Milovan Đ. Milovanović Balačko (1863—1912)

(1/2) > >>

Angelina:
*

MILOVAN Đ. MILOVANOVIĆ BALAČKO
(Beograd, 17.02.1863 — Beograd, 18.06.1912)


Milovan Milovanović bio je srpski teoretičar države i prava, diplomata i političar. Bio je predsednik Vlade Kraljevine Srbije (1911—1912). U vremenu svog mandata zaključio je savez sa Bugarskom koji je omogućio stvaranje Balkanskog saveza protiv Osmanskog carstva. Milovanović je učestvovao u izradi Ustava Srbije iz 1888. (tzv. radiklaski Ustav), a takođe je bio ministar privrede i finansija. Kao jedan od najuglednijih vođa Narodne radikalne stranke bio je predsednik Kraljevske vlade od 25. juna 1911. do svoje iznenadne smrti u leto 1912. godine.


* * *

"Početak XX veka otvorio je na Balkanu pitanje turskog prisustva i konačnog oslobođenja hrišćana od viševekovne otomanske vladavine. Stvaranje saveza balkanskih država otežavali su oprečni interesi po pitanju teritorija koje su Turci držali pod okupacijom. U tim trenucima bilo je neophodno posedovati veliku diplomatsku umešnost i složiti te interese da ne budu suprotstavljeni. Pojava Milovana Milovanovića na čelu srpske diplomatije u ovom periodu bila je, možda, i ključni činilac u stvaranju Balkanskog saveza. Ovaj veliki intelektualac i rođeni diplomata latio se posla koji je bio srž rešenja problema, a to je zbližavanje interesa Srbije i Bugarske. Iz inostranstva, Milovanović se trudio da obezbedi podršku Rusije, koja je tada smatrala Srbiju za najbližeg i najodanijeg saveznika na Balkanu. Podrška Rusije i Francuske dala je krila Milovanovićevoj diplomatiji. Stvaranje Balkanskog saveza bilo je 'kruna' Milovanovićeve diplomatske karijere. Na žalost, prerana smrt ovog velikana srpske diplomatije nije mu dozvolila da vidi plodove svoga rada. U jednom munjevitom ratu saveznici su izbacili Tursku sa Balkana kao veliku silu i pokazali moć jedinstva balkanskih pravoslavnih naroda."
["Milovan Milovanović i Prvi balkanski rat", Milan N. Palević, Zoran B. Jerotijević, Žaklina S. Spalević]

Angelina:
**
GRADITELJI POBEDE

MILOVAN MILOVANOVIĆ
(Beograd, 17.02.1863 — Beograd, 18.06.1912)


Mladost

Vojnik koji ne računa da bude general, nije dobar vojnik.
Napoleon                          

Prema Milićeviću, Milovanovići vode poreklo iz srca Šumadije, sela Zabara kraj Topole, u neposrednoj blizini Karađorđeva rodnog mesta. Šumadijska pitomina, senoviti lugovi i obli brežuljci istopili su dinarsku oštrinu doseljenika u ove krajeve. Kod retkih pojedinaca, kao kod Karađorđa, sačuvala se vasojevička, brđanska naglost; kod ostalih, ona je omekšala i upila sokove nove, pitome sredine. Milovanovići su sasvim prilegli uz novo podneblje, oni su prava deca Šumadije. Stari Đorđe Milovanović, zvani Đoša, otac Milovanov i rodonačelnik porodice, rođen je tragične 1813. godine. Osnovnu školu završio je kao pitomac Jovana Obrenovića i kao bistar i vredan đak poslat je na vojne nauke u Rusiju. Diplomom kneza Miloša mladi Đorđe je 1836. godine unapređen za konjičkog potporučnika u kneževoj gardi, zbog "ispravnosti i revnosne službe". Veran svojim dobročiniteljima i okretan, Đorđe je uskoro postao ađutant kneza Mihaila i pratio ga je na putu u Carigrad 1840. godine. Ko zna kakva bi vojnička karijera čekala Đorđa da se stari buntovnik Vučić nije digao na kneza i primorao ga da 1842. napusti Srbiju. U istom čamcu sa knezom prešao je u Austriju i njegov ađutant, u izgnanički život i bespuće. Hleb u tuđini bio je Đorđu suviše gorak; posle godinu dana potucanja vratio se u Srbiju. Sa vojničkom službom bilo je svršeno. Uostalom, Milovanovići nisu nikada imali mnogo vojničke žice. Bivši ađutant bivšeg kneza ostao je jedno vreme bez službe, a kada je prašina pokrila prošlost, prešao je u sudsku struku. Iz Gurgusovca otišao je sa službom u Jagodinu i dospeo 1854. godine do položaja predsednika Okružnog suda u Zaječaru.

Đorđe Milovanović bi svakako završio karijeru kao ugledni sudija u nekoj srpskoj palanci da se 1858. godine nisu vratili u Srbiju stari knez Miloš i dinastija Obrenovića. Đorđe je učestvovao u radu znamenite Svetoandrejske skupštine i bio član deputacije koja je upućena u Bukurest u susret ponovo izabranom knezu. S Milošem je podelio trijumf njegovog povratka na presto. Milovanovićeva zvezda naglo se penje: član kasacije, potom državni savetnik i konačno popecitelj unutrašnjih dela, do smrti kneževe. Knez Mihailo ukazivao je takođe veliko poverenje svome nekadašnjem ađutantu. Đorđe je učestvovao u poništenju presude Vrhovnog suda u zaveri Antonija Majstorovića. Godinu dana kasnije vešto je izvršio delikatnu misiju na Cetinju, gde je u ime kneza krstio Nikolinu kćer, vodeći pri tom mnoge razgovore o nasleđu zajedničkog prestola posle nameravanog ujedinjenja Srbije s Crnom Gorom. Još jednom je Đorđe ponudio dinastiji svoje usluge, kao ministar pravde u kratkotrajnoj vladi cica-Danila Stefanovića, čiji je cilj bio stišavanje uzburkanih političkih strasti u zemlji. Ali, novo doba nosilo je sobom i nove ljude — Đorđe Milovanović povukao se u Državni savet u kome je proveo svoje poslednje dane.

Po svom političkom uverenju, Đorđe je bio konzervativac i obrenovićevac. Pitomac Jovana, ađutant Mihaila, popečitelj Miloša — svoju karijeru dugovao je Obrenovićima. On je bio predstavnik one generacije prvih školovanih ljudi u Srbiji koji su izgradili birokratski i državni aparat građanske države. Od seljačeta, Đorđe je postao činovnik i gospodin, s kućom u Resavskoj ulici snabdevenom građanskim nameštajem i ispunjenom varoškom atmosferom, dotada nepoznatom u Srbiji.

Krupan, stasit, crnomanjast i lep, Đorđe Milovanović ženio se dva puta. Prva žena Jelena, unuka kneza Pavla Sretenovića, jednog od vođa srpskog ustanka, podarila mu je dva sina, Dimitrija i Atanasija. Po njenoj smrti Đorđe se ponovo oženio Katarinom Mijović, iz ugledne advokatske porodice u Belom Polju. Iz drugog braka rođeno je četvoro dece: tri sina, Vesa, Milovan i Mihailo, i jedna kćer, Ljubica. Školovan na strani, Đorđe je obratio veliku pažnju na vaspitanje i školovanje svoje dece. Skoro sve sinove školovao je na strani, što je u ono vreme bio ne samo napor već i dokaz naprednih shvatanja. Dimitrije je završio prava u Hajdelbergu, Milovan i Vesa studirali su u Parizu, Mihailo u Minhenu. [...]

Angelina:
**
nastavak

Beleška

Obradi života i rada Milovana Milovanovića privukla me je važnost i sudbonosnost događaja čiji je on bio savremenik. Njegov život tesno je upleten u sva zbivanja najnovije istorije Srbije. Proučiti njegov život i rad znači proučiti političku i diplomatsku istoriju Srbije 20. veka, do balkanskih ratova.

Milovan Milovanović bio je suviše snažna ličnost da bi se mirio s tim da ne ostavi traga. U Državnoj arhivi Srbije čuva se njegova zaostavština koja je poslužila kao osnov ove biografije. Imajući, svakako, u vidu da piše memoare, Milovanović je do pred samu smrt vredno beležio razgovore koje je vodio u skoro svim prestonicama Evrope, sa najviđenijim državnicima tadašnjeg političkog sveta. Svoje beleške pratio je zanimljivim razmišljanjima i sudovima koji nam otkrivaju ne samo njegove misli i namere već i pozadinu političke akcije koju je vodio kao predsednik vlade i ministar spoljnih poslova. Drugi deo Milovanovićeve zaostavštine nalazi se u Arhivu Državnog sekretarijata za inostrane poslove. Najzad, treći deo zaostavštine čuva se kod još uvek živih članova njegove porodice i sadrži prepisku i gotovo sve Milovanovićeve naučne rasprave. Ova građa, za koju sam veoma zahvalan Milovanovićevim naslednicima, omogućila mi je da popunim mnoge praznine, naročito iz doba detinjstva i đakovanja. Za đačko doba su dragoceni i fondovi Ministarstva prosvete, koji su sačuvani u Državnom arhivu. Mnogo podataka kriju hartije i prepiska njegovih savremenika: Ljube Stojanovića, Koste Stojanovića, Andre Đorđevića, Čede Mijatovića, Nikole Pašića, Jovana Zujovića, Jovana Jovanovića i Jovana Cvijića, koji se čuvaju u beogradskim arhivama. Mnoge činjenice pružili su mi neobjavljeni dnevnici Albera Malea, Milana Milićevića i Vukašina Petrovića. Važan izvor za Milovanovićevu političku aktivnost su fondovi Bečkog državnog arhiva koji čuvaju izveštaje austrougarskog poslanika u Beogradu. Ovi izveštaji se nalaze delimično u prepisu i u Arhivu Srpske akademije nauka.

Kako Milovanovićeva delatnost pada u razdoblje koje je prethodilo Prvom svetskom ratu, o njoj ima mnogo tragova u zbirkama zvaničnih dokumenata koji su, posle rata, u desetinama tomova objavljeni u Francuskoj, Engleskoj, Austriji i SSSR-u. Stenografske beleške Narodne skupštine kao i onovremena srpska štampa pružili su mi takođe dragocene podatke. Konačno, Milovanovićevim radom, u sklopu opšteg zbivanja, bavila se dobrim delom naša i strana istoriografija, obrađujući predratni period. Veoma mi je koristila rasprava o Milovanoviću, koju je s mnogo memoarskog kolorita objavio Slobodan Jovanović u Srpskom književnom glasniku 1937. godine.

Prilazeći obradi Milovanovićeve biografije izostavio sam navođenje naučnog aparata ispod teksta da ga ne bih opteretio. Trudio sam se da njegov život i rad što više približim našem čitaocu i da u opštim potezima proputujem kroz diplomatsku istoriju Srbije najnovijeg vremena, do balkanskih ratova. Milovanovićev rad, posebno, usko je povezan sa aneksijom Bosne i Hercegovine i sklapanjem Balkanskog saveza. Trudio sam se iskreno da postignem dva cilja: da iznesem događaje i Milovanovićev rad na što pristupačniji način i da ujedno obuhvatim novu građu koja se dosada skrivala u ostavama naših arhiva. Najmanji uspeh biće mi bogata nagrada za duge časove provedene u pokušajima da se premosti raspon vremena koji nas deli od jednog prohujalog doba i tajni koje je to doba krilo i ponelo sa sobom.

Dimitrije Đorđević: "PORTRETI iz novije srpske istorije",
poglavlje o Milovanu Milovanoviću, BIGZ, Beograd, 1997.


* * *

Biografiju Milovana Milovanovića napisao sam 1958. godine radeći naporedo na doktorskoj disertaciji o carinskom ratu sa Austro-Ugarskom 1906—1911. Podneo sam rukopis izdavačkom preduzeću "Nolit" za njegovu Istorijsku biblioteku, ali me je odbio tadašnji urednik (nomina sunt odiosa) sa napomenom da je dotični Milovanović njemu nepoznat.
Zauzimanjem pokojnog Vasilija Đerića odneo sam rukopis "Prosveti". Čekao je četiri godine i konačno bio objavljen. Danas izlazi u svom drugom izdanju, posle trideset i četiri godine.
[Dimitrije Đorđević: Iz Predgovra knjige "PORTRETI iz novije srpske istorije"]

Angelina:
*

Radovan Kalabić: MILOVAN MILOVANOVIĆ BALAČKO (1863—1912)


Navršio se pun vek od smrti Milovana Milovanovića, velikog srpskog diplomate i državnika, a da mu sredina iz koje je ponikao, ni do danas nije odala ni zasluženo priznanje ni dužno poštovanje. Otpočela je i stota godišnjica od sklapanja srpsko-bugarskog sporazuma, koji je njegovo najveće praktično delo i blistava kruna njegovog diplomatskog rada. Pregovaranje započeto u Milovanovićevom domu u Svetogorskoj ulici u Beogradu, a dovršeno u kupeu jednog vagona na beogradskoj železničkoj stanici, poslužilo je kao osnova za sklapanje šireg balkanskog sporazuma. Njegovoj nagodbi sa bugarskim kolegom Ivanom Goševim, utanačenoj pod ruskim pokroviteljstvom i u strogoj tajnosti, uskoro su se priključili Crna Gora i Grčka. Tek posle ovog istorijskog ugovora usledio je odlučujući obračun hrišćanskih država sa turskim zavojevačem i njegovo proterivanje sa Balkana i sa evropskog kontinenta.

Iz istog "diplomatskog kupea" Milovanović je vojvodi Putniku otvorio pravac pobedničkog nastupanja prema Kumanovu. Slavna bitka na brdu Zebrnjaku, u blizini Ovče polja, svršila se takođe pre jednog stoleća. Odmah iza nje usledilo je oslobođenje Kosova i Metohije, nakon njegove bezmalo polumilenijumske okupacije i raspeća. Uvidom u "povesni red vožnje" ispostavilo se da je sa tog istog beogradskog perona i Austrougarska monarhija dobila svoj konačni zalet — samo u suprotnom smeru. U propast i ništavilo.

"Nesumnjivo, većeg, opasnijeg i suptilnijeg neprijatelja Habsburška monarhija nije nikada imala. Milovanović je pripremio njenu smrt, a ona, možda, njegovu."

1.
Titulu doktora pravnih nauka Milovanović je stekao na Sorboni. Stipendista srpske vlade izabrao je "Garantne ugovore u XIX veku" za temu svoje doktorske disertacije. Tezu je odbranio januara 1888. pred komisijom kojom je predsedavao čuveni pariski pravnik Reno. Rad je nagrađen zlatnom medaljom i štampan je kao njegov autorski prvenac. Milovanović je svoje obimno delo na nekih 400 stranica završio sledećom rečenicom: "Samo narodi koji hoće da se brane naći će u konačnom času sukoba branioce svoje stvari". Već u ovom radu on je ispoljio svoje realistične, utilitaristične i skeptične poglede na međunarodno-pravne ugovore i na politiku uopšte. Zato ne propušta da i na ovim stranicama, kao dvadesetpetogodišnjak, opomene kako: "Treba uvek imati suv barut i naoštren mač, dve stvari koje ni jedna garantija ne može da zameni".

Ocenjujući Milovanovićev rad najvišom ocenom Reno se upustio i u smelu prognozu autorove karijere. "Knjiga je izvrstan početak na naučnom polju jednog mladog čoveka koji će (...) služiti na čast i svojoj zemlji i školi u kojoj je učio." I nije se prevario. Milovanović i danas služi na čast Srbiji kao jedan od njenih najuzornijih sinova, koji se, umesto da piše, odvažio da stvara njenu slavnu istoriju. Pune četiri godine, od aneksione krize do izbijanja Prvog balkanskog rata, on je svoju Otadžbinu predvodio i provodio kroz najteže opasnosti, čuvajući joj dostojanstvo i štiteći je od smrtonosih povreda. Istovremeno je snažeći i strpljivo je pripremajući da u najpodesnijem času zakorači prema najuzvišenijim, oslobodilačkim ciljevima. Da viševekovni san generacija pretvara u javu pravedne osvete.

No, pre prolaska kroz tu trijumfalnu nacionalnu kapiju on je imao da se spotiče i pada na strmim i krivudavim stazama naše unutrašnje politike, koja je skoro endemski bila zahvaćene korupcijom, nepotizmom, lažima i obmanama, podelama i partijašenjem, populističkom demagogijom i praznoslovljem, zavišću i mržnjom, ličnim ambicijama i obračunima, koristoljubljem, najprizemnijim strastima, podvalama i podmetačinama... Dnevnopolitičkom zverinjaku vazda je nedostajalo nove krvi, mladih i obrazovanih ljudi neukaljane prošlosti, kojima bi se, istovremeno, zaklanjao, kitio se, pokazivao ih i mahao njima pred očima svojih birača i pred tzv. velikim svetom. Međutim, po diktatu političkog trenutka takvi ljudi su i najlakše odbacivani i gurani u čeljusti gnevne javnosti i nezadovoljnih partijskih vojski.

Kao umereni radikal, koji u stranci nikada nije zadobio puno poverenje, Milovanović je za kratko vreme izbačen u sam vrh popularnosti. Sjaj i slava nove političke zvezde dobacivali su i izvan granica Srbije. Balačko je imao samo 26 godina, a već je slovio kao stručnjak za ustavna pitanja koji zastupa ideje radikala. On je sekretar Ustavnog odbora i lični savetodavac kralja Milana. Naročitu pažnju je poklanjao Izbornom zakonu, kojim je hteo da eliminiše uticaj i kontrolu policijske vlasti. "On je prvi u srpskom izbornom pravu primenio nečelo srazmernog predstavništva."

Odmah po povratku iz Pariza, u kome je za prvo vreme stanovao u rezidenciji našeg poslanika i očevog prijatelja Jovana Marinovića, Milovanović je postavljen za profesora na Visokoj školi, na katedri državnog prava i enciklopedije Pravnog fakulteta. Već prvim predavanjem on skreće pažnju na sebe, na svoje znanje, govorničku veštinu i profesorski dar, ali ga sirenski zov politike brzo odvlači od univerzitetske karijere. Kada god je na najneposredniji način shvatao da ga gnusna kaljuga partijašenja davi i odbacuje, Milovanović je sa čežnjom i pokajanjem pogledao na univerzitetsku katedru. U tri maha je pokušao da se vrati profesuri. Uzalud. Politički razlozi su se svaki put pokazali kao nepremostiva prepreka njegovom povratku za katedru. Kao što je iz istih razloga propao i predlog da bude izabran za člana Srpske kraljevske akademije.

2.
Prelomni trenutak u Milovanovićevoj karijeri predstavljala je njegova čvrsta odluka da napusti bavljenje unutrašnjom politikom i da odlučno zapliva u spoljnopolitičkim vodama. Ovoj njegovoj odluci, koju profesor Dimitrije Đorđević ocenjuje kao najvažniju i najpametniju, prethodila su dva izbacivanja iz državne službe. U 33. godini života Milovanović je doživeo da ga i treći put najure i iz te sližbe i sa mesta ministra pravde. To, međutim, nije predstavljalo nikavu novinu za jednu zemlju hronične političke nestabilnosti i permanente parlamentarne krize. Zemlju u kojoj su se brzo smenjivale vlade, sklapali i raskidali partijski savezi i koalicije, cepala stranačka rukovodstva i iz njih nastajale nove partije. U kojoj se često posezalo za opstrukcijom parlamentalnog života iz sitnostranačkih interesa i pobuda. U kojoj se moglo vladati i bez skupštine, pa čak i protiv nje. Te, konačno, ulaziti u poslaničke klupe sa samo dva dobijena glasa (dvoglasci) kao što su u praksi pokazali Dvoru bliski naprednjaci.

Istina je, Slobodan Jovanović započinje karijeru u Ministarstvu inostranih dela kao pisar, dok Milovanović 1890. odmah uskače na mesto načelnika. Ali je istina i da Balačka odmah šalju u Beč kao člana jedne zaludne delegacije koja treba da pregovara o zaključenju novog trgovinskog ugovora sa Austrougarskom. U znak "dobrodošlice" domaćin je predstavnicima nove radikalske vlade priredio zabranu izvoza svinja na svoje tržište, čime je učinio još nepovoljnijim po Srbiju i onaj protekcionistički ugovor iz 1880, koji je moćnom susedu garantovao najpovlašćeniji trgovinski položaj. Zato ne treba da čudi što su se Milovanović i Vujić iz carske Vijene vratili praznih šaka.

Privredno oslobođenje zemlje Milovanović je smatrao kao nužni uslov za vođenje slobodne nacionalne politike. U raspravi "Naši trgovinski ugovori" on zapisuje:

"Srbija dobija sve jače karakter države koja nije svoj gospodar (...) opominje sve jače na one države pod tuđinskim protektoratom, kojima upravljaju ministri rezidenti država zaštitnica."

Od njegove prve neuspele misije u Beču morale su da prođu pune dve decenije teške borbe za privrednu samostalnost, koja je uključivala i tzv. Carinski rat sa Austrijom (1906—1911), pa da Milovanović sa skupštinske govornice s ponosom zaključi: "... da je tek sada (1910) Srbija postala u najpotpunijem smislu nezavisna država".

Priznata na Berlinskom kongresu (1878) kao nezavisna država Srbija je tu svoju nezavisnost praktično izgubila nakon samo dve godine. Mudri i staloženi Jovan Ristić, suverenista i liberal, odolevao je sa svojom vladom koliko je mogao pred pritiscima i ucenama koji su dolazile iz Beča. On je, ispostavilo se s pravom, smatrao da "što više budemo popuštali to ćemo sve veće žrtve prinositi jednom zlu". Ristić je, naime, procenjivao da će jedan kardinalni ustupak u trgovinskim odnosima sa Bečom povući za sobom seriju novih zahteva i uslovljavanja, pa i onih čisto političke i vojne prirode. Te da tome neće biti kraja, sve dok se po spoljašnjem diktatu Srbija ne potčini do ponižavajućeg vazalnog položaja, ili ne pruži otpor i, eventualno, ne uđe u otvoreni sukob sa porobljivačem.

S takvim uverenjem Ristić odbija da prihvati ultimatum od 5. oktobra 1880. i podnosi ostavku na mesto predsednika vlade. Samo dve nedelje nakon njegove ostavke Čedomilj Mijatović, naprednjak i poverenik kneza Milana za "sve njegove nedopuštene poslove toga doba", ne samo da bez premišljanja potpisuje sporni ugovor, već iza leđa svojih kolega u novoj vladi dopisuje jednu udvoričku rečenicu, kojom se toplo preporučuje Habsburškoj monarhiji. Potpisivanjem zloglasne Tajne konvencije, na Vidovdan 1881, Srbija isporučuje svoj državni i nacionalni suverenitet Beču i praktično kapitulira u mirnodopskim uslovima. Svoj potpis i na ovaj dokument stavlja Čedomilj Mijatović, koga car Franjo Josif tajno odlikuje Krstom gvozdene krune i titulom grofa, a Milanu u izgled stavlja skoro priznanje kraljevske krune.

3.
Sve do maja 1903, do svirepog smaknuća Milanovog sina Aleksandra kao poslednjeg Obrenovića, srpskoj diplomatiji su bile vezane ruke. Jednim članom Tajne konvencije Srbija se čak obavezala da neće pregovarati sa nekom trećom državom bez prethodnog uvida i odobrenja od strane Habsburške monarhije. Drugim članom, pak, Milan i Čedomilj su se obavezali da će kontrolisati svoje sunarodnike izvan matične države i da će energično suzbijajati svaki pokušaj propagande koji bi sa te strane bio uperen protiv Beča. Jedniim članom Srbija je garantovala da na svoju teritoriju neće puštati nikakvu vojsku, pa čak ni pod vidom dobrovoljaca...

Ušavši u takve obligacione odnose sa moćnim zapadnim susedom Srbija je do guše zagazila i u njegove spoljnopolitičke vode. Sa takvim okolnostima i sa takvim ograničenjima imala je da se suoči svaka politička garnitura, koja bi na vlast u Srbiji došla čak i posle abdikacije kralja Milana. Jer je važnost Tajne konvencije produžena nekolko dana pred njegovo odstupanje od prestola. Prvi kralj ponovo oslobođene Srbije abdicirao je 1889, tačno na 500. godišnjicu od Kosovskog boja. A potpis i na dokument o pruduženoj važnosti Tajne konvencije stavio je, doduše, tajni ali ipak — grof — Čedomilj Mijatović.

Uvezanu neraskidivim lancima za politiku bečkog dvora, kome je prepustila i svoju državnu i nacionalnu sudbinu, Srbiji iz tog vremena preostalo je ili da se bori da te okove raskine, ili da se bavi tricama i kučinama. Da se zatupljuje i iscrpljuje praćenjem pikanterija vezanih za razvod kraljevskog para. Da se preganja oko stvarnih i izmišljenih antidinastičkih zavera i afera. Da se zabavlja i zaglupljuje presnim šalama i vicevima na račun prestoničkih koterija i salona.

Milovanović ne odoleva iskušenju da se oglasi i da stručno arbitrira povodom dva slučaja. Po tragikomičnom proterivanju kraljice Natalije (1891) on staje na stranu kralja Milana i objavljuje brošuru pod nazivom "Udaljavanje kraljice Natalije nije protivno Ustavu". Tad dobija prvi ozbiljan udarac: od javnosti, kojoj su simpatije i naklonost prema nekome preči od bilo kog slova zakona, i od naprednjaka. Braneći se od njihovih napada Milovanović optužuje naprednjake da su vešali žene po zatvorima (slučaj Ilke Marković), podmeće im antidinastičko držanje i optužuje ih za nameru da ponovo zajašu na narodnoj grbači. Tada je i konačno raskinuo sa naprednjačkom porodičnom tradicijom.

Po liniji partijske solidarnosti Milovanović se, u tzv. Čebinčevoj aferi (1894), prihvata odbrane uticajnog radikala Ace Stanojevića. Ispostavilo se, međutim, da je ta afera imala isključivo antidinastički karakter i da je posle nje nasamareni Milovanović pao u nemilost i kod kralja Aleksandra i kod Milana. Ova dva "advokatska angažmana" predstavljaju, ujedno, i najnižu tačku u Milovanovićevom spuštanju na nivo prizemnog parničenja, u kojima je svaka od zavađenih strana od njega očekivala ekspertski glas u svoju korist.

Balačko, međutim, nije bio ni rođen, ni vaspitavan, ni učen za nastupe u tesnim i zagušljivim sudnicama. U njima se on osećao kao sputani orao, "koga je zla godina naterala da zimuje među kokoškama". Za njega su bile široke i prozračne pozornice u prestonicama evropske diplomatije. Tek na takvom pregovaračkom i medijskom poligonu do punog izražaja dolazio je ovaj vrsni besednik sa naglašenim ličnim šarmom. Ujedno razložan i duhovit, maštovit i inventivan, on je na savršenom francuskom jeziku svojom argumentacijom plenio i najveće onovremene državnike, poput jednog Žorža Klemasoa. Francuski premijer je 1909. tvrdio da ne poznaje ni jednog evropskog političara Milovanovićevog kalibra.

4.
Milovanovićeva rasprava "Naša spoljna politika" i do danas se smatra katehizisom spoljne politike Srbije. Raščlanjujući naše spoljnopolitičke zadatke on je u prvi plan istakao dva cilja. Prvi je unutrašnjeg karaktera i odnosi se na nužnost očuvanja državne nezavisnosti. Drugi je "spoljašnji" i on nalaže oslobođenje i ujedinjenje celokupnog srpstva. Milovanović je smatrao da damar srpskog života kuca van granica Srbije i da "srećno ili nesrećno rešenje tog pitanja za Srbiju je isto što i pitanje opstanka".

Ovako je, dakle, razmišljao neko čija porodica potiče iz srca Šumadije, iz Žabara kod Topole, u čijoj je neposrednoj blizini rođen i vožd Karađorđe. Milovanov otac Đorđe prošao je put od konjičkog oficira, preko sudije, popečitelja i savetnika do — ministra pravde. On je bio veliki obrenovićevac i zajdno sa knezom Milošem prevezao se u istoj lađi na zemunsku stranu, na put izgnanstva na kome se nije dugo zadržao i sa koga se brzo povratio u Srbiju. Milovan je rođen u Beogradu i odrastao je igrajući se sa vršnjacima u porti obližnje Vaznesenske crkve. U toj porti je, da bi se nesmetano igrao sa drugom decom, dodeljivao drugovima na čuvanje jednog ratobornog jarca, pa "zaboravljao" da se i sam prihvati obaveze da ga i on drži za rogove kako bi se i drugi bezbedno igrali. Kasnije je ovu zgodu iz svoje đačke prošlosti pominjao kad god je hteo da na šaljiv način opiše položaj u kome se, kao ministar inostranih dela, našao za vreme aneksione krize. Tada je, po Milovanoviću, Pašić zauzeo njegovu pređašnju ulogu iz crkvenog dvorišta, a Milovan je držao opakog jarca za rogove.

Milovanović je bio inteligentno, živahno i nestašno dete za čiju je budućnost naročito majka bila zabrinuta, pa ga je zbog toga, kažu, tukla sve do petog razreda gimnazije. Đačke obaveze Milovan je s lakoćom ispunjavao. Očevim zalaganjem udešeno je da za vreme studija u Parizu stanuje baš kod zeta Miše Anastasijevića. Onog Kapetana Miše koji je se obogatio uz knjaza Miloša i bio možda čak bogatiji i od njega. Nakon proterivanja njegovog poslovnog ortaka iz Srbije Kapetan Miša je sanjao da njegova kćerka Sara postane srpska kneginja. Procenjuje se da je potrošio 100 000 dukata na kampanju za svrgavanje kneza Aleksandra Karađorđevića i dovođenje na presto starijeg Karađorđevog unuka Đorđa. U tu svrhu sagradio je za Đorđa i Saru novi dvor, velelepno zdanje na Studentskom trgu, koje je posle poklonio Beogradskom univerzitetu. Zgrada Rektorata i danas stoji na istom mestu "kao spomen na tu propalu kombinaciju, kojom je Kapetan Miša i nehotice pomogao da se 1858. godine u Srbiju vrate Obrenovići".

Našu spoljnu politiku Milovanović je dovodio u direktnu vezu sa načinom rešavanja Istočnog pitanja i sa austrijsko-ruskim odnosima. Srpskoj spoljnoj politici, smatrao je on, treba odrediti okvire, uz prethodnu analizu ruske i austrijske politike na Balkanu. Milovanović nije gajio predrasude o prijateljstvu u spoljnopoj politici velikih sila. Zato je stao na realistično stanovište da i rusku i austrijsku politiku na Balkanu pokreću zavojevački motivi i ciljevi. Njih je podelio na dve vrste i ruski je prepoznavao u političom, a austrijski u teritorijalnom. Posle Berlinskog kongresa Rusiji je postalo jasno da se mora odreći teritorijalnih ciljeva. Ali je zato u politici nezavisnih balkanskih država videla najveću korist za sebe. Te države, naime, mogle bi da predstavljaju bedem kojim će se okružiti Carigrad i moreuzi. Istovremeno ruske balkanske saveznice mogle bi da odigraju ulogu jakog fronta protiv germanskog pritiska. Na toj tački, cenio je Milovanović, naš interes se poklapa sa ruskim i zato politiku Srbije treba usmeriti prema Rusiji.

5.
Milovanovićeva deviza je bila da političar male zemlje ne sme ići pred događajima, nego treba da ih koristi. Dok je Ristić u svojoj spoljnoj politici vukao Rusiju, a Milan i Čedomilj Mijatović bežali od nje kao đavo od krsta, dotle je Milovanović sve činio da se Srbija postavi tako da bude preko potrebna zvaničnom Petrogradu. Srbija, smatrao je on, mora unetei "sebe, svoje napredovanje, svoju nacionalnu misiju u program ruske politike, da se učini neophodnom za Rusiju, da utvrdi kako se interesi njezini i ciljevi poklapaju u svemu sa ruskim ciljevima u Istočnom pitanju".

U ruskim planovima Bugarska zbog svog položaja ima nesumnjivo prvenstvo. Milovanović je to uviđao i to nije krio. Ali se odmah i pitao :
"Koja druga sila stavlja srpske interese makar i na drugo mesto?"

Pohvalno se izražavajući o Milovanovićevim diplomatskim pogledima i stavovima Slobodan Jovanović je zaključio:

"Srpske interese imao je stalno na umu, ali nije ih suviše naglašavao, nego ih je vezivao za neke više i opštije interese."

Kao francuskog đaka i "zapadnjaka", Milovanovića je obradovalo i ohrabrilo sklapanje francusko-ruskog saveza. Ono mu je ulilo i nadu da se više neće ponoviti situacija sa Berlinskog kongresa, na kome je Rusija ostala usamljena naspram ostalih zapadnih sila i prinuđena da Srbiju uputi u sporazumevanje u svemu sa Austrougarskom. Zato je procenio da je došao najpovoljniji trenutak za vezivanje za Francusku, a preko Rusije. Tako bi srpska spoljna politika dobila i ono evropsko ruho, bez koga je bio nezamisliv njen nastup na međunarodnoj sceni.

Beč je Srbiju čvrsto držao u šaci i nije nameravao da popušta. Na toj strani Milovanović nije video mogućnost izmirenja. Sve agresivnija politika Dunavske Monarhije prema Srbiji davala mu je za pravo. Sporazumevanje sa Bugarskom dobija tako sve veći značaj u Milovanovićevim strateškim planovima, a njegova osnovna misao je podela Makedonije na osnovu srpsko-bugarskog sporazuma. Borba za nacionalne interese sve više je uzimala maha kod jednog umerenog građanskog političara kakav je s početka bio Milovan Milovanović.

Povratkom kralja Milana u Srbiju Milovanović 1897. po treći put biva izbačen iz državne službe. Na vladu u ličnom režimu dolazi doktor Vladan Đorđević i on Milovanoviću nudi mesto konzula u Bitolju. S obzirom na njegove sposobnosti, diplomatsku i pravničku spremu, pa i ličnu ambiciju ponudu da se u zvanju konzula preseli u tursku kasabu Milovanović doživljava kao degradaciju i uvredu. On odlazi u Beč odakle aktivira svoje stara poznanstva iz Pariza. Postaje dopisnik francuskog Tana, kroz koji od tada ide sva radikalska kritika na račun tzv. vladanovštine i na račun kralja Milana.

Preko svojih veza Milan je saznao da iza bespoštednih kritika na njegov račun u francuskoj štampi stoji Milovanović. Iako su imali slične sklonosti prema gurmanskoj kuhinji, dobrom vinu, pozorištu, ženama i kartama Milan i Milovan su se razišli već na pitanju naše spoljne politike. Međutim, do njihovih pravih sukoba došlo je tek nakon ovog Milanovog otkrića, posle čega on naređuje da Balačka izbace sa jednog prijema u dvoru "kao kučku". Pomirili su se, međutim, samo na kratko, jer se ubrzo dogodio Ivanjdanski atentat, nakog koga je došlo do njihovog definitivnog razlaza i otvorenog neprijateljstva.

6.
Neuspeli pokušaj bivšeg vatrogasca Đure Kneževića da 1899. u blizini Kalemegdana da ubije Milana Obrenovića dao je povod za novo gušenje političkih sloboda, za obračune sa radikalskom opozicijom i svim protivnicima dinastije. U trenutku napada na njega Milan je praktično bio suvladar svom sinu Aleksandru i komandant Aktivne komande vojske. Pozadina ovog atentata nikada do kraja nije ni rasvetljena. Ali se zato pokazao tačnim zaključak koga je Slobodan Jovanović izrekao još povodom Tenkine zavere iz 1857: "Kod nas se, u ovakvim prilikama, istraga nikada ne vodi da se dozna prava istina, nego da se postigne jedan politički rezultat".

U Beogradu i u podunavskom okrugu proglašeno je vanredno stanje i uveden je preki sud. Atentator Knežević je osuđen na smrt i odmah streljan. U odsustvu je na smrt osuđen i bivši narodni poslanik i tribun Ranko Tajsić. Uhapšeni prvak radikala Nikola Pašić odmah je dao izjavu lojalnosti kralju kao i da žali zbog antidinastičkih elemenata u svojoj stranci, čime se praktično ogradio od svojih osumnjičenih partijskih drugova, istovremeno svaljujući na njih svu krivicu za atentat. On je i pomilovan istog dana kada mu je i izrečena presuda, a tu kraljevsku milost imao je da zahvali ruskoj diplomatiji koja je preko Austrije vršila pritisak na Milana da bude maksimalno popustljiv prema Pašiću. Stojan Protić i Kosta Taušanović bili su među onima koji su dobili vremenske kazne zatvora u trajanju od 5-20 godina. Usled nedostatka dokaza oslobođeni su kao nevini Aca Stanojević sa još nekolicinom optuženih.

U vreme Ivanjdanskog atentata Milovan Milovanović se zatekao u Kralsbadu, u sadašnjim Karlovim Varima u Češkoj republici. Njegovi retki biografi zapisali su podatak da je tada težio preko 100 kilograma, da je držao dijetu i žalio se što umesto plzenskog piva mora da pije lekovitu mineralnu vodu. Iako je zbog fizičkog odsustva iz Beograda imao neoboriv alibi, policija upada na njegovu beogradsku adresu, pretresa stan i odnosi sve beleške i hartije koje su tamo našli. Protiv Milovanovića se podiže optužnica zbog uvrede Milana i dinastije, a službene "Srpske novine" pozivaju ga da se odmah vrati u zemlju radi suđenja. Bila je to ogoljena režimska osveta zbog jednog Milovanovićevog članka objavljenog u bečkom Cajtu, u kome je oštro kritikovao i Milana i stanje u zemlji. Milovanović se ne odaziva ovom pozivu već šalje pismenu odbranu prekom sudu. Sa još nekim radikalima i on je osuđen na dvogodišnju robiju. Dvor i vlada preduzimaju progon i šikaniranje njegove porodice, a naročito brata Dimitrija. Balačko postaje politički emigrant i razvija najživlju antirežimsku kampanju, koja je u bečkim "Informacijama" uključivala i poziv na stranu intervenciju.

"Milovanović je bio izvesno vreme veliki i kao novinar bečkog 'Cajt'-a i pariskog 'Temps'-a. On je kroz 'Temps' tukao 'vladanovštinu' i dotukao kralja Milana posle njihove zavade. (Nikad se više i jasnije nego u tom slučaju nije obistinila reč da 'slovo ubija', a da se pri tome ne okrvave ruke.)" Nakon kidnapovanja sina Aleksandra od majke — jedne nečuvene otmice izvršene uz pomoć nemačke policije — kralj Milan i Srbija su se ponovo našli na skandaloznim stranicama skoro svih evropskih listova.

7.
Iz Beča Milovanović prelazi u Bukurešt, gde u razigranoj rumunskoj prestonici utapa nevolje svog emigrantskog života. Prestonica Rumunije je, ujedno, i njegova tazbina od 1897. kada se u Beču venčao sa Marijom Germani, unukom rumunskog bankara Dimitrija Germanija. Po majčinoj liniji ona je bila unuka Jovana Marinovića i praunuka Kapetan Mišina. Za razliku od prelepe a površne primadone Vele Nigrinove, koja je imala nemačko-češko poreklo i dolazila iz Ljubljane, savremenici na Mariji nisu nalazili nikakve znake fizičke privlačnosti. Ali joj niko nije osporavao skromnost, marljivost i lepo vaspitanje. Uz bogati miraz Marija Germani je Milovanoviću donela i punu slobodu političkog delovanja. On više nije zavisio ni od koga, a najmanje od prolazne milosti političkog trenutka. Iz njihovog braka rođeni su Dimitrije i Ana. Njihova majka se u Beogradu, ipak, osećala kao tuđinka i nikada nije naučila srpski jezik. Posle Milovanove smrti ona je napustila Beograd i kasnije umrla u dubokoj starosti u rodnom Bukureštu.

Kapetan Mišina kći Sara nasledila je i očevu veliku kuću u Bukureštu. U njoj se, međutim, nije nalazila samo uprava Sarinih rumunskih spahiluka, nego i Rusko poslanstvo. Sara je arčila silni novac da svom sinu Aleksiju omogući zavidnu političku reputaciju. Računala je da se bar njemu neće izmaći srpski presto, kao što se izmakao njoj i njenom mužu Đorđu Karađorđeviću. I taj njen trud se izjalovio jer je Aleksije, iako sitan i neugledan, više voleo mondenski život i zabave, nego naporni i rizični politički rad. Zato se on, kako bi ipak udovoljio majčinim željama i očekivanjima, u svom "političkom delovanju" oslanjao na "svoje agente". "Jedan od njih je bio i neki Anta Urošević, kafedžija, koji je držao bukureški hotel "Romaniju" i koji je finansirao, odnosno izdržavao i samog Pašića (kao što je tvrdio Dragutin Ilić 1905, a što Pašić nije demantovao)."

Bilo kako bilo, nema podataka da se Milovanović zadržavao, niti da je bilo šta kombinovao u mutnoj sredini Sarinog doma. Novonastale prilike u Srbiji brzo su ga pomirile i sa dvorom i sa kraljem Aleksandrom Obrenovićem. Već u julu 1900. iz Beograda je strujala vest da je Aleksandar verio svoju milosnicu Dragu Mašin. Da je proterao Milana, i da je vlada u ostavci. Protiv venčanja sa bivšom dvorskom damom bili su mnogi, a naročito kralj Milan. To je bio razlog više da ruska tajna dipolomatija učini sve kako bi ohrabrila Aleksandra da preduzme i taj korak i Milana definitivno odvoji i od uticaja na vođenje srpske politike i od Srbije. Na kraju krajeva, Rusija je još ranije dala Milanu dva miliona zlatnih rubalja kako bi on napustio Srbiju, odrekao se njenog državljanstva i obećao da se u nju neće više vraćati. Milan je taj dogovor već jednom prekršio i vratio se u Srbiju kao suvladar svom sinu.

Na Petrovdan 1900. obrazovano je "svadbeno ministarstvo" i objavljen je ukaz o pomilovanju osuđenih povodom Ivanjdanskog atentata. Dojučerašnji radikalski robijaši, koji se nisu protivili kraljevom venčanju, preko noći su postali kandidati za ministarske portfelje. Milovanović piše Aleksandru i ovaj ga postavlja za opunomoćenog kraljevskog poslanika II klase u Bukureštu. Sada Balačko nadzire proteranog kralja kada ovaj dolazi u rumunsku prestonicu i izveštava njegovog sina o svakom Milanovom koraku, o tome s kim se sastaje, u koje restorane svraća i šta sve govori.

Kakav obrt i zamena uloga za manje od godinu dana!

Angelina:
*
nastavak

8.
Od leta 1900. naglo se ubrzavaju događaji, koji su iz temelja menjali poltičko lice Srbije, ali i životnu sudbinu Milovana Milovanovića. Milan umire u Beču janura 1901, a istog meseca kralj Aleksandar poziva Milovanovića u Beograd. On ulazi u tzv. babičko ministarstvo kao ministar narodne privrede. Padom Jovanovićevog kabineta na vladu dolazi radikal Vujić, a Milovanović zadržava isti resor. Njegov najvažniji zadatak, međutim, opet biva vezan za njegovu struku i za izradu novog ustava, kojim su radikali uslovili prihvatanje novog stanja. Izrada ustavnog nacrta poverena je Milovanoviću ispred radikala, a Pavlu Marinkoviću ispred naprednjaka. Pre trinaest godina on je istom poslu pristupio sa mnogo entuzijazma. Sada, međutim, posle svih iskustava na političkoj sceni Srbije, Milovanović bez žara i želje za dokazivanjem, rutinski i suvoparno, objašnjavao radikalima, u raspravi "Jedan ili dva doma", zašto treba da prihvate novi ustav sa Senatom. "Fizički mlad, on je ostareo psihički." — primetio je jedan dobar poznavalac Milovanovićevog života i dela. Ustvari, njemu je najvažnije bilo da osigura bezbednost i slobodu izbora.

Kako je Milovanović, nakon svih sporova i teških obračuna sa dvorom, tako brzo povratio poverenje poslednjeg Obrenovića? Koju je ulogu u svemu tome mogla da odigra kraljica Draga?

Fakat je da Milovanovićevu stručnost i njegovo znanje nikada i niko nije ozbiljno osporio. Sem Jovana Ristića, koji je to pokušao u jednoj po njega nedostojnoj polemici, u kojoj je izgubio svaki takt. I koja je, na kraju krajeva, ostala samo kao ružna epizoda u biografiji jednog velikog državnika i jednog velikog diplomate. Ali se, takođe, ne može sporiti da je kraljica Draga činila velike usluge pojedinim radikalima, među kojima je imala i mnogo ličnih prijatelja. Neki od njih su je i lično obavezali. Jedan od tih bio je i Aca Stanojević, Milovanovićev branjenik iz Čebinčeve afere.

Na desetak godina pre nego što je postala kraljica Stanojević je Dragoj potpisao menicu da kupi klavir. On je i otplaćivao taj dug što je davalo povoda za razna govorkanja u ondašnjem skučenom i ljubopitljivom Beogradu. Podsećanja radi: zbog odbrane Stanojevića pred sudom  Milovanović je najuren iz državne službe i pao je u nemilost kralja Aleksandra. Sada su se stekli svi uslovi da se Stanojević, preko Draginog uticaja na kralja Aleksandra, oduži Milovanoviću. Ne zna se da li je on to i učinio, ali brzina sa kojom je Milovanović ponovo postao poželjan na dvoru sugeriše nam da Stanojević tu priliku nije propustio.

Bez obzira na sve fakat je da je Milovanović iskreno prišao Aleksandru i Dragi i ponudio im svoje usluge u donošenju ustava sa dvodomnim sistemom. U to vreme pada i ona njegova izjava da "ima i dobrih državnih udara", zbog koje je često kritikovan i napadan. Tim povodom jedino niko nije mogao da dovede u pitanje njegovu ličnu hrabrost da kralja Aleksandra otvoreno stavi pred izbor: "Sa Dragom — ali ustavno, ili sa ličnim režimom — ali bez nje"!

Na Đurđevdan 1902. Milovanović, kao odgovoran političar, podnosi ostavku i izlazi iz Vujićeve vlade. Razlog za ovakav postupak ležao je u činjenici da on u Parizu nije uspeo da obezbedi povoljan kredit za Srbiju. On ponovo odlazi u Beč, u kome od grofa Lamsdorfa saznaje da Rusija diže ruke i od Srbije i od Balkana, jer ima preča posla na sasvim drugom kraju sveta. To je onaj isti grof Lamsdorf, prvi ruski ministar inostranih poslova koji je došao u Srbiju, na noge nesrećnom kralju Aleksandru, u nameri da ga odvrati od engleskog podsticanja da samovoljno upadne na Kosovo i Metohiju i da bez prethodne podrške velikih sila traži reviziju Berlinskog kongresa.

9.
Znajući da se Rusija priprema za rat sa Japanom, Britanci su hteli da joj prirede i jedan gorki "vrč" na Balkanu i tako je razapnu na dva fronta. Nakon polustanog čekanja na prijem kod Aleksandra, koji ga u Nišu, kao na ubogoj železničkoj stanici, dočekuje u vojničkoj uniformi Lamsdorf savetuje kralju Srbije da sedi s mirom i ne pali požar na Balkanu, jer će u tom slučaju ostati bez ruske podrške i nasamaren od svojih engleskih savetodavaca. Kolebljivi i povodljivi kralj, uz čije ime su išli manjak pristalica i proizvodnja protivnika, nije poslušao Lamsdorfov savet. U ondašnjem trouglu svetske moći on se oslonio na savete najverolomnije tačke, a protiv politike Beča i u inat Petrogradu. To mu je i došlo glave, a ne Draga Mašin i nemogućnost da u braku sa njom obezbedi naslednika za srpski presto.

Upoznat sa namerom Rusije da se dezangažuje na Balkanu Milovanović početkom 1903. grabi prvu priliku i uskače, nakon ostavke Milenka Vesnića, na upražnjeno mesto našeg poslanika u Rimu. U "večnom gradu" on ulazi u red slobodnih zidara i tako pribavlja još jednu propusnicu za ulazak u najviše krugove rimskog i evropskog društva. Tu počinje da stiče onu ogromnu reputaciju, koja će ga pratiti do kraja života, i uz čiju pomoć je na ravnoj nozi razgovarao sa najznačajnijim suverenima svoje epohe. Neki od njih poredili su ga sa Taljeranom, na osnovu njegove moći da ih očara. Viktor Emanuelo III mu priznaje da svojom inteligencijom premaša sve druge ambasadore akreditovane na Apeninskom poluostrvu.

Sva je prilika da su Englezi onemogućili Milovanovićev susret sa Edvardom VII upravo iz podozrenja da i njihovog kralja ne "uzme pod svoje". London je, u to ne treba sumnjati, registrovao onu nesvakidašnju scenu kada u petrogradskom salonu Milovanović ceo sat drži, u razgovoru nasamo, pažnju Nikolaja II, uspevajući da izmami osmehe i na licu večito tužne ruske carice. Rim je bio i poslednja stanica pred Milovanovićevu najveću diplomatsku trku, koju je s uspehom okončao i posle koje se odmah ugasio. U Rimu je, konačno, proveo najsrećnije godine u svojoj diplomatskoj karijeri. To razdoblje bilo je ispunjeno i spokojem i dinamikom, mirnim razgledanjem muzejskih eksponata i proučavanjem umetničkih dela, ali i živom konverzacijom sa najznačajnijim savremenicima iz sveta dilomatije i kulture.

Milovanović se našao u samom središtu dva najkrupnija spoljnopolitička događaja, koja su u popriličnoj meri određivala međunarodni položaj Srbije, ali i njene unutrašnje prilike. Reč je, naime, o naporima da se obnove diplomatski odnosi sa Britanijom i o trgovinskim pregovorima sa Austrougarskom, koji su doveli do Carinskog rata.

Britanija je bila jedina sila koja je zvanično prekinula diplomatske odnose sa Srbijom i koja je odbijala da prizna njenog novog kralja. A Čedomilj Mijatović je bio jedini naš poslanik na strani, koji je posle Majskog prevrata od 1903. demonstrativno podneo ostavku na taj položaj. On se, međutim, nije zadovoljio samo tim činom nelojalnosti, već se 1905. našao u neformalnom centru "antizavereničke zavere" i medijske satanizacije Srbije, koja je dolazila sa Ostrva. Zaklanjajući se iza imena izvesne, najverovatnije nepostojeće, gospođe Norteks Vilson Mijatović je u Londonu publikovao brošuru zastrašujućeg naslova "Beograd, beli grad smrti". To je jedan od najotrovnijih pamfleta na engleskom jeziku o Srbiji i njenoj prestonici, kojim je Mijatović podupirao svoju sumanutu kampanju za dovođenje jednog člana britanske kraljevske kuće na srpski presto.

Milovan Milovanović, na sasvim suprotnoj strani od Mijatovića, a sa mesta našeg poslanika u Rimu, vešto koristi svoje italijanske i druge veze i neumorno radi na pomirenju Beograda i Londona.

10.
Milovanović je dao veliki doprinos u omekšavanju tvrdog engleskog stava prema priznavanju novog vladara u Srbiji, kralja Petra I Karađorđevića. Doduše, i promene u međudržavnim odnosima u ondašnjoj Evropi davale su jak vetar u jedra Balačkovoj pomiriteljskoj misiji. On je uporno i s realnim pokrićem opominjao vladajuće krugove u Londonu da će njihovo nepopustljivo držanje prema zvaničnom Beogradu samo pomoći nemačkim ekspanzionističkim planovima na Balkanu. Sklapajući savez sa Francuzima Englezi nisu ispuštali iz vida nemačke aspiracije u pogledu gradnje bagdadske železnice. Naglašeni oprez zvaničnog Londona uslovilo je i nemačko ponašanje tokom Prve marokanske krize iz 1905. Međutim, engleski strah od nesrazmernog austro-nemačkog uticaja na Balkanu kulminirao je tek početkom 1906, kada je Beč praktično objavio trgovinski i ekonomski rat Srbiji. London je izrazio spremnost na popuštanje. To je učinila i novoizabrana vlada u Beogradu, gestom kojim je penzionisala petoricu zavereničkih oficira, dok je jedan general sam podneo ostavku. Kako bi mogao da im isplati otpremnine kralj Petar se zadužio kod Ministarstva finansija i taj kredit je uredno vraćao sledećih deset godina. Tačno na trogodišnjicu majskog prevrata, 29. maja 1906, obznanjen je ukaz o obnavljanju diplomatskih odnosa između Londona i Beograda.

Dunavska Monarhija je produžila sa politikom ucena i ultimatuma prema Srbiji, stavljajući je u novim trgovinskim pregovorima pred sledeći izbor: ili će poništiti prethodno sklopljeni sporazum sa Bugarskom o carinskoj uniji, ili će dobiti carinski rat. Bugari su dodatno otežali situaciju jer su, protivno dogovoru, objavili informaciju o sklapanju carinske unije između Beograda i Sofije i pre okončanja naših pregovora sa Bečom. Balačko je u početku gajio rezerve prema uspešnom okončanju Carinskog rata. To se vidi i iz pisma Ljubi Stojanoviću, koga je pisao na samom početku 1906. On i 1907. pokušava da nađe kompromis i postigne pomirenje sa susednom monarhijom. Ali za sve to vreme savesno i dosledno sprovodi zacrtanu državnu i nacionalnu politiku, koja je konačno smogla snage da se i na delu suprotstavi habsburškim hegemonističkim zahtevima. Iz carinskog rata Srbija je izašla sa najboljim mogućim rezultatom. Ona je proširila svoja tržišta na Rusiju, Englesku, Francusku, Nemačku, Švajcarsku... Neometano je povisila cene svojih prozvoda i — što je i najvažnije — konačno se oslobodila ekonomske zavisnosti od Beča.

Izbor Milovanovića za člana Stalnog izbornog suda u Hagu 1907. otvorio je novo poglavlje u njegovoj blistavoj diplomatskoj karijeri. Na samoj Konferenciji on se zalagao za arbitražu u međunarodnim sporovima i predlagao je da i trgovinski ugovori budu njen sastavni deo. Njegovi predlozi, doduše, nisu ušli u završni dokument, ali je Milovanović na njoj ostavio utisak briljantnog pravnika. On je doživeo lični trijumf, jer su njegovi stavovi primani sa najvećom pažnjom i uvažavanjem.

Prvi put u istoriji Srbije jedan njen predstavnik zauzeo je tako visoko mesto u važnom međunarodnom telu. Lični kontakti i veze koje je tu uspostavio bili su mu od izuzetne koristi u nadolazećoj eri prepada, prevrata, borbi i flagrantnog kršenja međunarodnih ugovora. Mladoturska revolucija, a za njom i Aneksija Bosne i Hercegovine ponovo su pokrenuli na kratko okamenjenu istoriju. Anaksiju BiH Milovanović je okarakterisao kao "fizički bol" nanet Srbiji, a tu njegovu slikovitu dijagnozu citirala je skoro sva evropska štampa izvan kontrole Beča.
Najbliži saradnici prineli su caru Franji Josipu 5. oktobra 1908. na potpis Proglas o aneksiji Bosne i Hercegovine. Bio je to i njihov svojevrsni poklon gospodaru za jubilarnu 60. godišnjicu od njegovog dolaska na austrijski presto. Srbija je proključala nezadovoljstvom, koje je svoj izraz dobilo u javnim manifestacijama širom zemlje protiv zavojevačke politike Habsburške monarhije. U evropskim prestonicama nastala je prava pometnja. U skidanju koprene sa jednostranog akta bečkog dvora pred Londonom je iskrsavala berlinska ruka, koja je i u ovom slučaju stajala u pozadini jednog krajnje rizičan i opasan poteza. Ruski interesi na Balkanu bili su sada direktno ugroženi. Petrograd se smatrao još i izigranim, jer je tumačio da je Erental grubo obmanuo Izvoljskog na pregovorima u Buhlavi. I Rim i Pariz su za zabrinutošću primili samovlasnu odluku Beča. Susedna Bugarska se, istovremeno, proglasila nezavisnom carevinom. U Evropi je otvorena tzv. aneksiona kriza, u kojoj se šef srpske diplomatije Milovan Milovanović ponovo našao u žiži javnosti i u epicentru najvećih političkih potresa.

11.
U tu 1908. godinu Milovanović je ušao pun nade da je konačno kucnuo njegov čas. Posle godina razmišljanja, čekanja i stajanja na sporednim ministarskim kolosecima on se spremao da zakorači na glavni državnički drum. Na ruku mu je, kao neopredeljenom i pomirljivom, išao i razlaz radikala i samostalaca. Oni su potekli iz istog stabla, ali nisu mogli da se slože čak ni posle izbora na kojima su osvojili skoro isti broj mandata. Na samim izborima u maju 1908, međutim, Milovanovića u niškom izbornom okrugu tuče njegov đak, lokalni političar Nikola Uzunović. U junu te godine on ipak dobija mandat da sastavi novu vladu. Tek to je mera koja je odgovarala njegovoj pravoj ambiciji. Ali, pošto ne uspeva da sastavi kabinet Balačko vraća kralju mandat. Sad više nije neopredljen između radikala i samostalaca, ali je zgađen i pomišlja da se ponovo vrati u Rim. Vladu je konačno  formirao stari radikal Pera Velimirović, koji je Milovanoviću ponudio mesto ministra inostranih dela. Milovanović nije stigao ni da zagreje ministarsku fotelju, a već je izbila aneksiona kriza koja je sve iz osnova menjala. Pa i sudbinu njenih aktera.

"Tu se zatvara začarani krug Milovanovićevog života. Događaji se od tada stropoštavaju, on liči na leleka koji leti nad svojim gnezdom kroz dim i varnice, jer iz krova kulja vatra, koja svakog časa preti da mu sažeže krila (...) Evropa je pred požarom, ali su svi vatrogasci na oprezu. Milovanović je tada dao celoga sebe i ušao u diplomatsku istoriju Evrope, potpuno dorastao svojoj ulozi. Austrija je bila toliko osiona da je mobilisala čitave armije dovoljne da zauzmu Beograd, koji je ustao protiv njene aneksije Bosne. Dvanaest dana i noći Milovan nije imao sna, niti odmora. Peripetije te naše i evropske krize slomile su ga fizički, ali je on, kao svi veliki akteri, više voleo da umre na pozornici nego da ne odigra veliku ulogu."

Beč je za kratko vreme organizovao i tri montirana procesa 1908/9 u nameri da iskommpromituje Srbiju pred očima evropske i svetske javnosti, te da je konfrontira sa susedima i destabilizuje iznutra. Pokazalo se, međutim, da su Bombaška afera na Cetinju, Veleizdajnički proces u Zagrebu i Fridjungov u Beču, izvedeni na osnovu falsifikata i u režiji austrijske obaveštajne službe. Glavna uloga agenta-provokatora dodeljena je kome drugom do jednom Srbinu. On se zvao Đorđe Nastić i pod maskom oficirskog službenika bio je dodeljen austrijskom kapetanu Forneru u Sarajevu. U stvari Nastić je bio agent austrijskih vojnih vlasti, koje su ga poslale u Beograd sa zadatkom da se približi organizaciji "Ujedinjenje ili smrt", te da pokuša da ih navede na nepromišljene aktivnosti koje bi išle na štetu ne samo nezvanične Srbije, već i zvaničnog Beograda. Nastić je u Budimpešti pa potom u Zagrebu štampao i brošuru "Finale", koja je poslužila i kao osnov za podizanje optužnice u tzv. Veleizdajničkom procesu. Milovanović je strpljivo pratio ove montirane procese i nije se oglašavao sve dok se i preko njegovih diplomatskih kanala i veza nije obelodanilo da je Fridjungov proces u Beču najobičnija sudska farsa. Tek tada je krenuo u diplomatsko poentiranje saglasan sa izjavom onovremenog poslanika u Carskom veću u Beču i kasnijeg prvog predsednika  Čehoslovačke republike Tomaša Masarika:

"Teško je odlučiti je li to bila jedna opereta, komedija, inkvizicija ili tragikomedija."

12.
Prema svom istorijskom značaju aneksiona kriza je predstavljala pravu prekretnicu, a put od nje vodio je pravo u Prvi svetski rat. U aneksionoj krizi udareni su i temelji budućeg ratnog savezništva Srbije sa Rusijom i Engleskom. Na njenom samom početku Milovanović se pridržavao saveta svog ruskog kolege Aleksandra Izvoljskog. Kao moguće rešenje za izlazak iz krize on je predlagao teritorijalnu kompenzaciju, kojom bi se Srbija mogla zadovoljiti. Sa austrougarske strane, međutim, upućivane su otvorene pretnje da će Srbija biti vojnički kažnjena ukoliko bez pogovora ne prizna Aneksiju BiH. Već od tada Beč ne napušta želja da vojnički kazni Srbiju i on će punih šest godina tražiti najpodesniji izgovor da udari na nju i vojnički je pokori.

Svestan da sa susednom monarhijom ne može doći do pomirenja Milovanović naglo menja kurs srpske spoljne politike. On pravi nagli zaokret i napušta politiku kompenzancije. Sa skupštinske govornice Balačko drži svoj čuveni govor od 20. decembra 1908. U svojoj najpoletnijoj besedi on traži da se Austrougarska povuče iz Bosne i Hercegovine i da ova oblast sa većinskim srpskim stanovništvom dobije autonomiju. U istom govoru on iznosi integralni srpski nacionalni program i srpsko pitanje stavlja na dnevni red evropske politike. Od tada pa sve do 1918. rešavanje srpskog nacionalnog pitanja nalazi se pri samom vrhu evropskih političkih prioriteta.

Na vrhuncu aneksione krize, koju prate i montirani procesi u Zagrebu i Beču, Nemačka je poslala ultimatum Rusiji. Petrograd prvi priznaje Aneksiju, a odmah za njim, u martu 1909. i Srbija daje iznuđenu izjavu o "svojoj nezainteresovanosti" povodom aneksije BiH.

Najveća Milovanovićeva zasluga u aneksionoj krizi je što nije napravio ni jedan pogrešan korak u pravcu rata i što Austrougarskoj nije dao ni izgovor ni opravdanje pred Evropom da vojnički pregazi Srbiju. Pred ratobornim raspoloženjem srpskog naroda on je hrabro istupio sa jednim argumentom, koji će se ispostaviti i kao njegovo zavetno obećanje:

"Mi moramo čuvati našu snagu za pravi, veliki sukob."

Ovaj argument Milovanović je verovatno potegao i pred neustrašivim Vojom Tankosićem. Apisova desna ruka uskočila je te 1909. u Balačkov fijaker i zapretila mu četnicima. Ko će znati da li je u toj kratkoj vožnji beogradskim ulicama trezveni diplomata uspeo nešto da razjasni nacionalnom fanatiku? Uglavnom, posle Apisove pretnje Milovanovića su neko vreme i za svaki slučaj pratila dva telohranitelja.

U aneksionu krizu Srbija je ušla kao mala i izolovana zemlja, za koju nije postojalo zanimanje kod velikih sila. Vremenom ona je kod Engleske uspela da oživi to interesovanje. Na primeru aneksije BiH London je potvrdio svoje pretpostavke da je Beč samo oruđe u rukama germanske ekspanzionističke politike. Srpska diplomatija poradila je i na tome da Rusija ubrza svoje distanciranje od Austrougarske i da se okrene drugim evropskim saveznicima. Jednom rečju Srbija je iz aneksione krize izašla u taboru velikih sila koje se protive nemačkom brutalnom ekspanzionizmu na Istok. Pritom je stabilizovala svoje odnose sa susednom Turskom i sa Bugarskom, a sa kneževinom Crnom Gorom ušla je u fazu savezničkog razumevanja i saradnje.

13.
Važan datum u sprovođenju Milovanovićevog srpskog i balkanskog programa predstavlja dolazak u Beograd Nikolaja Hartviga, novog ruskog poslanika. Njegovim dolaskom, s jeseni 1909, politika srpske vlade dobija moćnog i vernog saveznika, a sam Balačko još jednog vatrenog pristalicu. Hartvig je spadao u red onih ruskih Nemaca, uostalom kao i konzul u Bosni Hilferding, koji su bili najglasniji zagovornici slovenske stvari. Za njega se, bez preterivanja, može reći da je vodio politiku na granici između službenog i ličnog. Hartvig je često išao ispred zvaničnih stavova svoje vlade, a ponekad je istupao i u inat njima. U svojim poverljivim referatima on je Srbiju opisivao kao ruski avanpost, tj. rusku predstražu. Hartvigovi izveštaji iz Beograda su vrlo sadržajni i puni zanimljivih detalja. Njegov stil odlikuju borbenost, pa čak i strast, što je izlazilo izvan okvira diplomatskih standarda i klišea. Tako npr. u izveštaju od 5. novembra 1911. Hartvig postavlja pitanje: "U čemu se sastoji smisao i značaj politike Rusije na Bliskom istoku"? I odmah daje sledeći odgovor:

"1) Olakšati slovenskim narodima, koji su pozvani ka samostalnom životu od strane Rusije, da postignu svoje svete ideale, a to znači u stvari da oni podele među sobom na bratski način celokupno tursko nasleđe na Balkanskom poluostrvu;

2) Ostvariti svoj vlastiti prastari istorijski zadatak, tj. čvrsto se utvrditi na obalama Bosfora, tih ulaznih vrata u 'rusko jezero'."

Hartvig je bio slavenofil i zagovornik ruskog imperijalizma. Milovanovića, koji je bio Srbin školovan na Zapadu, za Rusiju je vezivao u prvom redu interes, pa tek onda osećanje. Njih dvojica su se dobro slagali, ali je među njima bilo i razmimoilaženja. Međutim, i u najkritičnijim momentima Milovanović je znao da ga u ruskom poslanstvu i kod Hartviga čeka i razumevanje i podrška.

Životni putevi Milovanovića i Hartviga sudbinski su se ukrstili ne samo na političkom, već i na ličnom i na porodičnom planu. Obojica su sahranjena na Novom groblju u Beogradu. Njihove udovice preselile su se u Rusiju, gde ih je zadesila Oktobarska revolucija. Izbavljujući Hartvigovu porodicu Marija Milovanović ih je prijavila kao svoju poslugu. Jedno vreme su živeli zajedno u Crikvenici, gde je Balačkova udovica podigla mali pravoslavni hram. Odatle se vratila u Rumuniju, gde je i umrla u dubokoj starosti.

Hartvigov dolazak u Beograd pao je u vreme važne posete Rakoniđi, u kojoj je italijanski kralj ugostio ruskog cara. Putujući u Italiju Nikolaj II je demonstrativno zaobišao Beč, čime je jasno stavio do znanja da će se ruska politika u donošenju svojih odluka sve manje konsultovati sa doskorašnjim nezaobilaznim partnerom. Zvanični Rim, koji se sve više izdvajao iz kombinacije Trojnog saveza, obećao je Rusiji podršku u pitanju Moreuza. Zauzvrat Rusija je podržala italijanske planove u pogledu Libije. Za Srbiju je, međutim, najvažniji bio onaj deo dogovora između dva monarha koji je stao u krilaticu: Balkan balkanskim narodima.

Anarhija i haos u mnogim pokrajinama evropske Turske kao i Carigradski prevrat iz 1909. podstakli su Milovanovića da hitno uputi Bugarskoj predlog o savezništvu. On je još tada pokušao da Rusiju uvuče u taj sporazum, ne samo kao garanta, već i kao ugovornu stranu. Iz Sofije, međutim, još nije stizao pozitivan odgovor, jer se ona držala načela nedeljivosti Makedonije. Kao prvi srpski političar koji je bio izraziti diplomata Milovanović je znao da čeka. I dočekao je da Bugari traže njega. Da oni dođu u Beograd i ponude mu isto ono što je on njima nudio, a na šta su se unazad dve godine oglušili.

14.
Milovanović je dobio punu rusku podršku prilikom one čuvene posete Petrogradu iz 1910. Tada je osvojio svoje domaćine i bacio u zasenak čak i Pašića, koji je među srpskim političarima uživao najveće poverenje u ruskoj prestonici. Baja je do tada uspevao da priguši i vešto prikrije osećanja zavisti i ljubomore prema Balačku. No, posle Milovanovićevog "petrogradskog kreščenda" Pašić je tek imao da se bori sa opakim i podmuklim neprijateljem u sebi, koji ga je često savlađivao i navodio ga da se služi smicalicama, podmetanjima i mušičarenjem...

Posle silnih i mučnih zapleta oko teritorijalnog razgraničenja u Makedoniji, a u samoj završnici srpsko-bugarskih pregovora, Milovanovića zovu Stepa Stepanović i Generalštab. Oni od njega traže da za srpsku stranu izdejstvuje Ovče Polje, kao strateški važnu tačku. Pokazalo se da su bili u pravu, jer je upravo na tom terenu kasnije došlo do glavnog sudara sa turskim snagama u Kumanovskoj bici. Pašić, međutim, zateže i pravi probleme Milovanoviću. On se cenjka i pogađa sa Bugarima oko Kratova i Krive Palanke. Po završrtku tog iscrpljujućeg sastanka Milovanović odlazi pravo kod Hartviga i obezbeđuje rusku saglasnost i podršku da za Ovče Polje prepusti Bugarima Krivu Palanku i Kratovo. Instrukciju sa tim sadržajem on odmah šalje Miroslavu Spalajkoviću, našem poslaniku u Sofiji. I od tog 15. decembra 1911. Milovan Milovanović radi bez dogovora sa Pašićem. No, tada je Milovanović već bio predsednik vlade Kraljevine Srbije, koji je na tom mestu zamenio Pašića.

Na povratku iz Petrograda kralj Petar i Milovanović odlaze u Carigrad, a odatle se preko Svete Gore, Soluna i Skoplja vraćaju u Beograd. Nakon dve godine od tog njihovog puta, 26. oktobra 1912, srpska vojska je proterala Turke i umarširala u Skoplje, nekadašnju prestonicu Dušanovog carstva. Taj neponovljivi istorijski trenutak Balačko nije doživeo, iako ga je svojim doprinosom u sklapanju Balkanskog saveza pripremio.

Za razliku od Pašića Milovanović nije imao razvijene crte zavereničkog tipa političara. Međutim, krajnje pragmatični razlozi su mu nalagali da po povratku iz Rusije koriguje svoj odbojni stav prema "Crnoj ruci" i pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu. Pošto je stekao naklonost Rusije i pomirio dve struje unutar partije, Milovanović je procenio da mu je neophodna podrška i vojnih i paravojnih struktura, kako bi na čelu Radikalne stranke mogao da zameni starog partijskog lisca Nikolu Pašića. Zato između Milovanovića i Apisa dolazi do sporazuma, u kome se dopunjuju jedna hladna i jedna usijana glava, virtuoz pod reflektorima i majstor zakulisne kombinacije. Od 1911. tajna organizacija "Ujedinjenje ili smrt" postaje izvršni organ Ministarstva inostranih dela u Južnoj Srbiji, današnjoj Makedoniji. Od tada joj na raspolaganju stoje i tajni fondovi Ministarstva.

Uprkos svim naporima, Milovanović je samo polovično ispunio svoju ambiciju. Zbog unutarpartijskih i svađa sa koalicionim partnerima Pašićev kabinet bio je prinuđen da podnese ostavku. Mandat za sastav nove vlade kralj Petar je poverio Milovanoviću. Tri godine nakon što mu se ukazala prva i propuštena prilika, Milovan u drugom pokušaju uspeva i 25. juna 1911. objavljuje sastav novog kabineta. U 48. godini, u naponu muške snage i punoći životnog i
političkog iskustva, on je prvi čovek izvršne vlasti u Srbiji.Nikada, međutim, nije uspeo da se ispne na sam vrh Radikalne stranke. Ostaje nam samo da nagađamo nije li ga i u tome omela prerana i iznenadna smrt?

15.
S proleća 1911. Milovanović započinje novu diplomatsku ofanzivu za sklapanje saveza sa Bugarskom. Posle ustanka Arbanasa i opšteg klonuća "bolesnika sa Bosfora" on procenjuje da gvožđe treba kovati dok je vruće. Ne  sluti, međutim, da će ga Ivan Gošev uplesti u vrlo opasnu diplomatsku intrigu, koja ga je mogla koštati teške kompromitacije u ruskim krugovima. Naime, bugarski premijer tada vodi pregovore i pokušava da se nagodi sa Portom. Kako bi se opravdao kod Petrograda on lažno izveštava da mu je Milovanović poslao predlog da zajedno stupe u rat sa Turskom, skrivajući ovaj naum od ruske strane. Iznerviran i besan Milovanović odlazi na razjašnjenje kod Hartviga i tada donosi odluku da bez prisustva ruskih svedoka više neće pregovarati sa Bugarima.

Italija je, ipak, prva povukla nogu u borbi za nasleđe Osmanske imperije. Rim je polovinom septembra 1911. iznenada objavio rat Turskoj i iskrcao svoje trupe u severnoj Africi. Tek po izbijanju tzv. Tripolitanskog rata Bugari šalju svog delegata Dimitrija Rizova u Beograd. On se sastaje sa Milovanovićem u njegovoj kući, u Svetogorskoj ulici, u noći 21. septembra 1911. U razgovorima sa srpske strane učestvuju još Pašić i Ljuba Stojanović. Balačko je sada već bio siguran u uspešan ishod pregovora, budući da je bugarska strana popustila i odustala od načela nedeljivosti Makedonije. Nacrt sporazuma je bio gotov i bilo je predviđeno da on ide na presudu ruskom caru.

Rizov iz Beograda putuje pravo za Beč u kome referiše svom predsediku vlade Gešovu o rezultatima pregovora koje je vodio u Milovanovićevom domu. Njih dvojica sastavljaju izveštaj i šalju ga na odobrenje bugarskom caru Ferdinandu, koji se tada nalazi u Ugarskoj. Nema nikakve sumnje da je na Ferdinandov pristanak uticao i zajam koji je ovaj dobio od Rusije. U pitanju je bio vrlo povoljan kredit u iznosu od tri miliona zlatnih franaka, sa četiri % interesa i sa jedan % otplate.

Pripreme za sastanak dvojice predsednika vlada odvijale su se u strogoj tajnosti. Beograd i Zemun su vrveli od austrougarskih agenata, a Dvojna Monarhija je bila spremna da pregovore u svakom trenutku pokvari i preduzme odmazdu. "Dolazim dvadeset osmog — Đoka", tako je glasio sadržaj unapred dogovrene depeše, koja je stigla na Milovanovićevu kućnu adresu. U jutarnjim satima toga dana Gešov je poslao jednog prijatelja sa svojim službenim pasošem da proputuje orijent-ekspresom iz Beča za Sofiju. On sam doputovao je u Beograd sa privatnim ispravama i uvukao se po mraku u Milovanovićev vagon. Predsednik srpske vlade navodno je putovao u obilazak nekog gradilišta. Razgovri su počeli odmah i ni jedna informacija o tom sastanku nije procurila u javnost. U Milovanovićem kupeu postignut je srpsko-bugarski sporazum. Ostalo je rešavanje tehničkih pitanja. Nakon pet meseci od tajnog susreta Milovanović-Gošev saveznički ugovor sa Bugarskom potpisan je 29. februara po starom, odnosno13. marta 1912. po novom kalendaru. On je predstavljao kičmu Balkanskog saveza, kome su se svojim potpisima ubrzo pridružile Crna Gora i Grčka.

*  *   *

"Balkanski savez predstavlja krunu Milovanovićevog rada, on je njegovo životno delo. Po njemu će ostati zabeležen u sećanju potomaka. Svojom diplomatskom veštinom i gipkošću, Milovanović je nesumnjivo najzaslužniji za uspešan ishod pregovora. On ih je izneo na svojim plećima i na ličnu odgovornost. Saveznički pregovori tražili su kompromisnu i pomirljivu ličnost. Svaki drugi srpski građanski političar toga doba, ponet nacionalističkom strujom, upropastio bi svojom upornošću pregovore i tako onemogućio stvaranje jednog saveza neophodnog ne samo Srbiji već svim balkanskim državama (...) On je svoj zadatak valjano obavio, a onda sišao sa istorijske pozornice.“

Na vrhuncu lične karijere Milovanović je doživeo veliku porodičnu tragediju. Smrt sina Dimitrija teško ga je pogodila i dovela na granicu životnog očajanja. Zbog tog nenadoknadivog gubitka žalio ga je ceo ondašnji Beograd. Roditeljsku tugu za maloletnim jedincem pokušavao je da priguši i bar delimično odagna u dugim šetnjama i u napornom državničkom radu. Njegovi savremenici često su ga tada viđali u Makedonskoj ulici, u čijoj je neposrednoj blizini Milovanović stanovao. Kao đaci Druge beogradske gimnazije iza sebe su ostavili ovakav opis tadašnje Balačkove spoljašnjosti:

"Bio je srednjeg rasta, punačak onako kako su puni ljudi sa nešto kokošijim grudima, malo trbušast, ali lak. Obično je imao na sebi žaket, a na otvoru prsnika nosio je kao sneg bele 'tvrde grudi', umetke koji su posle 1918. godine izašli iz mode. Nikad nije išao bez štapa, a brzao je u hodu, iako je bio bledunjav i bez svežine na oblome licu."

Svoj poslednji govor u Skupštini Milovanović je održao 14. juna. Već sutradan su ga nesvestica i telesna malaksalost oborili u bolesničku postelju. U ponedeljak, 18. juna on je izdahnuo.

Sve je bilo gotovo za samo četiri dana. Milovanović nije stigao da napuni ni 50. godinu života.

Njegova smrt nije izazvala samo žaljenje i zaprepašćenje, već i nevericu u zvanični lekarski nalaz, po kome je Balačko preminuo od posledica uremije. Stari Beograd odmah je posumnjao u Milovanovićevog kuvara, kao agenta bečke tajne policije. A kada je nedugo za Milovanovićem i Nikolaj Hartvig naprasno preminuo u prostorijama austrisjkog poslanstva u Beogradu, onda više niko nije mogao da razuveri naš svet da je i njemu prinet otrov iz iste kuhinje.


LITERATURA

— Dimitrije Đorđević : "Portreti iz novije srpske istorije", poglavlje o Milovanu Milovanoviću, BIGZ, Beograd, 1997.
— Dimitrije Đorđević : "Carinski rat Austro-Ugarske i Srbije 1906—1911", Istorijski institut, Beograd, 1962.
— Dejvid Mekenzi : "Milovan Milovanović — srpski državnik i diplomat", Centar za publikacije i dokumentaciju Pravnog fakulteta i AIZ Dosije, Beograd, 2007.
— Slobodan Jovanović : "Političke i pravne rasprave I—III", Sabrana dela Slobodana Jovanovića, BIGZ, Jugoslavija publik, SKZ, Beograd, 1990.
— Milan Jovanović Stijimirović : "Siluete starog Beograda", treće dopunjeno izdanje, Prosveta, Beograd, 2008.
— Dr Aleksije Jelačić : "Rusija i Balkan — pregled političkih i kulturnih veza Rusije i balkanskih zemalja 866—1940", Francusko srpska knjižara, Beograd, 1940.
— "Vlade Srbije", Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005.
— Dimitrije Popović : "Izvoljski i Erental, diplomatske uspomene iz aneksione krize", Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd, 1927.
— Vasilj Popović : "Evropa i srpsko pitanje u periodu oslobođenja (1804—1918)", Geca Kon, 1940.
— Vladimir Ćorović : "Odnosi između Srbije i Austrougarske u XX veku", Državna štamparija Kraljevine Jugoslavije, Beograd, 1936.

Objavljeno 2012. na sajtu: Srski žurnal

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana