Četiri srpska znamenija
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ČITAONICA « Ponos roda svog « Četiri srpska znamenija
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Četiri srpska znamenija  (Pročitano 4324 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 759



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 28, 2014, 11:47:42 pm »

**

ČETIRI SRPSKA ZNAMENIJA

                                      Videste li čudo i znamenje
                                       Ka se dvije munje prekstriše?
                                                                 P. P. Njegoš

 
A nad Srpskim nebom su se četiri munje ukrstile, četiri vatre razgorele u mladim srcima seoskih sinova, koja su od rane mladosti bila skrivena pod čojom vojničkih koporana, koji za drugu nauku, sem za tu za koju su se spremali, nauku ljubavi prema svojoj zemlji, žrtvovanju i pogibiji, skoro da nisu ni znali, više nego uspešno su je položili, a pred njima su svi drugi pali.

Vojvoda Radomir Putnik, najstariji među njima, rođen 24. januara 1847. godine u Kragujevcu, u porodici učitelja koji nije imao platu nego regraciju (naturalno izvršavanje obaveza učenika), "trezven i marljiv" dečak, vredan i dobar učenik, rano se opredelio za vojnički poziv. U školi je više zapamćen po radoznalosti i svojim pitanjima, na koja učitelji često nisu znali da mu daju odgovor, nego po briljantnim zadacima.

Svoje vojevanje je započeo 1876. godine porazom na Kalipolju, što je na njemu i te kako ostavilo traga. Bio je komandant Rudničke brigade u srpsko–turskim ratovima 1876. godine. Ni jedan ga rat više neće mimoići. 1878. godine je Načelnik štaba Dunavske divizije, a 1893. Komandat Šumadijske oblasti. Cenio je samo rad i trud. Kada je kralj Milan, iznenada došao na teritoriju Šumadijske divizije sačekao ga je neki njegov oficir a ne Putnik lično. Kralju to nije bilo svejedno. Drugi put mu se, kao predsedniku ispitne komisije, obratio sa željom da jedan major položi ispit, on mu je odgovorio: "Položiće ako bude znao".

Oficir nije pokazao znanje na ispitu i zbog toga je pao. A zbog nepoštovanja njegove želje kralj Milan ga je 1896. godine navodno "plašeći" se zavereništva penzionisao. Odstranjen je iz aktivne službe ali nije bio odstranjen i iz nastave. 1903. godine Kralj Petar ga postavlja za načelnika Generalštaba i na tom položaju će ostati čitavih 12 godina. Predavaće tu dužnost samo u vreme kada bude bio postavljan (u tri navrata) za ministra vojnog. A sa tih mesta, oformiće jak stalni vojni kadar, savremenu armiju naoružanu evropskim naoružanjem. U Balkanskim ratovim će dobiti čin vojvode, i balkanske kao i Prvi general, odbio je da dnevnice viših oficira budu veće od dnevnica narednika i potporučnika. Na napomenu da on kao general ima veće potrebe, odgovorio je da je to tačno ali da potporučnik ima zdraviji stomak i više jede.

Pred izbijanje prvog svetskog rata Vojvoda Putnik lečio se u Glajhenbergu. Kada je objavljen rat Srbiji, srpski poslanik u Beču, Jovanović, uručio je Putniku zahtev srpske vlade da krene za Srbiju. Putnik je krenuo sa ćerkom Radojkom koja ga je pratila na lečenju. Uz maltretiranja i zastrašivanje u Pešti, krenuo je za Oršavu, jer su putovanja preko Novog Sada bila zabranjena. A 27. jula 1914. godine u "Štampi" je objavljena vest:

"Vojvoda Putnik pušten iz zatvora. On je doputovao u Turn Severin odakle se javio našoj vladi. Vojvoda je telegrafisao da će u Turnu ostati još dva dana da bi odležao događaje sa mađarske stanice Kelenfeld."1

Svoje uticanje da puste Putnika da ode u Srbiju Načelnik generalštaba Austrougarske Konrad je objasnio: "Ja sam caru predložio puštanje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovan u Francuskoj".

Putnik je stigao u Turn Severin 27. jula u 13 časova i tu ostao čitavih osam dana, jer je u međuvremenu dobio upalu pluća. Među velikim brojem Srba, koji su živeli u Oršavi i ovim krajevima, bio je i sin generala Franasovića koji mu je pružio gostoprimstvo, a o njegovom zdravlju su brinula tri lekara, profesora univerziteta u Bukureštu, koje je poslao lično rumunski kralj Karolj. Posle osam dana Putnik će preko Prahova, Zaječara i Paraćina stići u Kragujevac, gde će odmah od Kralja Petra tražiti razrešenje dužnosti Načelnika generalštaba što će mu biti odbijeno. Sa tog mesta će biti upućen 1915. godine na lečenje u Nicu.

Vojvoda Živojin Mišić, sin seljaka iz Struganika, rođen je 1855. godine. Učestvovao je u svih 6 ratova, Srpsko turskim, bugarskom, balkanskim i Velikom svetskom ratu. Sa pašnjaka je poneo predanosta poslu, domaće vaspitanje, upornost i bistar um. Uspešno je završio sve škole u zemlji i inostranstvu (školu gađanja). Beskompromisan i nepotkupljiv služio je na svim granicama i upoznao svaki kutak Srbije. Ženi se Nemicom, ćerkom nemačkog biznismena protiv njegove volje, koji mu zbog toga uskraćuje miraz. Od 1890. do 1892. godine službovao je i u Kladovu, gde je vojska bila smeštena u tvrđavi Fetislam. U svojoj knjizi "Moje uspomene" gotovo da i ne pominje taj period ali ipak ostaje zabeleženo da je baš u Kladovu dočekivao i ispraćao kraljevića Aleksandra i Kraljicu Nataliju, ženu kralja Milana, u odlascima i povratcima iz Moldavije, u čijoj je pratnji bila i Draga Mašin.

Jedno vreme je bio ađutant Kralja Aleksandra kome prigovara zbog ženidbe sa Dragom Mašin. Aleksandar ga "nagrađuje" slanjem u zapadnu Srbiju na službovanje. Posle prevrata rekao je Apisu: "Moglo je to da se uradi i bez krvi. Ne boli me kralj. Boli me Srbin i srpska krv". Sasvim dovoljno da se izazove podozrenje pa je penzionisan odmah po dolasku Karađorđevića na vlast. Iz penzije ga vraćaju zbog Balkanskih ratova, u kojima vrši dužnost pomoćnika Načelnika generalštaba a odmah posle rata ponovo ga penzionišu. Razočaran, prodaje kuću u Beogradu da bi udao dve ćerke i sa ostatkom para se seli u Prokuplje, u trošnu kućicu na periferiji, gde pokušava da podigne voćnjak od koga bi živeo.

Generalska peznija od 300 dinara nije bila dovoljna za podizanje i školovanje trojice sinova. Kad je Austrougarska (1914) objavila rat, ponovo ga vraćaju u službu. Mišić je spreman da služi narodu i ulazi u zgradu Generalštaba da primi dužnost, u civilu. Uniformu generala nije imao, jer ju je morao prodati. Novu uniformu, na koju će mu posle bitke na Kolubari lično Kralj prikačiti čin vojvode i ordenje, kupio mu je venčani kum kao i čizme i konja.

U Balkanskim i Velikom ratu, više se oslanjao na iskustvo i znanje, ne dozvoljavajući nikakvo mešanje političara i vladara u vojne poslove. To mu nikada nisu zaboravili i oprostili pa vojvoda pretrpeo posledice. Rat je završio na funkciji Načelnika Vrhovne komande. U sastavu njegove jedinice u Prvom svetskom ratu bila su i njegova dva sina.

Vojvoda Stepa Stepanović rođen 1856. godine u Kumodražu, tada selu pored Beograda. Bio je svedok burnih događaja i bombardovanja Beograda posle događaja na Čukur česmi (1862) što je na njega uticalo da se opredeli za vojni a ne sveštenički posao. Pratio je pokušaje srpskog Kneza Mihajla, da stvori Narodnu vojsku, što je u njemu samo raspirivalo žar prema vojnom pozivu. Uspešno je završio sve škole i predano se uključio u stvaranje narodne vojske, stalnog sastava i celog sistema odbrane.

Nekoliko puta je bio postavljan i za ministra vojnog, što mu je omogućilo da utiče na stvaranje jedne savremene, dobro naoružane vojske i efikasnog sistema odbrane. I on je učestvovao u svim ratovima: sprsko-turskim, bugarskom, balkanskim i Velikom svetskom ratu. Stamen, siguran u sebe, iskusan, znao je da u pravo vreme povuče taktički potez koji bi iznenadio protivnika. Znao je i tvrdoglavo da zatraži razrešenje, jer vojska nije bila obezbeđena potrebnom opremom i municijom. Nije znao da ustukne, mada je i to radio kad je morao da izbegne neminovne žrtve. Čin vojvode je stekao posle bitke na Ceru. Po završetku rata sa svojom armijom je ušao u Bosnu i godinu dana proveo kao komandat Druge armije i Komandant Sarajevse vojne oblasti.

Vojvoda Petar Bojović, seljački sin, rođen u Miševićima kod Nove Varoši 16. jula 1858. godine, je kao i njegova tri prethodnika učestvovao u svim ratovima za stvaranje Srbije. Najbolji učenik, prvak u svojoj klasi, briljantan teoretičar. Učesnik je srpsko-turskih ratova tokom kojih je bio u štabu Vrhovne komande, posle srpsko-bugarskog rata postao je vodnik konjice, a zatim je 1891. položio ispit i dobio čin kapetana. Istovremeno je postavljen za vršioca dužnosti načelnika štaba Moravske divizije u Nišu, gde je ostao pet godina. Menjao je nekoliko dužnosti sve do izbijanja Balkanskih ratova 1912. godine, kada je postao komandant Konjičke divizije. U Prvom balkanskom ratu Bojović je bio načelnik Štaba Prve armije od oktobra 1912. godine. Istakao se tokom Kumanovske i Bitoljske bitke, posle kojih je dobio čin generala. U Drugom balkanskom ratu bio je načelnik Štaba Prve armije koja je odnela pobedu u bici na Bregalnici. U Prvom svetskom ratu je bio komandant Prve armije do ranjavanja. Kada je doneta odluka da se trupe povlače ka Albaniji, Bojović je tada (decembar 1915.) postavljen za načelnika Vrhovne komande. Podneo je ostavku načelnika Vrhovne komande 19. juna 1918. godine, zbog neslaganja oko proširenja Solunskog fronta. Zatim je opet postavljen za komandanta Prve armije, kojom je komandovao i u bici kod Dobrog polja. Zbog ratnih zasluga 13. septembra 1918. dobio je čin vojvode. Posle rata postao je komandant Prve armijske oblasti i na toj funkciji je ostao do decembra 1920. godine. Imenovan je načelnikom Glavnog generalštaba vojske Kraljevine SHS u martu 1921. godine. Zbog predloga da se oformi Vrhovni vojni sovjet, koji bi ocenjivao i postavljao kadar, je penzionisan. Bio je to predlog kojim se zalazi u kompetencije Vrhovnog komandanta — kralja a ovaj to nije mogao da mu oprosti.

Četiri vojvode, četiri srpska znamenja. Učestvovali u svim ratovima za stvaranje države Srbije, gradili vojsku i odbranu, vodeći računa o deci i omladini svog naroda. Ni jednom kralju nisu bili pokorni, ni jednom političaru ponizni. Osluškivali su samo dah i bilo svog naroda. Vodili su šest ratova, izvojevali sjajne pobede na Kumanovu, Bregalnici, Bitolju, Ceru, Kolubari, Solunskom frontu. Nisu se kitili ordenjem i znamenijem. "Moje su dekoracije ispod mundira" govorio je Vojvoda Putnik, koji ordenje nikada nije nosio.

A onda su njihove zvezde počele da se gase. Prvi se od vojske i naroda rastao Radomir Putnik. Teško oboleo prenesen je na rukama svojih vojnika preko Albanije. Regent je već počeo da optužuje Vrhovnu komandu, "što je u toku povlačenja prekinula veze sa drugim armijama, uz insinuacije i preterivanja kao i uvek kada vojska nije bila zauzeta operacijama..." Putnik je zatražio da mu se odobri petomesečno odsustvo za lečenje koje mu je Kralj odobrio. Prebacio se u Italiju, odakle je pošao na lečenje u Nicu. Već 9. decembra 1915. godine zamenjen je.

"Mnogo sam patio i mnogo sam mučen. Ali sve praštam — sve zaboravljam. Samo me boli to što sam sa položaja načelnika štaba Vrhovne komande uklonjen onako, kako ja ni svog rđavog posilnog nisam terao natrag u komandu. Da ni posilnog dobar oficir ne tera od sebe ovako i na ovaj način. A mene, tek mene su oterali kao najgoreg, jer je trebao neko da plati ceh. I to me boli i boleće me do groba".2

Da je mogao dalje da gleda bio bi još tužniji. Umro je 17. maja 1917. godine u Nici gde je i sahranjen u crkvi na Ruskom groblju. Jedan od srpskih novinara prolazeći sedam godina kasnije tuda zaprepašćeno je pisao: "Veliki vođa naše vojske još uvek leži u crkvenom prozoru i otadžbina ne može još uvek da se seti svog velikog sina kome toliko duguje". Na to su mu dva francuska đenerala rekla: "Ili ga prenesite u svoju zemlju i sahranite, ili dajte da ga mi Francuzi sahranimo". Novembra 1926. godine, više od devet godina od njegove smrti na beogradsku železničku stanicu stigli su posmrtni ostaci Vojvode Putnika, Stojana Novakovića i Andre Nikolića. "Istorija će, Veliki vojvodo, najbolje reći zasluge koje si stekao za vojsku, i zasluge za oslobođenje i ujedinjenje" — rekao je govornik na sahrani. A istorija kao da je zaćutala.

Kada su ratne trube umukle Živojin Mišić je ostao na mestu Načelnika Štaba Vrhovne Komande, sada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Kralj ga šalje u Split da snimi situaciju i predloži kralju određena rešenja. Odande se vraća preneražen i piše izveštaj: "Iz svega što sam čuo i video ja sam duboko zažalio što smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice ... Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš ... stvar je propala ... Ništa se ne može zajaziti, ničim što bi joj se ponudilo. Ja sam s tim načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina, i da se zemlja sva baci na privredno i ekonomsko podizanje, daleko od svih političkih uticaja. Ako to ne može, onda se otcepiti, dati im njihovu državu.

Granice će biti gde mi povučemo, a mi ćemo ih povući ne onde gde naše ambicije izbijaju na površinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu, jezik i običaji, tradicija i najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će biti i pravo i Bogu drago. A Italijani? Neka im je sa srećom. Neka se oni sa Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti ... Ti su ljudi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi i u tolikoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi. Ne zaboravite Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite siguran sam da ćete se ljuto kajati".3 Ali, Visočanstvo i ovoga puta ne čuje svoje generale. Mišić je teško oboleo, odlazi na lečenje, ali leka nema. Kad su mu u posetu došla deca i žena obratio im se slabim, pokajničkim glasom, svestan da Visočanstvo neće održati svoju reč datu posle Kolubare, i podići im kuću u Beogradu. Milujući im ruke, rekao im je: "Oprostite što odlazim, a ništa vam ne ostavljam. Ama baš ništa, sem jedno časno ime". Tako se još jedna zvezda na srpskom nebu ugasila. Živojin Mišić je umro 20. januara 1921. godine u bolnici, a sahranjen je na Novom groblju. Njegov najstariji sin Aleksandar, kao i mlađi Radovan, prošli su sve ratove ratujući sa ocem. Aleksandar je u Drugom svetskom ratu, sa generalom Dražom Mihajlovićem, bio pripadnik Kraljeve vojske u otadžbini. Streljali su ga Nemci decembra 1941. godine. Mlađi Radovan je umro u logoru u Nemačkoj. Najmlađi Vojislav je bio u partizanima, Nemci su ga uhvatili, a sa Banjice ga je spasila majka Lujza. Posle rata bio je zatočenik Golog otoka. Muških potomaka nema.

Najtvrdokorniji od njih, ili možda jedini koji je znao ponekad da zaobiđe nevolje, Stepa Stepanović, govorio je da se opredelio za vojnički poziv ne iz želje za avanturama i doživljajima, nego iz prostot saznanja "da samo vojnik može izvojevati mesto njegovom narodu na koje on ima pravo". Kada je 1919. godine na svoj zahtev penzionisan odmah se povukao u Čačak i u miran život. Tu je sebi podigao grobnicu i provodio poslednje dane života. Kada su iz Sarajeva došla dva predstavnika grada da mu uruče diplomu počasnog građanina, pozdravili su ga, pomenuli sve njegove pobede i zasluge "zato što im je doneo slobodu i nacionalno ujedinjenje"... Stepa im je odgovorio da su vekovne težnje naroda za stvaranjem zajedničke države, a: "Ja vam nisam doneo slobodu ... U meni su samo skoncetrisane neizmerne žrtve i ogromne utrošene energije onih mnogih koji se žrtvovaše za pobedu pravde i slobodu braće svoje"...4 Stepina zvezda je ugašena 27. aprila 1929. godine.

Poslednji od njih Petar Bojović, je živeo u penziji do 1941. godine. Vraćen je u službu 1941. i postavljen za Vrhovnog inspektora vojske Kraljevine Jugoslavije. Tokom Aprilskog rata postavljen je za pomoćnika vrhovnog komandanta Kraljevske jugoslovenske vojske, mladog kralja Petra II, a posle kapitulacije vojske bio je u kućnom pritvoru u Beogradu sve do kraja rata. Po oslobođenju Beograda uhapsila ga je OZNA. U pritvoru je mučen, pa zatim pušten, a ubrzo je i preminuo. Sahranjen je bez vojnih počasti.

Tako je otišao i poslednji srpski vojvoda. Srbi su ostali bez četiri svoja znamenija. Oni su svome rodu ostavili ostvareni vekovni san o slobodi i zajedničkoj državi. Prvo su ih zaboravili oni kojima su služili, a onda je i u narodu zaborav počeo da pada na njihova vojevanja i uspomena na njih počela da bledi. A oni su radili, mnogo postigli i ostavili nam poruke. Mišić je otvoreno rekao šta misli o novoj državi a Stepa je bio suzdržan. Kažu da je Stepa pred smrt pokušao nešto da kaže. Nepregnuo se i slabačkim glasom rekao: "Polazite napred! Dovoljno jasno! I po pravcu i po namerama."

Višeslav Živanović

________________

1 Savo Skoko : Vojvoda Radomir Putnik, BIGZ 1990. godine, drugi deo, str. 34
2 Savo Skoko : Vojvoda Radomir Putnik, BIGZ 1990. godine, drugi deo, str. 291
3 Mića Živojinović: Život pretočen u pamćenje, zapisi sekretara vojvode Mišića Milorada Pavlovića
4 Savo Skoko: Vojvoda Stepa Stepanović, BIGZ 1990. godine, drugi deo, str. 297


Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 39 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin | Negotin, 2014
uz odobrenje glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: