitet, Narodno pozorište, Centralna univerzitetska biblioteka, Botanička bašta, Filharmonija u Jašiju najstarije su kulturne ustanove u zemlji.

U gradu živi oko 300.000 stanovnika, od čega su četvrtina studenti. Ovde je i sedište Mitropolije Moldavije i Bukovine. Za verne, Jaši je mesto hodočašća. Grad u kome počivaju mošti najpoštovanije i najdraže svetiteljke pravoslavlja, Prepodobne majke Paraskeve – Svete Petke. Sveta Petka je rođena oko 950. godine u blizini Carigrada, u mestu Epivat na obali Mramornog mora. Po očevoj smrti njen brat Jeftimije zamonašio se u Studitskom manastiru u Carigradu. Kasnije je postao episkop i istakao se u borbi protiv bogumilske jeresi.

Petka je rasla kao pobožna devojčica. Odmalena je znala da želi da služi Bogu. Samo nije znala kako. Kada joj je majka preminula, odlučila je da i ona pođe u Carigrad. Najveći deo svog bogatog nasleđa razdelila je siromasima, a sebi je ostavila jedan mali deo, tek da ima za skroman život i poneku milostinju.

Carigrad je u to vreme bio istinska prestonica hrišćanskog sveta, poznat kao Novi Jerusalim. Ali Petku je Bog vodio dalje. Najpre u Svetu zemlju, gde je obišla sva mesta Hristove slave i stradanja, a potom u pustinju s druge strane Jordana. Tu se četrdeset godina podvizavala u mnogim mukama i zadobila je blagodat božju. "A kako joj je bilo znaju samo Ona i Oko svevideće", napisao je ava Justin. Posle četrdeset godina vratila se u rodno mesto po nalogu Anđela Gospodnjeg.

Kada je njena duša otišla pred lice božje telo su joj pogrebali van groblja, među telima stranaca. Ali, Gospod je hteo da onu koja je već proslavljena na Nebu proslavi i na zemlji. Po njegovoj promisli iste noći dvoje ljudi, otmena i bogata dama po imenu Jeftimija i ubogi nadničar Georgije, usnili su isti san. U snu su doznali da na obali mora počiva telo ugodnice božje Petke. San su, svako za sebe, ispričali episkopu. Tako su otkrivene netaknute miomirisne mošti Svete devojke. Pohranjene su u crkvi Svetih apostola.

Od tada divnim čudima svojim ove svete mošti neprekidno proslavljaju Gospoda, a verni narod im hrli kao najvećoj svetinji i čuva ih kao najveću dragocenost.

Početkom XIII veka krstaši sa Zapada zauzeli su i opljačkali Carigrad i sve što je bilo sveto i dragoceno hrišćanima počeli su da prenose u papske zemlje. Bugarski car Jovan Drugi Asen, ponudio je otkup Latinima. Godine 1231. mošti Svete Petke donete su u prestono Trnovo i položene u Sabornu crkvu. Ali 1393. godine Turci su osvojili Trnovo. Proterali su ostarelog patrijarha Jeftimija, prvog pisca žitija Svete Petke, opljačkali su crkvu, a svete mošti izbacili iz kivota ukrašenog zlatom i dragim kamenjem i svukli sa njih zlatotkanu odoru.

Ubrzo, zalaganjem vidinskog gospodara kneza Strašimira, mošti su prenete u Vidin. No samo tri godine kasnije Turci su i tu stigli, pogubili su hristoljubivog kneza, a blago iz vidinskih riznica našlo se u Seru kao lični ratni plen sultana Bajazita. Tu su ostale dve godine.

Godine 1398. svetinju su od sultana Bajazita izmolile tri znamenite Srpkinje — kneginja Milica, despotica Jefimija i Miličina kćer Olivera, koja je za spas svog naroda i Crkve pristala da ode u Bajazitov harem. Kada je čuo šta mu kneginja traži Bajazit se nasmejao: "Zašto od drugih mnoge i velike cene dostojnih imanja ne molite, već samo suhe kosti!", pitao je.

Naša vrla i blagoverna kneginja smerno i gospodski je istrpela tu uvredu i još mu je ponudila sva svoja zemna blaga i imanja u zamenu za svete mošti. Tako je Sveta Petka stigla u Kruševac, u dvorsku crkvu, slavnu Lazaricu. Kako je kasnije zapisao znameniti Bugarin Grigorije Camblah "sva slava Petkina uze se Bugarskoj i podari zemlji srpskoj".

Kada je kneginjin sin despot Stefan Lazarević preselio prestonicu iz Kruševca u Beograd poneo je i svetiteljkine mošti. Pohranio ih je najpre u Uspenjsku crkvu Mitropolije beogradske, a potom u novu crkvu Svete Petke, sagrađenu kraj čudotvornog izvora pod Beogradskom tvrđavom.

Sto dvadeset godina kasnije Turci su zauzeli i Beograd. Te 1521. godine mnogi Srbi su silom preseljeni u Tursku, a iz opljačkanog grada odnete su tri svetinje: čudotvorna ikona Presvete Bogorodice, mošti carice Teofanije i mošti Svete Petke.

Svetiteljka se, posle gotovo tri veka ponovo obrela u svom zemaljskom zavičaju. Mošti su položene u hranilnicu časnih moštiju pri Patrijaršijskoj crkvi Svetoga Georgija na Fanaru. Ali Carigrad više nije bio novi Jerusalim, već prestonica Otomanskog carstva.

U XVII veku Carigradska patrijaršija pala je u velike dugove zbog teških dažbina koje joj je nametnula turska vlast. Tada je vojvoda Vasilije Lupul, gospodar Moldavije, ponudio da ogromnim prilogom pokrije dugove Patrijaršije, a da za uzvrat za svoj narod dobije netruležne mošti Svete Petke. Godine 1641. svete mošti dospele su u Jaši i položene u raskošni hram Sveta tri jerarha.

A onda je došla 1888. godina. Jedne noći hram je zahvatio veliki požar. Zapalio se svećnjak kraj svetiteljkinog odra i od njega se raširila vatra. Sve je izgorelo — pokrovi, baldahin, draperije. Spoljašnji deo kivota, načinjen od srebra i zlata, sasvim se istopio. Ali unutrašnji deo kivota, načinjen od drveta, tek je malo nagoreo i to spolja. A ispod drvenog poklopca ležale su mošti nedodirnute vatrom. Nisu se istopili čak ni pečati od voska na njenoj rizi.

Posle toga mošti su prenete u Sabornu crkvu posvećenu Sretenju Gospodnjem, gde se i danas nalaze. To je katedralna crkva Mitropolije Moldavije i Bukovine i sedište mitropolita. Podignuta je u XIX veku na temelju stare crkve iz XV veka. Ima četiri tornja i vidi se iz svakog dela grada.

Ovo je mesto kome hrle stotine hiljada vernika. Pristup moštima moguć je od 6.30 časova ujutro do 9.30 uveče. Čak i u vreme najveće zime, kada u Jašiju temperatura padne i do minus 30 stepeni, u crkvi i pred crkvom je red vernih. Žiteljima Jašija dolazak kod Prepodobne je deo svakodnevice. A sa njima su pomešani hodočasnici iz celog sveta.

U toku dana vrši se sedam službi. Kraj kivota uvek dežuraju po jedan jeromonah, jedan đakon i jedan pojac. Oni pomazuju verne svetim uljem, ispovedaju, čitaju molitve za bolesne i nevoljne, služe Akatiste i Molebni kanon i primaju pomjanike (to su papirići sa imenima živih i mrtvih). Od njih hodočasnici često dobiju po struk bosioka ili komadić vate koji se mogu osveštati na svetiteljkinim moštima, a posle se odneti kući i čuvati.

Već tri godine jedan od čuvara moštiju Svete Petke je i jeromonah Kleopa Stefanović, sabrat manastira Krušedol. On je doktorant na Teološkom fakultetu u Jašiju i po poslušanju sabrat mitropolijskog bratstva.

Po zapažanju oca Kleope, posle Rumuna najbrojniji hodočasnici su Srbi. "Srbi su ovde poznati po pobožnosti i ljubavi prema Svetoj Petki, pa ih meštani, kada ih prepoznaju, rado propuštaju u redu", kaže otac Kleopa.

Svetiteljkine mošti i danas kao i u prošlosti tvore velika čudesa. Pored kivota se nalazi kutija u koju ljudi ubacuju svoja pisma u kojima govore o čudesnim isceljenjima i pomoći koju su dobili od Svete Petke, o njenim javljanjima, ali i o prekorima, opomenama i podukama koje im je uputila kako bi ih učinila boljim i približila ih sebi i Bogu. Mnogima se javlja u snu i podstiče na pokajanje, poziva da dođu u ovu svetinju. Ova kutija prazni se dva puta nedeljno, a brojnost pisama koliko i sadržaj potvrđuju da svetiteljka zaista bdi nad svojim vernim narodom.

I sama sam godinama žudela da posetim Jaši. Da se nađem kraj nje. Da dodirnem njene svete mošti. Milošću Svete Petke ova želja mi se ispunila oktobra 2005. godine. Sa suprugom, sinom i kumom po Bogu stigla sam u Jaši. Bila je subota i nije bio praznik. Tri puta smo stali u red i sva tri puta smo čekali po dva sata da bismo došli do svetiteljke. Toliko je bilo naroda.

Svetiteljkino telo je celo i netruležno. Umotano je u tanko belo platno i prekriveno odeždom. Odozgo se nalazi providni poklopac koji je isečen u visini svetiteljkinih ruku prekrštenih ispod grudi.

U trenutku kada sam spustila svoje ruke na njene, prožeo me je osećaj koji je nemoguće opisati. Imala sam svest o tome da dodirujem svetinju, znanje da je duša Svete Petke napustila telo pre hiljadu godina i potpuno jasan fizički osećaj da su njene ruke tople, meke i žive! Dodirujući te ruke dodirivala sam čudo božje! Duboko potresena počela sam da plačem, i plakala sam još dugo pošto sam se udaljila od kivota. Zahvalna svetiteljki i Bogu što je i meni data milost da osetim sveprisutnost božju.

Odežda koja pokriva mošti menja se dva puta mesečno. Svučena odežda odlaže se u riznicu i može biti darovana nekom hramu ili manastiru posvećenom Svetoj Petki, na molbu nadležnog vladike. U Beogradu se nalaze dve svetiteljkine rize — jedna je u crkvi Svete Petke na Kalemegdanu, druga u crkvi Svete Petke na Čukaričkoj padini. Odežda je od pliša, vezena zlatom i svilom. Može biti bela, ili tamne boje. Bela se oblači za velike praznike, ona tamne boje drugim danima. Ove odežde izrađuju se u jednom manastiru u blizini Jašija i svetiteljki ih daruju vernici.

Moja porodica dobila je veliku milost da u crkvi prihvate i naš dar. Kako mi je rekao otac Kleopa, svete mošti su bile umotane u "našu" rizu o Vaskrsu 2011. godine. Ne znam gde će, u kojoj zemlji i u kojoj crkvi baš ova riza radovati verne, ali sve je to deo sabornosti oko Svete Petke, jer svi mi kojima je Ona Majka među sobom smo braća i sestre u veri, ma kom narodu pripadali.

U Rumuniji se praznik Svete Petke slavi 14. oktobra po novom kalendaru. Zbog mnoštva ljudi koje se tih dana slije u Jaši, mošti se iznose iz crkve pet dana pred praznik, polažu se pod ozidani baldahin i tu ostaju narednih deset dana. Ljudi čekaju danima i noćima kako bi se poklonili svetim moštima i dodirnuli svetiteljkine ruke, pa nekada red, po svedočenju oca Kleope, bude i po nekoliko kilometara. Pred nesagledivom masom naroda službe vrši veliki broj arhijereja, ne samo iz rumunske, već i iz drugih pravoslavnih crkava. Prošle, 2010. godine Srpsku pravoslavnu crkvu predstavljao je Njegovo preosveštenstvo vladika sremski Vasilije, a ove Njegovo preosveštenstvo vladika istočnoamerički Mitrofan.

U čast praznika svake godine u Jaši stižu i mošti svetitelja iz drugih pravoslavnih zemalja, a 12. oktobra uveče zajedno sa moštima Svete Petke monasi ih pronose kroz grad i ova litija se zove Put Svetih.

Nije dovoljno jednom otići u Jaši. Kao što nije dovoljno jednom se napojiti vodom živom. Svako ko je doživeo ovu sreću i blagoslov želi da ih ponovi. I ja želim da ponovo odem tamo i da se poklonim moštima moje svetiteljke. Da dodirnem njenu ruku.

Sva se ozarim, i osetim veliku zahvalnost, svaki put kad pomislim da je sada tamo, u Jašiju, tamo gde su mošti moje voljene Svete Petke, i roman "Petkana", objavljen na rumunskom jeziku, dostupan čitaocima u knjižarama i mitropolijskoj biblioteci. A čitaoci u Rumuniji su ga, kako mi reče otac Kleopa, već prihvatili i zavoleli.


Ljiljana Habjanović-Đurović | 24.10.2011. | Politika
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: