*
nastavak
8.
Od leta 1900. naglo se ubrzavaju događaji, koji su iz temelja menjali poltičko lice Srbije, ali i životnu sudbinu Milovana Milovanovića. Milan umire u Beču janura 1901, a istog meseca kralj Aleksandar poziva Milovanovića u Beograd. On ulazi u tzv. babičko ministarstvo kao ministar narodne privrede. Padom Jovanovićevog kabineta na vladu dolazi radikal Vujić, a Milovanović zadržava isti resor. Njegov najvažniji zadatak, međutim, opet biva vezan za njegovu struku i za izradu novog ustava, kojim su radikali uslovili prihvatanje novog stanja. Izrada ustavnog nacrta poverena je Milovanoviću ispred radikala, a Pavlu Marinkoviću ispred naprednjaka. Pre trinaest godina on je istom poslu pristupio sa mnogo entuzijazma. Sada, međutim, posle svih iskustava na političkoj sceni Srbije, Milovanović bez žara i želje za dokazivanjem, rutinski i suvoparno, objašnjavao radikalima, u raspravi "Jedan ili dva doma", zašto treba da prihvate novi ustav sa Senatom. "Fizički mlad, on je ostareo psihički." — primetio je jedan dobar poznavalac Milovanovićevog života i dela. Ustvari, njemu je najvažnije bilo da osigura bezbednost i slobodu izbora.
Kako je Milovanović, nakon svih sporova i teških obračuna sa dvorom, tako brzo povratio poverenje poslednjeg Obrenovića? Koju je ulogu u svemu tome mogla da odigra kraljica Draga?
Fakat je da Milovanovićevu stručnost i njegovo znanje nikada i niko nije ozbiljno osporio. Sem Jovana Ristića, koji je to pokušao u jednoj po njega nedostojnoj polemici, u kojoj je izgubio svaki takt. I koja je, na kraju krajeva, ostala samo kao ružna epizoda u biografiji jednog velikog državnika i jednog velikog diplomate. Ali se, takođe, ne može sporiti da je kraljica Draga činila velike usluge pojedinim radikalima, među kojima je imala i mnogo ličnih prijatelja. Neki od njih su je i lično obavezali. Jedan od tih bio je i Aca Stanojević, Milovanovićev branjenik iz Čebinčeve afere.
Na desetak godina pre nego što je postala kraljica Stanojević je Dragoj potpisao menicu da kupi klavir. On je i otplaćivao taj dug što je davalo povoda za razna govorkanja u ondašnjem skučenom i ljubopitljivom Beogradu. Podsećanja radi: zbog odbrane Stanojevića pred sudom Milovanović je najuren iz državne službe i pao je u nemilost kralja Aleksandra. Sada su se stekli svi uslovi da se Stanojević, preko Draginog uticaja na kralja Aleksandra, oduži Milovanoviću. Ne zna se da li je on to i učinio, ali brzina sa kojom je Milovanović ponovo postao poželjan na dvoru sugeriše nam da Stanojević tu priliku nije propustio.
Bez obzira na sve fakat je da je Milovanović iskreno prišao Aleksandru i Dragi i ponudio im svoje usluge u donošenju ustava sa dvodomnim sistemom. U to vreme pada i ona njegova izjava da "ima i dobrih državnih udara", zbog koje je često kritikovan i napadan. Tim povodom jedino niko nije mogao da dovede u pitanje njegovu ličnu hrabrost da kralja Aleksandra otvoreno stavi pred izbor: "Sa Dragom — ali ustavno, ili sa ličnim režimom — ali bez nje"!
Na Đurđevdan 1902. Milovanović, kao odgovoran političar, podnosi ostavku i izlazi iz Vujićeve vlade. Razlog za ovakav postupak ležao je u činjenici da on u Parizu nije uspeo da obezbedi povoljan kredit za Srbiju. On ponovo odlazi u Beč, u kome od grofa Lamsdorfa saznaje da Rusija diže ruke i od Srbije i od Balkana, jer ima preča posla na sasvim drugom kraju sveta. To je onaj isti grof Lamsdorf, prvi ruski ministar inostranih poslova koji je došao u Srbiju, na noge nesrećnom kralju Aleksandru, u nameri da ga odvrati od engleskog podsticanja da samovoljno upadne na Kosovo i Metohiju i da bez prethodne podrške velikih sila traži reviziju Berlinskog kongresa.
9.
Znajući da se Rusija priprema za rat sa Japanom, Britanci su hteli da joj prirede i jedan gorki "vrč" na Balkanu i tako je razapnu na dva fronta. Nakon polustanog čekanja na prijem kod Aleksandra, koji ga u Nišu, kao na ubogoj železničkoj stanici, dočekuje u vojničkoj uniformi Lamsdorf savetuje kralju Srbije da sedi s mirom i ne pali požar na Balkanu, jer će u tom slučaju ostati bez ruske podrške i nasamaren od svojih engleskih savetodavaca. Kolebljivi i povodljivi kralj, uz čije ime su išli manjak pristalica i proizvodnja protivnika, nije poslušao Lamsdorfov savet. U ondašnjem trouglu svetske moći on se oslonio na savete najverolomnije tačke, a protiv politike Beča i u inat Petrogradu. To mu je i došlo glave, a ne Draga Mašin i nemogućnost da u braku sa njom obezbedi naslednika za srpski presto.
Upoznat sa namerom Rusije da se dezangažuje na Balkanu Milovanović početkom 1903. grabi prvu priliku i uskače, nakon ostavke Milenka Vesnića, na upražnjeno mesto našeg poslanika u Rimu. U "večnom gradu" on ulazi u red slobodnih zidara i tako pribavlja još jednu propusnicu za ulazak u najviše krugove rimskog i evropskog društva. Tu počinje da stiče onu ogromnu reputaciju, koja će ga pratiti do kraja života, i uz čiju pomoć je na ravnoj nozi razgovarao sa najznačajnijim suverenima svoje epohe. Neki od njih poredili su ga sa Taljeranom, na osnovu njegove moći da ih očara. Viktor Emanuelo III mu priznaje da svojom inteligencijom premaša sve druge ambasadore akreditovane na Apeninskom poluostrvu.
Sva je prilika da su Englezi onemogućili Milovanovićev susret sa Edvardom VII upravo iz podozrenja da i njihovog kralja ne "uzme pod svoje". London je, u to ne treba sumnjati, registrovao onu nesvakidašnju scenu kada u petrogradskom salonu Milovanović ceo sat drži, u razgovoru nasamo, pažnju Nikolaja II, uspevajući da izmami osmehe i na licu večito tužne ruske carice. Rim je bio i poslednja stanica pred Milovanovićevu najveću diplomatsku trku, koju je s uspehom okončao i posle koje se odmah ugasio. U Rimu je, konačno, proveo najsrećnije godine u svojoj diplomatskoj karijeri. To razdoblje bilo je ispunjeno i spokojem i dinamikom, mirnim razgledanjem muzejskih eksponata i proučavanjem umetničkih dela, ali i živom konverzacijom sa najznačajnijim savremenicima iz sveta dilomatije i kulture.
Milovanović se našao u samom središtu dva najkrupnija spoljnopolitička događaja, koja su u popriličnoj meri određivala međunarodni položaj Srbije, ali i njene unutrašnje prilike. Reč je, naime, o naporima da se obnove diplomatski odnosi sa Britanijom i o trgovinskim pregovorima sa Austrougarskom, koji su doveli do Carinskog rata.
Britanija je bila jedina sila koja je zvanično prekinula diplomatske odnose sa Srbijom i koja je odbijala da prizna njenog novog kralja. A Čedomilj Mijatović je bio jedini naš poslanik na strani, koji je posle Majskog prevrata od 1903. demonstrativno podneo ostavku na taj položaj. On se, međutim, nije zadovoljio samo tim činom nelojalnosti, već se 1905. našao u neformalnom centru "antizavereničke zavere" i medijske satanizacije Srbije, koja je dolazila sa Ostrva. Zaklanjajući se iza imena izvesne, najverovatnije nepostojeće, gospođe Norteks Vilson Mijatović je u Londonu publikovao brošuru zastrašujućeg naslova "Beograd, beli grad smrti". To je jedan od najotrovnijih pamfleta na engleskom jeziku o Srbiji i njenoj prestonici, kojim je Mijatović podupirao svoju sumanutu kampanju za dovođenje jednog člana britanske kraljevske kuće na srpski presto.
Milovan Milovanović, na sasvim suprotnoj strani od Mijatovića, a sa mesta našeg poslanika u Rimu, vešto koristi svoje italijanske i druge veze i neumorno radi na pomirenju Beograda i Londona.
10.
Milovanović je dao veliki doprinos u omekšavanju tvrdog engleskog stava prema priznavanju novog vladara u Srbiji, kralja Petra I Karađorđevića. Doduše, i promene u međudržavnim odnosima u ondašnjoj Evropi davale su jak vetar u jedra Balačkovoj pomiriteljskoj misiji. On je uporno i s realnim pokrićem opominjao vladajuće krugove u Londonu da će njihovo nepopustljivo držanje prema zvaničnom Beogradu samo pomoći nemačkim ekspanzionističkim planovima na Balkanu. Sklapajući savez sa Francuzima Englezi nisu ispuštali iz vida nemačke aspiracije u pogledu gradnje bagdadske železnice. Naglašeni oprez zvaničnog Londona uslovilo je i nemačko ponašanje tokom Prve marokanske krize iz 1905. Međutim, engleski strah od nesrazmernog austro-nemačkog uticaja na Balkanu kulminirao je tek početkom 1906, kada je Beč praktično objavio trgovinski i ekonomski rat Srbiji. London je izrazio spremnost na popuštanje. To je učinila i novoizabrana vlada u Beogradu, gestom kojim je penzionisala petoricu zavereničkih oficira, dok je jedan general sam podneo ostavku. Kako bi mogao da im isplati otpremnine kralj Petar se zadužio kod Ministarstva finansija i taj kredit je uredno vraćao sledećih deset godina. Tačno na trogodišnjicu majskog prevrata, 29. maja 1906, obznanjen je ukaz o obnavljanju diplomatskih odnosa između Londona i Beograda.
Dunavska Monarhija je produžila sa politikom ucena i ultimatuma prema Srbiji, stavljajući je u novim trgovinskim pregovorima pred sledeći izbor: ili će poništiti prethodno sklopljeni sporazum sa Bugarskom o carinskoj uniji, ili će dobiti carinski rat. Bugari su dodatno otežali situaciju jer su, protivno dogovoru, objavili informaciju o sklapanju carinske unije između Beograda i Sofije i pre okončanja naših pregovora sa Bečom. Balačko je u početku gajio rezerve prema uspešnom okončanju Carinskog rata. To se vidi i iz pisma Ljubi Stojanoviću, koga je pisao na samom početku 1906. On i 1907. pokušava da nađe kompromis i postigne pomirenje sa susednom monarhijom. Ali za sve to vreme savesno i dosledno sprovodi zacrtanu državnu i nacionalnu politiku, koja je konačno smogla snage da se i na delu suprotstavi habsburškim hegemonističkim zahtevima. Iz carinskog rata Srbija je izašla sa najboljim mogućim rezultatom. Ona je proširila svoja tržišta na Rusiju, Englesku, Francusku, Nemačku, Švajcarsku... Neometano je povisila cene svojih prozvoda i — što je i najvažnije — konačno se oslobodila ekonomske zavisnosti od Beča.
Izbor Milovanovića za člana Stalnog izbornog suda u Hagu 1907. otvorio je novo poglavlje u njegovoj blistavoj diplomatskoj karijeri. Na samoj Konferenciji on se zalagao za arbitražu u međunarodnim sporovima i predlagao je da i trgovinski ugovori budu njen sastavni deo. Njegovi predlozi, doduše, nisu ušli u završni dokument, ali je Milovanović na njoj ostavio utisak briljantnog pravnika. On je doživeo lični trijumf, jer su njegovi stavovi primani sa najvećom pažnjom i uvažavanjem.
Prvi put u istoriji Srbije jedan njen predstavnik zauzeo je tako visoko mesto u važnom međunarodnom telu. Lični kontakti i veze koje je tu uspostavio bili su mu od izuzetne koristi u nadolazećoj eri prepada, prevrata, borbi i flagrantnog kršenja međunarodnih ugovora. Mladoturska revolucija, a za njom i Aneksija Bosne i Hercegovine ponovo su pokrenuli na kratko okamenjenu istoriju. Anaksiju BiH Milovanović je okarakterisao kao "fizički bol" nanet Srbiji, a tu njegovu slikovitu dijagnozu citirala je skoro sva evropska štampa izvan kontrole Beča.
Najbliži saradnici prineli su caru Franji Josipu 5. oktobra 1908. na potpis Proglas o aneksiji Bosne i Hercegovine. Bio je to i njihov svojevrsni poklon gospodaru za jubilarnu 60. godišnjicu od njegovog dolaska na austrijski presto. Srbija je proključala nezadovoljstvom, koje je svoj izraz dobilo u javnim manifestacijama širom zemlje protiv zavojevačke politike Habsburške monarhije. U evropskim prestonicama nastala je prava pometnja. U skidanju koprene sa jednostranog akta bečkog dvora pred Londonom je iskrsavala berlinska ruka, koja je i u ovom slučaju stajala u pozadini jednog krajnje rizičan i opasan poteza. Ruski interesi na Balkanu bili su sada direktno ugroženi. Petrograd se smatrao još i izigranim, jer je tumačio da je Erental grubo obmanuo Izvoljskog na pregovorima u Buhlavi. I Rim i Pariz su za zabrinutošću primili samovlasnu odluku Beča. Susedna Bugarska se, istovremeno, proglasila nezavisnom carevinom. U Evropi je otvorena tzv. aneksiona kriza, u kojoj se šef srpske diplomatije Milovan Milovanović ponovo našao u žiži javnosti i u epicentru najvećih političkih potresa.
11.
U tu 1908. godinu Milovanović je ušao pun nade da je konačno kucnuo njegov čas. Posle godina razmišljanja, čekanja i stajanja na sporednim ministarskim kolosecima on se spremao da zakorači na glavni državnički drum. Na ruku mu je, kao neopredeljenom i pomirljivom, išao i razlaz radikala i samostalaca. Oni su potekli iz istog stabla, ali nisu mogli da se slože čak ni posle izbora na kojima su osvojili skoro isti broj mandata. Na samim izborima u maju 1908, međutim, Milovanovića u niškom izbornom okrugu tuče njegov đak, lokalni političar Nikola Uzunović. U junu te godine on ipak dobija mandat da sastavi novu vladu. Tek to je mera koja je odgovarala njegovoj pravoj ambiciji. Ali, pošto ne uspeva da sastavi kabinet Balačko vraća kralju mandat. Sad više nije neopredljen između radikala i samostalaca, ali je zgađen i pomišlja da se ponovo vrati u Rim. Vladu je konačno formirao stari radikal Pera Velimirović, koji je Milovanoviću ponudio mesto ministra inostranih dela. Milovanović nije stigao ni da zagreje ministarsku fotelju, a već je izbila aneksiona kriza koja je sve iz osnova menjala. Pa i sudbinu njenih aktera.
"Tu se zatvara začarani krug Milovanovićevog života. Događaji se od tada stropoštavaju, on liči na leleka koji leti nad svojim gnezdom kroz dim i varnice, jer iz krova kulja vatra, koja svakog časa preti da mu sažeže krila (...) Evropa je pred požarom, ali su svi vatrogasci na oprezu. Milovanović je tada dao celoga sebe i ušao u diplomatsku istoriju Evrope, potpuno dorastao svojoj ulozi. Austrija je bila toliko osiona da je mobilisala čitave armije dovoljne da zauzmu Beograd, koji je ustao protiv njene aneksije Bosne. Dvanaest dana i noći Milovan nije imao sna, niti odmora. Peripetije te naše i evropske krize slomile su ga fizički, ali je on, kao svi veliki akteri, više voleo da umre na pozornici nego da ne odigra veliku ulogu."
Beč je za kratko vreme organizovao i tri montirana procesa 1908/9 u nameri da iskommpromituje Srbiju pred očima evropske i svetske javnosti, te da je konfrontira sa susedima i destabilizuje iznutra. Pokazalo se, međutim, da su Bombaška afera na Cetinju, Veleizdajnički proces u Zagrebu i Fridjungov u Beču, izvedeni na osnovu falsifikata i u režiji austrijske obaveštajne službe. Glavna uloga agenta-provokatora dodeljena je kome drugom do jednom Srbinu. On se zvao Đorđe Nastić i pod maskom oficirskog službenika bio je dodeljen austrijskom kapetanu Forneru u Sarajevu. U stvari Nastić je bio agent austrijskih vojnih vlasti, koje su ga poslale u Beograd sa zadatkom da se približi organizaciji "Ujedinjenje ili smrt", te da pokuša da ih navede na nepromišljene aktivnosti koje bi išle na štetu ne samo nezvanične Srbije, već i zvaničnog Beograda. Nastić je u Budimpešti pa potom u Zagrebu štampao i brošuru "Finale", koja je poslužila i kao osnov za podizanje optužnice u tzv. Veleizdajničkom procesu. Milovanović je strpljivo pratio ove montirane procese i nije se oglašavao sve dok se i preko njegovih diplomatskih kanala i veza nije obelodanilo da je Fridjungov proces u Beču najobičnija sudska farsa. Tek tada je krenuo u diplomatsko poentiranje saglasan sa izjavom onovremenog poslanika u Carskom veću u Beču i kasnijeg prvog predsednika Čehoslovačke republike Tomaša Masarika:
"Teško je odlučiti je li to bila jedna opereta, komedija, inkvizicija ili tragikomedija."
12.
Prema svom istorijskom značaju aneksiona kriza je predstavljala pravu prekretnicu, a put od nje vodio je pravo u Prvi svetski rat. U aneksionoj krizi udareni su i temelji budućeg ratnog savezništva Srbije sa Rusijom i Engleskom. Na njenom samom početku Milovanović se pridržavao saveta svog ruskog kolege Aleksandra Izvoljskog. Kao moguće rešenje za izlazak iz krize on je predlagao teritorijalnu kompenzaciju, kojom bi se Srbija mogla zadovoljiti. Sa austrougarske strane, međutim, upućivane su otvorene pretnje da će Srbija biti vojnički kažnjena ukoliko bez pogovora ne prizna Aneksiju BiH. Već od tada Beč ne napušta želja da vojnički kazni Srbiju i on će punih šest godina tražiti najpodesniji izgovor da udari na nju i vojnički je pokori.
Svestan da sa susednom monarhijom ne može doći do pomirenja Milovanović naglo menja kurs srpske spoljne politike. On pravi nagli zaokret i napušta politiku kompenzancije. Sa skupštinske govornice Balačko drži svoj čuveni govor od 20. decembra 1908. U svojoj najpoletnijoj besedi on traži da se Austrougarska povuče iz Bosne i Hercegovine i da ova oblast sa većinskim srpskim stanovništvom dobije autonomiju. U istom govoru on iznosi integralni srpski nacionalni program i srpsko pitanje stavlja na dnevni red evropske politike. Od tada pa sve do 1918. rešavanje srpskog nacionalnog pitanja nalazi se pri samom vrhu evropskih političkih prioriteta.
Na vrhuncu aneksione krize, koju prate i montirani procesi u Zagrebu i Beču, Nemačka je poslala ultimatum Rusiji. Petrograd prvi priznaje Aneksiju, a odmah za njim, u martu 1909. i Srbija daje iznuđenu izjavu o "svojoj nezainteresovanosti" povodom aneksije BiH.
Najveća Milovanovićeva zasluga u aneksionoj krizi je što nije napravio ni jedan pogrešan korak u pravcu rata i što Austrougarskoj nije dao ni izgovor ni opravdanje pred Evropom da vojnički pregazi Srbiju. Pred ratobornim raspoloženjem srpskog naroda on je hrabro istupio sa jednim argumentom, koji će se ispostaviti i kao njegovo zavetno obećanje:
"Mi moramo čuvati našu snagu za pravi, veliki sukob."
Ovaj argument Milovanović je verovatno potegao i pred neustrašivim Vojom Tankosićem. Apisova desna ruka uskočila je te 1909. u Balačkov fijaker i zapretila mu četnicima. Ko će znati da li je u toj kratkoj vožnji beogradskim ulicama trezveni diplomata uspeo nešto da razjasni nacionalnom fanatiku? Uglavnom, posle Apisove pretnje Milovanovića su neko vreme i za svaki slučaj pratila dva telohranitelja.
U aneksionu krizu Srbija je ušla kao mala i izolovana zemlja, za koju nije postojalo zanimanje kod velikih sila. Vremenom ona je kod Engleske uspela da oživi to interesovanje. Na primeru aneksije BiH London je potvrdio svoje pretpostavke da je Beč samo oruđe u rukama germanske ekspanzionističke politike. Srpska diplomatija poradila je i na tome da Rusija ubrza svoje distanciranje od Austrougarske i da se okrene drugim evropskim saveznicima. Jednom rečju Srbija je iz aneksione krize izašla u taboru velikih sila koje se protive nemačkom brutalnom ekspanzionizmu na Istok. Pritom je stabilizovala svoje odnose sa susednom Turskom i sa Bugarskom, a sa kneževinom Crnom Gorom ušla je u fazu savezničkog razumevanja i saradnje.
13.
Važan datum u sprovođenju Milovanovićevog srpskog i balkanskog programa predstavlja dolazak u Beograd Nikolaja Hartviga, novog ruskog poslanika. Njegovim dolaskom, s jeseni 1909, politika srpske vlade dobija moćnog i vernog saveznika, a sam Balačko još jednog vatrenog pristalicu. Hartvig je spadao u red onih ruskih Nemaca, uostalom kao i konzul u Bosni Hilferding, koji su bili najglasniji zagovornici slovenske stvari. Za njega se, bez preterivanja, može reći da je vodio politiku na granici između službenog i ličnog. Hartvig je često išao ispred zvaničnih stavova svoje vlade, a ponekad je istupao i u inat njima. U svojim poverljivim referatima on je Srbiju opisivao kao ruski avanpost, tj. rusku predstražu. Hartvigovi izveštaji iz Beograda su vrlo sadržajni i puni zanimljivih detalja. Njegov stil odlikuju borbenost, pa čak i strast, što je izlazilo izvan okvira diplomatskih standarda i klišea. Tako npr. u izveštaju od 5. novembra 1911. Hartvig postavlja pitanje: "U čemu se sastoji smisao i značaj politike Rusije na Bliskom istoku"? I odmah daje sledeći odgovor:
"1) Olakšati slovenskim narodima, koji su pozvani ka samostalnom životu od strane Rusije, da postignu svoje svete ideale, a to znači u stvari da oni podele među sobom na bratski način celokupno tursko nasleđe na Balkanskom poluostrvu;
2) Ostvariti svoj vlastiti prastari istorijski zadatak, tj. čvrsto se utvrditi na obalama Bosfora, tih ulaznih vrata u 'rusko jezero'."
Hartvig je bio slavenofil i zagovornik ruskog imperijalizma. Milovanovića, koji je bio Srbin školovan na Zapadu, za Rusiju je vezivao u prvom redu interes, pa tek onda osećanje. Njih dvojica su se dobro slagali, ali je među njima bilo i razmimoilaženja. Međutim, i u najkritičnijim momentima Milovanović je znao da ga u ruskom poslanstvu i kod Hartviga čeka i razumevanje i podrška.
Životni putevi Milovanovića i Hartviga sudbinski su se ukrstili ne samo na političkom, već i na ličnom i na porodičnom planu. Obojica su sahranjena na Novom groblju u Beogradu. Njihove udovice preselile su se u Rusiju, gde ih je zadesila Oktobarska revolucija. Izbavljujući Hartvigovu porodicu Marija Milovanović ih je prijavila kao svoju poslugu. Jedno vreme su živeli zajedno u Crikvenici, gde je Balačkova udovica podigla mali pravoslavni hram. Odatle se vratila u Rumuniju, gde je i umrla u dubokoj starosti.
Hartvigov dolazak u Beograd pao je u vreme važne posete Rakoniđi, u kojoj je italijanski kralj ugostio ruskog cara. Putujući u Italiju Nikolaj II je demonstrativno zaobišao Beč, čime je jasno stavio do znanja da će se ruska politika u donošenju svojih odluka sve manje konsultovati sa doskorašnjim nezaobilaznim partnerom. Zvanični Rim, koji se sve više izdvajao iz kombinacije Trojnog saveza, obećao je Rusiji podršku u pitanju Moreuza. Zauzvrat Rusija je podržala italijanske planove u pogledu Libije. Za Srbiju je, međutim, najvažniji bio onaj deo dogovora između dva monarha koji je stao u krilaticu: Balkan balkanskim narodima.
Anarhija i haos u mnogim pokrajinama evropske Turske kao i Carigradski prevrat iz 1909. podstakli su Milovanovića da hitno uputi Bugarskoj predlog o savezništvu. On je još tada pokušao da Rusiju uvuče u taj sporazum, ne samo kao garanta, već i kao ugovornu stranu. Iz Sofije, međutim, još nije stizao pozitivan odgovor, jer se ona držala načela nedeljivosti Makedonije. Kao prvi srpski političar koji je bio izraziti diplomata Milovanović je znao da čeka. I dočekao je da Bugari traže njega. Da oni dođu u Beograd i ponude mu isto ono što je on njima nudio, a na šta su se unazad dve godine oglušili.
14.
Milovanović je dobio punu rusku podršku prilikom one čuvene posete Petrogradu iz 1910. Tada je osvojio svoje domaćine i bacio u zasenak čak i Pašića, koji je među srpskim političarima uživao najveće poverenje u ruskoj prestonici. Baja je do tada uspevao da priguši i vešto prikrije osećanja zavisti i ljubomore prema Balačku. No, posle Milovanovićevog "petrogradskog kreščenda" Pašić je tek imao da se bori sa opakim i podmuklim neprijateljem u sebi, koji ga je često savlađivao i navodio ga da se služi smicalicama, podmetanjima i mušičarenjem...
Posle silnih i mučnih zapleta oko teritorijalnog razgraničenja u Makedoniji, a u samoj završnici srpsko-bugarskih pregovora, Milovanovića zovu Stepa Stepanović i Generalštab. Oni od njega traže da za srpsku stranu izdejstvuje Ovče Polje, kao strateški važnu tačku. Pokazalo se da su bili u pravu, jer je upravo na tom terenu kasnije došlo do glavnog sudara sa turskim snagama u Kumanovskoj bici. Pašić, međutim, zateže i pravi probleme Milovanoviću. On se cenjka i pogađa sa Bugarima oko Kratova i Krive Palanke. Po završrtku tog iscrpljujućeg sastanka Milovanović odlazi pravo kod Hartviga i obezbeđuje rusku saglasnost i podršku da za Ovče Polje prepusti Bugarima Krivu Palanku i Kratovo. Instrukciju sa tim sadržajem on odmah šalje Miroslavu Spalajkoviću, našem poslaniku u Sofiji. I od tog 15. decembra 1911. Milovan Milovanović radi bez dogovora sa Pašićem. No, tada je Milovanović već bio predsednik vlade Kraljevine Srbije, koji je na tom mestu zamenio Pašića.
Na povratku iz Petrograda kralj Petar i Milovanović odlaze u Carigrad, a odatle se preko Svete Gore, Soluna i Skoplja vraćaju u Beograd. Nakon dve godine od tog njihovog puta, 26. oktobra 1912, srpska vojska je proterala Turke i umarširala u Skoplje, nekadašnju prestonicu Dušanovog carstva. Taj neponovljivi istorijski trenutak Balačko nije doživeo, iako ga je svojim doprinosom u sklapanju Balkanskog saveza pripremio.
Za razliku od Pašića Milovanović nije imao razvijene crte zavereničkog tipa političara. Međutim, krajnje pragmatični razlozi su mu nalagali da po povratku iz Rusije koriguje svoj odbojni stav prema "Crnoj ruci" i pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu. Pošto je stekao naklonost Rusije i pomirio dve struje unutar partije, Milovanović je procenio da mu je neophodna podrška i vojnih i paravojnih struktura, kako bi na čelu Radikalne stranke mogao da zameni starog partijskog lisca Nikolu Pašića. Zato između Milovanovića i Apisa dolazi do sporazuma, u kome se dopunjuju jedna hladna i jedna usijana glava, virtuoz pod reflektorima i majstor zakulisne kombinacije. Od 1911. tajna organizacija "Ujedinjenje ili smrt" postaje izvršni organ Ministarstva inostranih dela u Južnoj Srbiji, današnjoj Makedoniji. Od tada joj na raspolaganju stoje i tajni fondovi Ministarstva.
Uprkos svim naporima, Milovanović je samo polovično ispunio svoju ambiciju. Zbog unutarpartijskih i svađa sa koalicionim partnerima Pašićev kabinet bio je prinuđen da podnese ostavku. Mandat za sastav nove vlade kralj Petar je poverio Milovanoviću. Tri godine nakon što mu se ukazala prva i propuštena prilika, Milovan u drugom pokušaju uspeva i 25. juna 1911. objavljuje sastav novog kabineta. U 48. godini, u naponu muške snage i punoći životnog i
političkog iskustva, on je prvi čovek izvršne vlasti u Srbiji.Nikada, međutim, nije uspeo da se ispne na sam vrh Radikalne stranke. Ostaje nam samo da nagađamo nije li ga i u tome omela prerana i iznenadna smrt?
15.
S proleća 1911. Milovanović započinje novu diplomatsku ofanzivu za sklapanje saveza sa Bugarskom. Posle ustanka Arbanasa i opšteg klonuća "bolesnika sa Bosfora" on procenjuje da gvožđe treba kovati dok je vruće. Ne sluti, međutim, da će ga Ivan Gošev uplesti u vrlo opasnu diplomatsku intrigu, koja ga je mogla koštati teške kompromitacije u ruskim krugovima. Naime, bugarski premijer tada vodi pregovore i pokušava da se nagodi sa Portom. Kako bi se opravdao kod Petrograda on lažno izveštava da mu je Milovanović poslao predlog da zajedno stupe u rat sa Turskom, skrivajući ovaj naum od ruske strane. Iznerviran i besan Milovanović odlazi na razjašnjenje kod Hartviga i tada donosi odluku da bez prisustva ruskih svedoka više neće pregovarati sa Bugarima.
Italija je, ipak, prva povukla nogu u borbi za nasleđe Osmanske imperije. Rim je polovinom septembra 1911. iznenada objavio rat Turskoj i iskrcao svoje trupe u severnoj Africi. Tek po izbijanju tzv. Tripolitanskog rata Bugari šalju svog delegata Dimitrija Rizova u Beograd. On se sastaje sa Milovanovićem u njegovoj kući, u Svetogorskoj ulici, u noći 21. septembra 1911. U razgovorima sa srpske strane učestvuju još Pašić i Ljuba Stojanović. Balačko je sada već bio siguran u uspešan ishod pregovora, budući da je bugarska strana popustila i odustala od načela nedeljivosti Makedonije. Nacrt sporazuma je bio gotov i bilo je predviđeno da on ide na presudu ruskom caru.
Rizov iz Beograda putuje pravo za Beč u kome referiše svom predsediku vlade Gešovu o rezultatima pregovora koje je vodio u Milovanovićevom domu. Njih dvojica sastavljaju izveštaj i šalju ga na odobrenje bugarskom caru Ferdinandu, koji se tada nalazi u Ugarskoj. Nema nikakve sumnje da je na Ferdinandov pristanak uticao i zajam koji je ovaj dobio od Rusije. U pitanju je bio vrlo povoljan kredit u iznosu od tri miliona zlatnih franaka, sa četiri % interesa i sa jedan % otplate.
Pripreme za sastanak dvojice predsednika vlada odvijale su se u strogoj tajnosti. Beograd i Zemun su vrveli od austrougarskih agenata, a Dvojna Monarhija je bila spremna da pregovore u svakom trenutku pokvari i preduzme odmazdu. "Dolazim dvadeset osmog — Đoka", tako je glasio sadržaj unapred dogovrene depeše, koja je stigla na Milovanovićevu kućnu adresu. U jutarnjim satima toga dana Gešov je poslao jednog prijatelja sa svojim službenim pasošem da proputuje orijent-ekspresom iz Beča za Sofiju. On sam doputovao je u Beograd sa privatnim ispravama i uvukao se po mraku u Milovanovićev vagon. Predsednik srpske vlade navodno je putovao u obilazak nekog gradilišta. Razgovri su počeli odmah i ni jedna informacija o tom sastanku nije procurila u javnost. U Milovanovićem kupeu postignut je srpsko-bugarski sporazum. Ostalo je rešavanje tehničkih pitanja. Nakon pet meseci od tajnog susreta Milovanović-Gošev saveznički ugovor sa Bugarskom potpisan je 29. februara po starom, odnosno13. marta 1912. po novom kalendaru. On je predstavljao kičmu Balkanskog saveza, kome su se svojim potpisima ubrzo pridružile Crna Gora i Grčka.
* * *
"Balkanski savez predstavlja krunu Milovanovićevog rada, on je njegovo životno delo. Po njemu će ostati zabeležen u sećanju potomaka. Svojom diplomatskom veštinom i gipkošću, Milovanović je nesumnjivo najzaslužniji za uspešan ishod pregovora. On ih je izneo na svojim plećima i na ličnu odgovornost. Saveznički pregovori tražili su kompromisnu i pomirljivu ličnost. Svaki drugi srpski građanski političar toga doba, ponet nacionalističkom strujom, upropastio bi svojom upornošću pregovore i tako onemogućio stvaranje jednog saveza neophodnog ne samo Srbiji već svim balkanskim državama (...) On je svoj zadatak valjano obavio, a onda sišao sa istorijske pozornice.“
Na vrhuncu lične karijere Milovanović je doživeo veliku porodičnu tragediju. Smrt sina Dimitrija teško ga je pogodila i dovela na granicu životnog očajanja. Zbog tog nenadoknadivog gubitka žalio ga je ceo ondašnji Beograd. Roditeljsku tugu za maloletnim jedincem pokušavao je da priguši i bar delimično odagna u dugim šetnjama i u napornom državničkom radu. Njegovi savremenici često su ga tada viđali u Makedonskoj ulici, u čijoj je neposrednoj blizini Milovanović stanovao. Kao đaci Druge beogradske gimnazije iza sebe su ostavili ovakav opis tadašnje Balačkove spoljašnjosti:
"Bio je srednjeg rasta, punačak onako kako su puni ljudi sa nešto kokošijim grudima, malo trbušast, ali lak. Obično je imao na sebi žaket, a na otvoru prsnika nosio je kao sneg bele 'tvrde grudi', umetke koji su posle 1918. godine izašli iz mode. Nikad nije išao bez štapa, a brzao je u hodu, iako je bio bledunjav i bez svežine na oblome licu."
Svoj poslednji govor u Skupštini Milovanović je održao 14. juna. Već sutradan su ga nesvestica i telesna malaksalost oborili u bolesničku postelju. U ponedeljak, 18. juna on je izdahnuo.
Sve je bilo gotovo za samo četiri dana. Milovanović nije stigao da napuni ni 50. godinu života.
Njegova smrt nije izazvala samo žaljenje i zaprepašćenje, već i nevericu u zvanični lekarski nalaz, po kome je Balačko preminuo od posledica uremije. Stari Beograd odmah je posumnjao u Milovanovićevog kuvara, kao agenta bečke tajne policije. A kada je nedugo za Milovanovićem i Nikolaj Hartvig naprasno preminuo u prostorijama austrisjkog poslanstva u Beogradu, onda više niko nije mogao da razuveri naš svet da je i njemu prinet otrov iz iste kuhinje.
LITERATURA
— Dimitrije Đorđević : "Portreti iz novije srpske istorije", poglavlje o Milovanu Milovanoviću, BIGZ, Beograd, 1997.
— Dimitrije Đorđević : "Carinski rat Austro-Ugarske i Srbije 1906—1911", Istorijski institut, Beograd, 1962.
— Dejvid Mekenzi : "Milovan Milovanović — srpski državnik i diplomat", Centar za publikacije i dokumentaciju Pravnog fakulteta i AIZ Dosije, Beograd, 2007.
— Slobodan Jovanović : "Političke i pravne rasprave I—III", Sabrana dela Slobodana Jovanovića, BIGZ, Jugoslavija publik, SKZ, Beograd, 1990.
— Milan Jovanović Stijimirović : "Siluete starog Beograda", treće dopunjeno izdanje, Prosveta, Beograd, 2008.
— Dr Aleksije Jelačić : "Rusija i Balkan — pregled političkih i kulturnih veza Rusije i balkanskih zemalja 866—1940", Francusko srpska knjižara, Beograd, 1940.
— "Vlade Srbije", Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005.
— Dimitrije Popović : "Izvoljski i Erental, diplomatske uspomene iz aneksione krize", Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd, 1927.
— Vasilj Popović : "Evropa i srpsko pitanje u periodu oslobođenja (1804—1918)", Geca Kon, 1940.
— Vladimir Ćorović : "Odnosi između Srbije i Austrougarske u XX veku", Državna štamparija Kraljevine Jugoslavije, Beograd, 1936.Objavljeno 2012. na sajtu:
Srski žurnal
